ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Харитина. Као сироче у детињству би посвојена од некога угледна човека и хришћанина Клаудија, који је васпита као своју рођену кћер. Харитина беше кротка, смерна, послушна и ћутљива. Учаше се закону Божјем дан и ноћ, и завешта се проживети век у девству као права невеста Христова. Но како Харитина и друге обраћаше вери Христовој, чу за њу намесник цара Диоклецијана, неки Дометијан, и посла војнике, те је узеше од њенога поочима и изведоше пред суд. Упита је судија: „истина ли је, девојко, да си хришћанка, и да и друге обмањујеш приводећи их тој нечестивој вери?" Одговори Харитина храбро: „истина је, да сам хришћанка, а лаж је, да друге обмањујем, него заблуделе изводим на пут истине приводећи их Христу мојему". Зли судија нареди, те јој косу ошишаше и жар на главу посуше. Но Божјом силом девица би сачувана. Бацише је у море, но Бог је избави из мора. Везаше је за точак и почеше окретати, али ангел Божји устави точак и Харитина оста неповређена. Тада пакосни судија посла неке развратне младиће, да је оскврне. Страхујући од бешчешћа св. Харитина помоли се Богу, да јој прими душу пре него би они развратници оскврнили њено тело девојачко. И док се клечећи мољаше Богу, изиђе душа из ње и пресели се у бесмртно царство Христово.

2. Свешт. муч. Дионисије еп. Александријски. Рођен у Александрији од знаменитих незнабожачких родитеља и васпитан на грчкој философији, по том и код Оригена. Као младић прочита посланице апостола Павла, поверова у Христа и крсти се од Димитрија тадашњег епископа у Александрији. 247. год. постане епископ у истом том граду и послужи Богу и народу Божјем као прави пастир, и то под врло мучним околностима. Споља црква беше гоњена од незнабожаца, а унутра раздирана од јеретика. При том још удари чума, која сатираше људе кроз неколико година. Три године проживе ван Александрије, склоњен верним, да не би пре времена погинуо. За те три године он је писао многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Међу његовим списима налазе се и неколики канони, које је црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао црквом 17 година и упокојио се 265. год.

3. Преп. Евдоким Ватопедски. 1841. год. када су у Ватопеду оправљали костурницу, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима у рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. Не знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео монаси му даду име Евдоким, и мошти његове пренесу у цркву, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудесна исцелења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: „овај ковчежић изради за чесну главу св. Евдокима монах Гаврил, кога је овај светитељ исцелио од тешке болести".

4. Преп. Дамјан, Јеремија и Матеј. Печерски прозорљивци и чудотворци. Сви из XI столећа.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХАРИТИНЕ

У BPEME цара Диоклецијана живљаше у Понту један високородан и богат човек, Клаудије. Он беше добар по души и милостиван према сиротињи. Једном Клаудије виде малену девојчицу, Харитину, сироче које беше рано остало без родитеља, сажали се на њу и узе је у свој дом, заволе је и одгаји као своје рођено чедо. И стварно, Харитина потпуно заслуживаше ту љубав. Јер када одрасте, она беше не само лепа лицем него се одликоваше и дивним наравним особинама: кротошћу, смиреношћу, послупшошћу, ћутљивошћу, целомудреношћу и памећу; а сврх свега верношћу Христу као слушкиња и невеста. Њена вера у Господа Христа разви се у пламену љубав према Господу; и она, уневестивши се Њему, чуваше своје девичанство и живљаше усамљенички у засебном обиталишту. Клаудије, њен одгајитељ и господин, не само што се није противио таквој доброј намери њеној, него се је веома радовао целомудреном и светом животу њеном; и сазида за њу засебну кућу, у којој она живљаше у молитвеној осами и побожном ћутању, поучавајући се дан и ноћ у закону Господњем. Харитину стадоше посећивати верни, и она их мудрим поукама упућиваше на спасење; а неверне привођаше истинитој вери проповедајући им Христа. На тај начин Харитина беше свима учитељица вере и богоугодног живота.
