ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког:


1. Св. Јоаким и Ана. Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету". И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.



2. Спомен III Васељенског Сабора. Овај Сабор састаде се 431. год. у Ефесу за време цара Теодосија Млађег. На Сабору беху 200 св. отаца. Сабор овај осуди Несторија, патријарха Цариградског, због јеретичког учења о пресветој Деви Марији и рођењу Господа. На име: Несторије не хте називати св. Деву Богородицом него Христородицом. Св. Оци осудивши Несторијево учење утврдише, да се св. Дева назива Богородицом. Осим тога потврдише одлуке Првог и Другог Васељ. Сабора, нарочито Символ Вере Никејо–Цариградски заповедивши, да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати нити додавати.

3. Св. муч. Севиријан. Племић Севастијски. У време мучења 40 мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше оне мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. год.

4. Св. Теофан исповедник и постник. После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.

5. Св. Никита Угодник Божји. Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског:


ЖИТИЈЕ СВЕТИХ И ПРАВЕДНИХ БОГОРОДИТЕЉА ЈОАКИМА и АНЕ

Свети праведни Јоаким бејаше из колена Јудина, из дома цара Давида. Родослов његов је овакав: од сина Давидова Натана роди се Левиј, Левиј роди Мелхија и Панфира, Панфир роди Варпафира, а Варпафир роди Јоакима оца Пресвете Богородице.
Свети Јоаким живљаше у граду Назарету Галилејском и имађаше жену Ану из колена Левијина, од рода Аронова, кћер свештеника Матана, који је живео пред царовање Ирода,[1] сина Антипатрова. Овај свештеник Матан имађаше жену Марију, из колена Јудина, из Витлејема, и роди с њом три кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију: Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку светог Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима.
Ови супрузи високога рода, Јоаким и Ана, живећи по закону Господњем беху праведни пред Богом. Имајући богатство материјално, они не лишаваху себе ни богатства духовнога: они украшаваху себе сваком врлином, беспрекорно ходећи у свима заповестима Господњим. Од свих прихода својих ови побожни супрузи једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима и трећу жртвоваху храму.
Својим праведним животом Јоаким и Ана толико угодише Богу, да их Он удостоји да буду родитељи Пресвете Дјеве, унапред изабране за Матер Господу. Из овог једног већ се види да је живот њихов био свет, богоугодан и чист, пошто им се роди Кћер, светија од свих светих, и која више од свих угоди Богу, и узвишенија од херувима. У то време на земљи не беше богоугоднијих људи од Јоакима и Ане, због беспрекорног живота њиховог. Мада се у то време могло наћи и много другах који су живели праведно и угађали Богу, али су ово двоје својим врлинама превазилазили све остале, те се нађоше пред Богом најдостојнији, да се од њих роди Матер Божија. Таква милост не би им била дарована Богом, да они стварно нису превазилазили све друге праведношћу и светошћу. Но као што је сам Господ имао да се оваплоти од Пресвете и Пречисте Матере, тако је требало да и Мати Господња произађе од светих и чистих родитеља. Као што цареви земаљски имају своје порфире начињене не од просте материје већ од златоткане, тако и Небески Цар узажеле да Његова Пречиста Матер, у чије се тело као у царску порфиру Он имао обући, буде рођена не од обичних неуздржаних родитеља, као од неке просте материје, него од целомудрених и светих, као од неке златоткане материје. А праобраз тога беше старозаветна скинија, коју Бог нареди Мојсију да начини од порфире и од скерлета и од црвца (2 Мојс. 27, 16). Та је скинија прасликовала Дјеву Марију, у коју уселивши се Бог имао је "д а с људима поживи", као што је написано: Ево скиније Божје међу људима, и живеће с њима (Откр. 21, 3). Порфира, скерлет и црвац, од којих је била начињена скинија, беху праобраз родитеља Божје Мајке, која произађе и роди се од целомудрија и уздржања, као од порфире и скерлета, и од савршенства њихова у испуњавању свих заповести Господњих, као од црвца.
