ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Авакум. Син Асафатов, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година пре Христа за време цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима. Када Навуходоносор, цар вавилонски, удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се после опет врати у Јудеју, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: "Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе, Вавилона не видех, и јаму не знам где је". Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. "Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог", викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

2. Света мученица Миропија. Рођена у Ефесу од родитеља хришћанских. По смрти оца пресели се с мајком на острво Хиос, где и пострада за Христа. Страдање ове свете девице догоди се ускоро после страдања и смрти славнога мученика Исидора војника (в. 14. маја). Када мучитељи посекоше Исидора, храбра Миропија тајно узе тело његово, окади га и чесно сахрани на једном нарочитом месту! Опаки кнез Нумеријан чу, да је тело мучениково украдено, и хтеде стражаре погубити. Сазнавши да ће невини људи пострадати због њеног дела, блажена Миропија пријави се сама власти и признаде, да је она тело мучениково узела и сахранила. По наредби кнежевој света девица Христова би љуто шибана по целоме телу, и најзад, сва рањава, бачена у тамницу. Но, Господ не остави Своју мученицу без утехе. У поноћи обасја тамницу небеска светлост, и јави се много ангела, са светим Исидором у средини. "Мир ти, Миропијо", рече јој свети Исидор, "Дође молитва твоја к Богу, и скоро ћеш бити с нама, и примићеш венац што ти је припремљен". Зарадова се света страдалница, и у том часу предаде дух свој Богу. Од њенога тела изађе благоухани мирис, који испуни сву тамницу. Један од стражара видећи и осетивши све ово, поверова у Христа, крсти се, и ускоро и сам мученичку смрт прими. Пресели се света Миропија у вечност 251. године.

3. Свети Урош, цар српски. Син цара Душана. Царовао у тешко време распада царства српског. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

4. Преподобни Атанасије, затворник печерски. Овај свети човек после дугог подвига умре, и би од братије опран, обучен и припремљен за сахрану. Два дана лежаше он тако мртав, и наједанпут оживе. Када дођоше да га сахране, нађоше га где седи и плаче. Потом се затвори у келију, и дванаест година још проживе, о хлебу и води једино, ни с ким не проговоривши речи. Упокоји се у Господу 1176. године.

5. Свети Иса, епископ циклански. Један из тринаест отаца сиријских (в. 7. маја). Велики чудотворац. Реку из даљине навратио молитвом у близини града Циклана. Мошти му почивају у цркви његовог имена у Циклану у Сирији.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА АВАКУМА

Свети пророк Авакум бејаше син Асафатов, из племена Симеонова. Због врлинског живота свог он доби од Бога дар пророчки. Пророковао је за царовања Манасије и сина Амона, у времену од 660. до 611. године пре Христа. Прорекао је опустошење Јерусалима и Вавилонско ропство. Када Навуходоносор цар Вавилонски удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се опет врати у Јудеју, где живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: "Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску". И рече Авакум: "Господе, Вавилона не видех, и јаму не знам где је". Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил беше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. "Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог", викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову (Дан. 14, 33-36). Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МИРОПИЈЕ

Света девојка Миропија родила се у граду Ефесу[1] од хришћанских родитеља. По смрти оца она би препорођена светим крштењем. Васпитавана од своје мајке у страху Божјем, она с љубављу и усрђем одлажаше на гроб свете мученице Ермионије,[2] једне од кћери светог апостола Филипа (Д. А. 21, 8-9). Она узимаше целебно миро које истицаше из гроба свете Ермионије, даваше га болесницима и исцељиваше их. Са тог разлога она и би названа Миропија.
У то време цароваше Декије.[3] Када се диже гоњење на хришћане, мајка Миропијина се пресели са њом на острво Хиос,[4] где она имађаше имање наслеђено од родитеља. Ту она живљаше повучено са својом ћерком у своме дому и мољаше се Богу. Једном дође на то острво кнез Нумеријан. По његовом наређењу, за исповедање вере у Христа би ухваћен блажени Исидор, војник по звању, човек у годинама, побожан и диван. Пошто се блажени Исидор не хте одрећи Христа, кнез га прво стављаше на разноврсне муке; затим му одсече свету главу, и чесно тело његово баци у јаму да га поједу звери и птице, а на извесном одстојању постави стражу да хришћани не би украли тело мучениково.
Тада света Миропија, пуна божанске ревности, дође са својим служавкама ноћу, тајно узе свето тело мучениково, и чесно обавивши погребне молитве, сахрани га на нарочито спремљеном месту.[5]
Када кнез дознаде да је тело Исидорово украдено, он стражаре окова у ланце и нареди да их воде по целоме граду да пронађу украдено тело, рекавши им напослетку ово: да ако у одређеном року не нађу украдено тело, главе ће им бити одсечене.
Међутим света Миропија, угледавши муке окованих и вучених стражара, и чувши да ће им главе бити одсечене, заболе је душа, и рече себи: "Ако ови стражари трпе толике муке, и буду погубљени због мене, која сам украла тело, онда - тешко мени на Страшном суду Божјем, душа се моја има мучити као крива за погубљење толиких људи". - И неочекивано за све, она викну к војницима: "Пријатељи, тело које тражите ја сам узела док сте ви спавали".
Чувши то, војници је одмах дохватише и пред кнеза Нумеријана одведоше, говорећи: Господару наш, ево оне која је украла мртвог злосрећног старца. - Кнез упита светитељку: Је ли истина то што они говоре о теби? - Да, истина је! одговори светитељка. - Проклета жено, викну кнез, како си смела да то учиниш? - Миропија одговори: Смела сам зато што презирем и пљујем на твоју ништавност и безбожност.
Ове речи страховито разјарише гордога кнеза, и он нареди да је немилосрдно бију моткама. И бише је дуго. Затим, дохватише је за косу, вукоше је по целоме острву, мучећи јој све делове тела, па је најзад једва живу бацише у тамницу. У поноћи пак, када се светица мољаше, велика светлост обасја сву тамницу, и уђе хор Ангела који певаху Трисвету песму. У средини Ангела бејаше свети Исидор. И погледавши на мученицу он јој рече: Мир теби, Миропијо, јер молитве твоје стигоше до Бога, и ево ти ћеш сада поћи с нама да примиш венац који ти је спремљен.
И при тој речи светог Исидора света мученица Миропија с радошћу предаде дух свој Богу.[6] И напуни се сва тамница неисказаног миомира, да се и сами стражари, осетивши то, запањише и скоро вансебни постадоше. А један од стражара, који све то својим очима виде и својим ушима чу, похита к свештенику, исприча му све, и прими свето крштење. Потом и он сам, исповедивши своју веру у Христа, удостоји се мученичког венца. Тело пак свете Миропије узеше хришћани и чесно погребоше славећи Бога.