У то време незнабожни цар римски Диоклецијан[1] подиже силно гоњење на хришћане. По његовом наређењу хришћане свуда тражаху и стављаху на муке, нарочито оне који су били слављени као људи пуни врлина и умни. Као таква би оптужена пред царским намесником Домицијаном и света Харитина: хришћанка је, говораху тужитељи, и многе јелине обраћа ка вери у Христа. Чувши то намесник одмах написа писмо Клаудију наређујући да му пошаље Харитину. Прочитавши намесниково писмо Клаудије се силно ожалости, обуче на се кострет, и оплакиваше Харитину, знајући добро да је немогуће противити се намеснику. Па ипак, колико је год могао, Клаудије се стаде противити војницима који беху дошли по Харитину: плачући и држећи Харитину својим рукама он је није давао војницима; војници су је вукли к себи, Клаудије ју је бранио као рођени отац и није је пуштао из својих руку. Тако вучена на две стране, света Харитина рече своме заштитнику: Пусти ме, господине мој, и не тугуј, него се радуј, јер ћу бити пријатна жртва Богу за своје и за твоје грехе.
Војници, силно разјарени, отеше силом Харитину из Клаудијевих руку као вуци овцу, и поведоше намеснику. Пратећи је, Клаудије с плачем говораше: Спомени ме пред Небеским Царем, када предстанеш Њему усред скупа светих мученика!
Тако доведена к намеснику, света Харитина стаде пред њим призивајући себи у помоћ Бога свим срцем својим. Намесник је упита: Је ли истина што сам чуо о теби, девојко, да ри хришћанка и да друге обмањујеш приводећи их у ту исту безбожну веру? - Света Харитина одговори смело: Истина је да сам хришћанка, али је лаж да обмањујем друге људе. He обмањујем ја друге, него заблуделе одвраћам од заблуде и изводим на пут истине, приводећи их Христу моме; вера у Њега није безбожна, као што ти брбљаш, него света и праведна. Међутим, ваша вера је пуна сваке нечистоте, јер ви верујете у погане и лукаве демоне и творите вољу њихову.
Чувши такав одговор свете Харитине, намесник се страховито наљути, и нареди да је немилице бију. Затим, метнувши јој око врата железно уже, отправи је на суд к управитељу области. Овај судија неправедни, пошто најпре показа Харитини сва оруђа за мучење, стаде јој овако говорити: Сажали се на себе, да не би била уморена љутим мукама. Послушај мој добри савет: принеси жртву бесмртним боговима. Од тога ћеш добити три велике користи: умилостивићеш богове, наћи ћеш милост у цара, и сачуваћеш расцветану лепоту своје младости недарнутом жестоким мучењима.
Чувши то, мученица подиже очи своје к небу, отуда иштући помоћ себи. Затим се прекрсти, па рече судији: Лукав си, судијо, лукав и неправедан! али лукавост твоја неће ни најмање успети: јер нити ћеш ме лукавством уловити, ни претњом мукама уплашити, ни наговарањем привести вашем безбожју, нити ћеш изменити моју ватрену жељу да пострадам за Христа. Боље ти је, помисли на оно што је корисно твојој души, те се не поклањај бездушним идолима, да не би погинуо заједно са демонима које ти поштујеш као богове.
Чувши овакве речи, судија јој се стаде ругати, и нареди да јој острижу косу. Светитељка, безгласна као овца пред оним који је стриже, ћуташе, разговарајући у души са вољеним Жеником својим Христом, и молећи Га да јој помогне да подвиг мучеништва заврши добро. А кад јој остригоше косу, тог часа на очиглед свију њој израсте друга коса, дужа и лепша од прве. Видећи то, судија се страховито разјари и нареди те донесоше жар и њиме посипаху главу свете мученице, те јој глава би силно опечена. Онда сирћетом поливаху њено опечено тело, повећавајући јој љуте болове. Трпећи све то, светитељка се мољаше Господу и говораше: Господе Исусе Христе, моћни помоћниче свима који се у Тебе уздају, Ти си света Три Младића усред пламеног огња сачувао неопаљене, - похитај и мени у помоћ, и укрепи ме у мукама које Тебе ради подносим, да непријатељи моји не би рекли: где је Бог њен?
После молитве мученици уминуше болови и она узнесе благодарност Богу. Међутим мучитељ не престаде измишљати све веће и веће муке за њу: ужегавши гвоздене шипке, он нареди да јој прободу дојке, и да јој свећама опаљују ребра. А света Харитина, као не осећајући вештаствени огањ, све се већма распаљиваше духовним пламеном Божанске љубави и не престајаше срцем и устима исповедати име Исуса Христа. Видећи такву чврстину код свете мученице, мучитељ нареди да је потопе у мору. Слуге је узеше и поведоше ка мору. Идући, света мученица се мољаше Богу говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што ћу ради светог имена Твог после мучења огњем проћи кроз воду морску; снисходљиво учини да се јавим чиста у дан васкрсења; но и сада, као и свагда, покажи на мени чудеса Твоја, којима би се још већма прославило превелико име Твоје. - Када стигоше до мора, слуге привезаше Харитини око врата велики камен и бацише је у дубину морску. Но камен се тог часа одвеза од њеног врата и потону у мору; а света мученица, невидљиво крепљена силом Божјом, стаде поврх воде, и иђаше по води као тврдом камену. А кад изиђе на обалу, она отиде к судији и рече му: Види силу Христа мога, и веруј у Њега!