Но ови свети супрузи беху, по Божјој вољи, дуго време бездетни, да би се у самом зачећу и рођењу такве кћери показала и сила благодати Божје и част Рођене и достојанство родитеља. Јер да бесплодна и остарела жена роди, то чини сила благодати Божје; ту делује не природа него Бог који побеђује законе природе и раскива окове бесплодности. Родити се од бесплодних и остарелих родитеља - то је част за Рођену, јер се Она рађа тада не од неуздржних родитеља него од уздржних и престарелих, какви и беху Јоаким и Ана који педесет година проживеше у браку немајући деце. Најзад, кроз такво рођење открива се достојност и самих родитеља, пошто они после дуге бесплодности родише радост целоме свету, чиме се уподобише светом патријарху Аврааму и благочестивој супрузи његовој Сари, који по обећању Божјем родише Исака у старости. Но са сигурношћу се може рећи, да је рођење Дјеве Марије веће него рођење Исака од Авраама и Саре: јер уколико је Дјева Марија већа од Исака, утолико је веће достојанство Јоакима и Ане од Авраама и Саре. До овога достојанства они дођоше не одједном, него само многим постом и молитвама, у великој тузи душе и јаду срца они умолише Бога; јер туга претходи радости, и бешчешће је претеча части, и усрдно мољење је вођ ка добијању блага, и молитва је најбољи посредник.
Јоаким и Ана дуго време туговаху и јадиковаху што не имађаху деце. Једном Јоаким о великом празнику принесе у Јорусалимском храму дарове Господу Богу, када и сви Израиљци приношаху даре своје на жртву Богу. Но тадашњи првосвештеник Исахар не хте примити Јоакимове дарове зато што је био бездетан. Корећи га првосвештеник рече Јоакиму: Ниои достојан да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан, и немаш благослова Божија због неких тајних грехова својих. - Тако и друга неки Јеврејин, из племена Рувимова, приносећи са осталим људима даре своје, укори Јоакима говорећи: Зашто ти хоћеш да пре мене принесеш дар Богу? Зар ти не знаш да ниси достојан приносити даре заједно с нама, пошто ниси оставио потомство у Израиљу?
Прекори ови веома ожалостише Јоакима и он отиде из храма веома тужан, посрамљен и понижен, и празник му се претвори у плач, а празнична радост у тугу. И од велике туге он се не врати кући својој, него оде у пустињу к пастирима својих стада, и тамо плака због бездетности своје и због нанетих му увреда и прекора. Но опоменувши се светог праоца Авраама коме Бог у старим годинама даде сина, Јоаким се стаде усрдно молити Господу, да и он буде удостојен таквог благослова, да буде услишен и помилован, и да уклони с њега срамоту међу људима подаривши у старости плод његовом браку, као некада Аврааму те да се и он узможе назвати отац детета, а не да бездетан и одбачен од Бога трпи прекоре од људи. - Овој својој молитви он придружи пост и четрдесет дана не окуси хлеба. И говораше: Нећу јести, нити ћу се вратити кући својој, него ће ми сузе бити храна и ова пустиња кућа, док ме не услиши и не посети Господ Бог Израиљев.
Исто тако и жена његова Ана, будући код своје куће и чувши да првосвештеник није хтео примити њихове дарове, укоравајући их за бездетност, и да се муж њен од велике туге удаљио у пустињу, плакаше неутешним сузама. И говораше: Сада сам јаднија од свих: одбачена од Бога, вређана од људи, и остављена од мужа. Због чега најпре да плачем: да ли због удовиштва свог, или због бездетности? да ли због сиротства свог и што се не удостојих називати се мајком? - И горко ридаше она у све те дане. А слушкиња њена Јудита стараше се да је утеши али није могла. Јер ко могаше утешити ону чија туга постаде дубока као море?
Једном Ана тужна уђе у своју башту, седе под лаворику, уздахну из дубине срца, па подигавши к небу очи своје пуне суза, угледа на дрвету птичије гнездо са малим птићима. Овај призор још више појача њену тугу, и она стаде с плачем вапити: Тешко мени бездетној! сигурно сам ја најгрешнија међу кћерима Израиљевим, те сам униженија од свих жена. Све носе плод утробе своје на рукама својим; све се утешавају децом својом, ја сам једина лишена те утехе. Јаој мени! дарови свих примају се у храму Божјем, и за чадородије указује им се поштовање, а ја сам једина одбачена од храма Господа мог. Авај мени! коме сам слична? ни птицама небеским, ни зверима земаљским: јер и оне Ти, Господе Боже, приносе плод свој, а ја сам бесплодна. Чак ни земљи нисам слична: јер она производи и израста семена, и приносећи плодове благосиља Тебе, Оца Небеснога, а ја сам једина бесплодна на земљи. Авај мени, Господе, Господе! ја грешна, једина сам лишена потомства. Ти, који он некада даровао Сари у дубокој старости сина Исака; Ти, који си отворио утробу Ане, мајке пророка Твог Самуила, - погледај сада на мене и услиши молитве моје! Господе Саваоте. Ти знаш срамоту бездетности, стога ослободи душу моју патње и отвори утробу моју и мене бесплодну учини плодоносном, да бих Ти плод свој принела на дар, благосиљајући, певајући и сложно прослављајући Твоје милосрђе.