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАНИКИЈА, Девичког Чудотворца

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.
Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих.
Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима.
На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9]
Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом "Охридском Прологу".
За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? "Светиња", одговори му игуман. "Каква светиња", насмеја се официр, "ту су некакве ствари скривене". И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних.
Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија.
Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета.
У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију.
Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија.
Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет.
Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу.
Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ УРОША V, цара Српског

ПУТЕВИ и начини којима Промисао Божји води људе вечном спасењу неиспитљиви су и недознајни. Људе, који се са вером и побожношћу предају Богу и према моћима својим творе свету вољу Његову, Бог проводи кроз разне околности и невоље, док их на крају не доведе у Царство Своје Небеско. Тако је било и са овим светим и блаженим Урошем, последњим царем Српским.
Свети и праведни Урош био је син јединац Српског цара Душана Силног (1331-1355. године) и блажене царице Јелене, која по роду беше сестра Бугарског цара Јована Александра (1331-1371. године). Душан се оженио благочестивом и мудром Јеленом одмах после узласка на краљевски престо Српске државе,[11] но по неком тајном суду Божјем супружници не имаху деце за дуго година. Због неплодности своје супруге Душан често беше незадовољан њоме, али побожна супруга његова Јелена сву своју тугу због неимања деце преношаше на Господа, и тај бол свој често претакаше у топле и сузне молитве Богу и Пресветој Богородици, молећи их да јој подаре једно дете. После скоро пет година проведених у браку са Јеленом, а без деце, Душан се реши најзад да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом,[12] јер је желео да себи и потомству своме обезбеди наслеђе на престолу Српске државе. Но тада Господ Милостиви, који не презире молитве и мољења верних слугу Својих, погледа милостиво на слушкињу Своју Јелену и молитве њене бише услишене. Ускоро затим, Јелена роди сина свога јединца (1337. године), овога блаженог Стефана Уроша.[13]
Мајка Урошева Јелена била је веома побожна и богољубива, па је и свог сина Стефана Уроша учила богољубљу и христољубљу. Јелена је необично волела књиге, посебно пак божанске књиге Светога Писма, а особито Еванђеље, па да би боље разумела света Божја Еванђеља замолила је светогорског старца Јоаникија да јој преведе на српски језик тумачење Еванђеља од архиепископа Охридског Св. Теофилакта.[14] Тој божанској мудрости она је учила и свога сина Уроша. Она је такође била веома одана Православљу, и у верности Православној вери учвршћивала је и свога мужа цара Душана,[15] а поготову свога сина јединца Уроша. Ни отац Урошев Душан није био непобожан човек. Јер стари историчари сведоче и за њега да је био благочестив, "врло одан православној вери". "Подизао је цркве и манастире, дарујући им велике милостиње, и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима, који су у тим црквама и манастирима певали песмопоје Богу. У ове манастире спадају и они на Светој Гори, у Македонији и по другим местима. Он даде за вечна времена монасима Српског манастира Светог Арханђела Михаила у Јерусалиму стални новчани прилог, који су му Дубровчани плаћали за Стон и Пељешац. Управо стога он беше назван Душан, што значи душеван човек".[16]
Благочестиви родитељи Душан и Јелена са својим сином Урошем не само да помагаху многе цркве и манастире, нето и сами подигоше нове. Они подигоше своју задужбину прекрасни манастир Светих Арханђела на Бистрици више Призрена (од 1348-1352. године), у коме први игуман би Јаков, потоњи митрополит у Серезу. Заједно са царским побожним великашем, деспотом Јованом Оливером, подигнут би и живописан и други манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349. г.), и затим заједнички од стране свих њих манастир би завештан светој лаври Хиландару на Светој Гори. Ова благочестива породица, а особито "христољубива супруга" Јелена и побожни јој син Урош, подигоше и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, и цркву Свете Тројице у граду Скопљу. О томе овако пише њихов каснији животописац свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац: "И тада благочестива царица Јелена са сином својим доврши цркву која је остала од благочестивога и превисокога цара Стефана (Душана) у Црној Гори несвршена, и трудом и подвигом и помоћју Пречисте Владичице наше Богородице, и заступништвом и помоћју својих прародитеља довршише преславну цркву у похвалу и на славу Успења Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и Приснодјеве Марије. Она се и до данас зове Црногорска Богородица, пошто је цар Стефан Велики беше основао и беше недовршена, јер га смрт постиже. Такође и у Скопљу према граду подиже (Јелена са Урошем) преславну цркву из основе, у име Живоначане Тројице, пошто је раније, још од прародитеља, мислим на краља Милутина, била саздана мања. Ова црква би названа првопрестолна митрополија још за великога цара Стефана. После је млади цар Урош распространи и украси великим красотама, часним иконама и одеждама и красним сасудима. Ту је била чудотворна икона која се зове Тројеручица, и која је и до данас у Хиландарској цркви. Ова црква је после (у време ропства) Божјим допуштењем и агарјанским насиљем била разрушена и до данас се познаје место где је била". Тако пише летописац патријарх Пајсије,[17] но то је било већ после смрти Урошевог оца Душана, када га је млади Урош наследио.
Пре тога пак, родитељи Уроша пошто поодрасте најпре оженише, а то би на овај начин. Када моћни цар Стефан Душан заузе Босну и дође у град Дубровник, он тамо са својом супругом царицом би свечано дочекан и примљен. Идуће године он посла отуда свога протовестијара Николу Бућу на двор Француског краља да запроси кћер тога краља за жену своме сину Урошу. Француз му, међутим, одговори да би то врло радо учинио само када би и цар Стефан и његов син били "римског обреда", то јест када би прешли у римокатолицизам. Када се Душанов посланик врати натраг и исприча своме господару шта му је Француски краљ рекао, тада се цар Стефан насмеја и наруга одговору латинског краља, па се онда окрете и запроси православну невесту сину своме, Анку, кћер Влашког кнеза и војводе Александра Басараба, коју овај одмах и даде за Уроша. Тако благочестиви Урош би ожењен правоверном супругом. Негде у то време, то јест када се отац његов Душан венча за цара Срба и Грка (на сабору у Скопљу 1346. године), млади Урош би од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постаде савладар своме оцу и цару.
Међутим, не прође много година, а отац његов Душан умре изненада. У то време свим хришћанима и владарима на Балкану беше запретила велика опасност од опаких иновераца Турака, који из Азије беху продрли и у Европу. Са својом војском цар Душан крете на Турке, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки Урош, коме не беше још ни деветнаест година, прими на себе власт великог очевог царства, а то беше исувише велики и тежак терет за његова слабачка плећа.
