ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридскг и Жичког

1. Преп. Ефросинија. Кћи богатог и знаменитог човека Пафнутија из Александрије. Од бездетних родитеља молитвом од Бога испрошена. Благочесни родитељи њени васпиташе кћер своју вером Христовом. Не хотећи да ступа у брак млада Ефросинија, да би се сакрила од оца, свога, преобуче се у мушко одело и пријави се игуману једног манастира као евнух цара Теодосија с именом Измарагд. Игуман га прими и предаде на руководство духовнику Агипиту. Својим постним и молитвеним подвигом Измарагд брзо превазиђе све монахе у том манастиру. Када наврши 38 година тешког подвига посети Пафнутије тај манастир, и игуман га упути Измарагду на молитву и утеху. Измарагд познаде Пафнутија а Пафнутије не позна Измарагда. Када отац исповеди своју тугу за изгубљеном ћерком, рече му Измарагд, да не губи наду, јер ће још у овом животу видети кћер своју, и замоли га да опет к њему дође кроз три дана. Када Пафнутије опет дође Измарагд лежаше на самртној постељи. Тада самртник рече Пафнутију: ја сам Ефросинија, кћер твоја; ти си отац мој! Отац дуго не могаше доћи к себи од ужасног изненађења. У том издахну блажена Ефросинија, и отац њен ридаше над њом. Пошто сахрани кћер своју, Пафнутије и сам ступи у тај манастир, и усели се у келију своје упокојене и свете кћери. После 10 година подвига упокоји се у Господу и Пафнутије свети.

2. Преп. Сергије Радонежски. Велики подвижник и светилник руске цркве. Родио се 1313. год. у Ростову од побожних родитеља Кирила и Марије. По смрти родитеља Вартоломеј – тако му беше крштено име – замонаши се и основа обитељ св. Тројице у шумама Радонежским. Тихи и кротки слуга Божји знађаше само за труд и молитву. Због његове чистоте срца удостоји се дара чудотворства, те је и мртве васкрсавао именом Христовим. Више пута јавила му се Света Богородица. Кнежеви и владике долазили су к њему ради савета. Благословио кнеза Димитрија Донског и предсказао му победу у рату за ослобођење Русије од Татара. Прозирао у срца људска и у догађаје на даљини. Обитељ његова напунила се монасима још за живота његова, и кроз векове и векове служила је једним од најглавнијих центара духовног живота и чудеса Божјих. Св. Сергије упокојио се 1391. год. После смрти јављао се више пута разним лицима.

3. Преп. Ефросинија Суздаљска. Крштено јој име Теодула. Кћи Михаила Всеволодовића и вереница Суздаљскога кнеза Мине. Никако није желела у брак, и молила се Богу да је до смрти сачува девојком. Кад су је као невесту повели у Суздаљ, наједанпут умре кнез Мина, њен вереник. Она се не врати родитељима него ступи у манастир, где се до смрти подвизавала. Од Бога обдарена чудотворством. Упокојила се 1250. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕФРОСИНИЈЕ

