ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Андреј Стратилат. Беше официр - трибун - у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском римској царевини, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу - стратилата. Потајни хришћанин, ма да још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, 2593 на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.

2. Преп. Теофан. Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Св. Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Св. Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV столећу. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.

3. Св. муч. Тимотеј, Агапије и Текла. Пострадали за Христа у време опаког цара Диоклецијана. Тимотеј на огњу сажежен, а Агапије и Текла бачени пред зверове.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНДРЕЈА СТРАТИЛАТА

Нечестиви Максимијан[1], управљајући источним делом римске царевине, подиже свуда гоњење на хришћане. У то време у Сирији бејаше неки војвода Антиох, човек зле нарави и најревноснији служитељ идола; он дисаше претњом и убиством на слуге Христове. Њему беше дата од цара власт над свом Сиријом и наређено да мучи и убија хришћане; у том циљу беху му стављени на расположење многи трибуни, тисућници, са подложном им римском војском. Међу тим трибунима, као цвет миомирисног крина усред трња, бејаше под влашћу Антиоха следбеник Христов Андреј, који с почетка тајно држаше свету веру у Христа, а потом, када наступи време, он је објави целоме свету, јавно пред свима исповедајући име Христово. Иако још не беше крштен, он са тврдом вером у срцу имађаше и топлу љубав према Христу Богу, и служаше му дан и ноћ у молитви и посту, клонећи се сваког дела неугодног Богу и ревносно испуњујући све што је угодно Богу. За такву побожност Бог му дарова необично јунаштво и храброст у биткама, те му по јунаштву и храбрости нико не беше сличан у римској војсци. И он одношаше сјајне победе над непријатељима, и беше слављен и поштован међу војницима више него остале војсковође.
Једном приликом не мала војна сила персијска крену у рат против Антиоха и изненада удари на Сирију. Усред неочекиваног напада Персијанаца Антиох се силно узнемири. Али сетивши се храброг трибуна Андреја, он га хитно позва к себи и повери му врховно заповедништво над војском. Том приликом он произведе Андреја за стратилата, тојест за врховног команданта над војсковођама, и нареди му да са војском крене против напавших непријатеља и да их заустави. При томе Антиох му рече: Твоје јунаштво и твоја храброст у ратовима познати су не само мени, него за њих добро зна и сам цар; ради тога сам ти и дао овај високи чин. Ја ти дакле поверавам вођење овог изненадног рата. Узми војску, командуј њоме место мене, и постарај се да увећаш славу коју имаш.
Добивши овакав задатак, војник Христов свети Андреј, желећи да храбро иступи против непријатеља не ради своје личне славе него ради славе имена Христова, од мноштва римских војника одабра само најбоље, добро свестан речи цара Давида да Господ не мари за силу коњску, нити су му мили краци човечији, него су му мили они који га се боје и који се уздају у милост његову (Пс. 146, 10-11). Свети Андреј одабра оне војнике које му указа благодат Божија дејствујући тајним надахнућем у срцу његовом, и изиђе с њима против непријатеља. Угледавши велику војску непријатеља који као скакавци беху наишли на Сиријске крајеве, свети Андреј храбраше своје војнике за јуначку борбу, да се не уплаше од мноштва персијске војске, И пошто сви његови војници беху идолопоклоници и ниједан од њих још не беше хришћанин, свети Андреј им предложи да познаду јединог, свемоћног, и у биткама страшнога Бога који крепко помаже слуге Своје. И рече им: Браћо и пријатељи моји, сада се можете на делу уверити, да су незнабожачки богови - демони, и нису у стању помоћи никоме, пошто су немоћни. Али постоји једини истинити Бог, коме ја служим, који створи небо и земљу. Он је свемоћан, и свима који Га призивају притиче брзо у помоћ, и чини их јакима у биткама, и непријатеље њихове обраћа у бекство пред њима. Ето, као што видите, против нас иду многобројни пукови непријатеља који су по многобројности својој далеко јачи од нас; но ако ви попљујете своје ништавне богове и заједно са мном призовете јединог истинитог Бога, одмах ћете угледати где непријатељи ишчезавају пред вама као какав дим или прах.