Млади Урош не беше властољубив ни славољубив. Староставни српски летописи и родослови описују блаженог Уроша као "младића истински красна и лепога стаса, али младога смислом, претерано милостива и кротка, који ... савете старих не примаше, а држаше се савета младих". Као тако кротак, благ и незлобив, Урош није хтео силом владати и подчињавати моћне и необуздане великаше српске, па зато и кажу за њега стари летописци да су добром и нејаком цару "нанели штете и сами његови дворски људи, од којих он претрпе многа зла и неправде". Многа од тих великаша почеше се одвајати од младога цара и цепати Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвоји Урошев стриц Симеон Синиша (Душанов полубрат) и узе под своју власт град Костур са околином, те се тамо прогласио за цара. Но како њега српска властела (на сабору у Скопљу 1357. г.) није признала, Симеон се ускоро спусти ниже на југ и освоји области у Грчкој, Епир и Тесалију, те тамо заснова своју самосталну државу.[18]
Остали Урошеви великаши одвајали су се постепено од њега, али су у почетку неки од њих признавали његову врховну власт. Такви су били севастократор Дејан, ожењен тетком Урошевом Теодором (Душановом сестром), који је управљао крајевима око Скопске Црне Горе па до реке Струме; затим војвода Никола Стањевић, који владаше око града Штипа и реке Брегалнице, и још неки други. Један од најмоћнијих великаша у почетку био је Хумски кнез Војислав Војиновић, који је управљао Српским покрајинама од Рудника и Дрине до Јадранског Мора. Војислав је признавао младог Уроша као цара, и док је он живео чак је спречавао дрског великаша Вукашина Мрњавчевића да чини насиље над нејаким Урошем.[19] Но кад Војислав умре (1363. г.) њега наследи његов синовац, непокорни жупан Никола Алтомановић, који такође пакошћаше Урошу. Од Уроша се одвојише и великаши браћа Балшићи у Зети, затим Растиславићи на северу (на српскоугарској граници), који на веће зло свију позову на Српску земљу непријатеља са севера, Угарског краља Лудвига I, који са силном војском продре у Србију све до Рудника. Само помоћу Божјом, цар Урош и Српска земља тада буду спашени, те се Угари поврате натраг.[20] Но најдрскији и најнасилнији од свих тадашњих српских великаша био је лукави Вукашин Мрњавчевић, од кога је нејаки цар Урош највише зла и невоља претрпео, као што ћемо даље видети.
Да би помогла своме нејаком сину Урошу, његова мајка Јелена узе да управља источним делом царевине, то јест Серском облашћу у источној Македонији, али тако да она потпуно признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро и побожно управљаше овим крајевима Српског царства и доста помагаше своме сину Урошу. Пре свега другога и више од свега она му помагаше у побожности и животу по Богу и ради Бога. Њена побожност и христољубивост види се и из тога што она, чим по смрти Душановој остаде удовица, одмах одлучи да се замонаши, што ускоро заиста и учини, поставши тако монахиња Јелисавета (већ у месецу мају идуће 1356. године). Као монахиња-царица она чешће посећиваше сина свога Уроша и помагаше му у његовим пословима. Но особито му помагаше у његовим честим и богатим милостињама и даровима црквама и манастирима.
Урош није био среброљубив ни богатствољубив. Чим је дошао на власт, он је одмах обавестио богату Дубровачку републику, која је Српској држави плаћала разне порезе и царине од трговине, особито у престоници Призрену, да он тај њихов новац од царина уступа манастиру Светих Арханђела у Призрену. Други пак део тога новца, који је Српска држава добијала од Дубровника за уступање Стона (на Пељешцу), Урош је поклонио Пресветој Богородици Синајској. Трећи део тог дубровачког новчаног давања благочестиви цар Урош даривао је српском манастиру Светих Арханђела у Јерусалиму. Свети Урош помагаше такође својим прилозима и митрополита Мелничког Кирила, и Серског митрополита Јакова, и особито монахе подвижнике на Светој Гори Антонској и тамошње Светогорске манастире. И сам он, и заједно са својом благочестивом мајком монахињом Јелисаветом, помагао је свету лавру Немањићску, Хиландар на Светој Гори, и то давањем честих и великих дарова и богатих прилога. Царица-монахиња Јелисавета подарила је са Урошем на дар манастиру Хиландару седиште Петрићево (1360. године), а затим су дали и велики дар лаври Светог Атанасија на Атону (1361. године). Урошевим прилозима и даровима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на великом иконостасу Хиландарске саборне цркве, док је његова мајка Јелисавета била ктиторка несрећно запустеле Карејске ћелије Светога Саве у средишту Свете Горе. Света Јелисавета је богато обдарила и светогорски манастир Кутлумуш. Затим је она постала "други ктитор" манастира Светог Николе под Кожљем на реци Пчињи, који је она после уступила Серском митрополиту Јакову. Свети пак син њен цар Урош потврђивао је и дарове манастирима, особито светом Хиландару, који су чињени од појединих његових побожних великаша. Тако је његов властелин Никола Стањевић подигао манастир Светог Стефана, звани Конча, и по жељи овог војводе он и Урош га заједнички подаре великој лаври Хиландарској (1366. године)[21].
Истинска побожност светог цара Уроша и његове мајке блажене царице-монахиње Јелисавете види се и из следећег. Српски цар Стефан Душан беше у нечему "преступио границе отаца својих", како за њега кажу стари летописи, јер не учини као његови прародитељи Немањићи, него се самовољно понесе и погорди у уздизању себе за цара и проглашењу Српског архиепископа за патријарха. Због овога настадоше не мале невоље и несугласице између Српске и Цариградске Цркве, тако да васељенски патријарх Калист[22] изрече на крају одлучење над царом Душаном и Српским патријархом. Тада се, како кажу стари летописци, "покаја цар и заиска разрешење за ово зло", али се затим, додају летописци, Душан убрзо "разреши од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено". Бригу око измирења Српске и Цариградске Цркве узе на себе царева супруга, блажена царица Јелена-Јелисавета и њен нејаки син Урош. Са много поштовања и љубави мудра и побожна царица-монахиња прими на свој двор у град Сер свјатјејшег патријарха Цариградског Калиста, који лично дође к њој ради хришћанског мира и јединства. Свети патријарх Калист беше готов на помирење и праштање и зато већ ступи у опшптење са Српском Црквом, а то исто жељаше и мајка Урошева и сам Урош. Али, по недознајним путевима и судовима Божјим, патријарх Калист се изненада разболе и ту у Серу одмах се пресели ка Господу (20. јуна 1369. године), као што му беше предсказао преподобни Максим Капсокаливит.[23] Благочестива царица-монахиња и клирици и народ
Српске Цркве са сваком почашћу и побожношћу опојаше и сахранише почившег васељенског патријарха, чврсто верујући да им је патријарх Калист већ опростио и са њима се измирио, иако није стигао да све то и другима обзнани. Неколико година касније, блажена царица Јелисавета, уз помоћ и монаха Светогораца и благочестивог кнеза Српског Лазара,[24] учини да дође до пуног и јавног помирења Српске и Цариградске патријаршије, и то за време Цариградског патријарха свјатјејшег Филотеја (1363- 1376. г.) и Српских патријараха свјатјејших Саве IV и Јефрема (1375. године).[25] Том приликом би дато опроштење и помирење за све живе и умрле, за цара Стефана Душана и сина му цара Уроша, за патријарха Јоаникија и Саву патријарха, и за све велике и мале. Ускоро пак после овога престави се у Господу блажена царица-монахиња Јелисавета (7. новембра 1376. године), примивши пре смрти велику монашку схиму са именом Евгенија.[26] Свети пак син њен, цар Урош, био је у ово време већ променио светом. А ево како је то било.
