ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Спомен чудеса св. Архангела Михаила. У Фригији беше једно место звано Хони (погружење) недалеко од Јерапоља; и у том месту извор воде чудотворне. Када апостол св. Јован Богослов са Филипом проповедаше Јеванђеље у Јерапољу, он погледа на оно место и прорече, да ће се на том месту отворити извор чудотворне воде, од које ће многи добити исцељење, и да ће то место посетити велики Архистратиг Божји Михаил. Ускоро за тим испуни се ово пророчанство, отвори се извор воде, који се прочу на све стране због своје чудесне силе. Неки незнабожац у Лаодикији имаше кћер нему, и због тога беше у великој жалости. Но у сну му се јави Архангел Михаил, и упути га да води кћер своју на тај извор, па ће оздравити. Отац одмах послуша, одведе кћер своју и затече на води тој много народа, који дође да тражи спасења себи од разних мука. То беху све хришћани. Тада тај човек упита, како треба искати исцелење, а хришћани му рекоше: „у име Оца и Сина и Светога Духа треба молити Архангела Михаила". Човек се онај тако и помоли, и кћер своју напоји оном водом, и девојка поче говорити. Тада се онај незнабожац крсти заједно са ћерком и целим домом својим, и сагради код извора онога цркву у име Архангела Михаила. Доцније се на том месту настани један дечак, по имену Архип, и подвизаваше се ту тврдим подвигом поста и молитве. Незнабошци му чињаху многе пакости, јер им не беше по вољи, што од хришћанске светиње толика сила исхођаше и народ многи к себи привлачаше. Па у злоби својој навратише оближњу реку, да потопи и цркву и извор. Но по молитви Архиповој јави се св. Архангел и отвори у стени крај цркве једну расулину, у коју се погрузи навраћена река. Тако се спасе оно место, и назва се Хони – погружење – јер се река погрузи у отворену провалију. Св. Архип подвизаваше се ту до 70. године своје и упокоји се мирно у Господу.

БЕСЕДЕ

о. Павле (Пајић) 2022, 

2. Св. муч. Ромил и 11000 војника. Када цар Тројан ратоваше на Истоку, нареди једном да се преброје хришћани у војсци његовој. И нађе се, да беше у царевој војсци 11000 хришћана.. Тада нареди цар, да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију. Св. Ромил беше началник дома царевог. Он изађе пред цара и укори га због тог поступка објављујући и себе као хришћанина. Цар нареди, те Ромилу одсекоше главу. А од оних изгнаних војника 10000 њих бише на крст распети, а остали уморени другим мукама.

3. Св. Евдоксије. Војвода у римској војсци. Пострадао за Христа у време Диоклецијана. Суђени и мучени од началника Милетинског у Јерменији. Са њим пострадаше и његови пријатељи: Зинон и Макарије, и још 1104 војника, које Евдоксије беше обратио у хришћанство. По смрти јавио се својој жени. И жена његова, Василиса, одржа веру Христову до смрти, и упокоји се мирно.

4. Преп. Давид. Овај беше разбојнички вођа око Хермопоља у Мисиру и тек у старијим годинама дође к себи, покаја се и замонаши. Јавио му се архангел Гаврил и дао му силу чудотворну. Упокојио се мирно у VI столећу, пошто се многим и дугим подвигом удостојио царства Божјега.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ЧУДА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА у Хони (Колоси) у Фригији

У Фригијском граду Колоси,[1] близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске.[2] У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.
O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде.[3] Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).
К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.
У то време живљаше у Лаодикији[4] један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.
У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.
Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.
Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.
Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.
Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну.[5] Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.
По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).
Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!
Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.
Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.
Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.
Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.
Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.
Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама".
После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.
Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!
Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.
Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.
Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.
И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.
Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.
Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.
Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.
Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА РОМИЛА