У граду Александрији живљаше човек по имену Пафнутије: богат, славан угледан, бојао се Бога, држао заповести Господње и водио богоугодан живот Супруга његова такође беше добра, побожна, богобојажљива. Само их је једно тиштало: они немаху деце; због тога су силно туговали јер нису имали коме оставити своје имање, који би и после њихове смрти добро руковао њиме. Тужни због бездетности своје, они се стално мољаху Богу да им подари пород. И даваху многе милостиње убогима, црквама и манастирима; поред тога дане провођаху у посту и молитвама, обилажаху храмове Божје и мољаху Бога да им испуни жељу. Једном Пафнутије отиде у један манастир, за чијег игумана беше чуо да је човек светог живота; и даде манастиру велики прилог. Разговарајући са игуманом он доби велику духовну корист и осети да је игуман заиста Божји човек, па му каза како много пати што нема деце. И метанишући пред игуманом, он га мољаше да се заједно са братијом помоли за њега Богу да му подари пород. И преблаги Господ који прима молитве оних који Му се усрдно моле и призивају Га истински, услиши игуманове молитве и благослови Пафнутија те његова супруга роди кћер, дивно женско дете. Веома радосни, родитељи од свег срца узношаху велику благодарност Богу. На крштењу детенцету дадоше име Ефросинија. Од тога времена Пафнутије често посећиваше тај манастир, даваше свима монасима милостињу, и према игуману гајаше велику љубав због корисних поука које добијаше од њега, а и због тога што на његове молитве доби чедо од Бога.
Када Ефросинији би дванаест година, њена се мајка престави из овог живота; а Пафнутије продужи поучавати своју кћер Светоме Писму. Научивши се читању Светога Писма, девојчица се усрдно бављаше читањем светих књига. И кроз целу Александрију се пронесе глас о њеној благоразумности и лепоти. Због тога многи високородни и богати грађани утркиваху се ко ће успети код њеног оца да је испроси за свога сина. Но Пафнутије им одговараше: Нека буде онако како Господ хоће.
Међутим један човек који превазилажаше све својим високородством, чином, богатством и славом, умоли Пафнутија да своју кћер да за његовог сина; и Пафнутије пристаде. Они се договорише и одредише и сам дан свадбе. Но пре свадбе Пафнутије оде са ћерком у манастир код гореспоменутог игумана, кога је волео као оца свога, и рече му: Доведох к теби, свети оче, моју кћер коју ми Бог подари на твоје молитве, да се помолиш за њу, јер хоћу да је удам. - Игуман благослови Ефросинију, па севши разговараху с Пафнутијем о спасењу душе, а кћер његову поучаваше целомудрију, смирености, милостивости, страху Божјем и љубави Божјој. Све ове речи мудра и благоразумна девојка слагаше у срцу свом; а беше јој осамнаест година. Игуман их задржа у гостима, и Пафнутије остаде са својом кћерком три дана у манастирској гостопримници. У току тих дана они свакодневно присуствоваху црквеним богослужењима; и посматрајући подвиге монашке, они се дивљаху њиховом животу, и говораху у себи: Благо овим људима, јер они и овде на земљи живе као анђели, и у будућем животу боравиће са анђелима. - И срце Ефросинијино поче се пунити божанственом жељом да подражава свети живот њихов. По истеку три дана Пафнутије рече игуману: Допусти нам, чеони оче, да ти се поклонимо, јер нам ваља ићи у град. - А Ефросинија припавши к ногама игуману, рече: Молим те, оче, помоли се за мене, да Господ спасе душу моју. - Игуман је благослови, говорећи: Боже, Ти знаш свакога човека пре рођења његова, постарај се Ти сам о овој слушкињи Твојој да се удостоји удела и награде са свима који су Ти отпамтивека угодили. - И поклонивши се игуману и братији, Пафнутије са ћерком оде у град. Овај праведни човек дубоко поштоваше монашки чин; и кад би на путу или у граду срео каквог монаха, он га је одводио својој кући, гостио га и молио да се помоли Богу за њега и његову кћер.
Ускоро се у споменутом манастиру приближи дан спомена оснивача тога манастира, и игуман посла једног од братије да замоли добротвора њиховог Пафнутија да им дође на тај дан. Али брат не затече Пафнутија код куће, пошто беше изашао некуда. А Ефросинија, дознавши да је к њима у кућу дошао монах, позва га код себе и стаде га распитивати о броју братије у манастиру и о монашком животу. И упита монаха: Ради љубави Господње, оче, реци ми, колико братије имате у манастиру? - Он одговори: Триста педесет и два. - Тада га она запита: Ако неко дође у вашу обитељ и жели да живи с вама, да ли ће га примити игуман? - Инок одговори: Разуме се, примиће га с радошћу, имајући на уму реч Господњу: Који долази к мени нећу га истерати напоље (Јн. 6, 37). - Ефросинија на то упита: Сви ли заједно певате и подједнако се постите? - Да, ми певамо сви заједно; а што се тиче поста, сваки се пости колико хоће и колико може. - Пошто испита монаха за сав манастирски начин живота, она му рече: Хтела бих и ја да се одам таком животу, али се бојим не послушати оца свога, јер он жели да ме уда, заносећи се богатством овог сујетног света. - Црноризац јој на то рече: Ако не желиш да се вежеш за пролазног и смртног мужа, онда посвети себе Христу: Он ће ти место свих пролазних блага овога света, ако их оставиш Њега ради, дати Царство небеско и боравак са анђелима. Изађи дакле тајно из куће и иди у манастир; оставивши хаљине светске, обуци се у монашку ризу, да те не би познали. - Чувши ово, Ефросинија се обрадова и упита монаха: А ко ће ме пострићи? - Он јој одговори: Ето, отац твој поћи ће са мном у наш манастир и остаће тамо три или четири дана, а ти за то време позови неког од монаха отаца, и он ће с радошћу испунити твоју жељу и пострићи те.
Док они тако разговараху дође Пафнутије, и угледавши монаха упита га: Оче, ради чега си се потрудио до нас? - Монах одговори: Настаје спомен оца који основа наш манастир, па те игуман моли да дођеш к нама и узмеш учешћа у нашем празнику; за то ћеш добити благослов од Бога. - Пафнутије с радошћу прихвати позив, спреми много поклона за манастирску цркву и братију, па са монахом оде у манастир. За време његове одсутности његова кћи Ефросинија позва к себи једног верног слугу свог и рече му: Иди у манастир преподобног Теодосија, уђи тамо у цркву и позови ми монаха кога будеш нашао.
Слуга крену да изврши налог, и гле, по нарочитом промислу Божјем, он на путу срете једнога монаха који је ишао у град да прода своје рукодеље, и замоли га да са њим сврати кући његовог господара; монах пристаде. А Ефросинија, угледавши чеоног инока, изађе му у сусрет и поклони му се говорећи: Помоли се за мене, оче. - Инок се помоли по обичају свом, благослови је, и они седоше. И Ефросинија поче говорити: Господине, мој отац је хришћанин и верни слуга Божји, а мајка ми се пресели из овог живота. Родитељ мој, веома богат, жели да ме уда, да не би пропала његова имовина. Међутим ја не бих хтела да окаљам себе световним прљавштинама, али се бојим не послушати оца свог, и тако не знам шта да радим. Сву прошлу ноћ проведох без сна, молећи Бога да се смилује души мојој. А кад свану у мени се јави жеља да позовем к себи једнога од отаца подвижника, да чујем од њега реч поуке и да ме упути како да поступим. Стога те молим, оче, научи ме путу Божјем, јер знам да си ми послан од Бога.
Старац, отворивши уста своја, рече: Господ каже у своме Еванђељу: Ако ко не мрзи свога оца, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, и саму душу своју, не може бити мој ученик (Лк. 14, 26). Ја не знам шта бих ти више од овога казао. Ипак, ако можеш поднети борбу са телом, остави све и бежи од овога света, као Израиљ од ропства Фараонова. А имовина твога оца има многе наследнике, то су цркве, манастири, болнице, гостопримнице, сирочад, удовице, сужњи, заробљеници. И отац твој може раздати имање своје коме хоће, а ти се сама побрини о души својој. - Девојка му на то рече: Надам се у Бога и у твоје молитве, оче, да ћу се, уз помоћ Божју, трудити око душе своје. - Старац јој одговори: Такву жељу и намеру не одлажи, јер ко одлаже извршење богоугодног подвига обично се због таквог одлагања каје; ево, сад је време покајању. - Ефросинија рече старцу: Зато те ја и замолих, оче, да дођеш, да жељу срца мога испуниш, и помоливши се за мене благословиш ме и по стрижеш ме. - Тада старац устаде, помоли се и, по Божјем промислу, постриже је у монаштво давши јој схиму. Притом јој рече: Бог који је даровао спасење свима светима Својим, нека те чува од свакога зла.
После тога старац отпутова у свој манастир радујући се и славећи Бога. А Ефросинија размишљајући у себи, рече: Ако одем у женски манастир, отац ће ме пронаћи и силом извући отуда да би ме удао; зато ћу отићи у мушки манастир, где ме нико неће познати.
Доневши такву одлуку, Ефросинија се касно у ноћи обуче у мушко одело, тајно од свих изиђе из куће, поневши са собом педесет златника, и за ту ноћ сакри се у једном месту. Сутрадан пак отац њен дође у град и, по нарочитом промислу Божјем, одмах оде у цркву. А Ефросинија крену у манастир, у коме су знали њенога оца. Дошавши до манастирске капије она куцну и рече вратару: Иди јави игуману да је дошао евнух из царског дворца и стоји пред капијом желећи да разговара с њим. - Када се игуман појави, Ефросинија паде на земљу и поклони се светолепом лицу његовом. Он је подиже, помоли се Богу по обичају, па обоје седоше. Онда је игуман поче питати: Зашто си, чедо, дошао к нама? - Ефросинија одговори: Оче, ја бејах у царском дворцу као евнух и веома заволех монашки живот, али не нађох у граду оно за чим чезне душа моја. Чувши за подвижнички живот монаха у твоме манастиру, ја дођох у ову свету обитељ желећи да се подвизавам с вама. - На то игуман одговори: Добро си дошао, чедо. Ето манастира, па ако волиш, ти остани с нама. - Затим је упита како се зове. Ефросинија одговори: Зовем се Измарагд. - Чедо Измарагде, рече јој игуман ти си млад, и зато не можеш живети сам у келији; теби је потребан духовни наставник да те руководи у монашком животу и да те научи манастирском уставу и свима обичајима. - Еф
росинија одговори: Како хоћеш, оче, тако уреди односно мене. - И извадивши педесет златника даде их игуману, говорећи: Узми ово, оче! Ако пак будем живео овде, онда ћу и осталу имовину своју што остаде у граду поклонити овом манастиру.
Игуман дозва једнога од монаха по имену Агапита, човека светог живота, и повери му Измарагда говорећи му ове речи: Нека овај младић одсада буде твој духовни син и ученик; научи га тако врлинама, да он превазиђе и учитеља. - Онда преклонишви колена и помоливши се, игуман прекрсти Измарагда, на шта сви рекоше "амин", и старац Агапит уз к себи у своју келију Измарагда и учаше га ангелском животу.
Нови монах Измарагд имађаше врло лепо лице; када је улазио у цркву на богослужење, ђаво је многе од братије смућивао нечистим помислима, рањавајући им срца лепотом новога инока; стога братија жаљаху на игумана, и говораху му: Зашто си увео у манастир тако лепо лице на саблазан најслабијима међу братијом.
Чувши то игуман призва к себи Измарагда и рече му: Лепота твога лица, чедо, на саблазан је најслабијима међу братијом; зато је боље да сам боравиш у келији, подвизавајући се у безмолвију и молитви, и да не долазиш у цркву. Твој духовни наставник и храну ће ти доносити у келију, те ти неће бити потребно да никуда излазиш из ње. - Ефросинија одговори: Како наредиш, аво, тако ћу радити.
Игуман нареди Агапиту да спреми засебну келију за Измарагда. Агапит поступи по игумановом наређењу, и уведе Измарагда у усамљеничку келију. У њој се Измарагд стаде усрдно подивизавати у молитви, посту и бдењу, дан и ноћ служећи Богу у чистоти срца. Духовни учитељ његов блажени Агапит дивљаше се његовим подвизима и трудовима, и причаше о њима братији ради њихове поуке. И братији беше то на спасење, и сви прослављаху Бога што толику силу даде младоме подвижнику.
Међутим Ефросинијин отац Пафнутије, вративши се дома, уђе у Ефросинијину одају, и не нађе је. То га веома растужи и он стаде љутито распитивати своје робове и робиње шта се десило са Ефросинијом и куда је отишла. Они одговорише: Синоћ је видесмо, а данас се не појави, па помишљасмо да ју је позвао к себи отац њеног вереника. - Пафнутије одмах посла слуге кући Ефросинијиног вереника, но и тамо је не нађоше. А вереник и отац његов, чувши о нестанку Ефросиније, силно се ожалостише, па похиташе одмах к Пафнутију, кога затекоше у големој тузи где прострт по земљи плаче и рида; и упиташе га: Не превари ли је неко те побеже с њим?
И они одмах послаше слуге на коњима по целој Александрији да траже Ефросинију; и они је тражаху и по кућама суседа, и по улицама, и по морској обали, и по лађама; обиђоше они и многе женске манастире, и поља, и пустиње, и горе, и пећине, марљиво иштући кћер уцвељеног оца. А л и пошто је нигде не нађоше, они се вратише са тугом. И сви плакаху за њом као за умрлом. Женик оплакиваше вереницу своју, свекар туговаше за снахом својом, отац проливаше сузе за кћерком својом и горко нарицаше, као некад Јаков за Јосифом, овако говорећи: Авај мени, чедо моје слатко! Авај мени, светлости очију мојих! Авај мени, утехо душе моје! Ко украде ризницу моју?
Ко уграби имање моје? Ко разори богатство моје? Ко сасуши грану моју? Ко угаси светилник мој? Ко ми наду моју оте? Ко лепоту кћери моје унакази? Који вук јагње моје раскину? Које место сакри од мене тако светло лице њено? Она ми беше продужење рода мога; она ми беше жезал старости моје; она ми беше утеха у жалостима мојим. Земљо, земљо, немој покрити тело моје док не сазнам шта се догодило са ћерком мојом Ефросинијом!
Тако нарицаше Пафнутије и плакаше. Са њим плакаху сви пријатељи и суседи који се беху слегли код њега, оплакујући неочекиван нестанак кћери његове. Не налазећи олакшања тузи својој Пафнутије оде у гореспоменути манастир, где се његова ћерка подвизаваше у затвореништву и павши пред ноге игуману рече: Оче, не престај молити Бога да Он услиши молитве моје, јер не знам шта се догодило с мојом ћерком, да ли је неко украде или погибе на неки други начин.
Чувши то чесни старац се веома смути, па сабравши сву братију рече им: Покажите љубав, братијо, помолите се Господу да нам благоволи открити шта је са ћерком нашег пријатеља и добротвора Пафнутија. - И постише се монаси и молише се целу седмицу, али им никаквог откривења не би, као што је то бивало при другим њиховим молбама; јер се Ефросинија и дању и ноћу мољаше Богу да је Бог не прокаже никоме у овом земаљском животу, и молитва њена беше јача од молитава свеколике братије.
Не добивши никакво откривење о Ефросинији, игуман поче тешити Пафнутија оваквим речима: Чедо, не презири карања Господњег; јер кога љуби Господ, онога и кара (Јевр. 12, 5. 6). Знај да без воље Господње ниједна птица не пада на земљу, утолико више ништа се није могло десити са твојом ћерком без воље Његове. Убеђен сам да је твоја кћи "добри део изабрала" (ср. Лк. 10, 42), и зато нам не би о њој откривења од Бога. Да је она пала у неки грех (не било тога!), онда Бог не би презрео толики молитвени труд свеколике братије наше обитељи, и сигурно би нам открио о њој; ја имам наду да ће ти Господ још у овом животу показати њу.
Утешен донекле овим речима, Пафнутије се врати дома благодарећи Бога. И сваки дан мољаше се он Господу, и чинећи добра дела даваше обилну милостињу потребитима. А после неколико дана он поново посети манастир, просећи молитве у братије. Једном пак, сревши се са игуманом, он му се поклони и рече: Помоли се за мене, оче, јер туга моја за ћерком не престаје; душа се моја нимало није утешила, рана срца мога све више расте, и с дана на дан патња се моја појачава.
Видећи његову велику муку, игуман га је тешио на све могуће начине. У једном од својих разговора са њим, игуман се сети Измарагда и рече: У нас има један монах врло строгог живота; дошао нам је из дворца цара Теодосија,[1] и свима нам је на духовну корист његово свето живљење. Хоћеш ли да поразговараш с њим? Можда ће ти од разговора са њим бити мало лакше, јер је он пун Духа Божјега. Да, хоћу, одговори Пафнутије. - Игуман онда, не знајући да је Измарагд Пафнутијева кћи, позва Агапита и рече му: Одведи Пафнутија до Измарагда, да поразговара с њим.
Када Агапит и Пафнутије уђоше у Измарагдову келију, Ефросинија одмах познаде свога оца, и сузе је облише сву. Пафнутије помисли да она плаче од молитвеног умилења; и он је не могаде познати, пошто од силног уздржања и свуноћних молитава свежина лица њеног беше увенула, а Ефросинија и намерно покри лице своје панакамилавком, да је не би познали. Помоливши се они седоше. И Измарагд стаде разговарати с Пафнутијем; и говораше му о Царству небеском, и о вечној слави коју човек може достићи смиреношћу, чистотом, светошћу, милостињом и љубављу; говораше му и о одречењу од света и о томе како не треба љубити децу више него Бога који је Творац свих; указиваше му на речи светог апостола: невоља трпљење гради, а трпљење искуство (Рм. 5, 3-4). И видећи велику тугу свога оца, Измарагд му састрадаваше и тешаше га говорећи: Веруј ми, Бог те неће оставити. Јер да се кћи твоја налази на загубном путу, Господ би ти открио то због молитава светих отаца који су се тако усрдно молили о томе. Но, ја чврсто верујем да је кћи твоја послушала савет Учитеља благог који у Еванђељу каже: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који се не одрече свега што има, не може бити мој ученик (Мт. 10, 37; Лк. 14, 33). Моћан је Бог да ти је још и у овом животу покаже. Стога престани туговати. Зашто себе сама убијаш жалошћу? Напротив, благодари Бога за све и не губи наде; јер и ја, када ме учитељ мој извести о твом доласку у манастир и о твојој тузи, усрдно се молих Богу према својим моћима, да ти Он да трпљење и јунаштво, и да све уреди на корист теби и твојој кћери, и да те утеши. И ја се надам да те Бог сваке утехе неће оставити л, а до смрти останеш у тузи; него, иако не скоро, ипак ће ти Он открити што треба о твојој кћери, због које толико тугујеш.
Затим Ефросинија, бојећи се да је отац не позна преко овако дугог говорења њеног, рече Пафнутију: Господине мој, иди сада кући с миром. - Слушајући ове речи, Пафнутије и плакаше и радоваше се, јер његово родитељско срце гораше природном љубављу према Измарагду и много духовне користи доби од разговора с њим. Онда оде игуману и рече му: Једини Бог зна, оче, колико користи добих од онога монаха; и по благодати Божјој речи његове испунише ми срце таквом радошћу, као да сам нашао своје мило чедо. - И замоливши све монахе да се моле за њега, Пафнутије се врати кући својој.
Измарагд проживе у том манастиру тридесет и осам година, водећи равноангелни живот, па се разболе и болестан престави се. Но пре његовог престављења Пафнутије дође у манастир ради поклоњења и да посети братију. После уобичајеног разговора са игуманом, он му рече: Оче, ако је могуће, дозволи ми да видим брата Измарагда, јер га душа моја веома љуби. - Игуман дозва Агапита и нареди му да Пафнутија одведе код Измарагда. Када Пафнутије уђе у његову келију и угледа Измарагда где тешко болестан лежи на одру, он припаде к његовом одру и кроз сузе стаде говорити: Авај мени, где су слатке речи твоје, где обећања твоја да ћу видети несталу кћер моју? Ето, ја не само не видим њу, него се лишавам и тебе, утешитеља мога. Авај мени! ко ће сада утешити старост моју? коме ћу ићи, и ко ће бити радост у жалости мојој? Плачем што се сада лишавам тебе; ево већ тридесет осам година како не видим кћер своју, нити икакве вести имам о њој, па ме још и драги Измарагд мој напушта, Измарагд коме сам се тако силно радовао, као да сам нашао своје изгубљено чедо. А шта сада да чекам? Где ћу наћи утеху себи? Остаје ми једино: да са тугом сиђем у гроб свој.
Видећи како Пафнутије неутешно рида, Измарагд му рече: Зашто се кидаш и себе сама жалошћу убијаш? Зар рука Господња није јака? Еда ли је ишта немогуће у Бога? Престани дакле с јадиковањем. Сети се како Господ некада показа Јакову Јосифа жива, за којим је ридао као за мртвим; тај исти Бог утешиће и тебе. А сада једно те молим: остани овде три дана и не напуштај ме.
Пафнутије остаде у манастиру и овако размишљаше у себи: Еда ли ће Господ открити што Измарагду о мојој кћери? - Најзад настаде трећи дан, и Ефросинија добивши откривење о времену одласка свог ка Господу, дозва к себи оца свог Пафнутија и рече му: Свемогући Бог по вољи Својој уреди судбу моју и испуни жељу моју, и ја се већ приближих крају, прошавши подвиг монаштва, не својом снагом већ помоћу Онога који ме сачува од вражјих замки; стога нећу да та и надаље тугујеш за својом ћерком: ја сам Ефросинија, кћи твоја, а ти си отац мој. Ја сам та коју ти тражиш. Из љубави према Богу ја оставих тебе, оца мога, и целокупно наследство своје, и временог вереника, и дођох овамо, сакривши да сам женско створење. Сада те молим: не допусти да ко други припреми за укоп тело моје, већ ти то сам уради. Још те молим: испуни моје обећање које дадох оцу игуману ове обитељи, јер када га молих да ме прими овде, ја му рекох да имам велико имање и да ћу га поклонити овој обитељи; стога, оче мој, испуни ово обећање моје и дај остало имање овој богоугодној обитељи, и моли се за мене.
Рекавши то Ефросинија предаде свој дух Господу. А Пафнутије, чувши све ово и видевши да Ефросинија умре, од запрепашћења и великог бола сав клону и паде на земљу као мртав. Када Агапит дође и виде да се Измарагд преставио а Пафнутије лежаше једва жив, он изли воду на Пафнутијево лице, подиже га са земље и упита: Шта је с тобом, господине Пафнутије? - Пафнутије му одговори: Остави ме да овде умрем, јер сад видех дивно чудо. - И уставши са земље Пафнутије паде на лице преминуле Ефросиније, плачући горко и говорећи: Авај мени, чедо моје слатко, зашто ми се не каза пре овога часа, да бих и ја умро с тобом! Авај мени, што се утаји од мене, кћери моја драга! Како си мудро избегла вражије замке, и утекла од управитеља таме овога света, и ушла у живот вечни!
Чувши ове Пафнутијеве речи и сазнавши ову дивну тајну, Агапит се запањи, па отрча и обавести игумана. Игуман одмах хитно оде тамо, припаде к светоме телу Ефросиније и ридајући говораше: Ефросинијо, невесто Христова и света девојко, не заборави саподвижнике твоје и манастир овај, него се моли за нас Господу нашем Исусу Христу да нас удостоји да, подвизавајући се добро, достигнемо у пристаниште спасења и добијемо удела са светима Његовим.
После тога игуман нареди да се саберу братија, да чесно погребу свето тело њено. Када се сви монаси сабраше и видеше ово дивно чудо, они прославише Бога који показа крепку силу Своју у немоћном телу. А неко од братије беше слеп на једно око. Он припаде к моштима преподобне и плачући целива свето тело њено, и одмах му се отвори око и он прогледа. Видећи ово чудо сва братија величаху милост Божју, прослављаху свету угодницу Његову Ефросинију, и духовно се много коришћаху од светог живљења њеног. Онда је погребоше на месту покоја светих отаца - подвижника и с радошћу вршаху помене њене.[2] А отац њен Пафнутије врати се кући својој, раздаде имање своје црквама, манастирима, сиромасима и богомољним поклоницима, а не мали део имања поклони манастиру Ефросинијином, сам ступи у њега и постриже се. Измоливши за себе келију своје кћери, он поживе у њој богоугодно десет година, па сс престави на истој рогожи, на којој издахну и кћи његова преподобна Ефросинија. Њега чесно погребоше близу кћери његове, и би установљено да се њихов спомен врши сваке године, у славу Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, Бога дивнога у светима Својим, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРГИЈА РАДОНЕЖСКОГ, Чудотворца

