ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Зачеће св. Јована Крститеља. Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима св. Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, на име, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Самсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека, Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

2. Св. муч. Ираида. Негде је називају Раис, или Раида. Девица из неког Мисирског града Ватана, дакле по свој вероватноћи Мисирка. Једном изађе Ираида да захвати воде из бунара близу мора, и угледа лађу напуњену везаним хришћанима: свештеницима, ђаконима, иноцима, женама и девојкама. Распитавши се сазнаде, да сав тај народ воде мучитељи незнабошци на муке и на смрт ради имена Христа Господа. У срцу младе Ираиде распламти се жеља, да и она пострада за Господа. Остави судове код бунара, уђе у лађу и исповеди, да је и она хришћанка. Одмах и њу везаше и са осталима одведоше у Мисирски град Антинопољ. После разних мучења прво Ираиди одсекоше главу, а по том и осталима. Чесно пострада и прослави се почетком IV века.

3. Св. новомуч. Никола Пантопол. Као младић пострадао за веру Христову од Турака у Цариграду 1672. год. Тамо му се отац беше преселио из Тесалије. Па како му отац држаше сваштарницу, то и он би прозван Сваштар, грчки: Пантопол. После многог принуђавања да се потурчи, и мучења што се не хте потурчити, био посечен, и преселио се у царство Божје. Мошти му почивају у ман. Ксиропотаму у Св. Гори.

4. Св. новомуч. Јован. Родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Но доцније видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. год. Пред смрт узвикнуо: „помјани мја Господи во царствіи твоемъ."



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЗАЧЕЋЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божја; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су целог живота желели и од Бога просили једно дете; чудо зачећа Јованова у престарелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочите велике намере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу света. Преко Својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездетне Саре, и Сампсона од бездетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездетних Захарије и Јелисавете. Преко ангела Својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намере. Како су се могла родити деца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то дозна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свет, и који за стварање првога човека Адама, није потребовао никакве родитеље ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природне законе, у које оковани ми би, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНДРЕЈА, ЈОВАНА, ПЕТРА и АНТОНИНА (АНТОНИЈА)

За царовања у Византији Василија Македонца[1] Африком владаше свирепи кнез агарјански Абрахим. Пошто заузе и поруши главни град Сицилије Сиракузу[2] Абрахим одведе у ропство старца Андреја и Јована, са двоје деце његове: Петром и Антонином (Антонијем). Ова два дечака он повери агарјанском учитељу, да их научи агарјанском језику и књигама. Када порастоше у зреле младиће, Абрахим их заволе због њихове мудрости и других врлина, па Антонина нарече својим сродником а Петра постави за главног дворјанина Но они тајно исповедаху хришћанску веру, али то не могаху сакрити од кнеза. Дознавши да тајно исповедају хришћанску веру, Абрахим се силно разљути и нареди одмах да им ноге метну у кладе и да их бију чворноватим моткама. Тако блажени Антонин доби четири стотине удараца, но он сав испребијан захваљиваше Богу. Затим га посадише на магарца, и свезавши га за самар конопцима, водише га кроз град бијући га и исмевајући га. Свети Антонин све то трпљаше с благодарношћу Богу. А светог Петра свукоше и голога дуго тукоше моткама по леђима и по стомаку. Онда оба мученика бацише у тамницу. После извесног времена кнез мучитељ их изведе из тамнице, метну на њих тешке балване, те им се и руке и ноге и све кости размрскаше, и силна крв истече, и све им се тело претвори у крваву кашу. Онда доведоше оца њиховог Јована; кнез га левом руком шчепа за врат, а десном му зари нож у грло, и он паде преко деце своје и испусти дух. Тада Абрахим нареди те наложише велику ватру и на њој спалише тела светих мученика.
Блаженог пак Андреја, који беше старац, Абрахим изведе преда се на суд. Но пошто блажени старац смело исповеди своју веру у Христа, Абрахим га баци у тамницу. Ту га је држао много година, мучећи га глађу и жеђу и голотињом. Најзад га изве де из тамнице, узјаха коња, па узевши копље јурну на мученика и зари му копље у груди. Но чувши где свети Андреј гласно узноси благодарност Богу, он му зари копље и у леђа. Сав крвав, блажени мученик паде на земљу; онда му одсекоше главу, и он предаде свету душу своју у руке Божје, узишавши на небо као победник.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ИРАИДЕ ДЕВИЦЕ