Свети Ромил живљаше за царовања цара Трајана[6] и бејаше први великаш у царевом дому. Када цар Трајан са огромном војском својом ратоваше на Истоку ради покорења Ивера, Савромата, Арабљана и других народа, он нареди једном да се преброје хришћани у његовој војсци. И нађе се да беше у царевој војсци једанаест хиљада хришћана. Тада нареди цар да се сви отпусте из војске и пошаљу у Јерменију, надајући се да ће их то приморати да се одрекну Христа и принесу жртве идолима, те ће се поново вратити своме војничком звању и добити раније почасти војничке. Тада Ромил, као први великаш, изађе пред цара и укори га због безбожништва и због тог неразумног поступка, јер у рату сам смањује своју војску. При томе Ромил изјави да је и сам хришћанин, и да је готов умрети за име Исуса Христа, Господа свог. Трајан се силно разгневи на светог Ромила и нареди да га непоштедно бију, па га осуди на смрт. И одсечена би чесна глава светом мученику. А хришћани што беху послати на заточење у Јерменију, бише такође погубљени на разне начине: десет хиљада њих бише на крст распети у пустињи око горе Арарата у Јерменији; а остали бише уморени другим мукама.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВДОКСИЈА, ЗИНОНА и МАКАРИ ЈА и осталих 1104 војника са њима