Као што је већ речено, од многих српских великаша, који су се почели одметати од благоверног и законитог цара Српског Уроша, најлукавији и најобеснији био је Вукашин Мрњавчевић. Са својим братом Јованом Угљешом Мрњавчевићем, иначе човеком много бољим и племенитијим од Вукашина, они су од Српског цара добили поседе у Македонији, и то Вукашин у западном делу Македоније, око Прилепа и Охрида, а Угљеша у источној Македонији. Угљеша је био ожењен ћерком кесара Војихне, намесника Драме, честитом Јеленом (која се после Угљешине смрти замонашила и остала позната као монахиња Ефимија), и својим способностима и памећу доста је помагала Урошевој мајци Јелисавети док је она управљала Серском облашћу Српскога царства. Вукашин Међутим беше готов да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, и зато му се све више насилно наметаше и своју власт прошириваше на рачун Урошеве. Јер он прошири своју област и до градова Скопља, Призрена и Приштине, тако да и саму престоницу цареву учини својом престоницом. Он наваљиваше да освоји и Рашку област и скоро целу Србију, али му се у томе супротставише остали српски великаши, међу којима беше и верни великаш Урошев благочестиви кнез Лазар Хребељановић. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави наметљивости и насиљу Вукашиновом, али је несрећна српска неслога и себичност учинила и тада да великаши не помогну у томе младоме Урошу. У старим летописима и историјама пише о томе, да је млади цар Урош, иако је имао једва двадесет година, у почетку ипак показивао велику разборитост", али је током времена, као претерано кротак и попустљив, почео исувише да слуша "савете младих", па је ту његову доброту и незлобивост лукави и препредени Вукашин искористио. Вукашин је многе зле ствари чинио, позивајући се при томе да то ради тобоже у име цара, те је тако угњетавао многе личности Урошевог царства, истичући своју самовољу и властољубље. Тако се Вукашин подмукло и насилнички наметнуо младоме Урошу, и ускоро се уз законитог цара Уроша прогласио за Српског краља и савладара (највероватније августа или септембра месеца 1365. године). Вукашин је пошао и даље од тога. Он је желео да свргне са власти стару и светородну Српску династију Немањића, и да српски престо обезбеди за своју породицу.
Зато је и не питајући цара Уроша ускоро прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Уза све ово, Вукашин беше у сукобу и са свјатјејшим патријархом Српским Савом IV, јер већма слушаше Охридског архиепископа, пошто га патријарх Српски укореваше да не ради и поступа по правди Бога истинога.
Овакво стање и понашање насилника Вукашина није могао дуго да издржи млади и нејаки цар Урош. Под тим и таквим невољама и озлобљењима он ускоро изгуби земаљско царство, своје, али зато задоби вечно и непролазно Царство Божје на небесима. Блажени цар Српски Урош V пресели се најзад душом својом ка Господу, у четвртак, дана 2. или 4. децембра 1371. године, не напунивши још ни 35 година живота. По његовом животописцу патријарху Пајсију и неким од каснијих Српских летописаца, цар Урош је био убијен руком безаконог Вукашина, али ако то и није било тако, Вукашин је ипак био посредни убица Урошев, као што то кажу најстарији Српски летописци и родослови.[27] О томе најстарији летопис пише овако. Цар Урош, "свргнут је са царске части у отачаству своме, но ипак усред земље своје и у царском достојанству славно пређе к Богу, године 6880. (то јест 1371.), месеца децембра, четвртога дана, а те исте године, пре његовог престављења, синови Исмаилови (тј. Турци) убише на реци Марици краља Вукашина и деспота Угљешу, који су га збацили са престола".[28] Стари летописац, упоређујући свргнуће законитог Уроша са неправедним свргнућем законитог цара Јудејског Ровоама (сина Соломонова), од стране Јеровоама, или свргнуће законитог цара Византијског Михаила III од стране његовог коњушара Василија Македонца, додаје још и ово: "Као што онај цар Ровоам, или да кажемо Михаило цар Грчки, који од свога слуге пострада, тако и овај (благочестиви цар Урош) многа озлобљења и тегобе и мучења прими од својих слугу Вукашина и Угљеше".[29]
Вукашин и Угљеша погибоше у боју са Турцима на реци Марици, код места Черномена, 26. септембра 1371. године. Турци су изненада били угрозили крајеве где је владао сам деспот Јован Угљеша (пошто се царица Јелена - Јелисавета, после 1365. године, била повукла из Сера и отишла своме сину Урошу или у своју задужбину манастир Матејчу). Вукашин је тада са својом војском пошао брату Угљеши у помоћ, али су обојица доживели страшну погибију од Турака на опоменутој реци Марици. Ова турска победа отворила је широм врата најезди бесних и безбожних Исмаилћана на хришћанске народе у тима крајевима, чије страданије овако описује савременик и очевидац њихов, старац Исаија Светогорац: "И толика невоља и зло љуто захвати све градове и крајеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. А по убијању мужа овог, храброг деспота Угљеше, просуше се Исмаилћани и полетеше по свој земљи, као птица по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали, њих смрт прерано поже. Они пак који смрт преживеше, глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе Милостиви, да не буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападаху и ждераху. Авај, јадан призор би за гледање! Оста земља од свих добара пуста; и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника А међу људима, ни да избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилћанским, и срца храбра јуначких људи у најслабија срца жена претворише се. У то време, и Српске господе (то јест владара) седми, мислим, род крај прими. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли".
Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањић, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на чудесан начин на 211 година после његове смрти (око 1584. године). Манастир Успења у Неродимљу у то време беше запустео. Но Пресвета Богородица, којој је манастир био посвећен, учини преко неког побожног пастирчета да храм буде очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму, онај исти пастир повикао је свима присутнима: "Ходите и помозите ми да извадим мошти Светога Уроша, младога цара". Тада би подигнут велики камен од гроба унутра у цркви, и нађоше се красне мошти, које испуштаху благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали "Господе помилуј". Тада би начињен и диван кивот од ораховог дрвета и у њега положене чесне мошти Светога цара мученика. О свему овоме би извештен и тадашњи архијереј Василије, у Новобрдској митрополији Грачаничкој. Митрополит Василије даде писмо за скупљање прилога ради обнове манастира, те овај манастир у Неродимљу би обновљен и украшен у част Матере Божје и новојављеног Светог Уроша цара. Главни ктитор манастира био је неки благоверни хришћанин из Јањева, са Косова, по имену Јован Живковић, као што о томе опширно пише и сведочи свјатјејши патријарх Српски Пајсије Јањевац, који је и написао одмах Житије и Службу Светом цару Урошу мученику, и то написао по јављењу у сну и жељи самог Светитеља, како сведочи о томе сам речени патријарх.[30]
Моштима Светог Уроша цара долазили су побожни људи још док су оне лежале у "манастиру Светог Уроша" у Неродимљу, и многи су од њих добијали духовне и телесне помоћи и исцељења. Тако је његовим светим моштима дошао да се поклони јеромонах Михаило Хиландарац, чак из Свете Горе (1695. године). Године пак 1705, месеца маја 11, пренео је Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак српски монах Христифор, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један пак део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јаска су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак.[31] За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јаска, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Светитељски лик Св. цара Уроша налази се насликан на многим фрескама и иконама по старијим и новијим српским манастирима и црквама. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви помилује и спасе све нас и све људе Своје, јер Њему приличи свака слава и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза еве векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ И ПРАВЕДНЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ - ЕВГЕНИЈЕ, Српске царице Јелене