Судија, угледавши Харигину живу, из мора изашлу, препаде се, и као да је сав изгубљен ћуташе. А када затим једва дође к себи, он рече да је Харитина волшебница, и да је волшебном силом изашла из мора; и нареди да је узму и нагу привежу за точак, под којим беху намештене разне оштре гвоздене направе, ножеви и мачеви, и расуто много жара. Судија нареди слугама да окрећу точак са привезаном на њему мученицом, да би оштра оруђа испод њега кидала тело њено а живо угљевље га пекло, те тако њени болови били удвостручени. Но чим слуге почеше на такав начин мучити светитељку, точак стаде као укопан, руке мучитеља малаксаше, жар се угаси, и светитељка остаде неповређена: јер Анђео Господњи заштићиваше и чуваше Христову невесту. Видећи то, судија се поново испуни јарости и нареди да мученици ишчупају нокте на рукама и на ногама, и да јој избију зубе. А мученица сва та мучења претрпе јуначки. Тада безакони судија одлучи да Харитини одузме невиност, па нареди да позову многе развратне људе, да им светитељку преда на оскврњење. А света Харитина, слушајући такво безбожно наређење неправедног судије, рече: Са мном је Христос мој; Он ће срушити сву вашу злу намеру, н сада ће узети к себи душу моју неоскврњену.
Рекавши то, мученица подиже руке и упери очи своје к небу, и мољаше се усрдно Богу да је избави из руку неваљалаца. А када позвани бестидници хтедоше већ да је зграбе, она изненада предаде своју чисту и беспрекорну душу у руке Господа свог,[2] а њено девичанско тело остаде мртво усред гадних и нечистом жељом испуњених бесрамника, Судија, видевши да је мученица мртва, нареди да тело њено ставе у мех, натрпају у исти мех песак, па баце у море. Тако би утопљена у мору мртва она, која за живота хођаше по води. А након три дана таласи морски избацише на обалу тело свете мученице, коме вода не беше нимало нашкодила. Клаудије пак, који свету Харитину беше одгајио као своју рођену кћер, узе чесно и многонамучено тело њено и са плачем и радошћу сахрани га како ваља, славећи од Пречисте Дјеве рођеног Христа Спаса, коме част и слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА, епископа Александријског

СВЕТИ Дионисије родио се у Александрији од богатих и угледних родитеља, незнабожаца.[3] У младости својој он доби потребно незнабожачко образовање и беше одан незнабоштву. По завршетку свога образовања Дионисије обављаше дужност ретора[4] и обучаваше младиће красноречивости у духу незнабожачке науке. Али његов бистри и светли ум није могао не видети грубе заблуде и сујеверје незнабожачке вере у којој се он родио и одрастао, и недостатке незнабожачке философије по чијим је начелима био васпитан. Његов радознали дух, гладан и жедан истине, није могао наћи задовољења у незнаболсачким знањима и веровањима; његово срце осећало је празноћу и лаж незнабоштва, те је, и пре но што је познало истинитог Бога, већ тежило Њему. И Дионисије, желећи да позна истину, изучава разна људска учења и веровања, и упоређује их. Овакав начин непристрасног испитивања људских учења помогао је Дионисију да нађе истиниту веру: да позна јединог истинитог Бога и свесно прими веру Христову. Касније свети Дионисије је сам говорио о себи: да се он "обратио ка Христу путем слободног истраживања, непристрасно испитујући учења људска".
У то време Александрија беше чувена као средиште незнабожачке просвете. Но у њој се стаде развијати и хришћанска просвета, која имађаше и своју посебну школу и своје знамените учитеље, од којих најглавнији бејаше Ориген.[5] Одлични познаваоци незнабожачке философије, ови хришћански учитељи су вршили утицај на врло угледне учењаке незнабожачког света, те многи од њих стадоше примати хришћанство. Дионисије, већ упознат са многим хришћанским списима, ступи у присну везу са александријским хришћанским учитељима, и постаде ревностан ученик Оригенов. Усрдно изучавајући хришћанство, нарочито посланице светог апостола Павла, Дионисије доживе потпун духовни преврат и промену: јасно и свесно осети срцем и умом неизмерно преимућство хришћанства над незнабоштвом, хришћанске философије над незнабожачком. Зато он и прими свето крштење.[6] После тога он се још присније зближи с Оригеном. Еванђелски живот Дионисијев и његов успех у изучавању хришћанске философије учинише да на Дионисија обрати пажњу учитељ Александријске хришћанске школе Јеракло.[7] Након извесног времена свети Дионисије би рукоположен за презвитера. После Оригена Јеракло постаде управитељ Александријске хришћанске школе. А када Јеракло би постављен за епископа Александријског, Дионисије постаде управитељ Александријске школе.[8] По смрти пак Јеракла, Дионисије га наследи на епископском престолу Александријском.