Свети Евдоксије живљаше у време цара Диоклецијана, опаког гонитеља Цркве Божје. Овај цар издаде безбожну наредбу, у којој забрањиваше у својој царевини поклањати се јединоме истинитоме Богу и наређиваше одавати част немим и бездахним идолима као Богу. Због ове наредбе многи од верних бежаху у пустиње и горе, волећи више да тамо живе са зверима него ли у градовима са безаконим људима. Исто тако и врло многи од великаша и знаменитих људи напуштаху своје положаје и домове и кријаху се по непознатим местима. Један од таквих бејаше и војвода Евдоксије, верни слуга Исуса Христа; он напусти свој положај и кријаше се са својом женом и децом, бежећи од царевог гнева. Њега, оклеветаног код намесника Мелитинског[7] војници брижљиво тражаху свуда. А он, одевен у просте хаљине, срете војнике на путу и они га упиташе, да ли зна где се налази војвода Евдоксије. Видећи да њега траже ради мучења, он им рече: Ако свратите код мене, и прихватите се хлеба у моме дому, и одморите се од пута, онда ћу вам показати Евдоксија, јер знам где се скрива са домашњима својим. - Војници пристадоше и свратише код њега. Евдоксије их добро угости, па им затим објави да је он тај кога они траже. Задивљени таквим поступком његовим, војници рекоше: Ради твога доброчинства ми те нећемо узети са собом, а ономе што нас је послао казаћемо да смо те дуго тражили, али те нисмо нашли. Ти се пак сакриј, да ко други не би сазнао за тебе и одао те. - И војници хтедоше да крену, али их светитељ задржа говорећи: Причекајте ме, браћо.. поћи ћу и ја с вама; не доликује ми више да се кријем, пошто ме сам Бог зове на мученички подвиг, да будем сведок светог имена Његовог. Јер да је Бог хтео да ја останем прикривен, ви ме не бисте срели на путу, нити бисте били послани да ме тражите, нити би ми се десило да вас сусретнем. Све пак то јесте знамење Божјег благоволења, да би ја стајао за Њега до проливања крви за Њега.
Потом Евдоксије дозва своју супругу Василису, децу сво ју, домашње и пријатеље, па им рече: Било је време када сам се скривао, а сада је време да јавим себе и добровољно предам у руке мучитеља за Христа Исуса, који нас ради предаде себе на добровољно страдање. Ево ја одлазим, и нека Господ учини са мном по Својој вољи и помогне ми, а вас остављам Богу.
Затим Евдоксије даде разна упутства о дому, о деци својој и робовима, научивши их како ће после њега живети врлином, у страху и љубави Божјој. Најзад завешта супрузи својој да не плаче и не тугује када чује за његову смрт, него да тај дан проведе у радости и весељу, благодарећи Богу што слугу Свога удостоји мученичког венца.
После тога Евдоксије се обуче у војводско одело, оружје и војнички појас, као што доликује његовом чину. Онда остави дом свој, жену и децу, робове и пријатеље, и сву имовину своју. Све то он остави ради љубави ка Господу свом. О, како дирљив беше то растанак када се жена мужа, деца оца, пријатељи љубљеног пријатеља лишаваху! Сви силно плакаху растајући се с њим, јер су знали да им се он више вратити неће. Само им једно беше олакшање у тузи: што Евдоксије жели да страда за Христа, да буде победоносни мученик, и да у мученичком венцу предстане Христу, Господу своме.
Опростивши се тако са свима својима, блажени Евдоксије крену на пут са војницима. Супруга пак његова Василиса иђаше за њим издалека, желећи да види његов подвиг. Са њом иђаху и два верна пријатеља његова, Зинон и Макарије, којима се такође припремаше венац мучеништва.
Када блажени Евдоксије ступи пред намесника, овај га благонаклоно поздрави рекавши: Здраво, војводо Евдоксије! - Здраво и ти, намесниче! одговори мученик. - Позвали смо твоју честност, настави намееник, да би ти извршио царско наређење и принео како ваља боговима жртве, и то пре свега оцу свих богова, великоме Зевсу, и сунцеликом Аполону, и омиљеној богињи Артемиди. - Свети Евдоксије одговори: Ја знам да треба приносити жртву Једноме, у Три Лица слављеном Богу, који је створио свет и даје живот и спасење. Њему ћу принети жртву хвале, а не онима које ти називаш боговима, пошто су они дрво и камен, и ничим се не разликују од које било мртве ствари. - Намесник на то рече Евдоксију: Ја ти наређујем да боговима одаш дужну част; а ти како видим не само презиреш богове, него и самог цара ни за шта не сматраш. Чујем ја да ти некакву нову веру уводиш и многе њоме заводиш.
Говорећи то, намесник погледа на мноштво војника који ту стајаху и са гневом рече: Сваки који не извршује царево наређење биће му одузета војничка одећа, јер ју је недостојан; и нека зна да ће бити лишен војничке части. - Ово рече безакони намесник желећи посрамити светог Евдоксија, јер се надао да се неће наћи нико који се не покорава царевом наређењу, једино ће Евдоксије остати непокоран, али ће и он послушати царево наређење од стида да не буде лишен високог звања свог. Међутим уместо тога мучитељ сам би постиђен: јер док он још говораше то, свети Евдоксије скиде са себе појас који беше знак војводског чина и баци га намеснику у лице. Видевши то, многи војници, њих хиљаду сто четири, који беху потајни хришћани, распалише се ревношћу за Бога и урадише исто што и војвода Евдоксије: поскидаше са себе војничке знаке и неустрашиво их бацише на намесника, готови да и сама тела свуку са себе, полажући душе своје за сведочанство Исуса Христа.