Преподобни и богоносни отац наш Сергије родио се у граду Ростову од побожних и угледних родитеља бојара Кирила и Марије.[3] Још од утробе матере Бог га изабра на службу Себи. Једном мати његова, бременита њиме, дође по обичају свом у цркву на свету литургију. Пред само читање Светог Еванђеља младенац у утроби њеној громко викну, и глас његов чуше сви што стајаху близу матере његове; исто тако за време Херувимске песме он по други пут викну; и кад свештеник изговори: "Светиње светима", по трећи пут се чу глас младенца из утробе материне. Из тога сви разумеше да ће се на свет јавити велики светилник свету и служитељ Пресвете Тројице. Јер као што пред Мајком Божјом радосно заигра у утроби свети Јован Претеча, тако и овај младенац заигра пред Господом у светом храму Његовом. При овом чуду матер преподобнога обузе страх и ужас; и сви који чуше глас дивљаху се веома. После тога када дође време Марија роди сина, и наденуше му име Вартоломеј. И од првих дана свога живота младенац се показа строги испосник: средом и петком није сисао; а није се дотицао материних сиса и у друге дане када се дешавало да она Једе месо; приметивши то, Марија престаде јести месо.
Када Вартоломеј наврши седам година, родитељи га дадоше да се учи књизи; заједно са њим учаху се и два брата њихова, старији Стефан и млађи Петар. Док се браћа учаху лепо и показиваху велике успехе, дотле Вартоломеј далеко изостајаше за њима, јер се тешко учио; иако се учитељ веома усрдно трудио око њега, ипак је он врло мало напредовао. Зато су га родитељи грдили, учитељ кажњавао, другови исмевали.
Међутим све то беше по промислу Божјем, да би дете добило разум за успех на књизи не од људи него од Бога. Веома ожалошћен због свога неуспеха у учењу, Вартоломеј се пламено и са сузама мољаше Богу да му да напредак на књизи; и Господ услиши молитву побожног детета. Једном отац посла Вартоломеја са књигама у поље; навикнут на послушност, он одмах крену без поговора. Путем он наиђе на једнога монаха старца, или тачније - на Богом посланог анђела у монашком обличју, где у дубрави стоји под храстом и врши молитву. Вартоломеј му приђе близу, стаде, и поклонивши му се чекаше да заврши молитву. По завршетку молитве монах старац благослови Вартоломеја, загрли га и упита шта жели. Вартоломеј одговори: Свом душом желим да се научим књизи, оче! Дали су ме да се учим, али ми учење не иде, и ја просто не знам шта да радим. Него молим те, оче свети, помоли се Богу за мене, да ме Он просвети светим молитвама твојим.
Монах испуни Вартоломејеву молбу: сатвори молитву и благослови Вартоломеја рекавши: Ево, чедо моје, од сада ти Бог дарује да разумеш све што захтеваш, да би могао и другима користити. - При томе старац извади сасудић и даде Вартоломеју као неку честицу од просфоре; нареди му да је поједе, говорећи: Узми, чедо, и поједи; ово ти се даје на знамење благодати Божје и ради разумевања Светога Писма. Не гледај на то што је ова честица тако мала; велика ће бити сласт када окусиш од ње.
После тога старац хтеде да се удаљи, али обрадовани дечак га стаде од свег срца молити да посети дом његових родитеља. Вартоломејеви родитељи с великом чешћу сретоше госта, јер поштоваху монахе. Они му предложише хране, али старац одговори да се најпре треба прихватити духовне хране; - и када се сви стадоше молити, он нареди Вартоломеју да чита псалме. Вартоломеј одговори: Ја не умем, оче. - На то стари инок пророчки изговори: Од сада ти Господ дарује знање писмености. - И стварно, Вартоломеј тог часа стаде течно читати псалме. - Родитељи се силно удивише тако брзој промени код њиховог сина. При растанку старац рече родитељима Вартоломејевим: Син ваш биће велики пред Богом и људима; он ће некада постати обиталиште Светога Духа и служитељ Пресвете Тројице.
Од тога времена блажени дечак без икакве тешкоће читаше књиге и разумеваше све написано у њима: јер му Бог отвори ум да разуме Писмо (ср. Лк. 24, 45). И растијаше Вартоломеј годинама, и уједно с тим разумом и врлинама: јер љубљаше пост и уздржање, и од раног детињства молитва му беше сласт души. Зато он ревносно посећиваше храм Божји, не пропуштајући ниЈедну службу. Дечје игре он брижљиво избегаваше; у весељу и осмеху својих вршњака не учествоваше, јер је знао да зли разговори кваре добре обичаје (ср. 1 Кор. 15, 33). Дубоко свестан истине: Почетак је мудрости страх Господњи (Пс. 1 1 0 , 10), он се стално трудио да се научи тој мудрости. Са особитом марљивошћу и ревношћу он је читао Божанствене и свештене књиге. Побожни дечак прописа себи строги пост: средом и петком ништа јео није, а у остале дане хранио се само хлебом и водом.
Иако се још није налазио у манастиру, он је водио монашки живот, тако да су се сви изненађивали видећи такво уздржање и побожност у дечака. Плашећи се за здравље свога сина, мајка га је спочетка одвраћала од тако суровог начина живота. Но Вартоломеј је смирено одговарао, својој мајци: Не сметај ми; дозволи ми да водим такав живот; не приморај ме на непослушност према теби. - И мајка престаде ометати добру намеру свога сина. И тако, укроћујући уздржањем тело своје, Вартоломеј не излажаше из воље родитељима својим; и идући из силе у силу он растијаше у човека савршена.
Међутим родитељи његови Кирило и Марија преселише се из древног и славног града Ростова у скромни градић Радонеж, познат и чак прослављен касније именом преподобног Сергија.[4] Родитељи преподобнога силно осиромашише од пљачки и пустошења Татара који у то време владаху Руском земљом, а и од намета и угњетавања од стране намесника Московскога кнеза Јована Даниловича Калите који управљаху Ростовом. Заједно са другим Ростовљанима Кирило и Марија преселише се у Радонеж, феудални град млађег Калитиног сина Андреја, привучени тиме што пресељеницима кнез Андреј обећа разне повластице и слободу од угњетавања. Вартоломеј коме тада беше петнаест година дође такође са својим родитељима у Радонеж; а браћа његова беху се већ поженили.
Када напуни двадесет година Вартоломеј стаде молити своје родитеље да му даду благослов да се постриже у монаха, јер је одавно жудео да се посвети Господу. Но родитељи његови, иако монашки живот стављаху изнад свега, ипак молише сина да причека неко време. И говораху сину: Чедо, причекај мало! Ти видиш, ми смо већ стари, болесни и у оскудици, и нема ко да нам послужи. Браћа се твоја оженише; они су заузети својим бригама, а ти послужи нама, својим родитељима. Испрати нас до гроба, погреби нас, па онда оствари своју н а меру, испуни своју жељу.
Вартоломеј, послушан и пун љубави син, покори се вољи својих родитеља и усрдно се стараше да их утеши у старости, да би заслужио њихове молитве и благослов. На извесно време пред смрт Кирило и Марија примише монаштво у ПокровскоХоћковом манастиру, који се налази на пет километара од Радонежа. Тамо дође и обудовели старији брат Вартоломејев Стефан и ступи у монаштво. Након мало времена родитељи Вартоломејеви се један за другим брзо у миру преставише и бише погребени у Хоћковом манастиру. После смрти својих родитеља браћа проведоше ту четрдесет дана, узносећи Господу усрдне молитве за упокојење новопрестављених слугу Божјих. К у ћу и свој бедни иметак Кирило и Марија оставише Вартоломеју. Но он део наследства потроши на помињање душа преминулих родитеља, на милостињу и храњење сиромашних, а остало предаде млађем брату Петру. За себе он ништа не узе, ништа не задржа, јер се надао у Бога који "даје храну гладнима" (Пс. 145, 7).
Чезнући за пустињаштвом, Вартоломеј мољаше старијег брата Стефана да остави Хоћков манастир и да иду ради подвига у пустињу. Стефан пристаде и они кренуше да траже пустињско место, подесно за пустињачки живот. Дуго они ходише по околним шумама док не дођоше на место где се сада вије манастир Пресвете Тројице, прослављен именом преподобног Сергија. Тада се хо место називало Маковец, и било је покривено густом, непролазном шумом. И наоколо на све стране пружала се надалеко шума и пустиња; мимо тог места није пролазио пут и нико није залазио туда; у близини није било ни села, ни кућа, ни икаквих насеља људских; само су зверови боравили ту. Браћа се ватреном молитвом обратише Богу, призивајући благослов Божји на ово место њиховог боравка и предајући себе светој вољи Божјој. Начинивши колибу они се стадоше ревносно подвизавати и молити Богу. Затим подигоше малену цркву и решише да је освете и посвете Пресветој Тројици: ради тога отпутоваше у Москву и молише митрополита Теогноста[5] за благослов да се црква освети. Митрополит их врло љубазно прими и посла са њима свештенослужитеља да освете цркву. Тако скромно би положен основ СветоТројицке Сергијеве лавре.
Млади подвижник Вартоломеј би обузет великом радошћу видећи како се његова заветна жеља почиње остваривати. И он се сада са још већом ревношћу предаде духовним подвизима. Али његов старији брат Стефан не беше одушевљен овако пустим местом, и у радовима слабу помоћ указиваше Вартоломеју, па убрзо остави младог брата у пустој шуми и пређе у Московски Богојављенски манастир, где се зближи са Алексијем, потоњим митрополитом Московским.
Оставши потпуно сам, Вартоломеј се стаде усрдније припремати за монашки живот, јер беше решио да постриг прими онда када ојача у трудовима и подвизима и навикне себе на строго испуњавање монашких правила. И у своје време млади пустињак позва код себе једнога игумана, по имену Митрофана, који га и постриже у монашки чин у двадесет трећој години живота, на дан светих мученика Сергија и Вакха,[6] због чега Вартоломеју и би дато име Сергије. После пострижења игуман Митрофан одслужи свету литургију у цркви Пресвете Тројице и удостоји новог инока причешћа светих Христових Тајни; у то само време црква се испуни необичним миомиром који се ширио чак и изван храма. Новопосгрижени монах седам дана борављаше безизлазно у цркви. Игуман сваког дана служаше свету литургију и причешћиваше га светим Телом и Крвљу Господњом. За све то време храна Сергију беше просфора, коју му је сваког дана давао игуман. Дан и ноћ Сергије провођаше у молитви и богоразмишљању, стално славословљаше велико име Господње, певаше псалме Давидове и песме духовне: он сав беше обузет радошћу, и душа му гораше божанским огњем и побожном ревношћу. Пошто проведе са Сергијем неколико дана, игуман Митрофан му рече: Чедо, ја одлазим, а тебе предајем у руке Божје; Господ нека ти буде заштитник и чувар. - Притом изрече и овако пророчанство: Господ ће на овом месту устројити обитељ велику и славну. - И сатворивши молитву игуман отпутова.
Оставши сам, преподобни Сергије се усрдно подвизаваше, умртвљујући тело постом, бдењем и разноврсним пословима; и провођаше време у непрекидној, даноноћној молитви и у марљивом читању Светога Писма. Зими, када је земља пуцала од, мраза, он имађаше на себи само једну расу и трпљаше, као да је бестелесан. Но ђаволи, не подносећи такве подвиге његове, навалише на њега, еда би га отерали са тог места. Стога се понекад појављиваху у облику зверова, понекад у облику змија, јуришајући свирепо на њега. А он их одгоњаше молитвом као оружјем, и храброшћу својом страшилишта њихова кидаше као паучину. Једном ноћу, када се подвижник мољаше у цркви, на њега нападе читава војска демона бесно урлајући: одлази, иначе ћеш злом смрћу погинути! - И кад говораху, огроман пламен сукташе им из уста. И још прећаху да ће му до темеља разорити цркву и келију, а њега самог убити. А л и он, наоружан молитвама и часним крстом, најури демонску војску, и без икаквог страха продужи певати и славити Бога.
Други пут, када млади пустињак читаше ноћу правило, одједном се проломи тутњава из шуме, и огромно мноштво демона опколи келију преподобног Сергија, и претећи му викаху: Та одлази одавде! Што си дошао у ову неприступачну шуму? Шта ту тражиш? Не надај се да ћеш и надаље живети овде; сам видиш, ово је место пусто и непроходно! Зар се не бојиш умрети од глади или погинути.од руку разбојника? - Но, узалуд беху ове претње, оне не могаху уплашити преподобног: он се само помоли Господу, и одмах ишчезе демонска руља.
После оваквих јављања демона, за подвижника не беху страшне дивље звери: поред његове усамљене келије протрчаваху чопори гладних вукова и губљаху се у шумском честару, или прилажаху преподобноме и као њушаху га; а навраћаху туда и медведи. Но сила молитве спасаваше пустињака. Једном приликом преподобни Сергије спази пред својом келијом медведа, па видећи да је веома гладан, сажали се на медведа, изнесе му комад хлеба и положи на пањ. Од тога времена медвед стаде често долазити келији преподобнога, очекујући уобичајену милостињу, и није одлазио док је не би добио; преподобни радосно дељаше са њим хлеб, а често му је давао и последње парче. И дивља звер у току целе године свакодневно похађаше пустињака.
Господ не остављаше Свога угодника у пустињи: Он беше са њим у свима његовим невољама и искушењима, помагаше му, сокољаше га и крепљаше. Међутим глас о необичном пустиножитељу - подвижнику поче се ширити. Пре другах дознадоше за њега богобојажљиви монаси, и стадоше долазити у Радонежску пустињу по један, по двоје или по троје, молећи преподобног Сергија да их прими за своје сажитеље и саподвижнике. Преподобни их одвраћаше, указујући им на тешкоће пустињачког живота. И говораше им: Ви нисте у стању живети на овом месту и не можете носити пустињски подвиг: глад, жеђ, јаде, тешкоће, оскудицу и немаштину. - А када би ови упорно молили подвижника да их не одбацује, и он видео њихову чврсту решеност да се подвизавају у пустињи, он их је онда позивао на трпљење: Сада спремите срца своја не на храну, не на пиће, не на спокојство и безбрижност, него на трпљење, да бисте могли подносити свако искушење и сваки труд; припремите се на пост, на подвиге духовне и многе невоље.
Од тога времена преподобни Сергије стаде се подвизавати не као усамљеник већ заједно са братијом, која се старала да га поДражава у подвизима. Убрзо се у Радонежској пустињи сабра дванаест људи, и тај се број дуго мењао није. Ако би ко од братије умро, на његово место долазио је други. Братија начинише дванаест келија. Преподобни Сергије са братијом огради храм и келије дрвеним плотом са једним вратима, на којима поставише вратара. Тако ниче манастир који благодаћу Божјом постоји досад.
Скроман и убог беше тада изглед Тројицке лавре. Тихо и мирно прохођаше подвижнички живот пустињака; свакодневно се они сабираху у своју малену цркву и узношаху своје усрдне молитве Господу: служила се полуноћница, јутрење, часови, вечерње и повечерја, а за вршење свете литургије позивали су свештеника из најближих села. После неког времена к преподобном Сергију у новоосновану обитељ дође и свештеномонах Митрофан који беше постригао преподобног Сергија за монаха; братија га с радошћу прими, и он би једнодушно од свих изабран за игумана. Монаси се радоваху што се сада света литургија могла служити чешће него раније. Али игуман Митрофан поживе у обитељи око годину дана, па премину. Тада братија стадоше .молити преподобнога Сергија да он прими свештенички чин и буде им игуман. Преподобни то одби: хтео је да се угледа на Господа и да свима буде слуга. Својим рукама саградио је три или четири келије; на својим раменима носио је у две ведриие воду са извора под гором и остављао код келије свако га брата; секао је дрва, пекао хлеб, шио одећу, готовио јело, и смирено обављао друге послове. Своје трудове велики подвижник сједињавао је са молитвом, постом и бдењем: хранио се само хлебом и водом, и то у малој количини; сваку ноћ проводио је у молитви и бдењу, само је на кратко време прибегавао сну. И за дивно чудо, тако сурово живљење ни најмање не ослаби подвижниково здравље; угушујући греховне устанке тела, такво живљење као да је укрепљавало његово тело и придавало му силе за нове, још веће подвиге. Својим уздржањем, смирењем и побожним животом преподобни Сергије пружаше пример свој братији у обитељи. И сви се монаси труђаху свом снагам својом да га подражавају; како он, тако и они пребиваху у посту, молитви и непрестаним трудовима: час су шили одећу, час преписивали књиге, час обрађивали мале градине своје н обављали друге сличне послове. У манастиру беше савршена једнакост, али преподобни стајаше изнад свих; он беше први подвижник у својој обитељи, или боље рећи - први и последњи, јер су се многи у његово време и касније подвизавали ту, али се нико није могао упоредити са њим.
Међутим у манастиру се сваким даном све јаче осећала потреба за игуманом и јерејем. Позивати у манастир свештенике није увек било могуће, а и братији је био потребан руководитељ са игуманском влашћу. Лица достојнијег за то није било од оснивача обитељи, али преподобни Сергије се плашио игуманства; желео је он да буде у манастиру не старешина него последњи инок. Напослетку се подвижници Радонежске пустиње договорише и решише да преподобног Сергија изаберу за игумана, па сви заједно одоше к њему и рекоше: Оче, ми не можемо живети без игумана; желимо да нама ти будеш наставник и руководитељ; ми хоћемо да долазимо к теби с покајањем и да, откривајући сваки дан пред тобом све помисли, добијамо од тебе разрешење наших грехова. Служи у нас свету литургију, да бисмо се из чесних руку твојих причешћивали Божанским Тајнама.
Преподобни Сергије одлучно одби, овако говорећи: Браћо моја, на игуманство никада помислио нисам; душа моја жели једно: да окончам дане своје као прост монах. Не приморавајте ви мене. Најбоље је да све то препустимо Богу; нека нам Он сам открије вољу Своју, па ћемо тада увидети шта нам ваља радити. - Међутим монаси и надаље неодступно мољаху преподобног, и говораху: Ако ти нећеш да се бринеш о нашим душама и да нам будеш пастир, онда нам измоли игумана од владике. У противном случају, сви ћемо ми бити принуђени да оставимо ово место и погазимо завет који смо дали; тада ништа неће преостати него да лутамо као овце без пастира.
Братија су и после тога не једанпут долазили преподобноме и молили га да прими игуманство, и претили му још упорније да ће оставити манастир и отићи у свет из пустиње, сву одговорност за то пред Богом бацајући на преподобног. Таквим претњама они најзад примораше преподобног Сергија нда се прими игуманске дужности у својој обитељи. Са два старца преподобни отпутова у Перејаслављ Заљески код Атанасија, епископа Болинског, пошто је овај, због одласка светог Алексија митрополита у Цариград, водио тада послове митрополије. Владика с љубављу прими подвижника, о коме је давно био чуо, и дуго разговараше с њим о спасењу душе. По завршетку разговора преподобни Сергије се смирено поклони епископу Атанасију, молећи од њега игумана за своју обитељ. На његову молбу владика одговори: Одсада ти буди отац и игуман братији, тобом сабраној у новој обитељи Животворне Тројице.
И преосвећени владика постави преподобног Сергија најпре за јерођакона, затим га рукоположи за јеромонаха. Препун страха Божјег и умилења, преподобни отац Сергије са највећом побожношћу и богобојажљивошћу одслужи прву свету литургију, после које и би постављен за игумана. Владика Атанасије изговори дугу поуку новопостављеном игуману, и рече му: Чедо, ти он сада примио велики чин свештенства; знај дакле да си, по заповести великог апостола дужан слабости слабих носити и не себи угађати (Рм. 15, 1); сећај се и ових речи његових: Носите бремена један другога, и тако ћете испунити закон Христов (Гал. 6, 2).
Целивавши и благословивши преподобнога, владика га отпусти с миром у обитељ Пресвете Тројице. Пустиножитељи с ликовањем дочекаше игумана - свога наставника и оца, и поклонише му се са синовском љубављу. Радоваше се и игуман гледајући своја духовна чеда. Ушавши у цркву он се обрати Господу са усрдном молитвом да га Господ благослови и ниспошље му свесилну помоћ Своју у новој, тешкој дужности. После молитве преподобни се обрати братији са поуком: подстицаше их да не малаксавају у подвизима, тражаше њихову сарадњу и снисходљивост према њему, и по први пут их благослови својим игуманским благословом. Поука његова беше проста и не са много речи, али својом јасноћом и убедљивошћу она се занавек укорени у срцима братије. Уосталом, преподобни није толико утицао на братију речју колико самим својим животом, својим добрим примером.
Поставши игуман, преподобни отац наш Сергије не само не измени своје пређашње подвиге, него са још већом ревношћу испуњаваше сва монашка правила, стално носећи у срцу свом Спаситељеве речи: Који хоће да буде старији међу вама, нека буде свима слуга (Мк. 10, 44). Он свакодневно служаше свету литургију, и увек сам спремаше за њу просфоре: својим рукама је туцао и млео пшеницу, сејао брашно, месио и заквашивао тесто, и сам их пекао. Печење проефора. беше нарочито омиљен посао преподобнога: никоме другоме он није препуштао тај посао, иако су многи од братије желели да узму на себе то доста тешко послушање. Осим тога он је сам варио кољиво и правио свеће за богослужење. У цркву је долазио први, стајао право, не дозвољавајући себи ни да се наслони на зид ни да седне; из цркве је излазио последњи. Неуморно и с љубављу поучавао је братију.
У својим подвизима преподобни Сергије се угледаше на стародревне устројитеље монаштва, чија је житија читао са великим усрђем. Назидавајући се казивањима о светим подвиж
ницима, преподобни се дивио како њиховом равноангелном живљењу и победи над злим дусима, тако и њиховом служењу невољним људима у свету. Он се мрљаше Пресветој Тројици да и њега удостоји да иде стопама светих мужева, који су хранили просјаке, помагали уловице, сирочад и све невољне, и који су добили од Господа дар исцељивати болне, васкрсавати мртве, помагати путнике на суву и на мору.
После извесног времена ђаволи, не подносећи врлински живот светитељев, поново устадоше на њега. Претварајући се у змије или у зверове, они улажаху к њему у келију, или га опкољаваху у шуми кад је секао дрва, и трућаху се да му мисао одврате од молитве и богомислија. Тада се блажени обраћао са молитвом Господу и молио да га избави ђавољег нападаја, и ђаволи су одмах са својим привидима ишчезавали као дим. Од тога времена Бог дарова Своме угоднику такву власт над нечистим дусима д, а се они нису усуђивали ни да му се приближе.
Дуго времена братије беше у манастиру дванаест душа. Но глас о преподобном ширио се по околини. И дође из Смоленска неки архимандрит по имену Симон. Одрекавши се високог положаја, Симон са дубоким смирењем мољаше преподобног да га прими као простог монаха. Веома потресен таквом молбом, преподобни га с љубављу прими. Архимандрит Симон предаде преподобном и велики иметак што беше донео као дар на устројство манастира. Тим даром преподобни, уз помоћ Божју, подиже пространу дрвену цркву у име Животворне Тројице, прошири манастир и доведе у ред његове зграде: келије братије беху постављене у виду четвороугаоника око цркве, тако да је црква стајала у средини и видела се са свих страна. И преподобни с братијом својом живљаше ангелски као на небу, дан и ноћ славословећи Бога.
Тада се у обитељ преподобног Сергија врати из Московског Богојављенског манастира његов млађи брат Стефан. Он доведе са собом свог млађег сина, дванаестогодишњег Јована, и предаде га преподобном да га постриже у монаштво. Преподобни се удиви таквој вери свога брата, испуни му жељу и постриже Јована дечака за монаха давши му име Теодор. Измлада васпитан оцем у побожности, пошћењу и чистоти, Теодор се под руководство свога стрица утврђиваше у монашким подвизима. Од тога времена многи са разних страна, и издалека, стадоше се окупљати око преподобног оца Сергија, да под руководством славног подвижника спасавају душе своје. Свети игуман с љубављу примаше све који му долажаху, и старе и младе, и богате и сиромашне, али знајући тегобе монашког живота он их не постригаваше брзо. Обично је наређивао те су дошљака облачили у дугачку одећу од црног сукна и одређивао му извесно послушање да обавља заједно са осталим монасима. Тако је поступао зато, да би новодошавши могао упознати сав манастирски устав; тек након дугог испитивања преподобни отац би га постригао у монаштво, облачио у мантију и давао камилавку; а савршеније саподвижнике своје удостојавао је схиме.