Живот светог Дионисија као епископа пун је самопрегорних подвига против разноврсних непријатеља Цркве, и оних спољних и оних унутарњих. Гоњена од незнабожачких власти, Црква је патила и од унутрашњих раздора, јеретичких лажних учења и раскола. У такво вихорно време свети Дионисије стоји као дијамантски стуб вере; и благодарећи њему јединство Цркве остаје непоколебљиво. За његов свети архипастирски живот, за његову самопрегорну љубав, за његову кротост, смиреност, искреност, мудрост, њега сви дубоко поштују, па чак и његови непријатељи и јеретици. Цео хришћански свет дивио се његовим врлинама и учености, које су биле пуне богомудрости.
У време жестоког гоњења римског цара Декија[9] на хришћане неки епископи, не из страха од мучења, него да не би паства остала без богопосвећених архипастира као руководилаца, повлачили су се у мање опасна места, и отуда управљали својом паством.[10] Тако је поступио у ово тешко време по Божјем внушењу и свети Дионисије. Боравећи у потајном месту, свети Дионисије је наставио управљати Александријском паством, шаљући јој посланице преко поверљивих презвитера. Но плашећи се мучења, многи су се хришћани одрицали Христа. После тога они су се са дубоким кајањем и искреном тугом обраћали епископу, смирено га молећи да их прими у крило Цркве Христове. Кротки и смирени Дионисије снисходљиво их је примао у број деце Цркве Христове, налажући на њих извесне забране и епитимије, и тиме их спасавао од коначног очајања.[11]
Међутим, по овоме питању појави се нови унутрашњи непријатељ Цркве: раскол новацијански. Новацијан и његови следбеници иступише јавно и одлучно против примања отпалих у крило Цркве, и тиме удвостручише њене невоље и многе стадоше доводити у очајање.[12] Тада свети Дионисије, који је с љубављу примао пале, нарочито на посредовање исповедника Христових, устаде против новацијанаца и мољаше и саветоваше Новацијана да напусти свој пагубни раскол. "Ти си дужан претрпети све, само не цепати Цркву Божију, - писао је овај богомудри пастир Новацијану. Умрети да не би раздерао Цркву, исто је тако славно као и не принети идолима жртву. По моме мишљењу, прво је и узвишеније, јер се у том случају умире ради добра целе Цркве, а у другом ради спасења своје душе".
После смрти нечестивог Декија, за време краткотрајног царовања цара Гала[13] гоњење хришћана престаде и у Цркви Христовој зацари се мир. Свети Дионисије се са неуморном ревношћу труђаше да се у Цркви очува једномислије и правоверје, борећи се против разних јереси. Но тај свештени труд његов би прекинут, јер букну ново гоњење на хришћане под новим римским царем Валеријаном.[14] У самом почетку овог свирепог гоњења свети Дионисије, иако тешко болестан, би заједно са презвитером Максимом и ђаконима: Фавстом, Јевсевијем и Херимоном, изведен пред царског намесника Емилијана. Намесник покуша на све могуће начине да наговори светог Дионисија да се одрекне Христа и принесе жртву идолима, јер би њему следовали многи други. На све то свети Дионисије неустрашиво одговори ово: Ми смо дужни покоравати се већма Богу него човеку.
Тада намесник Емилијан забрани светом епископу да има ма какву везу са хришћанима, и посла га на заточење у најзабаченије село, звано Цефро, усред дивље пустиње Либијске. Али и тамо, упркос забрани, свети епископ продужи проповедати реч Божју, и као врли мученик Христов одби да изврши мучитељево наређење. Зато га незнабошци више пута тукоше камењем. Без обзира на то, свети Дионисије доживе радост: јер и у пустињи обрати светој вери Христовој многе незнабошце. Овај успех још више раздражи царског намесника Емилијана, и он посла светог епископа у месташце Колуто, које се налазило у још забаченијем и дивљијем крају Либије. Но и одатле он је имао радости што је одржавао везе са својом паством и са другим епископима. У том суровом и љутом заточењу свети Дионисије проведе три године. А како се тамо мучио и злопатио, то само једини Бог зна. Но када на римски престо ступи цар Галијен,[15] свети Дионисије би враћен из заточења, на велику радост своје пастве и целе Цркве Христове.