Када Ана са плачем и ридањем тако вапијаше, јави јој се анђео Господњи и рече: Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји прођоше облаке, сузе твоје изиђоше пред Бога, и ето, зачећеш и родићеш кћер преблагословену, којом ће се благосло вити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету; име ће јој бити Марија. - Чувши ове анђелске речи, Ана се поклони Богу и рече: Жив Господ Бог, ако родим дете, даћу га на службу Богу; нека оно служи Њему и слави свето име Његово дан и ноћ у све дане живота свог. - И испуњена неисказане радости похита у Јерусалим, да тамо узнесе Богу благодарност и молитве што ју је милостиво посетио.
У то исто време анђео се јави и Јоакиму у пустињи и рече: Јоакиме, Јоакиме! услиши Бог молитву твоју и изволи дати теби благодат Своју: ето, жена твоја Ана зачеће и родиће ти кћер, чије ће рођење бити радост за цео свет. И ево ти знака да ти
благовестим истину: иди у Јерусалим к храму Божијем и тамо ћеш код Златних Врата наћи супругу своју Ану, којој је ово исто јављено.
Задивљен оваком благовешћу ангелском, Јоаким славословећи Бога и благодарећи Му срцем и устима за такво милосрђе, журно са радошћу и весељем крену у Јерусалимски храм. Тамо, као што му рече анђео, он нађе код Златних Врата Ану где се моли Богу, и исприча јој о анђеловој благовести. Исто тако и она њему каза шта виде и чу од анђела који је обавести о рођењу кћери. Тада Јоаким и Ана прославише Бога који им учини тако велику милост, па пошто Му се поклонише у светом храму, вратише се дому свом.
И заче света Ана у девети дан месеца децембра, а осмога септембра роди кћер, Пречисту и Преблагословену Дјеву Марију, почетак и посредницу нашег спасења; и њеном се рођењу обрадова небо и земља. И принесе Јоаким Богу велике дарове, жртве и паљенице, и доби благослов од првосвештеника, свештеника, левита и свих људи што се удостоји благослова Божјег. Потом Јоаким приреди у дому свом велико угошћење, и сви се весељаху хвалећи Бога.
Дјеву Марију која је расла родитељи чуваху као зеницу ока знајући, према нарочитом откривењу Божјем, да ће Она бити светлост целоме свету и обновљење природе људске. Стога је они васпитаваху са необично будном обазривошћу, каква је доликовала Оној која је имала бити Мајком Спаситеља нашег. Они је љубљаху не само као кћер, тако дуго време очекивану, него је и поштоваху као своју госпођу, јер памћаху речи анђелске, речене о њој, и провиђаху духом шта ће бити са њом. А Она, препуна благодати Божје, тајанствено обогаћиваше том истом благодаћу родитеље своје. Као што сунце зрацима својим обасјава звезде небеске, удељујући им од своје светлости, тако и Богоизабрана Марија као сунце озараваше зрацима дате јој благодати Јоакима и Ану, те и они беху пуни Духа Божија и тврдо вероваху у извршење речи анђелских.
Када девојчица Марија наврши три године, родитељи је свечано уведоше у храм Господњи, проводећи је са упаљеним свећама, и дадоше је на дар Богу, као што су били обећали. Након неколико година после уведења Марије у храм свети Јоаким се престави у осамдесетој години живота. Оставши удовица, света Ана напусти Назарет и оде у Јерусалим, и тамо борављаше крај своје Пресвете Кћери, молећи се у храму Божјем. Поживевши у Јерусалиму две године, она се упокоји у Господу у својих седамдесет и девет година.
О, колико сте благословени ви, свети родитељи, Јоакиме и Ано, због Преблагословене Кћери ваше! Двоструко сте пак благословени због Унука вашег, Господа нашег Исуса Христа, у коме ће се благословити сви народи и сва племена на земљи! С правом вас света Црква назва Богородитељима, јер ми знамо да се од ваше Пресвете Кћери родио Бог. Сада предстојећи Му изблиза на небу, молите се да и нама удели од Његове вечне радости. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВИРИЈАНА

За царовања злочестивог цара Ликинија[2] када од стране Агрилоле, кнеза Севастије,[3] бише ухваћени и бачени у тамницу Свети Четрдесет Мученика, у тој области живљаше неки муж по имену Севиријан, знатнога порекла. Севиријан беше хришћанин. Често посећујући свете мученике у тамници он их сокољаше на страдалачки подвиг за Христа; и они се као огњем разгореше љубављу према своме Господу, да ни хладно Севастијско Језеро не узможе угасити у њима тај пламен: једнодушно исповедајући име Исуса Христа пред мучитељем, они сви скончаше мученичком смрћу у језеру.[4]
После страдања Севастијских мученика, када место Агриколе незнабожни цар Ликиније постави за кнеза Лисија, човека опака и бездушна, који као дивља звер хваташе хришћане и крв њихову проливаше, дође време и светом Севиријану да изађе на исти подвиг и на исту борбу, на које он друге речима подстицаше. Кнезу приступише клеветници и рекоше: Част великих богова наших умањује се у овом граду преко Севиријана, који их не само сам не поштује и не поклања им се, него и многе друге наговара да их бешчесте и унижавају. Верујући сам у Распетога, он и друге учи тој истој вери, и већ је не мало људи повукао за собом Стога, ако га не погубиш, цео ће град ускоро поћи за њим: и разгневиће се богови на наш град и напустиће га, а и цар када чује о томе неће нас поштедети.
Саслушавши то, кнез Лисије посла своје слуге да ухвате Севиријана и доведу к њему. А војник Христов, не чекајући послане да дођу и узму га, предухитри их те сам оде, и ступивши пред кнеза стаде му неустрашиво говорити: Није ли теби, кнеже, доста твоја погибао, него хоћеш да и наше душе погубиш, и као неку добит предаш их твојим белима? Али знај, ти овде имаш посла са људима храбрим, а не са малодушним и бојажљивим, јер мени је, као што мој божанствени учитељ Павле каже, живот Христос а смрт добитак (Флб. 1, 21).
Саслушавши ове смеле речи, кнез Лисије поћута мало; затим погледа на слуге што стајаху пред њим и указавши руком на Севиријана рече им с јарошћу: Узмите га и сировим жилама бијте, да се научи смерно говорити пред влашћу А кад светитеља бијаху, он се весељаше што се удостоји примити ране за Христа, и певаше псаламске речи које му беху неко олакшање у мукама: На леђима мојим ораше грешници, продужише безакоње своје (Пс. 128, 3).
Мучитељ, видећи да се слуге његове већ заморише а да је лице мучениково и надаље веома светло и јуначко, нареди да га престану бити. Затим му рече: Ето, сада по ранама које си добио можеш познати да ти твој Христос не доноси никакву утеху нити икакво добро. - Мученик одговори: Када душевне очи твоје не би биле помрачене тамом безбожја, ја бих ти показао како ми многа блага измољују у Христа моја страдања. Но сада при твоме безбожју шта ја могу постићи палећи слепоме свећу и певајући глувоме песму? О, судијо! када ти не би био слеп и глув, ти би познао благодат Христову и силу која ме укрепљује.
Ове и многе друге речи светога још више разгневише м учитеља и он нареди те мученика обесише на дрвету и стругаху му тело железним ноктима. Усред тих љутих мука светитељ се мољаше Богу, говорећи: Исусе Христе! Ти који си некада био обешен на крсту и срушио гордост вражију, и све до сада си слављен за сва дивна дела Своја, дођи и помози ми и сатри силу свезлобног мучитеља, растргане удове моје исцели, и дај ми да добро завршим подвиг мученички!
И мењаху се слуге који мучаху светитеља; и после дугог мучења они га, по заповести кнеза, одрешише са дрвета и поведоше у тамницу. Идући ка тамници свети мученик се показа красноречив говорник, и као не осећајући болове он се хваљаше ранама, задобијеним за Христа. И кад иђаше средином града кроз мноштво народа који га посматраше, он светла лица указиваше на своје ране и говораше народу ове медне речи: Гле дајте ме, о људи, и схватите у каквом се блаженству ја сада налазим! Ви, ја држим, сматрате да сам ја најнесрећнији и најбеднији човек, пошто сам лишен не само временог чина свог и богатства, него и самог здравља. Међутим, ја сам сада блаженији од свију вас. Јер ове ране моје за Христа Исуса Господа мог мени су слађе од сваке сласти земаљске; ово течење крви и обагрење, драгоценије ми је од сваке царске порфире; а ово страдање моје за Господа мог, пријатније ми је него сва уживања ваша која ви тако волите. А пређашњи високи чин мој и богатство, шта су ако не таштина и прашина и варка овога света, које ја отресам као блато с ногу својих, узлазећи на превисоко мученичко достојанство и примајући непотрошиво богатетво? Назвати се мучеником Христовим - за мене је славније од сваког царског достојанства; а лишити се мојих богатстава ради Христа - за мене је драгоценије и богатије од свих царских ризница на земљи. Та и само телесно здравље моје, снага, и лепота лица, које сам раније поседовао, шта су друго ако не - једноставна патња, слабост и ругоба? А да удови тела мога нису сада изранављени за Христа и крвљу обагрени, они не би били моји удови, него би били окови и тамница за душу моју; али сада, када их растржу за Христа, они су ваистину моји удови. Сада је тело моје здраво и снажно, када га за Христа убијају; сада је лепота моја са мном, када немам изгледа човека, него сам сав једна једноставна рана, као што и Господ мој Исус Христос беше изранављен од главе до ногу. Радујем се у страдањима својим, јер довршујем недостатак невоља Христових у телу свом (ср. Кол. 1, 24). Ви који видите ране моје, помишљајте о уздарјима за њих: немогуће је ни умом постићи, ни речју исказати она блага, која Бесмртни Цар и сада даје онима који страдају за Њега, а која им на небу чува занавек. Већ и само то, страдати за Христа - слатко је; а умрети за Њега - још је слађе. О, пријатељи! ако овде има кога од наших, ако се ко од верних слугу Христових налази усред овог народа неверног, онда, гледајући ме како страдам за Господа, укрепљујте срце своје, јуначки се држите, и будите неустрашиве душе. Нека вас од преслатког Исуса Господа нашег не отргне никаква мука: нека вас не устраши оштар мач уперен на вас, ни ужарене пећи, ни бес зверова! Нека вас не заведе ни ласкање од стране мучитеља, ни обећање дарова и чинова. Све то изгазите ногама као ђубре, да бисте се са Христом зацарили.