Када свети Андреј то рече, сви војници што беху с њим повероваше његовим речима, и призвавши у помоћ Христа Бога јурнуше на непријатеље. Настаде страховита битка, и војници светога Андреја однеше сјајну победу, пошто им због вере и молитава светог Андреја дође с неба у помоћ невидљива сила, која страхом помете персијске пукове, те се они дадоше у бекство. А римска војска, предвођена светим Андрејем, гоњаше их, и мачевима својим сецијаху персијске главе, као српом класје. Тако се силом Христовом зби славна победа Римљана над Персијанцима. Када непријатељи бише прогнани, онда војници што беху са светим Андрејем, видећи тако неочекивану победу над непријатељима, однесену помоћу Христовом, повероваше сви у Христа. А свети Андреј, колико могаше, стаде их утврђивати у вери, учећи их правоме путу који води спасењу. И тријумфално се враћајући из рата, свети Андреј и његови војници овенчани славом стигоше у град Антиохију.
Међутим неки од завидљивих војеначалника, завидећи светом Андреју на храбрости и слави, оптужише га Антиоху обавестивши га да стратилат Андреј почитује Бога распетога. Чувши то, Антиоха спопаде силан гњев и он посла к Андреју неке високе војне главешине да лично њега питају, је ли истина то што се говори о њему. Добивши одговор да је све истина, Антиох поново посла изасланике Андреју, саветујући га, и претећи му, и подсећајући га на своју нетрпељивост према хришћанима. И нареди изасланицима да стратилату кажу ово: "Теби је добро познато каквим сам мукама уморио Полијевктова сина Јевтимија и с њим многе друге следбенике хришћанске вере. Ни једнога од њих нисам поштедео. Нашта ти онда рачунаш и ушта се надаш славећи као Бога човека који је био распет на крсту?"
Када изасланици Антиохови дођоше к светом стратилату и саопштише му поруку, он им у одговор рече: Те речи Антиохове више ми уливају храбрости него страха. Јер када они на које ме он подсећа, предати од њега на љуте муке, победише њега и са венцима мученичким предстадоше Христу Богу, зашто онда и ја да не будем верни слуга Господа мог Исуса Христа, да бих се заједно с њима, пострадалима за Христа пре мене, удостојио удела у царству Његовом?
Када овај одговор светог Андреја изасланици однеше Антиоху, овај се страховито разјари и посла војнике да му Стратилата доведу везана. Севши на судишту, Антиох нареди светом Андреју да пред свима јасно изјави, хоће ли се покорити царевој наредби или је намеран служити Богу своме. Светитељ, стојећи на том безбожном судишту, пред лицем анђела и људи, громким гласом неустрашиво изјави да је Христос истинити Бог и да је он Његов слуга.
Мучитељ онда одмах нареди да се донесе гвоздени кревет, па да се силно ужеже, и на њему пече војник Христов. И када кревет би толико ужежен да варнице прштаху од њега, Антиох рече мученику подсмевајући му се: Андреје, много си се намучио у ратовима, зато је потребно да се после толиких напора одмориш на овоме кревету. - Свети мученик, не чекајући да га џелати свуку, сам одмах скиде са себе хаљине, журно се попе на усијани кревет, испружи се на њему као на мекој постељи, и јуначки трпљаше печење свога тела. Спочетка он осећаше бол, и мољаше се Христу Богу да му пошаље брзу помоћ. И стварно огањ, по наређењу Божјем, одмах изгуби своју силу и не могаше нашкодити мучениковом телу.
За то време Антиох нареди те неке од Андрејевих војника крстолико приковаше на дрвене крстасте справе, па их са подсмехом питаше, да ли им је то пријатно. А они, одговарајући да им је такво страдање за Христа веома пријатно, говораху: О, кад би смо се удостојили бити подражаватељи Христа Господа нашег, распетог на дрвету крсном!
Потом се мучитељ опет обрати светом Андреју и упита га, је ли довољно кажњен печењем на огњу, и хоће ли се одрећи Христа и обратити се боговима. Мученик одговори да жели трпети до краја, пошто је крај круна сваком започетом делу; јер од Христа Бога добија награду не онај који је добро почео свој подвиг него онај који га је добро завршио.
