ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа. У оно време када Господ наш проповедаше Јеванђеље и исцељиваше сваку болест и сваки недуг на људима, беше у граду Едеси, на обали Еуфрата реке, кнез неки Авгар, сав прокажен губом. Он чу за Христа, Исцелитеља од сваке муке и болести, па посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, верујући да ће му тај лик повратити здравље. Господ одговори, да не може доћи, јер се приближаваше време Његовог страдања - узе убрус, убриса Своје лице, и на убрусу уписа се савршено пречисти лик Његов. Тај убрус предаде Господ Ананији с поруком, да ће се кнез од њега исцелити, али не сасвим, због чега ће Он њему доцније послати посланика, који ће збрисати и остатак болести његове. Примивши убрус кнез Авгар га целива, и губа спаде са свега његова тела, но остаде мало од ње на лицу његовом. Доцније апостол Тадеј проповедајући Јеванђеље дође Авгару, исцели га потајно и крсти га. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада". Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Векови су од тада прошли. У време цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

2. Св. муч. Диомид. Лекар из Тарса, од знаменита рода. Лечећи народ учио га вери Христовој. Цар Диоклецијан нареди те му главу одсекоше у Никеји 298 год. Они који му одсекоше главу и донеше цару ослепише, а када главу вратише к телу и помолише се, оздравише.

3. Преп Јоаким Осоговски. Подвизавао се у другој половини XI века у планини Осоговској на месту званом Сарандопор, у једној пећини. На томе месту доцније подигне цркву један други подвижник, Теодор са Овчег Поља, коме се на сну јавио св. Јоаким. Многа чудеса кроз векове догађала су се од моштију преп. Јоакима, а и данас догађају.

4. Св. муч. Стамат. Сељак, родом од Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стамат с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стамат се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: „моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 год. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким.

5. Свети Рафаило Банатски. Родом Србин. Подвизавао се у манастиру Хиландару. Овај манастир у то време имао је више својих метоха по српским земљама, међу њима и један на подручју данашњег Зрењанина. У тај метох је, по неком манастирском послушању, братство Хиландара послало јеромонаха Рафаила. Ту Свети Рафаило настави да живи строги подвижнички живот, и то не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у малој колиби направљеној од обичне трске, у којој се мирно преставио Господу. Његове мошти пројавише се чудотворним, због чега многи народ долази на његов гроб. Свети Рафаило Банатски је живео у XVI и XVII веку.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2019, Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ПОВЕСТ О НЕРУКОТВОРЕНОЈ ИКОНИ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА и о њеном преносу у Цариград[1]

У оно време када Господ наш Исус Христос живљаше на земљи међу људима и прохођаше градове и села Јудеје и околних земаља проповедајући Еванђеље и исцељујући сваку болест и сваки недуг на људима, живљаше у сиријском граду Едеси, с оне стране реке Еуфрата, кнез неки Авгар. Он боловаше од неизлечиве болести губе: споља беше покривен плавкастим ранама, а унутра му се распадаху кости, и сви му удови беху раслабљени. Чувши о Господу Христу[2] и о великим чудесима која чини, како речју Својом исцељује губу, раслабљеност и сваку болест по људима, Авгара обузе силна жеља да својим очима види Творца таквих чудеса, надајући се да и сам добије од Њега исцељење. Но пошто њему беше немогуће да сам иде у Јудеју, он посла молбу Господу Исусу, молећи Га да дође к њему у Едесу. Али сумњајући да ће Господ хтети доћи к њему, Авгар упути у Палестину искусног живопиеца Ананију да живопише лик Његов, да бар гледањем лика Његова олакшава себи болове; тако велика беше љубав његова према Господу Христу, изазвана оним што он беше чуо о Њему.