Неочекивано угледавши толико мноштво исповедника имена Христова, мучитељ се збуни, прекину са испитивањем и одмах посла цару Диоклецијану извештај о томе, молећи за упутство шта да ради. Цар му убрзо посла као одговор и наређење: да старешине стави на жестоке муке, а да оне ниже остави на миру.
Добивши такву цареву наредбу, намесник седе на судишту и нареди да му приведу Евдоксија, као главног војеначалника, па му рече: Саветујем ти, Евдоксије, остави непотребно препирање и безумно противљење, па добровољно принеси боговима жртву. Не пристанеш ли на то, онда ћеш и против своје воље принети жртву, јер ћеш на то бити приморан жестоким мукама. - И онда намесник стаде набрајати: окове, страшне тамнице, ране, стругање тела, паљење огњем и остала свирепа мучења, о којима је страшно и слушати. А мученик одговори: Ти се шалиш, намесниче, говорећи ми то. Све те муке ја сматрам за дечја страшила, јер гледам на будућу награду, коју се надам добити из дарежљиве деснице подвигоположника мог Христа. Бојим се ја не тога огња који ти спомену, него онога који се никада не гаси, и шкргута зуба, и осталих љутих мука које су припремљене онима који не слушају Бога истинога и одбацују Га. А та твоја мучења, упоређена са овима, дечје су играчке; огањ пак којим ми претиш, сравњен са огњем пакленим, хладнији је од воде. Мач твој биће ми као кључ од врата ка жељеном крају, где ћу уместо овог видљивог, брзо залазећег сунца, угледати светлост незалазну и неугасиву, и уместо временских наследити вечна блага. Стога знај насигурно, да се боговима вашим поклонити нећу, јер је велико безумље почитовати као Бога дрво, камење, злато и сребро, обрађено руком уметника. - На то намесник рече мученику: За овај безумни одговор твој крива је кротост моја, којом ти ја дозвољавам да тако дрско бешчестиш и ружиш богове, цара и мене. Бешчешћење мене ја ћу отрпети, али ми је више немогуће трпети бешчешћење богова и цара.
Рекавши то намесник нареди да Евдоксија растегну за руке и ноге на четири стране и без милости бију сировим кајишима; затим да га обесе и тело му стружу оштрим железним оруђима. После тих мучења светог мученика бацише у тамницу. Но након неколико дана опет га изведоше на саслушање. А кад мучитељ виде да је Евдоксије непоколебљив у вери као неразорив стуб и тврд град, он нареди да га железним штаповима бију по врату и да му ишчаше све удове из зглобова, што је теже од сваке смрти. После тога мучитељ осуди Евдоксија на посечење мачем.
Када светог мученика вођаху на губилиште, он се овако мољаше: "Боже, Ти си погледао на жртве Авеља и Авраама, Ти си примио трпљење многих мученика, погледај милосрдним оком Својим и на ову моју жртву и не одбаци крви моје, коју Ти ја топле душе приносим љубављу срца мога". - Молећи се тако, свети Евдоксије угледа своју супругу која с плачем иђаше за њим и упита је, да ли је ураћено све као што је заповедио, и наложи јој да по посечењу његовом узме тело његово и погребе на месту званом "Амимна". Онда јој даде последњи савет: да не плаче због његовог одласка, него да почаствује тај дан обукавши се у светле хаљине и украсивши се другим накитима.
Затим угледавши пријатеља свог Зинона који плакаше за њим, свети Евдоксије му довикну: "Мили Зиноне, не плачи! јер Бог коме служимо неће нас раставити, него ћемо на једној једрилици препловити заједно у живот вечни". - Ове речи тако силно подејствоваше на Зинона, да он стаде громогласно клицати: "Хришћанин сам! Христа исповедам и хоћу да умрем за њега!"
И одмах Зинон би ухваћен од злочестивих слугу, и намесник извештен о томе. Намесник нареди да и Зинона заједно са Евдоксијем посеку мачем. И Зинон би најпре посечен мачем, а Евдоксије се мољаше за њега; и пошто посла испред себе к небу пријатеља свог, блажени Евдоксије преклони под мач главу своју и прими блажену кончину. Тада заједно са њима бише посечени и други свети мученици који неустрашиво исповедише Христа, а тела им бише остављена без погребења. А Василиса, супруга Евдоксијева, храбро узевши тело свога супруга, чесно га погребе на указаном месту.
За такав поступак Василиса би ухваћена и приведена к намеснику. Пред њим она јасно исповеди Бога и изружи идоле и идолопоштоватеље, желећи да што пре путем мучеништва отиде за својим мужем ка Господу. Међутим мучитељ јој рече: Знам да би ти желела отићи за својим мужем, да би имала похвалу међу галилејцима (тојест хришћанима); али, иако заслужујеш смрт, ја те нећу уморити. - На то Василиса одговори мучитељу: Господ мој Исус Христос види моју жељу и прима је уместо самог дела. Ако и не будем убијена од тебе, ипак нећу бити лишена блаженства са мојим мужем у Господа Бога.
После ових речи намесник је отера од себе. А након седам дана јави јој се у сну свети Евдоксије и рече: "Кажи нашем пријатељу и кућенадзорнику Макарију да иде на судиште и следује нашем примеру, јер га ми чекамо". - Чим Василиса исприча своје сновиђење Макарију, он тог часа оде к намеснику и објави да је хришћанин и ученик Евдоксијев. Намесник, видећи га и слушајући тако неустрашиво исповедање вере, нареди да му мачем одрубе главу.[8]
Тако и Макарије отиде за Евдоксијем и Зиноном к дивном подвигоположнику Христу, Господу нашем, коме и Василиса угоди, скончавши у добром исповедању вере, и предстаде у лику светих престолу славе Божије, славећи Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ 1104 МУЧЕНИКА ВОЈНИКА посечених мачем за Христа са св. мучеником Евдоксијем