Тада мучитељ Антиох нареди да светог Андреја скину са гвозденог кревета и његове другове свуку са крстастих дрвених справа, па да их вргну у тамницу, дајући им тобож времена за размишљање док се не обрате боговима, а у самој ствари ради тога, да би известио цара о њима, јер није смео да без царева знања и пристанка погуби тако храброг и знаменитог мужа, Андреја стратилата, и његове другове. Цар Максимијан, добивши и прочитавши Антихов извештај, нађе да није добро погубити јавно таквог знаменитог војника и друге с њим храбре ратнике, да не би због тога настала у војсци узбуна и метеж, и да не би због њих плануо нови рат. У одговор цар написа Антиоху писмо, у коме му нареди да пусти Андреја и дружину његову, ослободивши их тамнице и казне, али му у исто време издаде тајно наређење, да мало времена после пуштања на слободу Андреја и његових другова, измисли и подметне њима неку другу кривицу, тобож не за веру, и казни их смрћу, ако они упорно остану у хришћанској вери. Добивши од цара такво наређење, Антиох одмах ослободи светога Андреја и његове другове окова и тамнице и пусти их на слободу, при чему им нареди да остану у својим чиновима које су и пре имали.
Међутим војник Христов, свети Андреј, дознавши Божјим откривењем за ову подлу намеру безбожника, тајом од Антиоха са свима поверовавшим у Христа војницима (а било их је 2593 човека) оде у киликијски град Тарс[2] к епископу тога града Петру ради светог крштења, пошто ни један од његових војника не беше крштен, па ни сам блажени Андреј. Након извесног времена Антиох дознаде за одлазак светог Андреја и његове дружине у киликијску област и силна га јарост спопаде, па посаветовавши се са поверљивим личностима посла намеснику Киликије Селевку писмо, у коме му писаше: "Знам да си слушао о Андреју који бејаше трибун у царској војсци. Сада се не само он сам избезумио него је и многе од војника завео у то исто безумље - не покоравати се царским наредбама, и, како чујемо, побегао са својим једномишљеницима у Киликијску област. Стога ти, извршујући царево наређење, нареди да ухвате Андреја и све који су с њим, па их везане пошаљи к нама. А ако се они успротиве или стану бежати, нареди наоружаним војницима да их побију".
Добивши од Антиоха такво писмо, Селевк одмах разасла извиднице у све крајеве Киликије да извиде где се налази Андреј са својим војницима. Дознавши да се он налази у Тарсу, сам се са војском упути тамо. У то време свети Андреј, провидећи Духом да су вуци кренули на стадо Христово, моли тарсиског епископа, блаженог Петра, и епископа града Вереје Нона који се тада десио тамо, да над њим и његовим војницима без одлагања изврше свето крштење. Епископи одмах крстише свегог Андреја и његову дружину.
Примивши свето крштење, свети Андреј са својим саподвижницима оде из Тарса у место звано Таксанити, не што се бојаху смрти, коју Христа ради веома жељаху, него извршујући наређење Господа свог које каже: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23). Селевк пак, дошавши у Тарс са наоружаним војницима као за рат, и не нашавши Андреја са дружином његовом смути се и промени се у лицу од гњева; па онда, испунивши се страховите јарости, појури у потеру за стадом Христовим. Међутим свети христољупци одоше из споменутог места у јерменске крајеве, у гору звану Таврос[3]. Селевк је јурио за њима са намером да их побије где их сустигне. А свети војници Христови пролазећи кроз разне гудуре те горе, обретоше се у једноме кланцу, са свих страна окруженом стрмим литицама, у који се могло ући само кроз један улаз, као кроз капију у граду. Ту се свети Андреј заустави са својом дружином и чекаху своје убице, јер то место беше светом Андреју унапред указано од Бога као место на коме они имају пострадати. Свети Андреј се ту обрати својој дружини овим речима:
"Пријатељи, саподвижници и децо моја! Ево сад је време најбоље, сад је дан спасења! стојмо у љубави Божјој једнодушно и јуначки, као што нам Господ наређује, и руке своје подигнимо не на оне који нас гоне него к Богу на благодарност што нам даде да доживимо овај час, у који ћемо добити удела са свима светима који су пострадали за Њега. Стога да се молимо Њему као што се молио свети првомученик Стефан када га Јевреји засипаху камењем, говорећи: Господе Исусе Христе, прими душе слугу Твојих, које предајемо у руке Твоје.