Примајући монахе после марљивог искушеништва, свети отац је и после тога будно пратио њихов живот. Тако, он је строго забрањивао братији да после повечерја излазе из својих келија или да разговарају; сваки је дужан био боравити у својој келији, бавећи се рукодељем или молитвом. Касно увече, нарочито за време дугих ноћи, неуморни и ревносни игуман је, после келијске молитве, обилазио келије и кроз прозорчиће гледао чиме се ко бави. Ако би затекао монаха где врши молитву или се занима рукодељем или чита душеспасоносне књиге, онда је с радошћу узносио за њега молитве Богу да га Господ поткрепи. Ако би пак чуо недозвољени разговор или приметио да се неко бави каквом ништаријом, он би закуцао на врата или прозор, и одлазио даље. Сутрадан је призивао к себи таквог брата, ступао с њим у разговор, и издалека, тихо и кротко наводио га да призна своју кривицу. Послушан монах би признао, искао опроштај, и отац Сергије му је с родитељском љубављу праштао; а на непокорног, који не би признао своју кривицу, он је налагао епитимију. Тако се преподобни Сергије бринуо о повереном му стаду; тако је умео он да спаја кротост са строгошћу, и био прави пастир а не најамник.
У прво време свога постојања обитељ преподобног оца нашег Сергија беше врло сиромашна; подвижници њени често нису имали ни оно што је најпотребније. Удаљена од насеља, одсечена од целога света скоро непроходном шумом, ова обитељ је ретко добијала помоћ од мирских људи. Често братија нису имали вина за вршење божанствене литургије, и они су бивали принуђени да себе лишавају ове духовне утехе; често нису имали пшенице за просфоре или тамјана за кађење или воска за свеће или зејтина за кандила; у таквом стучају монаси су запаљивали луч и при таквој светлости вршили богослужења у цркви. Но у бедно осветљеном храму они сами гораху и пламтијаху љубављу к Богу јаче од најлучезарнијих свећа. Живот монаха беше прост и једноставан, просто беше и све што их је окружавало и што су употребљавали; али та простота беше величанствена: сасуди за свету Тајну Причешћа беху од дрвета, црквене одежде - од простог грубог платна, богослужбене књиге - писане на танкој брезовој кори. Понекад монаси ове свете обитељи, у којој тада још не беше општежиће, оскудеваху у храни. Тако се догоди једном да братија три дана остадоше без хране, и беху у великој невољи. А устав манастирски забрањиваше монасима да излазе из манастира и просе хлеба од мирјана, него да сву наду полажу на Бога који храни свако створење и да од Њега ишту са вером оно што је потребно. Притешњени глађу, братија почеше роптати на игумана, говорећи: Докле ћеш нам забрањивати да идемо и просимо од мирјана оно што нам је потребно? Ево, ми ћемо трпети још ову ноћ, а сутра ћемо изаћи одавде да не помремо од глади. - А свети Сергије их тешаше причајући им житија светих отаца, како они Господа ради подношаху многе невоље, и глад, и жеђ, и наготовање; и подсећаше их на речи Христове: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). А када Он храни птице, не може ли нас прехранити? Ето, сад је време трпљења, а ми се показујемо нетрпељиви, не хотећи да поднесемо краткотрајне невоље. А да смо их с благодарношћу примили, то би нам било на велику корист; јер се у огњу искушења злато очишћује. - И прорече светитељ говорећи: Ова оскудица нас задеси на кратко време; а колико сутра имаћемо свега у изобиљу.
И зби се светитељево пророчанство: сутрадан би донесено од неког непознатог човека мноштво свежих, тек испечених хлебова, и много рибе, и других разних јестива. Они што донесоше рекоше: Један христољубац посла ово ави Сергију и братији што су с њим. - Братија мољаху доносиоца да се и они с њима прихвате мало, али они не хтедоше, рекавши да им је наређено да се одмах врате натраг. И они хитно одоше из манастира. А братија, видећи изобиље донесене хране, разумеше да их Господ посети милошћу Својом, и благодарећи Бога устројише трпезу. И донесена храна потраја братији на много дана, А преподобни рече братији у поуку: Гледајте, браћо, и дивите се како Господ Промислитељ изобилно награђује трпљење, и не заборавља ово свето место и слуге Своје што живе у њему и служе Му дан и ноћ. - И наводећи речи светог апостола Павла: Кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни (1 Тм. 6, 8), свети отац саветоваше братију да се не брину о пролазним стварима него да се уздају у Бога промислитеља.
Након петнаест година од оснивања Радонежског манастира, у близини његовој стадоше се насељавати сељаци. Они су несметано секли шуму, градили куће и стаје, крчили поља и сејали житарице. Огромна пространства шуме они претворише у чиста поља, и тиме пустиња изгуби у многоме свој пустињски изглед. Нови суседи манастира усрдно похађаху ову светињу, у изобиљу доношаху разне намирнице, те на тај начин у обитељи преподобног Сергија занавек нестаде оскудице.
Треба се сетити и тога да се преподобни отац наш Сергије при доласку свом у пустињу беше настанио на безводном месту; а он то учини подвига ради: да би доносећи воду издалека, што више замарао тело своје. Али, пошто се образова манастир и умножи братија, то настаде велика потреба за много више воде. И неки од братије, носећи издалека толико воде, почеше роптати на преподобнога оца и говорити му: Зашто си се тако непаметно настанио на овом месту? зашто си овде основао обитељ када у близини нема воде? - А преподобни смирено одговараше:? Браћо, ја сам хтео да на овом месту сам усамљенички молитвено тихујем и живљујем, али пошто Богу би угодно да се овде подигне толики манастир, то је Он моћан да нам дарује и потребну воду, само не малаксавајте духом и молите се са вером. Јер када Он у пустињи изведе из камена воду за непокорни народ јеврејски, утолико пре неће оставити вас који Му усрдно служите.
После тога преподобни узе са собом једног од братије и тајно сиђе у честар под манастиром, где никада није било текуће воде. Нашавши у једној јами мало кишне воде светитељ преклони колена и стаде се молити усрдно: Боже, Оче Господа нашега Исуса Христа, услиши нас у часу овом и покажи славу Своју: као што у пустињи преко Мојсија чудодејствова снажна деоница Твоја источивши воду из камена, тако и овде покажи силу Своју, - Творче неба и земље, даруј нам воду на овом месту, и нека разумеју сви да Ти благонаклоно слушаш оне који Ти се моле и узносе славу Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и кроза све векове. Амин. - На ове речи изненада изби обилан извор, који и данас постоји, увек богат водом за све манастирске потребе. Овим чудом братија би силно поражена: роптање незадовољника уступи место осећању страхопоштовања према светом игуману. Монаси чак стадоше овај извор називати "Сергијевим". Но смиреном подвижнику прослављање од људи падаше тешко, и он рече: Браћо, нисам вам ја дао воду, него је сам Господ посла нама недостојнима. Стога немојте извор називати мојим именом. - Отада братија престадоше називати извор "Сергајевим". И од ове воде биваху, и бивају, многа исцељења онима који је пију са вером.
Преподобни отац наш Сергије чињаше и друга разна чудеса. Тако једном он васкрсе мртваца. То се догоди на следећи начин. Један сељанин из околине манастира имађаше велику љубав за оца Сергија. Његов јединац син тешко се разболе, и он га однесе оцу Сергију ради исцељења. Но када уђе у келију преподобног оца и мољаше га да му исцели сина, син његов умре. Изгубивши сваку наду отац стаде горко плакати, и говораше светом Сергију: Авај мени, човече Божји! ја дођох к теби са чврстим уверењем да ћеш ми помоћи. Тешко мени, шта сад да радим? - Тако тугујући и кукајући он изађе да спреми што треба за погреб сина. А преподобни Сергије, видевши жалост и кукање уцвељеног оца, сажали се на њега, и сатворивши молитву васкрсе дечака, Сељанин се убрзо врати са мртвачким сандуком. А светитељ му рече: Ти се без разлога подајеш тузи: твој син није умро него је жив. - Но овај човек, пошто својим очима беше видео како умре његов син, не хте да верује светитељевим речима већ приђе и угледа свога сина стварно жива. Удивљен, он стаде благодарити преподобног за васкрсење сина. А на то му свети чудотворац одговараше: Ти вараш себе и сам не знаш шта говориш. Када он ти носио дечака овамо, он од силне зиме изнеможе, а ти помисли да је умро; сада се он у топлој келији загреја, а теби изгледа да је васкрсао. - Међутим сељанин и даље тврђаше да је син његов васкрсао на светитељеве молитве, Тада му преподобни отац Сергије запрети да никоме не говори о томе, додавши: Будеш ли причао о томе, бићеш кажњен и потпуно ћеш се лишити сина. - Сељанин се онда са живим и здравим сином веома радостан врати дома, прослављајући Бога и Његовог угодника Сергија. За ово чудо сазнаде један од ученика преподобнога, који и исприча то.
Глас о чудесима преподобнога оца Сергија стаде се брзо ширити, и к њему почеше довозити болеснике не само из околних насеља него и из далеких места. Тако једном довезоше са обала Волге чувеног човека у коме беше нечисти дух. Овај човек је силно патио: час је уједао себе, час био себе, час бежао од свију; десет људи нису били у стању да га задрже. Рођаци овог бесомучника, чувши за оца Сергија, решише да га одведу к њему. А л и ту је било потребно много напора. Када болесника довезоше близу манастира, он са неком необичном силом покида железне окове и стаде тако громогласно викати да му се глас чуо у манастиру. Преподобни Сергије одслужи молепствије за болесника; у то време паћеник се стаде унеколико смиривати; њега чак и у манастир уведоше; а када му преподобни отац приступи са крстом и стаде га осењивати њиме, бесомученик се с дивљим криком баци у воду, која се надалеко беше накупила после кише. Но када га преподобни осени светим крстом, он се осети потпуно здравим и памет му се поврати. Упитан, зашто се бацио у воду, исцељени одговори: Када ме приведоше преподобноме, и он ме стаде осењивати часним крстом, ја угледах велики пламен који излажаше од крста, и ја, мислећи да ће ме тај огањ сажећи, јурнух у воду. - После тога исцељени бесомучник проведе неколико дана у манастиру, славећи милосрђе Божје и благодарећи светог угодника Божјег за своје исцељење.
И многа друга чудеса биваху на молитве преподобнога: слепи прогледаху, хроми прохођаху, губави се чишћаху; једном речју, сви који с вером долажаху к светитељу добијаху телесно исцељење ма од каквих болести патили; но поред тога добијаху и духовне користи за душу своју, те се тако двоструко исцељени враћаху кућама својим. Због тога сви поштоваху и слављаху преподобног Сергија, и све их више и више долажаше из разних градова и места, да виде светог подвижника и да се насладе поуком његовом; многи монаси напуштаху своје манастире и долажаху у његову обитељ, желећи да се подвизавају под његовим руководством и да живе заједно с њим. И кнежеви и бојари и прости људи хитаху к блаженом оцу, јер га сви веома уважаваху као једног од древних светих отаца или као једног од пророка.
Но иако уважаван и слављен од свију, преподобни Сергије није давао ништа на људску славу: неуморно се и надаље трудио и служио свима као пример највеће смирености. Није он волео меке и лепе хаљине; стално је носио одећу од грубе тканине, коју је својим рукама шио. Једном у манастиру нестаде доброг сукна, а беше остао један комад врло рђавог сукна и тако неукусно обојеног, да га нико од братије није хтео узети за себе. Но преподобни га узе и саши себи одећу од њега, и ношаше је све док се не покида.
Уопште, свети Сергије стално је носио вету и грубу одећу, те га због тога многи нису могли распознавати и сматрали су га за манастирског слугу. Један сељак из веома далеког краја, слушајући много о светом Сергију, зажеле да га види. И дошавши у манастир преподобнога, он стаде распитивати где је светитељ. Рекоше му да је светитељ у градини и тамо копа. Овај оде у градину и виде. светитеља у лудој, подераној и пуној закрпа одећи где копа земљу; и помисли у себи да су му се подсмевали они који су га упутили овоме старцу, јер он очекиваше да види светиТеља у великој слави и части. Стога се он врати у манастир и поново стаде распитивати: Где је Сергије? покажите ми га, јер дођох из далека да га видим. - А монаси му одговараху: Старац кога си видео, то је преподобни отац наш. - Када пак светитељ изађе из градине, сељак га виде, и згадивши се на њега окрену главу своју од њега, и не хте ни да погледа на блаженога; и негодоваше у себи говорећи: О, колико труда поднесох узалуд! Ја дођох да видим великог пророка, и очекивах да га угледам у великој слави и части; а гле, ја видим једног бедног и ништавног старца. - Међутим светитељ, видевши помисли његове, би му веома благодаран: јер као што се горди радује похвалама и почастима, тако се смирени радује ниподаштавањима и срамоћењима. И он позвавши к себи овог сељанина постави му трпезу, и с љубављу га угости, па му рече: Не тугуј, човече, јер кога желиш да видиш, убрзо ћеш видети.
Тек што светитељ то рече, стиже гласник са вешћу да у манастир ево долази кнез. Свети Сергије устаде и изађе у сусрет кнезу који наилажаше са великом свитом својом. Угледавши преподобног Сергија кнез му се издалека поклони до земље, смирено иштући благослов од њега. Светитељ благослови кнеза, и уведе га у обитељ са чашћу која му доликује. И пошто седоше њих двојица, старац и кнез, и разговараху, сви остали им предстојаху. А онај сељанин, одгурнут далеко од стране кнежевих слугу, не могаше, иако се силно трудио, ни да угледа старца кога се раније гнушао. Тада он тихо упита једног од предсвојећих великаша: Господине, ко је онај старац што седи са кнезом? - Овај му одговори: То је свети Сергије. - Сељанин онда стаде корити себе и грдити што не верова анима који му рекоше за старца да је то свети Сергаје и што му не указа потребно поштовање. А када кнез оде из обитељи он брзо приђе преподобноме, и стидећи се да му погледа у лице припаде к ногама његовим молећи га да му опрости што из незнања сагреши. Светитељ га с љубављу утеши, говорећи: Не тугуј, чедо, јер ти си једини рекао истину о мени, говорећи да сам ништа; а сви се остали саблазнише, сматрајући да сам велики. - Пошто поразговара са сељанином, он га благослови и отпусти дома. И овај оде са великом вером према светитељу; и пошто проведе неко време у свету, он поново дође у манастир и прими монашки постриг: тако га је силно потресла смиреност великог подвижника и душу му изманила.
Једном блажени касно увече, по свом обичају, вршећи молитвено правило и усрдно се молећи Богу за своје ученике, чу глас који га викну: "Сергије!" Он се удиви овој необичној ноћној појави, сатвори молитву, па отвори прозорче од келије желећи да види ко га то зове. И гле, он угледа велику светлост с неба, која сијањем својим учини ноћ ту светлијом од дана. И дође му по други пут глас, говорећи: Сергије! ти се молиш за чеда своја, и мољење је твоје услишено: погледај и види број Монаха који се сабирају под твоје руководство у име Пресвете Тројице. - Обазревши се светитељ угледа велико мноштво прекрасних птица, које су не само у манастир него и око манастира прилетале и неисказано умилно певале ангелске песме. И опет се чу глас који говораше: Као ове птице, тако ће се умножити број твојих ученика; и после тебе неће се умањити, и тако ће чудесно и различито бити украшени врлинама они који буду ишли стопама твојим. - Гледајући то, светитељ се дивљаше овом дивном виђењу, па желећи да се још неко заједно с њим радује овоме виђењу, он громко викну гореспоменутог Симона, који је живео ближе од осталих. Удививши се овом необичном позивању старчевом, Симон брзо дође с њему, али се не удостоји видети цело виђење, већ виде само један део оне небеске светлости. Преподобни му онда исприча све што виде и што чу, и обојица се радоваху заједно, прослављајући Бога.
Ускоро после тога к преподобном Сергију дођоше из Цариграда изасланици свјатјејшег патријарха Филотеја и предадоше му од патријарха благослов и дарове: крст, параман и схиму; и следеће писмо: "Милошћу Божјом архиепископ Константикова града, васељенски патријарх господин Филотеј сину и саслужитељу наше смерности о Духу Светом благодат и мир и наш благослов! Слушасмо за твоје веома врлинско живљење по Богу, и ми узвеличасмо и прослависмо Бога. А л и вам недостаје још једно, и то најглавније: немате општежиће. Ти знаш, преподобни, да и сам богородитељ пророк Давид, који све обухваташе својим разумом, ништа не узможе тако похвалити као ово: Гле, како је дивно и красно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1). Стога вам и ми дајемо добри савет - да устројите општежиће; и нека буде с вама милост Божја и наш благослов".
Добивши ову патријархову посланицу преподобни отиде к блаженом митрополиту Алексију, показа му грамату патријархову и упита га: Свети Владико, како ти наређујеш? - Свети Алексије му одговори: Преподобни оче, Бог који прославља оне који Њега славе удостоји те толиких блага, те глас о теби и животу твоме достиже и у далеке земље, да ти и сам велики васељенски патријарх саветује оно што је на корист, то ти и ја исто саветујем и похваљујем.[7]
Од тога времена преподобни Сергије установи у својој обитељи општежиће и нареди братији да строго држе општежићни устав: да нико ништа не стиче за себе, да ништа не назива својим, него да им по заповестима светих отаца све буде заједничко. Но забранивши монасима приватну својину, преподобни не беше склон да скупља богатство ни за огаиту корист манастира. Све сувишке свети подвижник употребљаваше на добротворна дела: на милостињу ништима или на помагање сиромашним мирјанима који су долазили у манастир. Са увећавањем прилога манастиру од стране христољубивих мирјана, увећавао је милостивни игуман добротворну делатност манастира: путници су збрињавани, сиромашни храњени, болесни неговани. Кнезови и војводе свраћали су са одредима војске, и сви добијали храну и пиће од гостопримног подвижника.
Ипак у Радонежској обитељи убрзо изби неред побуна против светог игумана. Братија који са онаком упорношћу примораше преподобнога да се прими игуманске власти, сада постадоше незадовољни, вероватно, због строгости општежића. Рођени брат преподобнога Стефан не туђ духу властољубља, беше на челу побуњеника и увреди светитеља у цркви за вечерњим богослужењем. Кротки подвижник ништа не рече увредиоцу. Он право из цркве, не свративши ни у своју келију, касно по ноћи тајно напусти манастир и крену у пустињу Прешавши око триестак километара он наиђе на једно врло згодно место близу реке Киржач, и ту се настани. А братија, видевши да их је отац напустио, нађоше се у великој невољи и пометњи, као овце без пастира, и почеше га брижно тражити на све стране. И после неког времена пронађоше га, и са сузама га мољаху да се врати у манастир, али он не хте, претпостављајући усамљеништво и молитвено тиховање. Тада многи од ученика његових оставише лавру и пређоше к њему у пустињу, и светитељ оснава нови манастир у име Благовести Пресвете Богородице. Монаси пак који остадоше у лаври, пошто не могаху ни живети без свога оца преподобног Сергија нити га умолити да се врати к њима, отидоше к преосвећеном митрополиту Алексију и молише га да он нареди преподобном Сергију да се врати у манастир Пресвете Тројице. Свети Алексије посла к преподобноме два архимандрита молећи га да испуни молбу братије и обрадује их својим повратком к њима, да се монаси свете обитељи њиме основане не би разишли, немајући пастира, и да свето место не би запустело. Преподобни Сергије, пошто није могао не послушати архијереја, врати се у лавру своје прво боравиште, где га братија дочека са превеликом радошћу А у Киржачком манастиру преподобни постави за игумана свог ученика Романа.
Свети Стефан, епископ Пермски,[8] који гајаше велику љубав према преподобном, путоваше једном из своје епархије у Москву путем који је пролазио на осам километара далеко од манастира преподобног Сергија. Пошто је много журио у град, епископ Стефан није могао свратити у манастир, имајући намеру да то учини при повратку. Но када беше према манастиру он застаде, очита: "Достојно јест" ..., и сатворивши уобичајену молитву поклони се преподобном Сергију рекавши: Мир теби, духовни брате. - А у то време блажени Сергије са братијом бејаше за трпезом; но разумевши духом епископово поклоњење, он тог часа устаде са трпезе, па постојавши мало и сатворивши молитву такође се поклони епископу и рече: Радуј се и ти, пастиру Христова стада, и мир Божји нека буде с тобом. - Братија се зачудише овом необичном поступку преподобнога, а неки разумеше да се преподобни удостоји виђења. После пак обеда монаси стадоше распитивати преподобнога шта се то десило, и он им рече: Онога часа епископ Стефан који путује у Москву заустави се према нашем манастиру, поклони се Пресветој Тројици и благослови нас грешне. - Касније неки од ученика његових распиташе се и утврдише да је било тачно све онако како им је преподобни рекао. И дивљаху се дару прозорљивости, којим Бог обдари оца њихова.
Обитељ преподобнога цветаше врло врлинским људима; многи од њих бише узети за игумане по другим манастирима, а неки бише постављени за епископе. И сви они успеваху у врлинама, вођени и руковођени својим великим учитељем, искусним у вршењу заповести Господњих - преподобним Сергијем, који беше пример стаду своме, водећи равноангелни живот.
Међу ученицима преподобнога беше један по имену Исакије; он је желео да се посвети подвигу безмолвија, подвигу усамљеничког молитвеног тиховања, и стога је често молио преподобног оца нашег Сергија за благослов на овај велики подвиг. Једном премудри пастир у одговор на његову молбу рече: Ако ти, чедо, желиш да безмолствујеш, да усамљенички молитвено тихујеш, ја ћу сутра дати благослов на то. - Сутрадан, по завршетку божанствене литургије, преподобни Сергије га осени часним крстом и рече: Господ нека ти испуни жељу! - У том тренутку он види где необичан пламен излази из руке преподобнога и окружава њега, Исакија; од тога времена он пребиваше у мучању, и само једном чудесна појава раздреши му уста.
Живећи ангелским животом на земљи, преподобни отац наш Сергије, иако у телу, удостоји се општења са светим бестелесним анђелима. Једном свети игуман служаше божанствену литургију са својим братом Стефаном и братанцем Теодором. У цркви поред осталих бејаше и Исакије молчалник. Свети Сергије, као и увек, вршаше велику тајну са страхом и богобојажљивошћу. Одједном Исакије угледа у олтару четвртог човека који сијаше необичном светлошћу и на себи имађаше врло блиставе одежде; на малом входу са Еванђељем небески саслужитељ ступаше за преподобним, лице му сијаше као сунце, те је просто било немогуће гледати у њега. Чудна појава запрепасти Исакија, и он отвори уста и упита оца Макарија који стајаше поред њега: Како диван призор, оче! Ко је овај необични човек? Макарије такође би удостојен виђења; запањен и поражен њиме, он одговори: Не знам, брате; и ја се сам ужасавам гледајући овако дивну појаву. Сем ако неки свештенослужитељ није дошао са кнезом Владимиром.