Света мученица Ираида беше из Египта, из места Ватана; отац јој се звао Петар. Када јој би дванаест година она узе на себе монашку схиму. Једном када с другим девојкама иђаше на извор да захвати воду, она угледа лађу која беше стала уз обалу, и на лађи мноштво девојака, жена, свештеника, ђакона и монаха, окованих од стране царског намесника Лукијана. Ираида се распита, и када дознаде да су они у оковима због исповедања вере у Господа Христа, душа јој се испуни храброшћу, и она се сама придружи окованим девојкама. Но старешина над окованим хришћанима саветоваше је да се држи овог живота и да не хрли добровољно у смрт пре времена са другим девојкама што су у оковима. Међутим, блажена Ираида не само не пристаде на његов савет, него и кад би изведена пред царског намесника, она иомеја богове његове. А кад намесник поче исмевати веру хришћанску, блажена Ираида му без икаквог страха пљуну у лице. Стога она би најпре стављена на многе жестоке муке, па јој најзад мачем одсекоше главу.[3] И тако она прими од Господа венац мучеништва.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ПОЛИКСЕНИЈЕ

Света Поликсенија беше родом из Шпаније. Живела је у првом веку по Рођењу Христовом, у време светих апостола, и била њихова ученица. Од рођења и у младости она беше незнабошкиња. Заједно са својом старијом сестром Ксантипом,[4] супругом поглавара ове земље Прова, девојка Поликсенија чу за Божанско учење Христа Спаситеља од светог апостола Павла, приликом проповеди Еванђеља у Шпанији. Тада Ксантипа и Пров примише хришћанство, а Поликсенија остаде и надаље у незнабожачкој вери.
После тога Поликсенију задесише многе недаће. Пошто беше необично лепа, Поликсенија занесе својом лепотом једног непоштеног човека, који је насилно оте и одведе у Грчку. А л и Господ, милосрдни и свемоћни Заштитник незаштићених и невиних, сачува младу девојку неповређеном и не допусти да се остваре зле намере безбожног отмичара, већ све то обрати у корист по Поликсенију. Пловећи за Грчку, на једном броду Поликсенија чу проповед и другог великог ученика Христовог, светог апостола Петра. Веома наклоњена узвишеном Божанском учењу Христа Спаситеља, Поликсенија се, по доласку у Грчку, с потпуним поверењем обрати хришћанима за заштиту и покровитељство. Свети апостол Христов Филип, који у то време проповедаше тамо Еванђеље, нареди једној побожној породици да Поликсенију сакрије од злочиначког отмичара. Са великом муком и тешкоћама успеше ови благородни хришћани да сакрију Поликсенију у грчки град Патрас, где већина житеља већ беше обраћена у хришћанство проповеђу светог апостола Андреја Првозваног.
У Патрасу Поликсенија, већ припремљена благовешћу светих апостола Христових: Павла, Петра и Филипа, и толиким добрима која је доживела од хришћана, прими хришћанство са живом вером у Бржанственост учења Христа Спаситеља, и би крштена од самог светог апостола Андреја Првозваног. А ту Поликсенија би сведок славних чудеса која учини свети апостол Андреј. Она виде како овај већ престарели старац подноси тешка истјазавања и мучења, како претрпе крсну смрт зато што се није хтео одрећи Господа Христа и што се смело заузимао за хришћане.
Поверуј сам у Христа, - говораше свети апостол разјареном незнабошцу, управитељу града и области, када му овај прећаше смртном казном и захтеваше од њега да се одрекне Христа, поклони незнабожачким боговима и принесе им жртву. - Ја више тугујем, збораше даље свети апостол, због твоје пропасти неголи због страдања која ми предстоје; моја страдања трајаће дан два, а твоја мучења биће вечна. - Но зли управитељ, не обраћајући пажњу на кротку опомену светога Андреја, осуди апостола најпре на жестока мучења, па онда на крсну смрт. А да би смртне муке апостолове трајале дуже, мучитељ нареди не да апостола прикују него да га привежу на крсту.