Рекавши то својој дружини, свети Андреј стаде усред њих, подиже к небу руке своје и очи, и стаде се молити говорећи: "Господе, Господе, велики и свемоћни! услиши мољење грешног и недостојног слуге Твог и свих што су са мном, који беспрекорно очуваше свету веру у Тебе. Прими у миру душе наше, покриј их Твојим милосрђем, удостојавајући их рајских насеља. Још молимо Твоју доброту, Владатељу, и за оне који буду поштовали наш спомен: испуњуј све њихове молбе које су им на спасење, и у свима невољама буди им помоћник ради молитве наше. А на овом месту где ће наша смирена крв бити проливена за Тебе, нека буде извор који ће давати исцељења и изгонити нечисте духове; и све који буду долазили овамо, чувај од свакога зла и давај им душевно и телесно здравље, да би се на овом месту прослављало пресвето име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа".
Док се свети Андреј и сви саподвижници његови тако мољаху Богу, стиже Селевк са војском. Исукавши мачеве и зашкргутавши зубима, они као зверови полетеше на стадо Христово. А свети војници Христови, иако су, као храбри и искусни у биткама, могли у овом теснацу са једним улазом, заштитити себе од руку убица, они се, угледајући се на Господа свог, као безазлени јагањци предадоше убицама својим на заклање. Преклонивши колена они пружише вратове своје под мачеве, те их Селевкови војници, секући их без милости, побише све за кратко време. И проли се крв светих, као вода текући потоком са тог места, а душе њихове са слављем уђоше у радост Господа свога.
Ови свети пострадаше деветнаестог августа, у недељу у осам сати, и на том месту где се проли њихова мученичка крв, одмах изби извор слатке и целебне воде.
Покољ светих видеше прикривени на једноме брегу гореспоменути епископи, Петар из Тарса киликијског и Нон из града Вереје, јер они са клирицима својим иђаху за њима издалека, желећи да виде њихов крај. И када после покоља светих мученика Селевк са својим војницима крену натраг дома, ови епископи са клирицима приђоше к телима мученика и плакаху над њима; затим их опремише за укоп, и чесно погребоше на том месту. Видеше они и онај извор што потече молитвама светих мученика, и пивши од његове воде они дознадоше за њену целебност, јер један од присутних клирика, који је дуго време патио од нечистог духа, када се напи са тог извора, одмах га напусти дух нечисти. После пак погреба светих, епископ Петар се не врати у Тарс, пошто га Селевк тражаше да убије, него са свима што беху с њим оде у Исаврију.
Међутим околни житељи, дознавши за целебни извор, стадоше долазити к њему и доносити своје болеснике. Пијући воду и мијући се њоме, они се исцељиваху од сваке болести молитвама светог страдалца Андреја и пострадалих са њим светих мученика и благодаћу Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ 2593 МУЧЕНИКА сапострадалих са Св. Андрејем Стратилатом

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА, АГАПИЈА и ТЕКЛЕ

Славни мученик Христов Тимотеј беше родом из палестинског града Газе[4]. Пошто беше савршен по животу и речитости, то он би постављен за учитеља Христове вере. Као такав он би ухваћен и изведен пред управника града Газе Урбана; и упитан од овога он изјави да је хришћанин, и изложи сав домострој спасења рода људског, извршен оваплоћеним Богом Христом. Због тога би силно бијен и стављан на сваковрсне муке, али остаде непоколебљив у вери. Бачен после тога у огањ, он предаде дух свој Богу, и прими бесмртни венац мучеништва.