СВЕТА мајка Светог цара Уроша V и супруга цара Душана. О њеном животу и богоугодним делима опширније се говори у Житију њеног сина Св. Уроша.[32] Побожна, православна, христољубива и човекољубива, преставила се у миру као монахиња Јелисавета у својој задужбини манастиру Матејчи код Куманова, примивши пред смрт велики монашки образ са именом Евгенија. Још за живота сматрана од Светогораца за светитељку. На њен гроб у манастир Матејчу долазиле су жене нероткиње или оне којима се не држе деца или које немају материнског млека, и молиле јој се и палиле свеће. У старим типицима и записима назива се блаженом и светом. Године 1643, октобра 16, Српски патријарх је послао део њених светих моштију Руском цару на поклон. Њена света десна рука чува се данас у манастиру Савини у Боки Которској (и то од 1759. године), а њено свето име унето је и у стихиру Српским Светитељима и Просветитељима.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА ФИЛЕОТА

ПРЕПОДОБНИ отац наш Кирило беше пореклом из Тракије, из села Филеа, које је припадало дерконској епархији. Рођен од побожних родитеља, он на светом крштењу Доби име Киријак, и још као дете изучи свете књиге. По бистрини ума и по разуму он превазилажаше све своје вршњаке, јер беше Богом просвећен.
Када поодрасте, блажени Киријак прими чин чтеца од месног епископа. И од тада се посвети Цркви Божјој: читао је свете књиге, певао псалме, молио се Богу, правио многа метанија, својим молитвеним тиховањем исправљао је немир који душа задобија од дружења с другима; на светој литургији стајао је са дубоком побожношћу. Облаци свете туге често су покривали његову христочежњиву душу и испуњавали је смирењем и покајањем.
Због свега тога врлински људи су га поштовали и називали младим старцем, а рђави га осуђивали и мрзели његову побожну ревност. Но млади Киријак, сматрајући себе нижим од других, све је то подносио са смиреним трпљењем и молио Господа да му да спасоносну радост у страдањима за Њега. Притом је вапио ка небу: Не дај, Господе, срцу моме да застрани на зле помисли (Псал. 140, 4). Блажени Киријак често говораше и ову поуку: "Добро је пружити руку помоћи ономе који пада у провалију, али при том пазити да сам не паднеш заједно с њим. Но ако је човек, састрадавајући другоме, у опасности да сам падне, боље је да се уздржи од такве помоћи ближњему и своју корист претпостави користи ближњега, јер нико други није толико близак нама колико ми сами себи. Онај пак који може да исправи и друге, нека се дружи са рђавим и нека их исправља; а онај који је слаб као ја, нека бежи од рђавих, да се не зарази њиховом злоћом и поквареношћу. Јер нити се мирис врлине нити смрад злоће може сакрити".
Преподобни Киријак сагради у своме дому једну малу келију, толику да може у њој правити метаније и молити се. И проведе у њој много година молитвено тихујући, постећи се, појући псалме, и непрекидно се молећи. Притом, да не би пао у духовни немир, он се бављаше рукодељем: крпљаше и поправљаше мреже својим комшијама, не за плату већ из љубави братске. И говораше себи: "Ништавко, када руке твоје раде, нека и језик твој пева и ум твој нека се моли, јер Бог тражи од нас да га стално имамо у нашем уму и сећању . И ако хоћеш да дела руку твојих буду божанска а не земаљска, ти их чини ради сиромаха."
Преподобни ношаше тешке вериге на телу свом, и сво му тело беше изранављено од њих, и од рана излазаше смрад. Но све то он подношаше с радошћу, и говораше: "Све је то лако за оне који хоће да се истински покају, јер свети апостол благовести божанску истину: Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рм. 8, 18)." За христољубива страдања Господ обдари преподобнога даром суза. Претераним постом, многим плачем, сталним сећањем на Бога, и непрестаним молитвеним тиховањем преподобни се узношаше у божанска созерцања, пуна и препуна непролазних радости и благовести.
Остављајући често духовна созерцања, преподобни говораше себи: "Прљавко, остави то што је горе на небу, јер је нечист пред Богом сваки безаконик и гордељивац. Боље ти је, силази чешће умом у ад да видиш тамо сличне себи и љута мучења оних којима ћеш се ускоро прибројати, јадниче. Гле, већ је пред вратима послани од Бога анђео. Што седиш? Ти си пред одласком са којег се нико не враћа. О, како ћеш поднети црва неуспављивог? како ћеш поднети огањ неугасиви? Та тебе ће Бог одвојити од праведника и настанити с демонима чија си дела вршио. Ти се Бога ниси бојао, људи се ниси стидео, на себе се ниси смиловао, ко ће се онда на тебе смиловати"?
Пре но што је постао монах, преподобни Киријак је у великој мери поседовао самоукоревање, кротост, преношење свих брига на Господа и љубав према људима. Тако, када једном приликом пође да обиђе свој виноград и раднике у њему, он затече раднике где не раде већ леже. Но да их не би посрамио, он сам леже на земљу сакривши се, и лежао је пуна три сата, док радници сами нису устали и почели да раде.
Преподобни Киријак имађаше брата млађега од себе, Михаила, који беше неипсмен, али веома богопросвећен, трудољубив, милостив, братољубив, повучен, богољубив, целомудрен, чисте душе. У близини њиховог села беше једна црква њихових предака, посвећена Спасу Христу, запустела и занемарена. Поставши монах са именом Матеј, брат преподобнога обнови ту цркву, претвори је у манастир и скупи у њему братство. Преподобни Киријак, сам строг подвижник, често долажаше у манастир и поучаваше братију, па се враћаше своме дому где молитвено тиховаше. Најзад остаде у манастиру, замонаши се добивши име Кирило, и живљаше са братом и монасима у манастиру.
По Божјем указању преподобни Кирило сагради себи келију на месту где је раније био трњак, и настани се у њој. У почетку је ишао на заједничку молитву са братијом, као и у трпезарију, где је обично читао Житија Светих. После три године он стаде одлазити у цркву само суботом, недељом и празником. Остало време он је проводио у молитвеном тиховању, јер је веома волео тишину и усамљеност, пошто је усамљеност мајка тишине, а тишина опет мајка божанских мисли и созерцања, помоћу којих се ум човечји сједињује с Богом.
Тако тихујући молитвено око три године, преподобни Кирило није престајао корити себе и говорити: "Сада кога имаш да послужиш? коме ноге да опереш? пред ким да се понизиш? коме да искажеш милосрђе? како да се вежбаш у трпљењу, пошто нема никога да се противи твојој вољи?"... и сличне прекоре, тако смиравајући себе и осуђујући себе пре Општег суда. Тако размишљајући, преподобни борављаше у келији, тугујући и плачући дан и ноћ. Рукодеље његово беше плетење панакамилавки, од којих је неке продавао, неке поклањао, а неке давао манастирској братији да им не би био на терету. Често је радио да би отерао од себе немар и чамотињу, јер како говораше: почивање и беспосленост су пагуба душе и могу да јој шкоде више него демони.
Преподобни саветоваше братију манастира и упућиваше на гостопримство, поучавајући их да тишине своје ради не постану нарушиоци закона љубави, него да примају долазнике и послуже им, сећајући се речи Спаситељевих: "Када учинисте једноме од најмање моје браће, мени учинисте" (Мт. 25, 40).
По своме доласку у манастир, преподобни се ревносно трудио да псалтир научи напамет. Но кад половину научи, он поклони псалтир некоме сиромаху који беше у невољи. Следеће пак ноћи, пошто очита половину псалтира коју је знао напамет, и учини 500 метанија, као што је чинио сваке ноћи, он леже на своју рогозину да спава. Али беше веома жалостан што није завршио цео псалтир. Те ноћи њему се у виђењу јави неко у белим хаљинама, и два пута отпева са њим цео псалтир. И од тада је преподобни цео псалтир знао напамет. А понекад је и тумачио братији неке псалме.
У оно време Скити завладаше Тракијом, и многи се од опасности склонише у утврђења. Преподобни Кирил се повуче у један манастир на Црном Мору, где га братија, а нарочито игуман, који беше врлински човек, примише с радошћу. Игуман одреди преподобноме једну келију у којој овај молитвено тиховаше. Његов врлински живот се убрзо прочу, и к њему се ради духовне користи стадоше стицати многи из околних села, па и из самог Цариграда. То, под утицајем ђавола, изазва завист код игумана. И он, не могући савладати завист, оде к преподобноме и изобличи га, тобоже по Богу, због начина његовог живота, као да је све то ђавоља прелест и горда самоглавост. Чувши то, преподобни се баци пред ноге игуману, и са смирењем рече: "Захваљујем Богу и твојој светињи, јер си не само познао нечистоту душе моје, него си ме и очински изобличио и како треба поучио, и ја сам речи твоје саслушао као речи Божје а не као речи човечије..." - Игуман, чувши то, и видећи да преподобни искрено са самоукоравањем и истинским смирењем припада к њему и покајнички га моли, да би дошао у познање истине, удиви се и не рече ни речи. Но заблагодаривши у себи Богу за богодаровано смирење Кирилово, игуман се врати у своју келију, осуђујући себе што је лицемерно изобличио невиног слугу Божјег. А и преподобни осуђиваше себе и мољаше се Богу да га не напусти. Касније, када се варварски Скити повукоше, преподобни Кирил с метанијским покајањем измоли од оца игумана благослов и врати се у своју првобитну келију. И молитвено тиховаше у њој, подвизавајући се у светим врлинама.
Блажени отац Кирило говораше: "Откако сам постао монах не сећам се да ми је прошао дан без појања псалама, молитве, рукодељија и суза, које су дар Божји". - А преподобни је имао дар суза више од осамнаест година, и могао је плакати када је хтео: некада имајући у виду своје грехе, некада страдања Господња, а често и невоље бесловесних животиња. Притом је говорио: "И оне имају душу неразумну - ψυχην αλογον те према томе страдају и пате. Он је правио разлику између суза, и говорио: "Једно су ропске и благодарствене сузе, оне бивају из страха од батина и мучења; друго су сузе из љубави; друго опет сузе од демонског утицаја, и њих називам ропским а не и благодарственим, њих нека би Господ уништио". Још блажени говораше: "Ко воли Бога, никада не оскудева у сузама, јер када се покрене у њему осећање Бога, одмах се покреће и срце његово на љубав према Њему, и очи његове лију обиље суза. Ове сузе рађа молитвено тиховање по Богу, молитва, пост, трпљење, док нас сузе не убеле више од снега".
Када блажени отац Кирило стиже у деведесету годину, разболи се. Но, иако исцрпен старошћу и преморен болешћу, он није остављао своје раније подвиге. Трпео је као да је од дијаманта, као да је неко други страдао у њему, као да је бестелесан. И достиже у крајње бестрашће, провевши у молитвеном тиховању око 60 година, хранећи се са по мало хлеба, зеља и воде. Једном је рекао ученицима својим: "Од како постадох монах ја се до сита не напих воде. А кад ми се језик прилепљивао за грло, ја сам узимао по гутљај два воде, да бих могао прогутати један или два залогаја хлеба".
Цар, који је и до тада ради духовних поука посећивао преподобнога, чувши за његову болест, отиде са целом својом породицом да га посети. Том приликом царица, видећи блаженог старца немоћног и измученог, храњаше га својим рукама јелом које беше донела, и напоји га са мало вина. У разговору преподобни изрече пророштво цару да ће однети победу над агарјанима, што се и зби касније. Пошто цар узе благослов од преподобнога, изађе из келије, и угледавши да је манастирска црква напукла, нареди да се сруши до темеља и подигне нова, што и би учињено.
Тако, дакле, преподобни отац наш Кирило имађаше тридесет година када отпоче свој подвиг; и подвизаваше се у доброј борби око шездесет година. За све то време он није ни од какве болести боловао. Од 90. до 93. године поче помало побољевати. У својој 93. години он престаде устајати, веома изнурен од старости и дугогодишњих подвига. А када дође у 96. годину, он орону потпуно, и познавши крај свога живота замоли нас, вели писац житија, да га не сахрањујемо у храму Господњем, сматрајући себе недостојна, већ у гроб његовог брата, и главу његову да покријемо каменом, а тело земљом. И пошто проведе много дана без хране, исповеди се и причести Светим Тајнама и лице његово постаде као огањ. И предаде преподобни блажену душу своју у руке Божије, а његово свето тело братија сахранише чесно другог децембра 1111. године.
После једанаест година од сахране преподобнога ја, вели животописац, имајући велико поштовање према њему и желећи да видим и целивам свете мошти његове, усудих се те отворих гроб, и нађох његову свету лобању пуну божанских мириса, ставих је у кивот и поставих у храму манастирском, пред очима свију, на исцељење душа и тела онима који је са вером целивају, на славу Господа нашега Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и богопоклоњење, са беспочетним Оцем Његовим и Животворним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА, затворника Печерског