Кнез Владимир Андрејевич[9] у то време беше у цркви. Старци упиташе једнога из његове свите, није ли с кнезом дошао свештеник; овај одговори да свештеника није било с њима. Тада иноцима би јасно, да са преподобним Сергијем саслужује анђео Божји. По завршетку литургије они приступише преподобноме и упиташе га о томе. Подвижник испрва не хте да им открива тајну. Какву сте необичну појаву видели, чеда моја? Служили литургију Стефан, Теодор и ја грешни; више никога није било. А када ученици продужише да га упорно моле, он им најзад рече: Чеда моја, када вам је сам Господ Бог открио, могу ли онда ја сакрити то? Онај кога сте видели, био је анђео Господњи; не само данас, него увек када ја недостојни служим свету литургију он, по Божјем благоволењу, служи заједно са ммом. Нови док сам ја жив, немојте никоме говорити што сте видели.
Међу ученицима преподобног Сергеја бејаше један по имену Андроник, родом из Ростова као и сам преподобни. Још у младим годинама он дође у манастир Животворне Тројице и би примљен за монаха. Ту се он подвизавао много година, украси себе врлинама и поднесе многе трудове; зато преподобни и љубљаше силно свог ревносног ученика. Андроник имађаше жељу да подигне свој манастир и заведе у њему општежиће. И жеља му се испуни. У то време митрополитом Московским беше свети Алексије; присно пријатељство и братска љубав везиваху свето! митрополита са блаженим Сергијем; они често вођаху дуге душекорисне разговоре; свети митрополит је много пута питао за савет преподобног игумана. Једном, при посети манастиру, свети Алексије рече преподобном Сергију: Возлзубљени, хоћу да те замолим за једно добро, и мислим да ћеш из љубави према мени испунити моју молбу. А старац одговори архијереју: Владико свети, сви смо ми у твојој власти; за тебе нема сметњи. Тада митрополит рече: Ја хоћу, ако Бог помогне, да подигнем манастир. При нашој пловидби из Цариграда, на мору се подиже силна бура, тако да умало не изгибосмо Сви се почеше молити Богу, па и ја Га стадох молити да нас избави од сигурне смрти. Тада ја дадох завет да ћу подићи храм ономе светитељу, у чији нам дан Господ подари да се искрцамо на обалу. Тог часа бура престаде, тишина настаде, и ми стигосмо на обалу 16. августа Сада ја желим да испуним свој завет да подигнем цркву у част Нерукотворног лика Господа нашег Исуса Христа;[10] и да при њој устројим општежићни манастир. Зато те молим, дај ми возљубљеног ученика твог Андроника.
Преподобни радо испуни митрополитову молбу. Свети Алексије отпутова у Москву и тамо на обалама Јаузе основа манастир,[11] а игуманство у њему повери Андронику. Након неког времена сам преподобни Сергије дође у нову обитељ; благослови свога ученика и рече: Господе, погледај с неба на место ово и посети га милошћу Својом.
Исти митрополит свети Алексије, из захвалности Господу што на његове смирене молитве исцели татарску царицу Тајдулу, основа други манастир у Москви - у спомен чуда светог Архистратига Михаила;[12] и за овај Чудовски манастир свети митрополит измоли од преподобног оца Сергија неколико стараца.
Име светог Сергија везано је са оснивањем и Симоновског манастира у Москви. Братанац светог Сергија Теодор дуго је време пребивао у обитељи великог подвижника, живећи с њим у једној келији и цветајући врлинама. Сви су се дивили томе што Теодор никада ништа није скривао од свога наставника - игумана, већ му је исповедао сваки помисао. Када постаде свештеномонах, он зажеле да оснује негде манастир, и ту жељу своју каза преподобном Сергију. Но преподобни испрва не хте пустити од себе братанца, желећи да му после себе преда игуманство у Радонежском манастиру. А када за Теодора стаде молити велики кнез Димитрије Јоанович, подвижник пристаде да га пусти, а заједно са њим и оне од братије који буду хтели поћи са њим. Вероватно уз пристанак великога кнеза Теодор изабра и место за нову обитељ у близини Москве, звано "Симоново". Преподобни Сергије дође да разгледа изабрано место, нађе да је згодно и даде свој благослов за зидање нове обитељи. Теодор сазида цркву у име Пречисте Владичице наше Богородице, у част њеног славног Рођења; отвори при цркви манастир и заведе у њему општежиће.[13] Глас о врлинском животу Теодоровом стаде се брзо ширити, и са тим и број монаха у његовој обитељи расти. Сам преподобни Сергије више пута је посећивао ову обитељ и, по предању, узимао удела у пословима братије. Након извесног времена Теодор би постављен за архиепиокопа Ростовског, и својим врлинама јарко сијаше као велики светионик све до своје кончине, 28. новембра 1394. године.
Не само у Москви, него и у многим другим местима ницали су манастири, основани или ученицима преподобног Сергија или пак самим њим. Тако, велики кнез Димитрије Јоанович, желећи да подигне манастир у Коломни на месту званом Голутвино, усрдно моли светог Сергија да благослови то место и да подигне цркву. Дирнут таквом вером великога кнеза и покретан љубављу према њему, преподобни се упути пешке у Коломну, - такав је био његов обичај -, благослови то место и подиже цркву у име Богојављења Господња. На молбу великога кнеза он даде за нову обитељ једнога од својих ученика, свештеномонаха Григорија, човека богобојажљива и побожна. Убрзо и та обитељ, у којој такође би заведено општежиће, Божјом благодаћу, процвета у славу Једног, у Тројици слављеног Бога.
На молбу другога кнеза, Владимира Андрејевича, преподобни благослови место у Серпухову за манастир у част Зачећа Пресвете Богородице. У тај манастир, зван Висоцки, светитељ посла за стројитеља, на упорну молбу кнежеву, једног од својих најомиљенијих ученика - Атанасија, изврсног зналца Светог Писма, који се одликовао необичном послушношћ у и другим врлинама и веома искусног у преписивању књига.[14] - Тако је преподобни Сергаје благосиљао многе обитељи и слао туда своје ученике. И духовни синови његови, и синови синова његових, као звезде су сијали и блистали на све стране чудесним животом својим на корист свима.[15]
Блажени митрополит Алексије, пошто већ беше изнемогао од старости, и видевши да му се приближује крај, позва к себи преподобног Сергија, па скинувши са својих груди златан архијерејски крст, украшен драгим камењем, даваше га преподобнам. А л и преподобни, поклонивши се смирено, рече: Прости ми, владико свети, од младости ја не бих златоносац, а тим пре у старости желим да живим у сиромаштву. - На то му свети митрополит рече: Знам, возљубљени, да си тако радио; но сада покажи послушност и прими благослов који ти дајемо. - И при тим речима он му својим рукама стави крст око врата; па му онда поче говорити: Знаш ли, преподобни, зашто сам те позвао и шта хоћу да ти предложим? Ето, ја сам Богом ми поверену Руску митрополију држао колико Њему би угодно; али сада видим да ми се приближио крај, само не знам дан смрти моје, и желим да за живота свог нађем човека, који би после мене могао пасти Христово стадо, и никога осим тебе не налазим. Мени је добро познато да, почевши од кнеза па до последњег човека, сви желе тебе. Стога, преподобни, прими сада чин епископски, а после мог одласка из овог света примићеш мој престо.
Чувши ове речи преподобни, пошто је сматрао себе недостојним таквога чина, веома се смути, па одговори архијереју: Прости ми, владико, то никада бити не може, јер ти хоћеш да ми натовариш бреме које је изнад мојих сила. Та ко сам ја грешни и најгори од свих људи, да се дрзнем дотаћи се таквога чина! - Блажени митрополит дуго убеђиваше светитеља, наводећи речи Светога Писма, да би га приволео на свој предлог, али се љубитељ смирености никако не даде приволети. Напослетку рече ово: Владико свети, ако не желиш да отераш моју ништавност из ових крајева и да никада не чујеш за мене, онда ми немој више говорити о томе, нити икоме другоме допусти да ми се обраћа са таким речима, пошто нико не може наћи у мени пристанак на то.
Видећи да је светитељ несавитљив, свети митрополит престаде да му говори о томе: бојао се да преподобни не отпутује у неке далеке крајеве и пустиње, и Москва се лиши таквог светила, Но пошто га утеши духовним речима, он га отпусти с миром у манастир.
Не дуго после тога свети митрополит Алексије отпутова из овог живота, 12. фебруара 1378. године. Тада сви упорно и усрдно мољаху блаженог Сергија да прими престо Руске митрополије. А л и он остаде неумољив и непопустљив. Након дванаестогодишње смутње која настаде после престављења светог митрополита Алексија, на престо Московске митрополије би узведен свети Кипријан.[16]
У то време по попуштењу Божјем би за грехе наше најезда татарског хана Мамаја на Руску земљу. Велики кнез Димитрије Јоанович стаде се спремати за рат. А л и пре но вдто крену у рат, он оде у манастир Пресвете Тројице да од његовог светог игумана, преподобног Сергија, добије благослов за свој ратни поход. Свети Сергаје га наоружа благословом и молитвом, и изрече му овакво пророштво о победи: Иди против варвара; ни најмање не сумњај, Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити непријатеља и здрав се вратити. - Велики кнез, уздајући се у помоћ Божју и у молитве светог угодника Божјег Сергаја, крену са војском у рат, и на Куликовском пољу страховито потуче непријатеља 8. септембра 1380. године, тако да се сам цар Мамај једва спасе бекством са малом дружином. Међутим за све време док се водила Куликовска битка преподобни Сергије, сабравши братију, стајаше с њима на молитви и усрдно мољаше Господа да дарује победу православном војинству. Имајући дар прозорљивости, свети Сергије јасно гледаше што се дешавало на даљини као да се дешава пред његовим очима; и каза братији о победи великога кнеза Димитрија над Татарима, помену по имену многе православне војнике који падоше у боју, и учини помен за њих. А све му то би откривено од Бога. Велики пак кнез Димитрије, по победоносном повратку из рата, дође у манастир к преподобноме и принесе му велику благодарност за помоћ коју му указа својим усрдним молитвама к Богу.
Преподобном оцу нашем Сергију многи се обраћаху, молећи га за помоћ и заштиту, и он је увек помагао невољне и штитио угњетаване и убоге. Недалеко од манастира живљаше један човек тврдица и немилосрдан; он учини неправду своме сиромашном суседу: узе од њега свињу, закла је, и не хте му је платити. Оштећени сиромашак се пожали преподобноме и замоли га да му помогне. Преподобни позва код себе тог човека и рече му: Чедо, верујеш ли да има Бога? Он је Судија и праведнима и грешнима, Отац је сирочади и удовицама; Он је готов на одмазду, и страшно је пасти у руке Његове. И како то да се ми не плашимо одузимати туђе, чинити неправду ближњем и чинити сваковрсно зло? Зар ми још нисмо задовољни оним што нам Он по Својој доброти даје, него се полакомљујемо на туђе добро? Како можемо не обраћати пажњу на Божју дуготрпељивост? Зар ми не видимо како они што неправду чине осиромашују, куће њихове постају пусте и спомен о њима губи се занавек; и у оном свету њих очекује мучење. - И много других поука светитељ изговори овом човеку и наложи му да оиромашку плати свињу, додавши: Никада не угњетавај сиротињу. - И немилосрдни човек се раскаја, обећа да ће се поправити, и исплатити свињу своме суседу. А л и после нешто времена он промени своју намеру и не исплати дуг сиромашку. Но кад уђе у одају где лежаше месо од заклане свиње он виде како се сво месо уцрвљало, иако је била зима. Уплашен тиме он одмах исплати свињу сиромашку, а месо баци кучићима.
Једном допутова у Москву из Цариграда неки епископ, који беше много слушао о светом угоднику Божјем, али није веровао томе. И мишљаше у себи: Зар се може у овим крајевима појавити тако велики светилник? - Са таким мислима он крену у манастир да види старца. А кад се приближи манастиру, њега обузе неки страх; и тек што крочи у манастир и угледа светитеља - он ослепе. Тада га преподобни узе за руку и уведе у своју келију. Епископ му са сузама исприча о своме неверју, и кајући се за свој грех мољаше светитеља да му поврати вид. Смирени игуман се дотаче његових очију, и епископ тог тренутка прогледа. После тога преподобни стаде кротко и благо разговарати с њим, и говораше да се не треба гордити; и епископ стече потпуно уверење да је преподобни Сергије заиста Божји човек и да га је Господ удостојио видети земног анђела и небесног човека. И преподобни са доличном чешћу испрати епископа из свог манастира, и епископ отпутова славећи Бога и Његовог угодника Сергија.
Једном ноћу блажени отац стајаше пред иконом Пречисте Богоматере вршећи уобичајено молитвено правило, и погледајући на свети лик Њен говораше у молитви: Пречиста Мати Христа мога, заштитнице и моћна помоћнице рода људског, буди посредница за нас недостојне, увек се молећи Сину Твом и Богу нашем, да погледа на ово свето место. Тебе, Матер слаткога ми Христа, призивамо у помоћ ми слуге Твоје, јер си Ти свима нада и пристаниште спасења. - Тако се преподобни мољаше; и прочитавши благодарни канон Пречистој и акатист он седе да се мало одмори. Одједном он рече своме ученику Михеју: Чедо, стражи и бди, јер ћемо сада имати чудесну и страшну посету. - Тек што преподобни то рече, изненада се чу глас који говораше: Ево долази Пречиста. - Чувши то, светитељ брзо изађе из келије у предсобље; и гле, светлост велика, јача од сунчане, обасја светитеља, и он одмах угледа Пречисту са два апостола, Петром и Јованом, у неисказаном сјају. Угледавши то, светитељ паде ничице, јер не могаше поднети тај неподношљиви блесак. Но Пречиста својим рукама додирну светитеља и рече: Не плаши се, изабраниче мој! Ево дођох да те посетим, јер је услишена молитва твоја о ученицима твојим. Немој туговати више о обитељи својој: одсада ће она изобиловати у свему ве само за живота твога на земљи, него и по одласку твоме ка Господу. Ја никада нећу оставити обитељ твоју, снабдевајући је оним што је потребно, чувајући је и крилећи је.
Рекавши то, Пречиста Богоматер постаде невидљива. А светитељ као у вансебности ума беше сав обузет страхом и трепетом. И кад мало после дође себи, он угледа свога ученика где од страха лежи као мртав, и подиже га. Тада Михеј поче правити метанија старцу, говорећи: Оче, Господа ради објасни ми ову чудесну појаву што би; умало се душа моја не разлучи од тела мог због блеска појаве ове. Но светитељ беше обузет великом радошћу, и лице му сијаше од те неисказане радости, и он не могаше ништа друго говорити него само ово: Чедо, стрпи се мало, јер и у мени сва душа трепти од чудесног виђења И преподобни стајаше неко време ћутећи и задивљен. Онда рече своме ученику: Чедо, позови ми Исака и Симона. Када ови дођоше светитељ им исприча све по реду, како виде Пречисту Богородицу са апостолима, и шта му Она рече. Чувши то они се испунише велике радости, и сви заједно одслужише молебан Богородици. Светитељ пак сву ту ноћ проведе без сна, размишљајући о милостивој посети Пречисте Владичице.
Једном преподобни служаше свету литургију, а гореспоменути ученик његов Симон, човек савршен по животу, беше тада еклесиарх.[17] Он виде где по светом престолу кружи огањ, обасјавајући олтар и служашчег оца Сергија, тако да светитељ стајаше у огњу од главе до ногу. А кад настаде време причешћу, божански огањ се подиже, и савивши се као неко најтананије платно спусти се у свету чашу, из које се и причести достојни служитељ свети Сергије. Пошто се причести, преподобни се одмаче од светог престола, и осетивши да се Симон удостојио виђења, дозва га и упита Чедо, од чега се тако уплашила душа твоја? Он одговори: Оче, ја видех чудесну појаву: видех благодат Духа Светога која делује са тобом. Тада му преподобни забрани да никоме не прича о томе: Не говори никоме што си видео док ме Господ не позове к Себи. И они обојица заблагодарише Господу на таквој милости.
Поживевши много година у великом уздржању и трудовима, и учинивши многа чудеса, преподобни отац наш Сергије достиже дубоку старост: наврши седамдесет осам година Провидевши свој одлазак к Богу, он на шест месеци пре тога сазва к себи братију и предаде старешинство своме ученику Никону,[18] који иако беше млад по годинама, али му ум цветаше духовним искуством и мудрошћу, и у целокупном животу свом он подражаваше свог учитеља и наставника преподобног Сергија. Поставивши дакле Никона за игумана, преподобни се предаде потпуном безмолвију, потпуном молитвеном тиховању, и стаде се припремати за одлазак из овог временског живота Септембра месеца он се разболе, и осетивши свој скорашњи одлазак к Богу он позва код себе братију и обрати им се последњи пут са поуком. Пошто их богомудро посаветова и поучи, он се опрости са свима и благослови их све. Напослетку им рече: Ја одлазим к Богу који ме позива, и вас поверавам свемогућем Господу и Пречистој Матери Његовој; нека вам Она буде прибежиште и одбрана од вражјих замки и клопки.
У последњим тренуцима свога земаљског живота преподобни се причести светим Тајнама Христовим. Затим подигавш и руке своје он са молитвом предаде Господу свету душу своју.[19] Чим светитељ издахну, неисказани миомир разли се по његовој келији; лице му беше светло и сијаше небеским блаженством. Братија горко оплакаше свога учитеља и наставника, и чесно тело његово погребоше, положивши га у цркви Животворне Тројице, са десне стране.
Тридесет година после престављења преподобног Сергија бише откривене његове свете мошти. И то на следећи начин. У близини манастира живљаше у то време један побожан човек; имајућ: "велику веру к светоме Сергију он често долажаше на његов гроб и усрдно се мољаше угоднику Божјем. Једном ноћу после пламене молитве он задрема, и тада му се јави свети Сергије и рече: Иди и упитај игумана обитељи: зашто ме тако дуго остављају под земљом у сандуку, где вода опкољава моје тело? - Пробудивши се овај се човек испуни страха, али у исто време осети и необичну радост у срцу свом; и одмах исприча о виђењу ученику преподобног Сергија Никону, тадашњем игуману. Никон обавести братију, и настаде велико ликовање међу монасима. Глас о скором открићу моштију угодника Божјег пронесе се далеко, и много се народа стече у манастир. Када откопаше гроб и отворише сандук, одмах се дивни миомир разли наоколо. Тада угледаше дивно чудо: не само свете мошти преподобног Сергија беху читаве и нетљене, него се трулеж не беше дотакла ни одеће његове; са обе стране сандука видела се вода, али она није додиривала ни мошти преподобнога, ни хаљине његове. Видећи то, сви се обрадоваше и узнесоше хвалу Богу који прослави Свога угодника. Са великим слављем бише положене свете мошти преподобнога у нови кивот. Ово обретење моштију преподобног Сергија би 5. јула 1422. године. При обретењу светих моштију догодише се многа исцељења. Но и надаље од чесног кивота његовог као од извора теку исцељења свима који са вером приступају: јер како. за живота свог на земљи, тако и по престављењу свом овај велики чудотворац чини велика и неизбројна чудеса, у славу Христа Бога нашега, коме част и благодарење кроза све векове. Амин.
Од многобројних чудеса богоносног оца нашег Сергија која су се десила после његовог престављења поменућемо неколико. У светој бризи о својој обитељи богоносни подвижник се после свога упокојења више пута јављао некима од братије. Тако једном монах Тројицког манастира Игњатије би удостојен оваквог виђења: свети Сергије за време свеноћног бденија стоји у цркви на свом месту и са осталом братијом учествује у црквеном појању. - Удивљен, Игњатије одмах каза о томе братији, и сви радосно заблагодарише Господу што им је даровао тако великог молитвеника и помоћника.
У јесен 1408. године, када игуман беше ученик преподобнога Никон, к пределима Москве стадоше се приближавати Татари под вођством свирепога Едигеја. Преподобни Никон је дуго молио Господа да сачува обитељ Свога угодника и заштити је од најезде грозних непријатеља; при томе је призивао име великог оснивача обитељи - преподобног Сергија. Једном ноћу после молитве он приседе да одахне, и задрема. Одједном он види светитеље Петра и Алексија и са њима Сергија који му рече: Господња је воља да иноплеменици закаче и ово место; но ти, чедо, не тугуј и не смућуј се: обитељ неће опустети него ће још више процветати. - Затим, давши благослов, свеци постадоше невидљиви. А преподобни Никон освестивши се похита вратима, но она беху закључана; он их отвори и угледа светитеље како одлазе од његове келије. Тада њему постаде јасно да то није био сан већ истинско виђење. - Предсказање преподобног Сергија брзо се испуни: Татари разрушише манастир и спалише. Но монаси, предупређени на тако чудесан начин, привремено се склонише из манастира, а када непријатељи одступише од предела Москве, Никон Божјом помоћу и молитвама преподобног Сергија поново сазида манастир и подиже дрвени храм у част Пресвете Тројице.[20]
За игуманства истог преподобног Никона један инок, секући шуму за грађење келије, силно повреди себе секиром по лицу. Од великог бола он не могаде наставити посао и врати се у своју келију; сумрак се хватао, а игуман тада не беше у манастиру. Одједном инок чу како неко закуца на врата од келије и рече да је игуман; но инок, изнемогао од бола и губитка крви, не беше у стању да устане и отвори врата; утом се врата сама отворише, дивна светлост наједаред обасја сву келију, и усред тог сјаја инок угледа два човека, једног у архијерејском одјејању. Паћеник стаде мислено просити благослов од дошавших. Лучезарни старац показиваше архијереју темеље келије, а овај их благосиљаше. Тада болесник, на своје највеће изненађење, осети се потпуно здрав. Из тога он разумеде да се удостојио видети светитеља Алексија и преподобнога Сергија. Тако се ова два света мужа, сједињени присно братском љубављу за живота на земљи, јављаху и по смрти.
Житељ Москве Симеон трговац, рођен по предсказању светог Сергија, страховито се разболе, те се не могаше ни покренути, ни заспати, ни јести, већ лежаше раслабљен на постељи својој. Патећи много, он једном ноћу стаде призивати у помоћ светог Сергија: Помози ми, преподобни Сергије! избави ме од болести! сети се: ти си за живота свог био тако милостив према мојим родитељима и предсказао им моје рођење; не заборави ме, ти видиш како ми је страховито тешко. - Одједном пред њега стадоше два старца: један од њих бејаше Никон; болесник га одмах познаде, пошто је лично знао овог светитеља још за живота његова; а за другог му би јасно да је то сам преподобни Сергије. Дивни старац осени болесника крстом, па онда рече Никону да узме икону која је стајала крај постеље, а коју некада сам Никон беше поклонио Симеону. Болеснику се учини да му се сва кожа одвоји од тела; после тога свеци постадоше невидљиви. И у том тренутку Симеон осети да је потпуно оздравио: подиже се на својој постељи, а да га притом нико не придржи; тада му постаде јасно да му није спала кожа, већ да га је болест напустила. И би радост његова велика; и уставши, он се поче пламено молити светим чудотворцима због свог чудесног исцељења.
Једном о празнику Пресвете Тројице беше се по обичају стекло врло много света у обитељ преподобнога. Међу тим светом беше и један јадни путник богомољац који пре седам година беше изгубио вид; он стајаше ван цркве, док је у цркви текло свечано богослужење; а његов се водич беше удаљио од њега на неко време. Слушајући црквено појање слепац туговаше што не може да уђе и да се поклони светим моштима преподобнога. Остављен од водича, он стаде горко ридати. Одједном њему се јави брз на помоћ свети Сергије, узе га за руку, уведе га у цркву и приведе кивоту; слепац се дотаче кивота и одмах про гледа. Мноштво људи бише сведоци тако славног чуда, и сви заблагодарише Богу и прославише Његовог угодника. Исцељени пак човек, у знак благодарности остаде заувек у обитељи преподобнога и поматаше братији у радовима.
Припаднимо и ми од свег срца к раки чудотворних моштију преподобног и богоносног оца нашег Сергија и са умилењем завапимо: Преподобни оче Сергије, моли Бога за нас! - На срдачну веру он увек милостиво одговара чудотворном љубављу, која лечи од свих недуга. Амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ЕФРОСИНИЈЕ СУЗДАЉСКЕ