Када апостола Божјег вођаху на место распећа, мноштво народа, са којим беше и млада Поликсенија, тискаше се око њега, громогласно вичући: Шта је сагрешио овај праведник, овај пријатељ Божји, те га воде на најсрамнију у нас казну, на коју се осуђују само најгори злочинци? - Међутим свети Андреј умириваше и саветоваше народ, и с радошћу иђаше на место мучења за исповедање Христа. Светог Андреја не напуштаху одани ученици његови, међу којима бејаше и Поликсенија, ни онда када га распеше и на крст обесише. Мноштво народа тискаше се близу невино распетог светог Андреја, негодујући против пресуде управитељеве и вичући све гласније и огорченије: Невино страда овај свети човек! - А кротки апостол се стараше да успокоји узрујане људе, и са крста их учаше речи Божјој, и говораше им: Људи који овде стојите, жене и децо, старци и младићи, робови и слободњаци! послушајте речи моје и не мислите више о таштини временског живота, него гледајте на мене где висим на крсту ради Христа и већ сам готов да оставим тело. Не треба да се плаше смрти они који јој се подвргавају за истину у овом свету: они достижу у блажени покој. Очистите себе, не заборављајте моје учење; од свег срца верујте у Оца и Сина и Светога Духа. Држите заповести Господа нашег Исуса Христа, па ћете се тиме показати достојни вечнога блаженства, које је Господ припремио онима који Га љубе.
Тако пролажаху дани и ноћи. Свети старац, и поред тешких мука, не престајаше поучавати народ. И ова кротка, али пуна живота и истинске љубави проповед са крста нарочито учини силан утисак на младу Поликсенију. За неколико дана и ноћи она доживе цео живот, и хришћанство се непоколебљиво утврди у њој. Међутим, дуго страдање светог Андреја толико појача роптање и негодовање народа, да гомила са виком опколи кућу управитеља Егеата, тражећи од управитеља да ослободи светог Андреја који већ три дана виси на крсту без хране. - Низашта страда овај кротки, свети и мирни човек, говораше народ. Ево већ трећи дан како он виси на крсту и не престаје учи ти нас добру и правди; њега треба скинути!
Егеат, уплашивши се немира, пристаде на жељу народа и сам пође на место казне да нареди да се у његовом присуству окине са крста свети Андреј. Угледавши га, Првозвани апостол рече: Зашто си дошао, Егеате? Ако си дошао да исповедиш веру у Господа Исуса Христа, онда ћеш несумњиво добити опроштај; а ако си дошао да ме одвежеш од овога дрвета, узалудна ти је сада брига око тога, јер се ја већ наслађујем гледањем Цара Небеског, већ се клањам Њему, већ стојим пред Њим! А л и док још има времена, побрини се о души својој и не спремај себи вечне муке.
Егеат нареди војницима да светог Андреја одвежу са крста, али свети апостол подиже очи к небу и узвикну: Не допусти, Господе, да ме скину са крста; даруј ми да пострадам за Тебе на начин, на какав си Ти изволео пострадати. Не дај да се поколебају они који су познали и заволели Тебе преко мога благовешћа; сачувај их и утврди у светој вери Твојој, да би и они прославили Тебе, истинитог Бога; прими и мене с миром!
И стварно, војници се узалуд стараху да се приближе распетоме, да би га одвезали са крста, - невидљива сила их задржаваше. Јарка светлост, силнија од сунчане, потпуно опколи светог Андреја и за читавих по сата скриваше га од присутних. А када ова светлост ишчезе, показа се да је свети апостол Андреј већ предао дух свој Богу, и само лице његово сијаше небеском светлошћу.
Као што васкрсење Господа Христа силно покрену свете апостоле на проповед Његовог Божанског учења, тако и кончина светог апостола Андреја плодотворно подејствова на свету Поликсенију. Примивши хришћанство од таквог стуба Цркве Христове какав је био свети апостол Андреј, однегована и учвршћена у Божанском вероучењу Спасовом под његовим руководством, света Поликсенија сама узажеле да проповеда Еванђеље Христа Господа. И када дознаде да свети апостол Онисим, који убрзо после смрти светог апостола Андреја беше дошао у Патрас, одлази у Шпанију ради проповеди Еванђеља, света Поликсенија радосно крену са њим на пут у своју отаџбину ради благовесничких подвига. Она је горела од жеље да обрати Христу своје сународнике, још непросвећене светлошћу Еванђеља. Вративши се у Шпанију са светим Онисимом и са својом другарицом Ревеком, заједно с њом крштеном, света Поликсенија се свом душом предаде ширењу хришћанства међу својим сународницима. Сестра њена Ксантипа се такође придружи њеним благовесничким трудовима. Постоји предање да су оне нарочито често проповедале Еванђеље у многољудном граду Толедо.
И тако, сав остали живот свој, скоро четрдесет година, света Поликсенија посвети овом великом подвигу, дајући онима који су поверовали у Христа пример побожног живота. Плод овог њеног апостолског служења би то, да врло многи незнабошци у Шпанији бише њоме обраћени Христу и утврђени у хришћанству.
Око 109. године по Христовом Рођењу света Поликсенија мирно сконча, сачувавши девственост до краја свог земаљског живота.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ КСАНТИПЕ