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАВИДА

Свети и преподобни Давид беше најпре разбојник, и живећи у Хермопољској пустињи[9] он чињаше многа зла и многе убијаше, и беше зао и свиреп као нико други. Он имађаше под собом дружину од преко тридесет људикоји разбојниковаху с њим. Једном седећи с њима у гори, он се размисли о своме животу, и силно се уплаши Бога због почињених толиких зала, па остави своју дружину и пође у манастир. А када закуца на манастирску капију, изађе вратар и упита га: Шта хоћеш? Давид одговори: Хоћу да будем црноризац. Вратар оде и извести о њему игумана. Игуман изађе к њему, па видећи да је стар човек рече му: Не можеш ти овде бити, јер братија много раде и живе у великом уздржању; а ти имаш друге навике и не можеш извршивати манастирске заповести. Међутим Давид га мољаше говорећи: Све што ми будете наређивали извршиваћу, само ме примите. Но игуман га одбијаше говорећи: Не можеш ти живети с нама. Тада Давид рече игуману: Знај, оче, ја сам Давид, вођа разбојника, а дођох к вама да оплакујем грехе своје; не будеш ли ме примио, кунем ти се, вратићу се досадањем свом послу, и довешћу са собом своју разбојничку дружину да вас све побијем и манастир разорим.
Чувши то, игуман прими Давида у манастир и постриже га у ангелски образ. И поче се Давид подвизавати уздржањем и обучавати себе смирењу. И за кратко време он превазиђе врлинама остале црнорисце у манастиру , и свима беше од користи својим животом и речју.
Једном када Давид сеђаше у келији, пред њим стаде Архангел Гаврил говорећи: Давиде, Господ ти опрости грехе, и ти ћеш одсада чинити чудеса. - Давид одговори ангелу: Не могу да поверујем да ми је Господ за тако кратко време опростио грехе моје, јер су веома тешки и многобројнији од песка морског. - Архангел му на то рече: Ја сам Архангел Гаврил који и Захарију не поштедех када он не поверава мојим речима, него му завезах језик за казну, да би поверовао ономе што говорим.[10] А тебе ли ћу поштедети? Дакле, од сада бићеш нем! - Давид се поклони и рече ангелу: Када бејах разбојник, и чињах безакона дела, и проливах много крви, ти ми тада не завеза језик који није узносио хвалу Богу. А сада, када хоћу да служим Господу и узносим Му хвалу, ти ми завезујеш језик да не бих говорио. - Тада му анђео рече: Говори само када славиш Бога и молиш Му се у време правила, а у остало време ћути.
Казнивши га на тај начин, Архангел отиде од њега. А Давид узнесе благодарност Богу што му опрости грехе. После тога он благодаћу Божјом сатвори многа чудеса: слепима је вид давао, хроме чинио да ходе, бесомучнике је исцељивао. За време богослужења он певаше у цркви на молитви, но никакве друге речи он не могаше изговарати. Поживевши на такав начин много година свима на поуку, он пређе ка Господу[11], и сада предстојећи Њему неућутно се моли за нас. Његовим молитвама нека и ми добијемо милост од Господа. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КИРИЛА, епископа Гортинског

Овај блажени Кирил живљаше у време цара Максимијана[12] и игемона Агрипина. Украшен свима врлинама он поживе деведесет и пет година. Једном, у пратњи двојице својих слугу, Теофана и Теоктириста, он крену у један манастир. Путем он угледа како незнабошци приносе волове и овце на жртву идолима, и уздахну због таквог безумља и назва их јаднима. Они га због тога ухватише и посадише у тамницу. А када се свети Кирил у поноћ мољаше Богу, он чу глас с неба који му говораше: "Кирило, иди у Рим!" Ујутру врата тамничка беху отворена он изађе и угледа све идоле где леже поразбијани Дошавши до манастира, свети Кирил виде у сну преподобног Филоксена који му рече: "Добићеш два венца, један архијерејства а други мучеништва". Затим свети Кирил оде у Рим, и тамо утврди верне својом проповеђу. А када отпоче гоњење, он одлучи да отпутује у Јерусалим. За време тог пута њему се на острву Малеону јави човек у белим хаљинама који му нареди да сврати на Крит, што он и учини. На острву Криту у граду Гортини он би постављен за епископа, у шездесетој години живота. Када ионово отпоче гоњење хришћана, светог Кирила изведоше на суд пред игемона. Игемон га стаде наговарати да се одрекне Христа. Али пошто свети исповедник не пристаде на то, то би осуђен на посечење мачем. Тада му метнуше у уста узду, посадише га на таљиге, пошто од старости није могао ходити, па га повезоше. И када га довезоше до места званог Ракса, дође с неба глас који говораше: "До сада!" Таљиге се зауставише, и ту одсекоше главу светитељу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КИРИЈАКА, ФАВСТА и АВИВА (АНДРОНИКА) и осталих