Преподобна Ефросинија беше кћи исповедника Христове вере, кнеза Михаила Черњиговског.[21] Дуго време супруга његова беше бездетна; кнез Михаил и кнегиња се топлом вером обраћаху Пресветој Богородици и преподобним оцима Антонију и Теодосију, и са сузама их мољаху да им подаре пород. Једне ноћи њима се јави Богородица и рече: Будите одважни, молите се: ваша молитва је примљена, и у знак тога примите миомир. Они се уплашише, и пробудише се из она, и нађоше поред свог узглавља завежљај са мирисима; метнувши их у кадионицу, они сву кућу напунише дивним миомиром. И велможи њихови, и сви укућани кнежеви дивљаху се овом неисказаном мирису. Кнез Михаил и супруга његова још се усрдније стадоше молити Богу. После тога њима се поново јави Пресвета Богородица и даде им голубицу у руке, при чему се дом њихов испуни миомира. И по трећи пут им се ави Пресвета Богородица са преподобним оцима Антонијем и Теодосијем и рече им: Услишене су ваше молитве: вама ће се родити кћи, којој надените име Теодула,[22] јер ће бити слу житељка цркве Влахернске.
А кад се роди ова кћер,[23] родитељи јој по речи Пречисте, дадоше име Теодула. Кад год је њена дојиља јела меса, света Теодула, будући још у повоју, целог тог дана није сисала млеко из њених сиса. Видећи то, њена мати размишљаше шта ће бити са њеном ћерком. И једном она имаде овакво виђење: окриљена, она узлеће к небу и предаје Богу своју девојчицу. Пробудивши се из сна она узнесе благодарност Пресветој Богородици за сва њена чудесна знамења. Новорођену девојчицу крстише у Печерском манастиру, у храму Пресвете Богородице. А када Теодула поодрасте, благоверни кнез Михаил сам је учаше Светом Писму. А у осталоме младој кнегињи беше наставник кнежев бојар Теодор, који се одликовао мудрошћу и ученошћу. Побожна Теодула превазилажаше све своје врснице у учењу и лепотом лица свога. Многи због тога тражаху њену руку, али је не добише. У то време живљаше у Суздаљу веома благочестиви кнез Мина. Он запроси од родитеља Теодулу, и они му је обећаше дати за жену. Међутим Теодула беше тиме веома ожалошћена, и непрестано се са сузама мољаше Пресветој Богородици да је сачува у девствености Пресвета Богородица јој се јави, наређујући да послуша своје родитеље, и рече јој: Нечистота се неће дотаћи твога тела.
Света девојка се покори вољи својих родитеља и крену у Суздаљ; али док још беше на путу, њен заручник умре. Стигавши у град Суздаљ, она оде у тамошњи женски манастир Пресвете Богородице Влахернске и замонаши се добивши име Ефросинија. И ту она живљаше: показујући велику послушност према свима монахињама, силно изнуравајући тело своје и просвећујући душу своју, и творећи сваку врлину. И због тако усрдног и неуморног подвизавања у врлинама она доби од Бога дар пророштва; и често она поучаваше све Еванђелском речју, и исцељиваше многе од разних болести. У време пак најезде нечестивог Батија она молитвама својим сачува манастир од разорења. Престави се блажена Ефросинија у вечни живот двадесет петог септембра 1250. године, у исти дан у који раније би замонашена.[24]