Међутим, и у Александрији су овог дивног страдалца Христовог очекивале нове туге, нове невоље, нове патње. После грађанског рата наступи љута глад, а за глађу чума (куга) која је харала и косила страховито. Свети Дионисије се с родитељском љубављу бринуо о свима патницима, како о хришћанима тако и о незнабошцима. Описујући невоље и патње житеља Александријске области за време чуме, он пише и ово: "Многи од наше браће, из превелике љубави, не марећи за свој живот, брину се један за другог, посећују болеснике, дворе их непрестано, лече их о Христу; они су добровољно умрли заједно са њима узимајући на себе њихова страдања, испирајући им ране предано. Многи од оних који су се тако трудили око болних и повратили им здравље, сами су умрли ... И ова врста смрти из побожности и чврсте вере ни по чему није нижа од мучеништва. Они су рукама својим узимали тела светих и држали их на коленима, затварали им очи и уста, носили их на леђима као децу, намештали их, служили им, измивали их и облачили".
Управљајући Црквом под врло мучним околностима, свети Дионисије се стално држао као богомудри исповедник вере Христове, како у свом односу према спољним непријатељима Цркве - незнабошцима, тако и према унутарњим непријатељима - јеретицима. За то време писао је многе посланице и друге саставе пастви својој, поучавајући је и храбрећи у држању Православља. Његови списи су пуни мудро изложених догматских истина; а налазе се и неколики канони које је Црква прихватила. Исто тако и његово писмо против Новацијана сматра се канонским писмом. Управљао Црквом седамнаест година, и упокојио се 265. године у дубокој старости.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАМЕЛХТЕ

РОДОМ из Персије, света мученица Мамелхта беше најпре жречица при храму незнабожачке богиње Артемиде. Једном она виде у сну анђела Божјег који јој изложи тајне вере Христове. Пробудивши се, она исприча сан својој сестри која беше хришћанка. Сестра је одведе епископу. Епископ је крсти. Али незнабошци, сазнавши да је њихова жречица примила веру Христову, засуше је камењем и убише док је још носила белу одећу крштења,[16] па тело њено бацише у једну врло дубоку јаму, одакле га хришћани једва с муком извукоше и чесно сахранише. Касније епископ тога града, у коме света Мамелхта мученички пострада, измоли од Персијског цара дозволу да разруши храм незнабожачке богиње Артемиде и на његовом месту подигне цркву у име свете Мамелхте. У тој цркви би положено свето тело свете мученице Мамелхте. При преносу ових светих моштнју догодише се од њих многа чудеса и исцељења, те многи незнабошци повероваше у Христа.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАМЈАНА ПЕЧЕРСКОГ

КАДА ми, болујући од душевних и телесних болести, будемо, по речима Светога Писма (ср. Јак. 5, 14), призивали у помоћ презвитере да нас помажу јелејем, призовимо тада с њима мислено и овог угодившег Господу презвитера и исцелитеља, блаженог Дамјана, који се богоугодно подвизавао у светом Печерском манастару за време игумановања преподобног Теодосија.[17]
Овај хвале достојни инок Дамјан веома ревносно подражаваше помоћу свих врлина равноангелни живот преподобног оца и наставника свог Теодосија. По сведочанству многих: инок Дамјан беше смирен, послушан, покоран свима. Нарочито они који живљаху с њим у келији беху очевидци његове кротости, његовог неспавања по сву ноћ, његовог приљежног читања светих књига, и његовог честог устајања на молитву. Ти исти очевидци казиваху и о многим другим подвизима овога мужа: беше он такав испосник и уздржљивац, да сем хлеба и воде ништа друго није јео све до своје смрти. Због тако богоугодног подвизавања он се удостоји добити од Господа дар чудотворства, но нарочито дар исцељивања, као што овај дар беше раније дат његовом имењаку - светом бесребрнику и чудотворцу Дамјану. Када је ко доносио у манастир болесно дете, или ма каквог болесника, преподобни Теодосије је наређивао да блажени Дамјан чита молитву над болесником. Дамјан је са смиреношћу и кротком покорношћу, сматрајући себе недостојним дара исцељивања, читао молитве над болесницима и помазивао их светим јелејем, и благодаћу Божјом сви добијаху исцељење и одлажаху здрави.