Писмо кнеза Авгара Господу Исусу гласило је овако: "Авгар кнез Едески Исусу, благоме Спаситељу који се у телу јавио у Јерусалимским покрајинама, радовати се! До мене је допро глас о Теби и о преславним чудесима Твојим, да Ти без лекова и биља исцељујеш болести: слепима дајеш вид, хромима ход, губаве очишћујеш, из људи нечисте духове изгониш, раслабљене који годинама леже на одру исцељујеш речју, и мртве васкрсаваш. Слушајући то о Теби, ја сам дошао до двојаког закључка о Теби: Ти, или си Бог, који је сишао с неба, или си Син Божји, пошто таква дивна чудеса чиниш. Стога Ти и упућујем ову смирену молбу моју, да се потрудиш доћи к мени и исцелити неизлечиву болест моју, од које већ много година патим. Такође чујем и то, да те Јевреји мрзе и хоће да Ти учине неко зло. Ја пак имам град, иако не веома велик, али леп и изобилан сваким благом. Дођи дакле код мене и живи са мном у моме граду, у коме ће се наћи за нас обојицу оно што нам је потребно".
Са овим Авгаревим писмом живописац Ананија стиже у Јерусалим. У Јерусалиму он виде Господа Исуса усред мноштва народа где на равном месту говори поуку народу, али Му се не могаше приближити од силне тескобе и тискања. Очекујући да се народ разиђе, Ананија стаде на један повећи камен и пажљиво посматрајући Спаситељево лице покушаваше да га живопише. Али му то беше немогуће, јер Свевидац, ненаклољен живопишчсвој намери, мењаше пресвето лице Своје божанском, непостижном и неизобразивом славом и благодаћу. Дуго се Ананија труђаше, али без икаквог успеха. Господ пак нареди апостолу Томи да иде и доведе му тог човека који, стојећи на камену, живопише Његово лице. Када га доведоше, и док он још не беше ни проговорио, Господ га позва к себи по имену и по занимању, назваши га Ананијем живописцем и откривши му разлог због кога је дошао, и упита га: "Где је писмо кнеза твога Авгара, које си ми донео из Едесе?"
Ананија, удивљен и запањен овом прозорљивошћу Господа Исуса, брзо извади писмо из недара и с трепетом га предаде у руке Спаситељу. Прочитавши писмо, Господ отписа Авгару овако: "Блажен си, Авгаре, што си поверовао у мене не видевши ме. Јер је писано о мени: да они који ме виде неће веровати, а који ме не виде повероваће у мене и наследиће живот вечни. Ти ми пишеш да дођем к теби, али мени ваља извршити оно ради чега сам послан, и по извршењу вратити се к Оцу који ме посла. Када будем узнесен к Оцу, ја ћу ти послати једног од мојих ученика, који ће те потпуно исцелити од твоје болести, и кроз крштење подарити живот вечни теби и онима што су с тобом".
Написавши такво писмо Авгару, Господ Христос га запечати печатом, на коме је јеврејским словима стајало написано: Божије виђење, Божанствено чудо. - Затим Господ, испуњујући другу жељу Авгареву и живопишчеву, нареди да се донесе вода, те Он уми пресветло лице Своје, и убриса га поданим Му четвртастим убрусом. И, о чуда! проста вода претвори се у боју, и на убрусу се уписа савршено пречист лик Његов. Предајући тај убрус са Својим ликом Ананији и писмо, Господ рече: "Носи и предај ономе који те посла". (Ово се догоди у последње дане живота Спаситељева на земљи, пред Његово страдање).
И врати се Ананија у Едесу к своме кнезу, и предаде му нерукотворену икону лица Христова на убрусу и писмо. Примивши их, Авгар се испуни великом радошћу и с љубављу их целива; и поклонивши се лику Христовом, он се одмах исцели од болести, само један мали део губе остаде на лицу његовом, до онога времена када је имао доћи к њему послани од Господа ученик.
После добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господњег на небо, у Едесу дође послат Божанском благодаћу свети Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Пошто довољно поучи Авгара светој вери у Христа, свети Тадеј приведе кнеза крштењу; и када се Авгар, ушавши у купељ, крсти, тог часа нестаде преостали део губе, и он изиђе из купељи потпуно чист, и здрав телом и душом. Заједно са Авгаром крсти се и сав дом његов, затим и сав град, и слављаше се у Едеси име Господа нашег Исуса Христа, јединога истинитог Бога.
На капији града Едесе бејаше идол неког незнабожачког божанства, коме је сваки улазник у град дужан био поклонити се. Тог идола Авгар збаци и уништи, па изнад капије начини у каменом зиду округло удубљење, да киша не допире до њега, намести убрус са нерукотвореном иконом Христовом на дасци од нетрулежног дрвета, окружи га и украси златом и драгим камењем, па постави на том месту удубљеном, изнад капије. Поред тога он написа златним словима испод иконе ово: "Христе Боже, нико се неће постидети, ко се у Тебе нада".
И нареди Авгар свима, да који год улази у град и излази из њега има се поклонити божанственој икони Христовој; и издаде закон да се такво поштовање неизоставно указује икони Господњој кроз векове. Ова побожна наредба Авгарова, потврђена законом, држала се у току много година, како за живота његова и његовог сина који је после њега кнезовао у Едеси, тако и за владавине његова унука. Затим, за кнезовања у Едеси једнога од праунука Авгарових, обнови се у граду древно незнабоштво: јер тај кнез покваривши се одступи од Христа и скрену у идолопоклонство. Угледавши на градској капији Христов лик, поштован од свију улазника и излазника, кнез као непријатељ Христов узнегодова, и донесе одлуку да ту божанствену икону скине одатле и место ње постави идола. Дознавши о томе нарочитим откривењем од Господа, епископ града Едесе дође са својим клирицима ноћу код градске капије, попе се уз лествице, постави пред светом иконом Христовом упаљено кандило, огради то ћерамидом, па зазида циглом, премаза малтером и кречом, и изравна са зидом, - јер тако беше наређено епископу божанским откривењем. Када нерукотворна икона Христова поста невидљива, незнабожни кнез одустаде од своје намере. После много времена код људи ишчезе сећање на свету нерукотворну икону, и заборављено би место где она беше зазидана. И нико не знађаше о њој све до чудесног јављења њеног које се после врло много година догоди на следећи начин.
У дане благочестивог цара Ираклија (610-641 г.) персијски цар Хозрој са силном војском дође под Едесу, опколи је, и дуго је држаше под тешком опсадом. И када се грађани, изнемогавајући у недоумици и великом страху, мољаху Богу са сузама, једне ноћи јави се епископу едеском Евлавију нека пресветла у великој слави невеста, и указујући прстом на градску капију и место у зиду она рече: "Изнад ове капије сакривена је божанствена нерукотворна икона Спаса Христа; извади је из зазиданости, и добро ћеш учинити".
Епископ хитно оде ка капији града, попе се до показаног му у зиду места, и нађе све као што му би речено у откривењу: познаде зазидано место, разида цигле, уклони ћерамиду и нађе пречисти и пресветли лик Христов читав и неповређен, и кандило где после толико година још гори и пуно зејтина; а на самој ћерамиди, којом је био покривен лик, бејаше нерукотворно одсликан тај исти лик Христов. Епископ узе свети убрус са ликом Спасовим и показа грађанима, и сви се веома обрадоваше и охрабрише уздајући се у Господа. Епископ у литији обнесе по бедемима градским лик Спасов, показујући га војницима персијским који опседаху град; и одмах се сва персијска војска помете у великом страху, и даде се у бекство гоњена силом Божијом. Тако град Едеса би избављен од непријатеља својих милосрђем Христа Бога нашег и јављењем нерукотворног лика Његовог пресветог.