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПАФНУТИЈА и осталих 546 мученика пострадалих са њим

Свети преподобномученик Пафнутије живљаше у време цара Диоклецијана и беше родом Египћанин. Царски намесник Египта Аријан, гонитељ хришћана, допутова у град Тентиру[25] и одреди двеста војника да му пронађу и доведу подвижника Пафнутија. Али овај, унапред обавештен о томе од анђела, сам се јави гонитељу, и пошто исповеди веру у Христа Бога, он би бачен у тамницу. Затим поново би изведен пред намесника, при чему окови сами од себе спадоше с његових руку и ногу. Тада га метнуше на страховите муке, тако да му изнутрице испадоше, али га анђео Господњи но цели. Видевши то, два војника, Дионисије и Калимах, који мучаху светитеља, повероваше У Господа Христа, и ту одмах бише обезглављени. Поново затворен у тамницу, Пафнутије обрати Христу четрдесет чиновника које намесник беше бацио у тамницу. Сви они за исповедање Христа бише предати огњу После тога свети Пафнутије, на чудесан начин ослобођен тамнице и с радошћу примљен у дому једног богатог човека по имену Несторија (или Евсторгија), побуди на подвиг мучеништва самог Несторија, супругу његову Ермиону и кћер његову Стефану, који бише обезглављени Аријаном. Потом свети Пафнутије обрати шеснаест ученика дечака, децу угледних родитеља: они бише прободени џилитима, а један од њих спаљен на ломачи; осамдесет пак рибара, подстакнути на мучеништво, бише лишени живота секиром. Свети Пафнутије обрати још четири стотине војника са њиховим старешином Јевсевијем; и они сви бише сажежени у јамама. После тога свети Пафнутија са каменом о врату бацише у реку; али он на том камену доплови до обале. Напослетку свети Пафнутије би послат самом Диоклецијану; овај прикова светитеља на палмово дрво, и тако свети исповедник предаде дух свој Богу 303. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ПАФНУТИЈА