Тако овај блажени Дамјан много година богоугодно поживе у монашким подвизима, и показавши многа по душу корисна прегнућа, обрете се достојан вечнога живота. Дошавши до краја овог временог живота, он се разболе, и на домаку смрти сгаде се са сузама молити Богу, говорећи: Господе мој Исусе Христе, удостој ме да будем заједничар славе Светих Твојих и да са њима добијем удела у Царству Твоме. Молим Ти се, Владико, не одвој ме од оца и наставника мог преподобног Теодосија, Hero ме с њим настани у светлости Својој, коју си уготовио за праведнике.
Када се он тако мољаше, гле, изненада стаде крај одра његовог Анђео у обличју преподобног Теодосија, саже се к Дамјану, и с љубављу га целивајући говораше му: Чедо, Господ коме се молиш посла ме ево сада да те известим да ће ти молба бити испуњена: ти ћеш бити прибројан Светима Његовим, и са њима ћеш се настанити у царству Владике Небеског. А када ти Господ Бог нареди да се преставиш из овога света и пређеш к Њему, тада се нећемо раздвајати и бићемо заједно у оном свету.
Рекавши то, Анђео постаде невидљив. Блажени Дамјан разумеде да му ово јављење беше од Бога: јер он не виде да је онај што му је говорио ушао или изишао на врата, него је на истом месту на коме се појавио, ту и невидљив постао. Зато он одмах позва послушника и посла га к преподобном Теодосију, молећи га да дође к њему. Светитељ сместа дође, и блажени Дамјан га радосна лица упита: Оче, хоће ли тако бити као што ми ти обећа у виђењу? - Преподобни Теодосије, не знајући о томе ништа, одговори: He знам, чедо, шта сам ти обећао. - Тада му блажени Дамјан исприча како се он молио, и како му се неко јавио у обличју преподобнога Теодосија и дао му такво обећање.
Када то чу, богонадахнути Теодосије узнесе хвалу Богу, и заплакавши рече: О, чедо, биће тако као што ти је обећано, јер ти се Анђео Божји јави у обличју моме; ја пак, будући грешан, како могу обећавати такву славу која је уготовљена за праведнике.
Блажени Дамјан, чувши ове речи, испуни се радости и наде. После тога он целива братију који се беху стекли к њему да се опросте с њим, и у добром исповедању с миром предаде душу своју у руке Господу, када Анђели дођоше по њу, и засија му лице показујући радосно разлучење душе од тела.[18] Тада преподобни Теодосије нареди да клепају да се сабере сва братија, па с певањем и великом чешћу погребоше они у пештери чесно тело Христова угодника, у част слављенога у Тројици Бога.
Молитвама овог блаженог исцелитеља Дамјана нека Господ удостоји и нас да будемо у бесконачне векове учесници Царства Његовог, где нема патњи. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕРЕМИЈЕ ПЕЧЕРСКОГ

И СВЕТА Руска земља почаствована је пророком Јеремијем, не старим него новим; о том новом Јеремији ми ћемо овде и говорити. Блажени отац наш Јеремија Печерски доживе дубоку старост; он је памтио чак и крштење земље Руске, које је било у дане благоверног великог књаза Владимира, јер тада и сам блажени Јеремија би просвећен светим крштењем. Након доста година после тога ое дође у свети манастир Печерски к преподобним оцима нашим Антонију и Теодосију, и прими велики анђелски образ - схиму, и у њему се богоугодно подвизаваше подражавајући живот светих отаца. За превелику врлину своју он доби од Бога дар да провиди будућност и да чита помисли људске. Тако, када би у коме видео рђаву помисао, он га је насамо изобличавао и саветовао да се чува од потајног утицаја ђавољег, нарочито ако би који брат намислио да напусти манастир. Чим би у кога брата прозрео такву замисао, он је одмах одлазио томе брату, изобличавао његову намеру, тешио га, саветовао му да много трпи, да се јуначки непрестано бори са мрзитељем добра и непријатељем нашим, и да се не колеба; и тако је укрепљавао брата својом поуком, да овај никада више ни помислио није да напусти манастир. А када је коме овај блажени прорекао што добро или рђаво, то се реч старца свагда збивала.