Ови свети мученици пострадаше за царовања Декија,[13] у Александрији, у време истог гоњења када бише погубљени свети Фабијан,[14] папа римски, и свети Александар Александријски.[15] Ове свете мученике приведоше управнику града Валерију; и за своје непоколебљиво исповедање Христа и за неустрашиво изобличавање идолопоклоничке обмане и лажи они бише посечени мачем. Свети Фавст беше презвитер, Киријак његов пратилац, а Андроник војник. С њима бише погубљени тринаест мученика (чија имена види ниже). Неки александријски хришћани узеше њихове мошти и побожно положише у своме граду.. у славу истинога Бога, Господа нашег Исуса Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАЛОДОТЕ, МАКАРИЈ А, АНДРЕЈА, КИРИЈАКА, ДИОНИСИЈА чтеца, АНДРЕЈА, САРАП А В О Н А саветника, ТЕОКТИСТА морнара, и сестара: АНДРОПЕЛАГИ ЈЕ и ТЕКЛЕ

Сви они из дружине светог мученика Фавста; мачем посечени.[16] Света Калодота, супруга неког Кира из Александрије, у време када јој одсекоше главу беше бременита, али је управитељ Валеријан ипак не поштеде.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ВИВА

Био монах и по чину ђакон. Скончао за Господа свога мачем посечен од начелника Валеријана у Александрији, за време страшног Декијевог гоњења (249-251. године). У стиховима њему посвећеним у Прологу стихованом каже се за њега: да је одбијао да прими венац врлина ако истовремено не добије и венац мученички кроз посечење мачем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦ А НАШЕГ АРХИПА[17]

СПОМЕН ДРУГОГ ОСВЕЋЕЊА ХРАМА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ у дому (храму) Свете Ане
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Колоса град на југозападу Фригије, у Малој Азији, поред реке Ликусе, недалеко од Лаодикије и Јерапоља. За царовања Нерона, године 64. по Христу, земљотрес разруши овај град; после тога поново би подигнут, али не достиже пређашњу славу. Доцније се називао Хо"и. Садаје то мало село, поред кога има још развалина древнога града Колосе.Једна од Посланица св. апостола Павла написана је житељима овога града Колошанима. У том граду од старине постојала је црква светогАрхангела Михаила.
2. Силоамска бања крај извора Силоама налазила се на југоисточној страни Јерусалима у подножју гора Сиона и Морије. Помиње се неколико пута у Светом Писму (Јн. 5, 5; 9, 7-11; Лк. 13, 4).
3. Артемида или Дијана - богиња старих Грка, оличавала собом месец и сматрана за покровитељку шума и лова. Њени празници празновани нарочито свечано, особито у Ефесу.
4. Лаодикија - главни град малоазијске области Фригије, покрај реке Ликусе. Црква Лаодикијска била једна од седам знаменитих мало азијских цркава (Откр. 3, 14 - 22). У Лаодикији одржан Помесни сабор око 365. године.
5. Ликија - покрајина у Малој Азији.
6. Римски цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
7. Мелетина главни град Мале Јерменије, покрајине у Малој Азији.
8. Свети мученици: Евдоксије, Зинон и Макарије пострадали 311. године. У време цара Констаитина Великог би подигнута у Цариграду црква у част светог мученика Евдоксија.
9. Пустиња у Египту у околини града Хермопоља.
10. Види: Лк. 1, 11-22.
11. Живео и скончао у шестом веку.
12. Римски цар Максимијан Галерије - царовао од 284. до 305. год.
13. Римски цар Декије жестоки гонитељ хришћана, царовао од249. до 251. године
14. Епископствовао у Риму од 236. до 250. године.
15. Патријарх Александријски од 212. до 250. године.
16. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светих мученика Киријака, Фавста и Авива.
17. Видети о њему под данашњим даном: Спомен чуда светог Архангела Михаила.