У то исто време у том истом граду свети Агапије и Текла бише страховито мучени за Христову веру, па пошто после тога још чвршће стајаху у својој светој вери, то их бацише зверовима који их растргоше, и они примише венце мучеништва.[5]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА НОВОГ, ЧУДОТВОРЦА

Преподобни отац наш Теофан родио се у граду Јањини. Измалена заволевши чистоту и непорочност душе и тела, он их је целог живота свог чувао, и сачувао. Када постаде пунолетан, он из љубави према Богу остави завичај, сроднике, пријатеље, једном речју све што у већој или мањој мери смета души у њеном стремљењу ка небеској отацбини. Оставивши свет и све у свету, он се удаљи из своје отаџбине у Свету Гору и тамо ступи у братство манастира Дохиарског. Ту он ускоро прими монашки лик и стаде се анђеоски подвизавати. Његов пост, молитва, бдење, немарење за пролазна блага земаљска, старање о чувању у чистоти свих чула, умртвљавање тела, брига о чистоти душе, о чувању ума од нечистих помисли, одбијање напада нечистих духова који су се упињали да поколебају света стремљења његова ка анђелском савршенству, заиста беху дивни. Због таквог савршенства у врлинама он би од свеколике братије једногласно и једнодушно изабран за игумана обитељи. Поставши вођ и пастир словесних оваца Христових он још више увећа своје подвиге: додаде пост посту, уздржање уздржању, бдење бдењу, молитву молитви, лишавање лишавању; укратко: он вођаше на земљи неземни живот, у телу - бестелесни, уопше он живљаше као у туђем телу.
Тако се подвизавајући и свето управљајући повереном му од Бога духовном паством, божанствени Теофан, по неиспитаним судовима и смеровима Божјим, доживе једно искушење. Он имађаше сестрића. Нечестиви агарјани узму као роба овог његовог сестрића, одведу у Цариград, и тамо преведу у муслиманску веру. Горко беше светој души Теофановој подносити ту беду, зато он без оклевања крену у Цариград, и Божјом помоћу успе да ишчупа из руку нечестиваца несрећну жртву фанатизма њиховог. Срећно извршивши ово свето дело, он се врати у свој манастир заједно са својим младим сестрићем, кога ускоро потом удостоји монашког лика и уврсти у братство обитељи. Али оци манастирски, бојећи се да се та ствар не разгласи и они искусе неку напаст од љутих варвара, стадоше роптати на свога пастира и негодовати и против њега и против његовог сестрића. Видећи немир који због њега узима маха у манастиру, свети Теофан, угледајући се на подвигоположника Христа, уступи место неправичном гњеву, и заједно са својим сестрићем, који за неразумне беше камен спотицања, удаљи се не само из обитељи Дохиарске него и из саме Свете Горе, и оде у Верију. Тамо у скиту Претече он сазида цркву у част Пресвете Богоматере, сабра довољан број монаха, прописа им правила за живот, утврди им старешинство и заведе код њих диван поредак.
После тога, оставивши ту свога сестрића, божанствени Теофан се удаљи сам у Наус. И у Наусу, нашавши погодно место, он подиже диван храм у име и част Светих Архангела, и саградивши манастир сабра довољан број монаха, постаде им пастир и огац, и мудро их руководећи по тешким стазама подвижништва, вођаше их ка небеској отаџбини нашој. Провевши ту доста времена, он се врати у подигнуту њиме у Верији прву обитељ; јер обе ове, њиме подигнуте обитељи, сматраху га за свог заједничког оца.
Пошто доживе дубоку старост, преподобни Теофан је морао, као и сви смртни, да плати природи неопходни данак. Унапред сазнавши откривењем Божјим за своју кончину, он позва к себи све своје монахе, обавести их о томе, и уједно тешаше братију који су много плакали, обећавајући им да се никада неће одвајати од њих духом својим; и најзад мирно и спокојно предаде у руке Божје мирни дух свој.
Творац и Промислитељ наш, Господ Бог, обећао је прослављати оне који Њега прослављају (1 Цар. 2, 30). По нелажном обећању свом Он благоволи прославити и богоносног оца нашег Теофана, који прослави Њега својим ангелским подвизима; и то благоволи прославити га многим знамењима и чудесима како за живота његова тако и после смрти. Ми ћемо укратко навести нека од њих.
Када се светитељ враћао лађом из Цариграда у Свету Гору догоди се да нестаде на лађи пијаће воде, те све који бејаху на лађи стаде мучити жеђ. Тада светитељ молитвом својом к Богу претвори слану воду морску у слатку и укусну за пиће, и тако спасе од сигурне смрти оне што беху на лађи. За време те исте пловидбе он молитвом својом укроти побеснело море које је претило лађи да је потопи, и уместо разјарене буре на мору настаде савршена тишина.