Поживевши тако много година и указавши услуге својим провиђањем, преподобни Јеремија се престави у дубокој старости[19] и, оставивши покривач своје душе - тело у пепггери, отиде к древним пророцима, да откривеним лицем созерцава тајне самога Старога Данима, Бога Оца, коме слава са Јединородним Сином Његовим и Једносушним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАТЕЈА ПЕЧЕРСКОГ

БЛАЖЕНИ отац наш Матеј Печерски беше не само именом сличан првоме међу Еванђелистима, него као што еванђелисту Матеју би дано да види Етиопску земљу и изобличава житеље њене за неверје, тако и овај блажени, монахујући у светом манастиру Печерском у дане светих првоначалника[20] ове обитељи, за своје превелике подвиге доби од Бога такав дар: да јасно види лица подземних етиопљана[21] - демона, да изобличава потајне сплетке њихове и да их открива на велику корист оних који се спасавају. Овај блажени старац стојећи једном у цркви на своме месту, подиже очи своје и погледа на братију који стајаху на обе стране и певаху. И гле, виде он ђавола у облику војника где обилази братију, носећи у скуту одеће своје лепљиве цветове. Вадећи са злом наменом цветић, он га бацаше на кога било од братије. И ако би се цветић прилепио за брата, он је остајао још неко кратко време у цркви, дозволио своме уму да се пода слабости, па измисливши какав било разлог излазио из цркве, одлазио у келију и спавао, не враћајући се више у цркву на богослужење. А ако се цветић, бачен ђаволом, не прилепи за монаха, такав је монах бодро одстајао сво јутрење до краја, по завршетку одлазио у своју келију. Ово виђење своје старац исприча братији; отада се братија чуваху да излазе из цркве.
Овај блажени старац имађаше обичај да по завршетку јутрења, пошто се сва братија разиђу по својим келијама, последњи изађе из цркве. Једном изишавши тако из цркве, он седе испод црквеног клепала желећи да се мало одмори, јер му келија беше далеко од цркве. И гле, види он огромну руљу где наилази од манастирске капије; и подигавши очи своје он угледа ђавола који гордо сеђаше на свињи, а око њега мноштво демона који га прате. Старац их упита: Куда идете? - Ђаво што сеђаше на свињи одговори: Идемо по Михаила Тоболковича. - Старац осени себе крсним знаком и оде у келију. А када стаде свитати старац, схвативши смисао виђења које је имао, рече своме ученику: Иди и запитај, да ли је Михаил у келији? - Ученик оде и њему рекоше да је Михаил данас после јутрења отишао иза манастирске ограде. Тада старац исприча виђење игуману и старијој братији. Игуман дозва брата, и пошто га испита о свему, поучи га и отпусти у његову келију.
Прозорљиви отац Матеј с љубављу поучаваше и другу братију, и саветоваше им да седе у келијама, сећајући се стално Бога и молећи се за опроштај грехова својих.
За време овог преподобног Матеја престави се блажени игуман Теодосије; после њега Стефан би игуман, а после Стефана Никон. За Никонова игумановања догоди се блаженом Матеју овакво виђење. Једном стојећи на јутрењу он подиже очи своЈе са жељом да види игумана, блаженог Никона, и гле, угледа магарца где стоји на игумановом месту. И разумеде преподобни Матеј да игуман није дошао на јутрење. Старац исприча ово своје виђење игуману Никону. Игуман извуче за себе поуку из овог откривења, и горко се кајаше. Од тога времена игуман Никон, напуштајући не само лењост него и сваки манастирски неодложан посао, труђаше се да му постане обичај: да пре свих долази у цркву. На тај начин ово га виђење побуди да још ревносније хита ка блаженству. Такође и многа друга виђења имаћаше овај блажени старац, и казиваше их братији на корист.
Достигавши дубоку старост блажени Матеј отпочину у Господу у добром исповедању.[22] Чесне мошти његове леже нетљене у Антонијевој пештери са светим оцима, а сам он моли се за нас, стојећи пред престолом Господњим, да се избавимо од вражијих напада и добијемо живот вечни у Христу Исусу Господу кашем, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕВДОКИМА ВАТОПЕДСКОГ

ГОДИНЕ 1840, када су у Ватопеду оправљали костурницу, нађу мајстори мошти некога човека у ставу клечећем и са иконом Пресвете Богородице на прсима у рукама. Необично диван мирис разлио се од тих моштију. He знајући ни ко је био тај свети муж ни кад је живео, монаси му даду име Евдоким, и мошти његове пренесу у цркву, где и данас стоје. Од тих моштију догодила су се многа чудеса и исцељења. На сребрном ковчежићу и сад стоје изрезане речи: "овај ковчежић изради за чесну главу светог Евдокима монах Гаврил, кога је овај светитељ излечио од тешке болести".[23]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ

ИГУМАН манастира на реци Сагариси, у Витинији; преставио се у десетом столећу. (Имао страшно виђење).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ХАРИТИНЕ

ПРЕПОДОБНА Харитина беше из кнежевског Литовског рода; у тешко по Литву време она се пресели у Новгород. Тамо ступи у манастир светих првоврховних апостола Петра и Павла, што је на Синичјој гори. Због свог добродетељног живота она би изабрана за игуманију обитељи. Упокоји се ова света богоугодница у тринаестом веку. Свете мошти њене покоје се у гробљанској цркви Петропавловске обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МЕТОДИЈЕ

Која се подвизавала на острву Кимолу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ХАНДЗОЈСКОГ

НАСТОЈАТЕЉ грузинских манастира: Хандзојског и Шат - берде; преставио се 991. године, у 102. години свога живота.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан царовао од 284. до 305. године.