Док Севиријан тако говораше, за њим иђаше много народа. Слушајући корисне речи његове народ га допрати до саме тамнице. Бачен у њу, војник Христов ликоваше као у светлој палати, и целиваше оно место где Свети Четрдесет Мученика беху за Христа затворени, код којих он пре често долажаше и разговараше. У тамници мученик проведе пет дана, па поново би изведен на суд. А Лисије, вук у овчијој кожи, прављаше се као да сажаљева светог мученика, и стаде му лукаво говорити: Виде сви богови, Севиријане, да ми те је жао, и веома се чудим како ти, човек добар и наочит и угледан, добровољно лишаваш себе овог слатког света. Дивим се твојој снази и јунаштву, - само када би их ти употребио против непријатеља; али борити се са железом и огњем, са зверима и камењем, и тако траћити своју силу, то је заиста безумље. И ето, твоја је снага већ сломљена и тело искидано.
Говорећи тако, безакони мучитељ је хтео да лукавством превари истинског слугу Христовог, али му овај јуначки одговори: Не штеди тело моје покривено ранама, него дометни ми још веће муке. Не само биј мене и стружи тело моје, него ме и камењем засипај, и огњем жези, и чини све што хоћеш и можеш; али ме никад нећеш одвратити од Господа мога. И пре ћеш се ти уморити мучећи ме, него ја трпећи муке за Христа мога.
Тада се мучитељ остави лукавства, па се предаде својој обичној јарости и нареди да светог Севиријана бију камењем по устима, говорећи: Не носи Христа на језику свом и не досађуј ушима кнежевим спомињањем тога имена. - А свети му ченик, устима већ разбијеним од ударања камењем, одговори мучитељу: Бедниче! ти си у души својој начинио обиталиште ђаволима, па зато и не може слух твој да поднесе име Христово.
Мучитељ поново нареди да мученика обесе на дрвету и железним ноктима стружу тело његово. Жестоко стружен, свети Севиријан говораше: Једну само рану ја сматрам тешком, ону која одваја од Христа; а све ове ране за мене су пре наслада неголи патња, јер, одвајајући ме од свега земаљског, оне ме сједињују са Христом. - И рече му кнез: Севиријане, принеси боговима жртву, па ћеш бити ослобођен мучења. - На то му свети мученик не одговори ништа, него тихо за себе говораше: "Страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити" (Рм. 8, 18).
Лисије, сматрајући за личну увреду и то што му мученик ништа не одговори на његове речи, измисли ново мучење за њега: скиде светог мученика са дрвета, одведе га на градски бедем, привеза му један тежак камен за врат а други за ноге, а тело му опаса конопцем, па га тако обеси да високо виси са бедема. Тако висећи, свети мученик предаде своју свету душу у руке Подвигололожника - Христа Господа свог.[5] Неки од хришћана скинуше ноћу свето тело мучениково и понесоше у постојбину његову. Када се они, носећи га побожно са појањем псалама и молитава, приближаваху селу у коме беше кућа светог Севиријана, скоро сви житељи изиђоше у сусрет светим моштима: стари и млади хитаху, претичући један другога, да би што пре добили благослов од многострадалног угодника Божјег. Само жена једнога од слугу Севиријанових остаде дома, плачући .над телом свога мужа који тек што беше умро и лежаше још не погребен. И ридаше она над њим, говорећи му као живоме: Ево, господин наш се приближава дому, и сви изиђоше да га сретну, само ти ниси изишао, и ја због тебе. Зато устани и иди у сретање господину своме.
Тек што она изговори то с плачем, мртвац тог часа устаде као од сна и пође у сусрет чесним моштима светог мученика Севиријана, и сусревши их припаде к њима с радошћу целивајући свето тело господина свога. А сви људи, видећи да је мртвац васкрсао доласком светог тела мученикова у њихово село, поражени овим чудом прославише Бога и стадоше са још већим усрђем целивати свете мошти.
Но односно погребења светог тела мученикова настаде спор међу житељима тога села: једни су хтели да га погребу на једном, други на другом месту. На моштима пак светог Севиријана лежаше венац, исплетен од дивног цвећа. И гле, изненада долете орао, узе тај венац, полако узлете, и лагано летећи спусти се недалеко на земљу. Видевши то, сви људи пођоше за орлом, и кад му се приближише, он полако полете са венцем даље; а народ опет крену за њим. И тако их орао доведе до близу тамошње пустиње, и ту, спустивши се на високу, дивну гору, остави венац и одлете са очију њихових. А народ, нашавши венац на гори, увиде да је Божја воља да ту почива свето тело мученика Севиријана, па узевши свете мошти чесно их погребе на тој гори. И на гробу мученика Христова биваху многа исцељења.
Гореспоменути пак слуга, који васкрсе при сусрету светих моштију светог Севиријана, поживе по васкрсењу свом још петнаест година, стално се налазећи крај гроба господина свога, па онда сконча у миру.
За све ово нека је слава Једноме у Тројици Богу, О ц у и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ НИКИТЕ, тајног угодника Божјег, кога виде ђакон Созонт