ЈА сам васкрсење и живот: који верује у мене, ако и умре живеће" (Јн. 11, 25). Ове речи, речене поводом Лазара четвородневног, испуни Спаситељ и на преподобном оцу нашем Атанасију, затворнику Печерском, желећи да и ми испунимо реч богаташеву, речену поводом убогог Лазара: , Ако им дође ко из мртвих покајаће се" (Лк. 16, 39).
Овај преподобни Атанасије бејаше монах у светом манастиру Печерском, и вођаше живот свет и богоугодан. После дуге болести он умре. Братија обрисаше тело његово и увише, као што приличи умрлом монаху. Покојник лежаше два дана непогребен, због неког застоја. Ноћу игуману би јављење, и он чу глас који говораше: "Човек Божји Атанасије два дана лежи непогребен, а ти се не бринеш о томе".
Чим освану трећи дан, игуман дође са братијом к покојнику да га погребу; и гле, они га нађоше где седи и плаче. Сви се запрепастише видећи га жива, и стадоше га распитивати, како оживе, и шта је видео или чуо. А он им ништа не одговараше осим: "Спасавајте се!" - Међутим они још више наваљиваху молбама на Атанасија да им каже што корисно по душу. Тада им он рече: Ако вам и кажем, ви ми нећете поверовати и нећете ме послушати. - Братија му се онда заклеше да ће држати све што им он буде рекао. Тада им васкрсли рече:
"Имајте послушност у свему према игуману; кајте се сваког часа, и молите се Господу Исусу Христу, и Његовој Пречистој Матери, и преподобним оцима Антонију и Теодосију, да бисте овде, у овој обитељи, завршили свој живот и удостојили се бити сахрањени са светим оцима у пештери: јер су ове три врлине изнад свих других. И ко све то постигне извршити по пропису, биће блажен, само да се не горди. О осталоме немојте ме питати, него молим: опростите ми".
Рекавши то, он оде у пештеру и, затворивши за собом врата, проведе тамо дванаест година никуда не излазећи. И за то време никада не виде сунце. А плакаше дан и ноћ непрестано. Од хране узимаше по мало хлеба и воде, и то сваки други дан. И у току свих тих година он никоме не проговори ни речи. А кад дође време да се престави он призва сву братију, и говори им све оно што им и раније рече о послушности и покајању, па се с миром упокоји у Господу. И положен би чесно у тој пештери где се подвизавао.[33]
По престављењу свом преподобни Атанасије чудотворењем обавести братију о своме блаженству. Један од братије, по имену Вавила, болестан много година од ногу, би донесен к моштима блаженог Атанасија, и дотакнувши се тела његова одмах се исцели; и од тада па све до смрти он више није боловао ни од ногу, нити од које друге болести. О овом пак јављењу свога светог исцелитеља Вавила исприча братији, међу којима је био и сам писац овога житија свети Симон, ово: Када ја лежах и јауках од болова, изненада уђе овај блажени Атанасије и рече ми: "Дођи к мени, и ја ћу те исцелити". Ја таман хтедох да га упитам, како и када он дође овамо, но он тог тренутка постаде невидљив. Поверовавши блаженоме који ми се јави, ја замолих да ме однесу к њему, и тако се исцелих.
Од тога времена разумеше сви да је преподобни затворник Атанасије угодио Богу и удостојио се блаженства. Светим молитвама његовим нека се удостојимо и ми, васкрснувши из греховне смрти, поживети богоугодно у покајању, и потом добити живот вечни у Христу Исусу, Животодавцу нашем, коме слава са Извором живота - Богом Оцем, и Животворним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА, ИРАКЛЕМОНА, АНДРЕЈА и ТЕОФИЛА