2. Света мученица Харитина пострада око 304. године у граду Амисији, у Понту, на јужној обали Црнога Мора.
3. Свети Дионисије родио се око 195. године.
4. Ретори - учитељи беседништва, красноречивости. Реторика се високо ценила у незнабожачком свету, но исто тако имала је велики значај и у хришћанском свету.
5. Ориген - знаменити учитељ Цркве у трећем веку; велики испосник; најутицајнији наставник у Александријској школи; мудри борац против незнабоштва и јереси; гоњен за време Декија, исповедник; скончао у Тиру 254. године, у 70. години живота. Нека његова учења осуђена као јеретичка.
6. Крштен у зрелим годинама од Александријског епископа Димитрија (189-231. г.).
7. Јеракло - познати учитељ хришћански; спочетка био помоћник Оригену, предавајући у Александријској школи. Године 231. наследио Оригена као управитељ те школе; године пак 233. постао епископ Александријски; умро 246. године.
8. Свети Дионисије постао управитељ знамените Александријске школе 233. године, и на том положају био 14 година.
9. Царовао од 249. до 251. г. Жесток гонитељ хришћана; под њим било прво свеопште гоњење хришћана.
10. Тако је поступио и св. Кипријан Картагенски, знаменити отац Цркве, који је касније јуначки примио за Христа мученичку смрт (+258. г.) А пре св. Дионисија и св. Кипријана тако је поступио и св. Поликарп Смирнски, који је такође мученички потом скончао 167. г.; a пoсле њих и св. Атанасије Велики (+ 373. год.).
11. Према палима потпуно исто је поступао као св. Дионисије св. Кипријан, епископ Картагенски. Пре примања палих у црквену заједницу они су захтевали од њих доказе покајања, иако је било много њихових савременика који су били одлучно против примања палих, сматрајући да су пали учинили смртни грех.
12. Новацијан - истакнут красноречиви презвитер римски у време Декијева гоњења; рукоположен насупрот саборским правилима, јер крштен на самртном одру, без неопходног миропомазања; касније, копао и рукама и ногама да се дочепа епископског престола у Риму; пошто у томе успео није, одвојио се од Цркве поставши епископ новацијанаца, и тако створио пагубни раскол у Цркви. Новацијан нарочито устајао против поновног примања у Цркву оних који су отпали од ње у време гоњења. По учењу новацијанаца: Црква је заједница светих; стога сви пали и који су учинили смртне грехе после крштења, морају бити избачени из ње, и нипошто се не могу поново примати у њу; Црква нема право праштати тешке грешнике; а ако их прашта, онда она сама постаје нечиста и несвета. Зато су се новацијанци називали "катари", тојест: "чисти", "заједница чистих'.
13. Гал царовао од 251-253. год.; био мирољубив по души и снисходљив према хришћанима.
14. Валеријан царовао од 253. до 259. године. Гоњење које је он дигао на хришћане одликовало се посебном, неизмерном свирепошћу.
15. Галијен - римски цар од 260. до 268. године. Он је обуставио гоњење на хришћане, започето Валеријаном, и издао наређења, којима су враћени сви из заточења и објављена слобода вероисповести.
16. У старини хришћани су у току осам дана носили белу одећу, у којој су се крстили.
17. Преподобни Теодосије Печерски живео у 11. веку; спомен његов 3. маја.
18. Преподобни Дамјан преставио се 1070. године. Његове свете мошти почивају у Антонијевој пештери Кијево - Печерске лавре.
19. Преставио се 1074. године.
20. Светих: Антонија и Теодосија Печерских.
21. Етиопљанин = црнац; ђаво.
22. Упокојио се 1088. године.
23. Опширније казивања о свему овоме налази се у манастиру Ватопеду, у рукопису јерођакона Мелетија Ватопедског.