Један благочестив свештеник и један богобојажљив ђакон љубљаху један другог божанском љубављу. Али по дејству ђавоље силе њих захвати мржња и непријатељство, и они дуго времена остадоше у таком непријатељском расположењу Утом се догоди те свештеник умре у тој мржњи То веома смути и ожалости ђакона, коме беше име Созонт, и он неутешно туговаше што се не помири са свештеником док беше у животу и што гњев не уклонише опроштењем. Мучен савешћу ђакон исповеди своју муку неколицини утледних отаца, и они му саветоваше да иде у пустињу и тамо нађе монахе пустињаке, исповеди свој грех и добије лек. Са великом готовошћу ђакон послуша овај савет и крену проходећи пустињска места и тражећи лекара за рану срца овог. И нашавши једнога старца великог у врлинама и светог, он му исповеди свој грех гњева и непријатељства, које је гајио према свештенику, и мољаше га да му отпусти овај грех а старац му рече: Брате сваки који са вером иште, добија; и који усрдно куца, томе се и отварају врата, по нелажној речи Господњој. Стога ће Господ и тебе мили, разрешити те муке, само ако то будеш искао од Њега истрајно и са болом срца Зато иди сада откуда си дошао, у Цариград. И тамо отиди ноћу к Великој Цркви,[6] код Красних Врата храма, и кога прво видиш да дође пред та врата, поклони му се, поздрави га од мене и предај му ово запечаћено писмо, и тај човек ће те несумњиво ослободити од греха твог.
Извршујући наређење овог светог старца, свога духовног оца, ђакон се врати у Цариград, и ноћу око поноћи стаде код врата цркве Свете Софије, и очекиваше долазак непознатог лица. И убрзо се појави означени од старца божанствени човек. Ђакон му се поклони, поздрави га и предаде му старчево писмо. У исто време ђакон му исповеди грех свој, муку своју. А божанствени муж тај, слушајући ђаконово казивање, и читајући старчево писмо, и размишљајући о томе, сузама заливаше себе и говораше: Ко сам ја ништавни да се дрзнем на тако велико дело? Али уздајући се у молитве светог старца који те посла ја ћу се осмелити на оно што је изнад мојих сила.
Рекавши то он, како стајаше пред закључаним вратима, подиже руке своје к небу и мољаше се шапћући. Затим клече, положи главу на земљу и тихо се мољаше Богу. И после мало времена он устаде и рече: "Отвори нам врата милости Своје, Господе!" - И одмах се спољна врата припрате храма отворише сама. Тада он узе ђакона, уђе у припрату; и приступивши к самим црквеним дверима овај свети човек рече ђакону: "Стој ту и не мичи се!" а сам начини уобичајени поклон на прагу црквеном, и двери се отворише, и он уђе унутра. А кад уђе, показа се диван призор: одозго са свода храма спусти се над главу овог чудесног човека упаљени светњак и осветли цркву, и куда он иђаше светњак га праћаше; а кад дође к светом олтару, и тамо се двери саме отворише; и преклонивши и тамо главу и помоливши се, он затим тихо изађе к ђакону, и одмах се сва врата сама од себе затворише.
Видећи све то, ђакон се препаде и не смејаше се приближити к тако чудесном човеку, и сав цептијаше од страха; осим тога ђакон виде где лице овога човека блиста у слави, као лице анђела. И помисли у себи ђакон: "Није ли ово анђео, а не човек?" - Међутим тај чудесни човек, видећи помисли ђаконове, рече ђакону: Зашто те смућују помисли о мени, човече? Веруј, и ја сам човек земљан, састављен од душе и тела, као и остали људи; по занимању сам хартуларије[7] у једној благочестивој кући, и од тог рада се издржавам. А л и благодат Божја која све мудро управља, има често обичај да кроз ништавне чини велика чудеса. Него, брате, хајдмо даље путем који нам ваља прећи.
И он са ђаконом крену ка тргу. Када стигоше тамо пред цркву Пресвете Богородице, он се ту опет помоли Богу, и молитвом својом отвори врата, уђе у храм, оде до светог олтара, сатвори уобичајену молитву, па се врати к ђакону који удивљен говораше: Господе, помилуј! - И врата се опет сама затворише. Затим се упутише к Влахернској цркви. Доцније пак ђакон казиваше, да је ово њихово идење по црквама било тако брзо, да је личило на птичије летење. А кад стигоше к Влахернској цркви, свети хартуларије се пред вратима њеним помоли Богу, и одмах се и ова врата сама отворише. Поставивши ђакона на вратима и наредивши му да пажљиво посматра унутра, овај свети муж уђе у цркву, клече на колена и топло се мољаше. А ђакон стојећи на вратима цркве и посматрајући виде сву цркву обасјану светлошћу; затим јасно виде једног лучезарног ђакона који с кадионицом изиђе из светог олтара и окади сву цркву; а после мало времена виде лик свештеника, обучених у веома блистава одјејања, па још један лик свештеника, обучених у дивна пурпурна одјејања, сви они изађоше из олтара, стадоше у два хора, и певаху веома слатке и чудесне песме, од којих ђакон ништа не могаше запамтити сем "Алилуја".
А када чудесни хартуларије заврши своју молитву, изиђе к ђакону и рече му: Уђи у цркву без икаквог страха и разгледајући леви хор свештеника, види да није међу њима свештеник са којим си био у непријатељству. - Ђакон уђе у цркву са страхом и трепетом, разгледа леви хор, па оде к Божјем човеку и рече: Не могох да нађем свештеника са којим бејах у непријатељству. - Тада онај земаљски анђео рече ђакону да поново уђе у цркву и разгледа десни хор. Ђакон поступи по наређењу и угледа тамо траженог свештеника, онда изиђе к божанственом хартуларију и каза му то. Овај онда рече ђакону: Ако си сигуран да је то свештеник кога ти тражиш, иди к њему и реци му: Никита хартуларије стоји напољу и зове те.
Ђакон поступи по наређењу, узе свештеника за десну руку и доведе га к Божјем човеку. А овај погледа благо на свештеника и кротко му рече: Господине презвитере, помири се са братом ђаконом, пошто за живота на земљи ниси стигао да се помириш. - И одмах свештеник и ћакан, направивши један другоме метаније, помирише се, и тако уништише непријатељство. После тога свештеник уђе у цркву и стаде на своје место у хору; а човек Божји Никита сатвори на прагу цркве молитву, и Божја сила одмах затвори врата. Затим узевши ђакона крену натраг путем којим беху дошли. Пошто прођоше један део пута, блажени Никита стаде и рече ђакону: Брате, спасавајући снаси душу своју; а светоме старцу који те посла мојој ништавности, кажи: Чистота молитава твојих.и слобода коју имаш к Богу, могу и мртве васкрсавати, а камоли браћу измирити.
Рекавши то, блажени Никита[8] нестаде испред ђаконових очију. А ђакон, поклонивши се месту на коме стајаху свете ноге Божјега човека, сав узбуђен и радостан оде к светом старцу пустињаку, свом духовном оцу, и исприча му све, славећи и благодарећи Бога што га удостоји да се на диван и чудесан начин помири са преминулим свештеником, молитвама тајног слуге Божјег Никите хартуларија, који толико угоди Богу усред народа и вреве.



СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА, постника и исповедника

Свети Теофан би рођен од родитеља незнабожаца, и још у детињству поверова у Христа на чудесан начин. Још као врло мали, Теофан виде једно дете које умираше од хладноће, сажали се на њега, скиде са себе одело и одену њиме тог малишана. А када после тога дође дома, отац га упита: Чедо, где ти је одело? Оденуо сам Христа њиме, мудро одговори свето дете. А ко је то Христос? упита га отац, јер ми јелини обожавамо Меркура и Аполона.
Тада свети Теофан одрече се оца свог као незнабошца и безбошца. Стога се анђео Господњи јави, узе га и одведе на гору Диавис, и тамо га предаде једноме подвижнику, који већ седамдесет пет година беше провео у монашком подвижништву. Стари подвижник прими малишана и стаде га учити монашком подвижничком животу и светим књигама. Њих обојицу, и учитеља и ученика, храњаше анђео Божји. Кроз пет година старац подвижник отиде ка Господу, а ученик Теофан остаде проводећи исти подвижнички живот свога учитеља. И тако проведе у подвижништву педесет и осам година. Затим, добивши наређење од анђела Божјег, он изађе из пештере, седе на лава, и тако пропутова шездесет миља, проповедајући свуда веру Христову. Цареви Кар и Карин[9] наредише да светог Теофана ухвате и бију дадоше му сто удараца по лицу. Затим га стављаху на разне муке. Када мучитељи видеше како преподобни чини многа чудеса, и како велико мноштво људи долазе к њему и крштавају се од њега, они се постидеше и оставише га да води живот по својој вољи. Свети Теофан се врати у своју пештеру, и проживевши у њој још седамнаест година, отиде ка Господу када му беше седамдесет и пет година.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ ТРЕЋЕГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Овај свети Сабор се састаде 431. године у Ефесу за време U цара Теодосија Млађег.[11] На Сабору беху 200 светих отаца. Сабор осуди Несторија, патријарха цариградског, због јеретичког учења о Господу Исусу и о Пресветој Ајеви Марији. Наиме: Несторије учаше да је Христос човек а не оваплоћени Бог, и да је Пресвета Богородица родила не Бога него човека Христа, и да је стога она Христородица а не Богородица. Осудивши Несторијево учење, свети оци утврдише еванђелско учење, да је Света Дева родила истинитог Бога и да је стога ваистину Богородица Осим тога свети оци потврдише одлуке Првог и Другог Васељенског Сабора, нарочито Символ Вере Никејо - Цариградски, заповедивши да нико не сме од овога Символа нити шта одузимати нити додавати.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХАРИТОНА

Овај свети мученик би посечен мачем за Господа Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА ВОЛОКОЛАМСКОГ