ОВИ преподобни оци беху родом из града Оксириха,[34] деца хришћанских родитеља. Од младости своје они се бављаху читањем светих књига. Затим, подстакнути жељом за богоутодним животом, они оставише свет, и руковођени Богом отидоше у унутрашњу пустињу.[35] Тамо, у пустињи, они сретоше једног светог човека, веома старог, и проживеше поред њега годину дана, руковођени од њега у духовном изграђивању себе. Када свети старац тај умре, они остадоше на том истом пустињском месту шездесет година и живљаху подвижнички, мучећи себе строгим постом и оскудицом. Њихова једина храна беху дивљи плодови, и вода коју они пијаху двапута недељно. Обичних дана у току недеље они су се одвајали један од другог, и све те дане проводили сваки засебно у оближњим горама и пештерама, молећи се Богу: у суботу пак и недељу они су се скупљали и заједно узносили благодарност Богу, примајући свето Причешће од светог Ангела Божјег. И тако се с миром упокојише. - Ово исприча велики пустињак Тиваидски Пафнутије, који је сам видео ове мужеве и описао њихов живот.[36]

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГАВРИЛА

ОВАЈ свети преподобномученик беше из места Алоне, у епархији Прикониској. Он се у раној младости замонаши, и живљаше целомудрено у врлинама. Након извесног времена у њему се јави неодољива жеља да мученички пострада за Господа Христа. Зато отпутова у Цариград. Тамо је он у Патријаршијском храму бдио и много се од све душе молио Господу Христу, да га просвети и научи на који начин да пострада за Њега. Једнога дана, причестивши се, он изађе на улицу. Један осиони Турчин га увреди; он му одврати и наружи његову муслиманску веру. Због тога друга Турци скочише на њега, и стадоше га немилосрдно тући. Затим га одведоше судији. Један га Турчин оптужи као хулитеља њихове вере, а остали иступише као сведоци. Судија нареди те монаха Гаврила одведоше у тамницу, а он написа оптужницу; и онда заједно са оптужницом упути кајмакаму и преподобног Гаврила.
Кајмакам прочита оптужницу, и упита Гаврила: Је ли то истина? - Истина је, одговори преподобни. - Тада га кајмакам стаде саветовати, и говораше му: Остави, човече, хришћанску веру, па прими нашу. Зар не видиш какву славу и какво царство поседује Мухамедова вера? - Мученик одговори: Не дао Бог, да ме захвати безумље и лудило, те да се одрекнем Господа Исуса Христа, истинитог Сина Божјег и истинитог Бога, савршеног Бога и савршеног Човека, а да вашег Мухамеда назовем пророком. Ја Исуса мог исповедам, и верујем да је Он истинити Бог, а за вашег Мухамеда изјављујем да он није пророк него обичан човек и неписмен, притом варалица и непријатељ Спаситеља нашег Христа. Зато Мухамеда презирем, и одбацујем веру његову. - На то му кајмакам рече: Човече, ти си ваљда пијан? или си с ума сишао? - Нити сам пијан, одговори мученик, нити сам с ума сишао, него благодаћу Христа мог ја имам и здрав ум и здраву душу.
Тада се кајмакам страховито разјари, и у бесу нареди предстојнику: Узми овога и одсеци му главу! - Предстојник узе мученика и предаде га џелату. Џелат га одведе на губилиште. Тамо свети мученик клече и радосно се помоли Богу, па преклони под мач блажену главу своју, и џелат му је одсече. И пресветла душа његова оде ка многожељеном и премилом Господу нашем Исусу Христу, да прими од Њега троструки венац: венац девствености, венац подвижништва и венац мучеништва. А чесно тело његово агарјани бацише у море.
Свети преподобномученик Гаврило пострада у Цариграду 1676. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АВИВА

ОВАЈ свети мученик живео за време Ликинија (307-323) и био ђакон у селу Талси. Путовао је по селима читајући вернима Свето Писмо и утврђујући их у вери. Би ухваћен у селу Талси ради исповедања Христа и бачен у огањ, где је мученички и завршио. Хришћани узму његове свете мошти, и помазавши их мирисима, положише их поред моштију светих мученика Гурија и Самона у месту званом Вителакикла.
Тога ради спомен светог Авива врши се још заједно са Гуријем и Самоном 15. новембра.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ИСЕ, Епископа Цикланског

ЈЕДАН из тринаест отаца Сиријских,[37] ученик светог Јована Зедазнијског. Велики чудотворац. Реку из даљине навратио молитвом у близини града Циклана. Мошти му почивају у цркви његовог имена у Циклану у Сирији. Упокојио се крајем шестога века.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОЈСИЈА ИСПОВЕДНИКА

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОЛОМОНА,[38] архиепископа Ефеског