Рођена сестра свете Поликсеније; заједно се подвизавала с њом.[5]

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ ПАНТОПОЛА (ТРГОВЦА), Карпениског

Рођен од побожних и богољубивих родитеља у Карпенису у Тесалији, Никола доби хришћанско васпитање, у родитељском дому, и отац га даде у школу те он изучи књигу, нарочито Свето Писмо. Пошто му се отац пресели у Цариград, он и свога петнаестогодишњег сина Николу запосли у својој бакалници у којој се продавала сваковрсна роба. Отуда Никола и доби назив Сваштар, грчки: Пантопол тј ситни трговац, продавац, пиљар. Прекопута њихове радње бејаше берберница једнога Турчина, пријатеља Николиног оца. Тај берберин бејаше врло учен и знађаше агарјанске књиге. Николин отац, желећи да му син научи и турско писмо, уреди са берберином да његовом Николи даје часове из турског је зика. Веома бистар и вредан, Никола брзо напредоваше у томе. И тако лако и брзо изучи турско писмо, да се берберин дивљаше Николиним способностима. Зато и силно жељаше да на неки начин потурчи Николу. И у тој намери скова овакав план: позва неке своје пријатеље Турке јаничаре, и договори се с њима да они дођу код њега у одређени дан, у који ће Никола као лекцију из турског језика прочитати салавати, тојест исповедање муслиманске вере.
И заиста они тако урадише: у одређени дан дођоше код берберина; дође и Никола на час турског језика; берберин, који већ беше спремио исписан на хартији салавати, по обичају свом прво га сам прочита као лекцију, па даде Николи да и он то понови. Никола прочита салавати, не знајући да је то исповедање турске вере. Никола заврши читање, присутни Турци на миг берберинов повикаше: Никола, ти си постао Турчин, пошто си прочитао салавати. - Запањен тиме, Никола одговори: Хришћанин сам а не Турчин. Сваку пак лекцију коју ми учитељ задаје ја сам дужан прочитати.
Међутим Турци дохватише Николу и силом одвукоше код кајмакама, везирова заменика. И оптужише га кајмакаму, говорећи: Ефендија, овај младић пред нама сатвори салавати. Ако хоћеш доказа, ево ти хартије на којој је исписан салавати и са које га је он прочитао. И сада ми велимо да је он Турчин, а он исмева нашу веру. - Кајмакам на то рече: Никола, ти си прочитао салавати, значи постао си Турчин. - Никола без икаквог страха одговори громко судији: Данас ми учитељ као лекцију даде ову исписану хартију и рече ми да је прочитам, а ја ни знао нисам шта је то салавати; сматрао сам да чим ми то учитељ даје, ја сам дужан прочитати. - Кајмакам онда рече: Пошто си, Никола, прочитао салавати, треба да постанеш Турчин; и ја ћу ти дати велики положај, учинићу те богатим, обасућу те почастима, прославићу те широм целе царевине. - Никола одговори: Ја сам хришћанин, и верујем да је Христос истинити Бог; а положај, богатство и почасти које ми нудиш, нису ми потребни. Ја се Христа мог одрећи нећу; за име Његово умрећу; потурчити се нећу.
Кајмакам нареди те Николи везаше руке наопако и привезаше га за један стуб, па му кајмакам рече: Никола, видиш ли шта ћемо сада с тобом радити; боље ти је потурчи се. - Светитељ му одговори: Властодржац си, чини шта хоћеш; ја сам хришћанин; закон не допушта да ви некога силом потурчите. - Тада кајмакам нареди да Николу повале на земљу и бију, мислећи да га на тај начин примора да прими муслиманску веру. Но блажени викну на сав глас: Што ме бијете? Хришћанин сам; верујем да је Христос мој истинити Бог; макар ми цело тело исецкали на ситне комадиће, ја се Христа одрећи нећу; Њега верујем, Њега обожавам, Њега имам за помоћника; Он невидљиво стоји поред мене и крепи ме.
Када кајмакам виде да ни батине ништа не помажу, он нареди да мученика баце у тамницу за убице, издавши заповест тамничарима да му не дају ни хлеба ни воде. И тако свети мученик проведе у тамници шездесет пет дана, па поново би изведен пред кајмакама, сав радостан и весео као да је био на некој гозби. Кајмакам му запрети смрћу, ако се не предомисли и не прими муслиманску веру. У одговор на то храбри мученик на сав глас неустрашиво повика: Хришћанин сам, Христа верујем, Христа се не одричем, па макар ме на хиљаде мука ставили!