А после светитељеве смрти, силом молитава његових збивала су се, и сада се збивају, безбројна чудеса на свима који са вером долазе к моштима његовим у Наусу и с љубављу га призивају у помоћ. Један ђавоимани, обревши се на светитељевом погребу, избави се од опаког мучитеља чим само са побожношћу и вером целива чесне ноге његове. И потом не једанпут, зли мучитељи човека ђаволи излажаху из ђавоиманих од самог побожног додира тих паћеника к моштима овог светитеља.
Нарочито је дивно, то што светитељ указује своју благодатну помоћ не само вернима него и невернима. Један муслиман патио је од губе на глави. Много новаца он беше потрошио на лекаре надајући се у исцелење, али му то ништа не поможе. Најзад се ману лекара и оде у Теофанов манастир Светих Архангела, заиска воде са моштију светитеља, и - о чуда! - чим том водом уми своју главу, губа спаде са његове главе као крљушт. - Исто тако један човек са сухом руком из Битоља беше скоро све своје имање потрошио на узалудно лечење. Међутим, чим се само побожно дотаче моштију бесплатнога лекара, преподобног оца Теофана, његова болесна рука постаде здрава, као и друга.
Град Наус се неколико пута спасавао куге, а једном и суше, молитвеним призивањем у помоћ светога Теофана. Избављана су од куге и друга насеља на тај начин што су тамо ношене чесне мошти светог Теофан.
Једна крвоточива жена, која је много година патила од те опаке бољке и узалуд потрошила сву своју имовину на лекаре, дође у манастир светог Теофана, и чим попи мало воде са светитељевих моштију, она се тог часа ослободи своје неподношљиве болести.
Видећи мноштво оних који прибегавају к моштима светог Теофана и љутећи се на то, један јеромонах у обитељи Светих Арханђела намисли да сакрије мошти негде на тајном месту. Но, - о чуда! - због такве његове намере њему се одмах потпуно одузеше и руке и ноге. Видећи у томе очигледан знак да светитељу није по вољи његова намера да сакрије од људи чесне мошти његове, он се раскаја због своје намере, и тада доби исцељење. А други монах исте обитељи хтеде из побожних побуда да извади један зуб из чесне главе светитељеве и чува код себе, али и то не беше по вољи светитељу, и тај монах би због тога наказан слепилом. Но чим одустаде од своје жеље, он доби исцељење од светитеља. - Године 1451 у тврђави града Верије један хришћанин прими муслиманску веру, због чега бедник доби велики чин и власт, и постаде неукротива звер према деци Христове Цркве. Много јада поднеше од њега хришћани, а нарочито манастири. Сејући свуда страх и трепет и не наилазећи нигде на препреке својим злочинствима, овај злочиначки отпадник прећаше да нападне и Наус, и да на првом месту сруши манастир преподобног Теофана а да монахе побије. И стварно, он опљачка манастир и много што шта у њему поруши; али ту и дође крај његовом зверству, јер на молитве увређеног светитеља овај злочинац зло изврже своју отпадничку душу.
Безбројно мноштво и других славних чудеса бивало је, и сада их бива, од светих моштију овог преподобног оца, свима који им са вером и побожношћу прибегавају, у славу Бога и доказ богоугодног живота светог оца нашег Теофана.
Угледајући се према својим моћима на равноапостолни живот богоносног оца нашег Теофана, нека се и ми сви удостојимо настанити се и веселити се у царству неисказане славе и вечнога блаженства. Амин.[6]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВТИХИЈАНА и СТРАТИГИЈА

Евтихијан беше војник. Ови свети мученици пострадаше заједно за Господа сажежени у огњу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Реч је о зету Дијоклецијановом, Максимијану Галерију, сауправитељу Диоклецијановом на истоку римске царевине.
2. Киликија - римска провинција у југоисточном делу Малоазијског полуострва, на обали Средоземнога Мора, на североистоку од Сирије, са којом се граничила са источне стране.
3. Сада Тавр, планински ланац који се протеже јужном обалом Сканадиског Полуострва. На источном делу свом она се назива Антитавр. Из глечера Антитавра почиње позната река Тигар.
4. Град Газа - на обали Средоземног Мора; у старини био један од пет најпознатијих филистимских градова.
5. Ови свети мученици пострадали у време опаког цара Диоклецијана, око 304 године. - Изгледа да је овај Св. Агапије исти са оним који се слави 19 новембра.
6. Његова Служба штампана је у Венецији 1764 и у Солуну 1883 тодине.