Свети Јосиф беше родом из околине града Волока Ламскога.[12] Прадед му беше литванског порекла, а родитељи му се зваху Јован и Марин.[13] Када му би седам година дадоше га да учи школу , и он врло брзо изучи Божанствено Писмо. И стаде он врло често одлазити у цркву. Са вршњацима својим није проводио време, него се свагда труђаше да угоди Богу. Увидевши пролазност овога света, он отиде у Боровск[14] у манастир преподобног Пафнутија,[15] који га постриже у иночки чин.[16] И све време он провођаше у посту и молитви, и постаде искусан подвижник, повињавајући се у свему своме духовном наставнику. После пак неког времена преподобни Јосиф узе к себи у манастир и свога оца по телу, замонаши га, и служаше му и двораше га до дана смрти његове. И мајка му такође постаде монахиња са именом Марија. Преподобни Јосиф проведе осамнаест година у покорности и послушању код светог Пафнутија. После пак смрти свог светог учитеља и наставника преподобни Јосиф постаде игуман његовог манастира, и управљаше њиме око две године. Потом се он са некима од братије повуче у шуму која окружаваше град Волок Ламски, и тамо сагради манастир и у њему подиже камену цркву у част Успенија Божје Матере.[17] Ту он сабра много братије и установи врло строго општежиће. Сви су имали подједнаку одећу и обућу. Сам пак преподобни одеваше се као просјак, тако да га нико није могао распознати као игумана. Ревносно се борио против јереси "јеврејствујућих",[18] и написао је књигу против ње Сем тога написао је и устав за свој манастир. За време глади његов је манастир прехранио многе сиромашке. И тако, добро се подвизавајући и угодивши Богу, он се престави 9 септембра 1515. године, у време великог кнеза Василија Јоановича, када му беше 75 година. Свето тело његово положише близу олтара саборне цркве у његовом манастиру. Московски сабор 1578. године прибројао га лику светих. (Житије му је написао Доситеј Толарков).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СТРАТОРА

Овај свети мученик би привезан за два кедра и рашчепљен надвоје, и тако пострада за Господа Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАКИМА

Основао Опочски Илијински манастир, у Псковској губернији; подвизавао се крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века. Свете мошти му почивају у цркви његовог манастира.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ирод, називан у историји Великим, син је Антипатра, цара Јудеј
ског; спочетка је управљао Галилејом, но при првом Римском императору Октавију Августу, у четрдесетој години пре Христа, Ирод доби титулу цара Јудејскога и управљаше целом Јудејом, која тада бејаше под Римском влашћу.
2. Цар Ликиније - сацар Константину Великом од 311. до 324. год.
3. Севастија - град у Јерменији.
4. Севастијски мученици пострадали 320. године. Спомен њихов празнује се 9. марта.
5. Свети Севиријан пострада 320. године, за време истог гоњења кад и Свети Четрдесет мученика Севастијских, само пола године касније.
6. Под Великом Црквом у Цариграду разуме се храм Свете Софије, највећи од свих ондашњих цркава цариградских. Због те цркве остало је до данашњега дана да се Цариградска Патријаршија назива Великом Црквом. Црква Свете Софије називала се Великом Црквом: прво због њене огромности, друго што је била престо патријараха, и треће што су је цареви називали мајком. Тако је у Трећој Новели својој Јустинијан назива "мајка царства нашег".
7. Хартуларијем се у грчкој цркви називао писмоводитељ.
8. Свети Никита живео у Цариграду у дванаестом веку.
9. Римски цар Кар царовао од 282. до 283, а Карин од 283. до 284. год.
10. Преподобни Теофан упокојио се 299. године.
11. Теодосије Млађи царовао од 408. до 450. године.
12. Садашњи град Волоколамск, среско место Московске губерније, у старини био врло простран, многољудан и богат.
13. Преподобни Јосиф пре монаштва звао се Иван Сањин, родио се 1439. или 1440. у селу Јазвишће - покровское код Волоколамска.
14. Боровск - град, сада среско место у Калушкој губернији, удаљен 80 врста од Москве, а толико и од Калуге. Назван тако због огромних борових шума које га окружују.
15. Преподобни Пафнутије Боровски преставио се 1478. године; спомен његов празнује се 1. маја.
16. То је било око 1460. године.
17. То је било око 1479. године. Тада је основан Јосифо-Волоцки општежићни манастир. Свети Јосиф је ово учинио зато што неки од братије у манастиру боровск нису хтели променити свој дотадашњи отшелнички устав и прећи на општежиће који је свети хтео да заведе.
18. Јерес "жидовстујушчих" поникла је у другој половини петнаестог века у Новгороду. Ту ју је ширио неки дошљак Јеврејин Схарија, одатле је пренета у Москву, где се стала успешно ширити. Најистакнутији и најнеуморнији борац против ове јереси био је преподобни Јосиф Волоколамски, написао је против ње дело звано просветитељ, у 16 књига, где он подробно побија све лажи ове јереси. Ова јерес одрицала је Боговаплоћење и Божанство Исуса Христа, одрицала је монаштво и духовну јерархију, свете тајне, поштовање светаца и светих икона, одрицала је и загробни живот. Сабор 1504. године предао је проклетсву ове јеретике, и прекратио даље ширење ове јереси. (Пре тога је био црквени сабор 1503. године који је расправљао о манастирским имањима ради чињења милостиње. У исто време је Нил Сорски заступао мишљење да манастири не треба да имају имања).