УПОКОЈИО се у миру Господа свога.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ефес - главни град Малоазијске области Асије, на реци Каистри, недалеко од Јегејског Мора, на западној обали Мале Азије; велики трговачки центар.
2. Празнује се 4. септембра.
3. Декије - римски цар, царовао од 249-251. године.
4. Хиос - острво у Јегејском Мору.
5. О Светом мученику Исидору Хијоском видети опширније под 14. мајом, када се слави његов свети спомен.
6. Света Миропија пострадала 251. године.
7. По некима то је Диоклитија у Зети (према Приморју), а по другима то Је Диоклитија Хвостанска (у данашњој Метохији).
8. Делови те првобитне цркве сачувани су и до данас, а о томе говори и натпис на једној старој фресци Светог Јоаникија која је сачувана ка зиду те старе цркве.
9. Најновије обнављање манастира Девича извршено је после његовог рушења за време II светског рата, и то почев од 1947. године до недавно, од стране садашњих девичких монахиња на челу са игуманијом: Параскевом.
10. Њен живот описао је Еп. Николај Охридски и Жички у књизи "Блажена Стојна", Београд 1924.
11. Душан се крунисао за Српског краља на Малу Госпојину 1331. године у Сврчину, а Јеленом се оженио и венчао јула месеца 1332. године. Касније, 1346. године, Душан се прогласио за цара Срба и Грка са престоницом у граду Скопљу.
12. Према дубровачким документима, то је требала бити Јелисавета, ћерка немачког краља Фридриха Лепог Аустријског.
13. Да је Свети цар Урош V био син јединац цара Душана и царице Јелене, и да осим њега они нису имали друге деце, види се јасно из царске повеље Душанове којом он потврђује прилоге и повластице манастиру Св. Николе у Добрушти, где се каже да је Урош њихов "јединородни син".
14. Свети Теофилакт Охридски живео у 11. и 12. веку. Написао дивна тумачења на Еванђеља, користећи се ранијим тумачењима Светих Отаца, особито Св. Јована Златоуста. Спомен Св. Теофилакта слави се 31. децембра.
15. Због њене чврсте привржености Православљу, блажену и христољубиву царицу Јелену (у нашем народу познату и под именом Роксанда) мрзили су латини (римокатолици) и називали је опаком женом, сигурно и зато што је она била препрека за њихове покушаје унијаћења православних Срба.
16. Тако пише о Душану стари историчар Мавро Орбин у својој историји "Краљевство Словена" (изд. у српском преводу СКЗ, Београд 1968, стр. 34).
17. Патријарх Пајсије Јањевац био Српски патријарх од 1614. до 1647. године. Написао Житије и Службу Св. цара Уроша V (Старе Српске биографије XV и XVII века, превео Л. Мирковић, СКЗ Београд 1936, стр. 138).
18. Симеон је владао у својој новој престоници Трикали у Тесалији до 1369. године. Њега је затим наследио његов син Јован Урош Немањић, који се ускоро замонаши као монах Јоасаф код Преподобног Атанасија на Метеорским стенама у Тесалији, где њих двојица затим подигну манастир Велики Метеор, посвећен Преображењу Господњем, који и до данас постоји и у којем се налазе свете мошти њих обадвојице. Спомен овог Светог Јоасафа Немањића и Преподобног Атанасија Метеорског слави се 20. априла.
19. Кнез Војислав је био заратио са Дубровником и још некима на западу царевине, па је мирољубиви цар Урош посредовао и измирио завађене стране у Оногошту, данашњем Никшићу (августа 1362. г.), у чему је помогао и његов угледни дворјанин и верни сарадник, Св. кнез Лазар
Хребељановић (о коме видети опширније под 15. јуном).
20. Овај Угарски краљ Лудвиг био је пре тога склопио мир са Млечанима да би лакше могао да пође у "крсташки" рат "против шизматика у Рашкој", то јест против православног цара Уроша и православних Срба. Но то му није успело.
21. Овај Урошев војвода Никола ускоро се затим замонашио и повукао у манастир, највероватније у сам Хиландар.
22. Св. патријарх Цариградски Калист (1350-54. и 1355-64. г.), празнује се 20. јуна.
23. Његово свето житије и ово пророштво видети под 13. јануаром.
24. Опширније о животу и делима Светог кнеза Лазара видети под 15. јуном.
25. Спомен Св. Јефрема, патријарха Српског, слави се 15. јуна.
26. Тело свете Јелисавете - Евгеније погребено је у њеном манастиру Матејчи код Куманова. Датум њеног блаженог престављења, 7. новембар 1376. године, забележен је у Романовом типику у ман. Хиландару. Према томе њен би се свети помен требао вршити тога дана, али се она овде спомиње под данашњим датумом (о чему видети даље) заједно са својим
сином Урошем.
27. Патријарх Пајсије Јањевац написао је Живот цара Уроша тек 1642. године, и он износи да је Вукашин убио цара Уроша. О томе говоре и млађи Српски летописи и родослови, из тога доба, или нешто мало старији од Пајсија. Међутим, најстарији текстови Српских летописа (Пећки рукопис из 16. века), као и извесни савремени записи у Дубровнику, говоре и сведоче да је цар Урош умро ускоро после Маричке битке, те према томе није био директно убијен од Вукашина. Али, његовој прераној кончини (умро је у својој 35-ој години) као намученог праведника, несумњиво је допринео немилосрдни Вукашин Мрњавчевић.
28. Љ. Стојановић, Стари Српски родослови и летописи, Београд - Сремски Карловци 1927, стр. 131 и у "Гласнику СУД", 53 (1883), стр. 13.
29. Тамо, стр. 131.
30. Говорећи за себе како је једва пристао, и то по Божјем извољењу и умољаван много од других, да напише Житије и Службу Светом Урошу, патријарх Пајсије на крају Житија овако моли за опроштај: "Ако што буде било погрешно..., а ви, браћо, исправљајте, а не куните, Господа ради. Јер не писа Дух Свети, нити муж свети, но рука грешна и дух малаксао, у последња времена невољна и насилна од безбожника. Сам Господ зна да једино из усрђа и љубави написах ово вашој љубави, да благодат Божја буде са свима вама и да будемо ми једно стадо и један пастир." (издање СКЗ, Београд 1936, стр. 151)
31. Овде у манастиру Јаску, ускоро по преносу моштију Св. Уроша, дошао је да се поклони Св. Урошу неки Турчин Мустафа из Сарајева, коме је нога била одузета. Свети Урош му је помогао и исцелио га, и зато му је Турчин из захвалности приложио дарове.
32. Света царица - монахиња Јелена - Јелисавета преставила се 7. новембра (1376. године), но спомиње се овде на данашњи дан заједно са својим сином Св. царем Урошем. У старом Дечанском поменику помињу се заједно "цар Урош и Јелена монахиња".
33. Блажени Атанасије упокојио се око 1176. године. Његове мошти почивају у Антонијевој пештери.
34. У средњем Египту, на левој обали реке Нила.
35. То јест Тиваидску; она се налазила у јужном Египту, и била омиљено место древних подвижника.
36. У четвртом веку.
37. Ови свети оци празнују се 7. маја.
38. Могуће је да је овај Св. Соломон Ефески исто лице са Св. Солохоном, архиепископом Ефеским, који се спомиње 1. децембра.