Преподобни Пафнутије, отац преподобне Ефросиније, подвизавао се после престављења своје кћери у истом манастиру, и скончао у миру.

СПОМЕН ВЕЛИКОГ ЗЕМЉОТРЕСА у Цариграду

У време цара грчког Теодосија Млађег (408-450. г.) догоди се у Цариграду на овај дан велики и страшан земљотрес, који потраја неколико месеци.[26] Било је то у време цариградског патријарха светог Прокла (434-447. г.). О томе овако пише историчар Теофан: У време свјатјејшег патријарха Прокла настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Византинци (тј. Цариграђани) од тога се уплашише и побегоше изван града на поље звано "Седмо Поље". Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литаније и молећи се Богу заједно са својим епископом (тј. патријархом) и са царем Теодосијем.
Једнога дана, док се земља силно тресијаше и сав народ усрдно и дуго вапијаше Богу, говорећи непрекидно: "Господе помилуј!", изненада око трећега часа дана (тј. око девет сати ујутру) сви видеше како једно дете би божанском силом чудесно узнесено високо у ваздух. Ово дете у ваздуху чу глас божански, који му са висине говораше и наређиваше, да јави епископу и народу да, молећи се, говоре овако: "Агиос о Теос, Агиос Исхирос, Агиос Атанатос, елеисон имас!", то јест: "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас!", и осим тих речи да ништа друго тој песми не додају.
Када свети Прокло доби ову божанску вест од детета, он одлучи да народ тако и пева ту песму, и одмах затим престаде земљотрес. Потом блажена Пулхерија, сестра цара Теодосија, а и сам цар, удививши се томе чуду, установише да се ова божанска песма "Свјатиј Боже" пева овако у целој васељени. И од тада почеше све Цркве свакодневно да овом песмом овако хвале Бога. Толико о томе вели Теофан У својој "Хроници" (књига I, гл. 93).
У Синаксару пак Цариградске Цркве стоји још и то да се у оно време беше појавила јерес такозваних "теопасхита", тј. богострадалника, који су произашли из нечестиве јереси монофизитске. Они су, наиме, певали ову црквену песму "Свјатиј Боже, Свјатиј Крепкиј, Свјатиј Безсмертниј" са додатком: "који си се распео за нас", чиме су уводили погрешно учење да је Христос страдао за нас не само Својом човечанском него и својом Божанском природом (што би значило да је страдала и сва Света Тројица). Зато је Бог, преко овог чудесног догађаја узношења детета у ваздух, открио и показао свима вернима како треба певати ову трисвету песму Светој Тројици, не додајући јој никакве друге речи. Тако су ту песму, без додатка, певали и анђелски хорови, које је ово дете чуло у ваздуху. Цариградски Синаксар још додаје и то да је ово дете, спустивши се на земљу и преневши патријарху Проклу и народу поруку Божју о овој песми, одмах затим издахнуло и предало душу своју Богу, а и земљотрес је одмах престао. Оно пак место у Цариграду, где дете би чудесно узнесено на висину, назва се од тада именом "Божанско Узвишење".

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА и КА Л ИМАХА, ЕВСТОРГИЈА (НЕСТОРИЈА) и супруге његове ЕРМИОНЕ и кћери СТЕФАНЕ, старешине ЈЕВСЕВИЈА и 40 војника, 80 рибара, 40 чиновника и 16 децеученика.[27]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА и ТАТИЈЕ и четворо деце њихове САВИНИЈАНА, МАКСИМА, РУФА и ЕВГЕНИЈА

Свети мученици ови, супрузи Павле и Татија и четворо деце њихове, беху из Дамаска. Оптужени као хришћани, они бише гвозденим ланцима везани о мучилишно дрво и страховито бијени и мучени. Затим им неверници поломише удове, те тако свети мученици предадоше душе своје у руке Божје, и примише од Господа венце мученишва.

СПОМЕН СВЕТОГ ВИЗАНТИЈА

Спомиње се у Јерусалимском Канонарију (а у осталим Синаксарима га не спомињу).

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛА ИСПОВЕДНИКА, архиепископа Ефеског

Светитељ Христов Теофил живљаше побожно и богоугодно у време јереси иконоборачке (8-9. век), мудро управљајући црквом Ефеском и смело изобличавајући безумне иконоборце, који Христову икону ругаху и одбациваху Зато се удостоји исповедништва и венца бесмртности. Упокоји се мирно у Господу своме. Службу му написао преподобни Теофан Начертани. У неким Синаксарима се не спомиње, али га спомиње Синодик Православља (који се чита у Недељу Православља).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Теодосије II - царовао од 408-450. г.
2. Преподобна Ефросинија подвизавала се половином петог века.
3. Тачна година рођења преподобног Сергија не зна се; највероватније је да се родио 1314. године.
4. На месту старог Радонежа сада се налази село Городиште или Городок; оно се налази између Москве и Тројице - Сергијеве Лавре, на 15 км. од последње.
5. Теогност био митрополит од 1328. до 1353. године.
6. Спомен ових светих Мученика празнује се 7. октобра.
7. Претпоставља се да се преподобни Сергије лично сам или преко светог митрополита Алексија обратио Цариградском патријарху, коме је Руска Црква била тада потчињена, са молбом да одобри и благослови његову одлуку да заведе у манастиру општежиће, пошто мисао о завођењу општежића припада самом преподобном Сергију.
8. Спомен светог Стефана, просветитеља Перме ( 1396. год.), празнује се 27. априла; свете мошти његове почивају у Московском храму Спаса на Бору.
9. Кнез Владимир Андрејевич Серпуховски (1410. година), саратник Димитрија Јоановича Донског у Куликовској битци; на његовој баштини налазила се Тројицка лавра.
10. 16. августа празнује се пренесење из Едесе у Цариград Нерукотворне2 иконе Господа нашег Исуса Христа, учињено 944. године.
11. Спасо-Андроников манастир - основан око 1360. године.
12. Спомен чуда св. Арх. Михаила у Хони - празнује се 6. септембра; Чудов 1 манастир у Кремљу - основан 1365. године.
13. Почетак Симоновог манастира - око 1 3 7 0 . год. Нешто касније, он пренесен на ново мссто, где се и сада налази.
14. Висоцки манастир, на високој обали реке Наре, основан 1374. год
15. Многобројни ученици преподобног Сергија основали су до тридесет манастира на северу Русије, у древном Заволжју - у шумама Новгородског, Вологодског и Костромског краја.
16. Он управљао Руском митрополијом двапут: први пут од 1381. до 1382. године, други пут - од 1390. до 1406. године. Његов спомен 16. септембра.
17. Еклесиарх грчка реч, значи: старешина храма; његова је дужносг била: водити рачуна о храму и чистоти у њему, о свима принадлежностима храма, као и о поретку богослужења у храму по прописима Типика.
18. Спомен преподобног Никона Радонежског (1428. год.) празнујесе 17. новембра.
19. Преподобни Сергије преставио се 25. септембра 1392. године.
20. Освећење овога храма би 25. септембра 1412. године. После обретења моштију преподобног Сергија преподобни Никон подиже камени храм - садашња Тројицка саборна црква, у којој почивају чесне мошти светог Сергија.
21. Спомен његов празнује се 20. септембра.
22. Теодула - грчко име, значи: Божија служитељка.
23. Родила се 1212. године.
24. Чесне мошти свете Ефросиније почивају у истом манастиру, у коме се замонашила, подвизавала и упокојила.
25. Тентира (Гентирија) главни град једне области у горњем Египту, на западној обали Нила, са храмом незнабожачких богова, поштованих од Египћана: Изиде, Тифона и других.
26. По једним Синаксарима земљотрес је почео 25. септембра, трајао је 4 месеца и престао 26. јануара, због чега се на дан 26. јануара такође врши спомен овог чуда. По другим пак Синаксарима, ради се о два различита земљотреса, оба из времена цара Теодосија Млађег, па се зато 26. јануара врши спомен оног другог земљотреса.
27. О свима њима видети под данашњим даном: Спомен св. преподобномученика Пафнутија.