Кајмакам нареди да мученика опет вргну у тамницу, и да га тамо често моткама бију. И док свети мученик тамноваше, немилосрдно бијен и мучен, к њему дође врло богат Турчин, и понуди му своју ћерку за жену и радњу препуну скупоцене робе, само ако се потурчи. Но ову понуду богомудри мученик сматраше за прашину, за сенку, за паучину. И рече Турчину: Ја у срцу свом имам тајно богатство - веру Христа мог, који ми је спремио на небу дивно насеље, славу неувенљиву, радост бесмртну, насладу неисказану, почаст ненадмашну, царство непролазно. То је Господ обећао онима који Га љубе, да би вечито царовали с Њим. Чувши овакав одговор, Турчин отиде празан.
Потом по наредби кајмакама свети мученик би опет изведен из тамнице пред судију. Угледавши блаженог младића чије лице сво блисташе, судија му стаде говорити благо и умиљато: Чуј ме, младићу: ако не желиш да пре времена изгубиш живот, пређи у нашу веру, и онда ћеш познати сву њену благодет и лепоту, јер сада си млад, па не можеш да схватиш истину. - А мученик на то опет кликну: Хришћанин сам, и желим да умрем хришћанин. Што оклевате? што дангубите? Једну милост тражим од вас: да ме што пре предате на смрт.
Када то чу, судија се коначно убеди да је мученик непоколебљив у својој хришћанској вери, па донесе одлуку да се мученику одсече глава. Џелати онда узеше мученика и поведоше на губилиште. И сви гледаху велико чудо: лице светог мученика блисташе од неке унутрашње радости духовне, као некада лице светог првомученика Стефана. И стварно је изгледало као да мученик иде на свадбу а не на смрт. Свим срцем он хиташе на смрт за Христа, као што жедан јелен хита на поток. Јер силан огањ љубави Христове пламћаше у његовом срцу, те он заједно са светим апостолом Павлом кликташе: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? (Рм. 8, 35). Када стигоше на губилиште, мученик клече и испружи главу, и док се мољаше џелат му одсече блажену главу, и он доби венац мучеништва. А света и чиста и беспрекорна душа његова узиђе на небеса сва блистајући небеском светлошћу, сва зрачећи сунчаном радошћу, да тамо вечито блаженствује са светим Анђелима и Мученицима у пресјајној светлости Пресвете Тројице. Божанска пак благодат остаде у његовом светом и чесном телу: јер сви посматраху сасвим јасно где божанска светлост силази на њега с неба у току три читавих ноћи и обасјава га, те оно цело сијаше и зрачаше. Томе се хришћани много радоваху, а Агарјани јадоваху. И неки од хришћана одоше к судији, дадоше му доста сребра, те им дозволи и они узеше свете мученикове мошти и сахранише их чесно у манастиру Пресвете Богородице на Халки. И биваху, и непрекидно све до сада бивају чудеса и дају се исцељења од светих моштију светог мученика свима који им прибегавају са вером у име Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.[6]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА

Новомученик Христов Јован беше родом из места Коница у Албанији. Рођен као муслиман од муслиманских родитеља. Отац му је био шеик, старешина међу дервишима. Но доцније, видећи чудесну силу вере хришћанске на разним местима и у разним случајевима, он се крсти и доби име Јован. За то буде тужен и изведен пред турски суд. Намучен за веру Христову од Турака у Етолији и посечен после мука 1814. године. Пред смрт узвикну: "Помјани мја Господи во царствији твојем". По погубљењу, тело му са светом главом би бачено у поток, одакле га узеше хришћани и чесно сахранише. (Страдање његово описа Георгије Јатридис из Карпениса).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Василије I Македонац царовао од 867. до
2. То је било 868. године.
3. Света Ираида пострада око 308. године.
4. Спомен преподобне Ксантипе празнује се овог истог дана.
5. Видети о њој под данашњим даном: Житије преподобне Поликсеније
6. Свети новомученик Никола пострада у Цариграду 1672. године. Служба му је штампана у Венецији 1796. г. и Атини 1923. г.