Затим, после много и много година, када у Грчкој цароваше Роман II звани Лекапин (920-944. г.) са својим зетом Константином, сином Лава Мудрог, би свети убрус нерукотворног лика Христовог пренесен у Цариград из Едесе, држане од стране Сарацена, јер у то време сва Сирија, и у њој град Едеса, беху под влашћу Сарацена. То пренесење би на овај начин: грчки цар Роман, желећи да има у Цариграду то неизмерно благо - нерукотворни лик Спасов, слао је много пута молбу Сараценском емиру да му да нерукотворни лик Христов. А емир, мољен од едеских хришћана, није хтео да да лик Христов, и настаде рат: цар Роман посла своју војску на град Едесу и опколи га, пустошећи околину. Тада Едешани послаше молбу грчкоме цару, да прекине рат и не пустоши њихову земљу; али цар захтеваше од њих Христов нерукотворни лик. Међутим емир сараценски, под чијом влашћу бејаше Едеса, не хте га дати забадава. Тада цар хришћански, обузет силном жељом да има код себе нерукотворни лик Христов, даде емиру дванаест хиљада сребрника, и врати му двеста угледних Сарацена који су били грчки заробљеници; поред тога даде му своје царско написмено са златним печатом, да никада неће ићи у рат на Едесу и на њену околину. Добивши на тај начин оно што жели, цар узе нерукотворни лик Христов, а са њим заједно и оно писмо које, као што је раније речено, Господ наш Исус Христос написа кнезу едеском Авгару, и пренесе их свечано у Цариград рукама архијереја и осталих уважених људи духовнога чина. Путем и у самом Цариграду биваху многа чудеса од свечесног лика Спасовог: исцељиваху се сваковрсни недузи, - слепи прогледаху, глуви слух добијаху, хроми хођаху и ђаволи се изгоњаху. Један ђавоимани човек викаше говорећи: "Прими, Цариграде, славу и весеље твоје, а ти, Порфирородни, част царства твога". Тако вичући, човек се тај исцели од бесомучности.
Празновање пренесења[3] нерукотворног лика Христовог одређено је на шеснаести дан месеца августа, када га управо веома свечано прими царска град и постави најпре у Цркву Пресвете Богородице у Влахерни, а затим у цркву Пресвете Богородице Фароске[4] на заштиту града, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.
Неколико година касније цар Никифор Фока (963-969. г.) пренесе из града Едесе у Цариград и ону свету ћерамиду на којој беше одсликан нерукотворни лик Христов и постави је у царском граду 967 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАКИМА ОСОГОВСКОГ

Преподобни Јоаким беше Словен по пореклу, родом из западнијих крајева (вероватно негде око данашњег Врања). Подвизавао се у другој половини једанаестог века у планини Осоговској код Криве Планине, на месту званом Сарандапор, због чега се још назива и Сарандапорски.
Подвизавао се у временима када су се у овим словенским крајевима подвизавали и чувени велики словенски подвижници: Јован Рилски, Прохор Пчињски и Гаврило Лесновски.[5]
Желећи још из младости строжији подвижнички живот у самоћи, преподобни Јоаким крете из свог краја према пустињи горе Осоговске. Вођен анђелом Божјим, он стиже једне вечери у дом неког бољара у селу Градцу. У малој црквици тога села он се најпре топло помоли Богу, па онда седе пред цркву да се одмори од дугог пешачења. Видећи га на том месту бољари му приђоше и он их замоли да му укажу неко место у планини погодно за подвиге и усамљеништво. Домаћин бољар му тада указа на подкриље горе Осоговске при реци Скупици, где се крај потока званог Бабин Дол налази згодна и усамљена пећина погодна за живот који он жели. Чувши за такво место светитељ заблагодари Богу и Пресветој Владичици, па крете на пут ка том месту. Стигавши до места званог Сарандапор, он се настани у тамошњој пећини, у којој од тада остаде до краја свога живота.
У овој пећини преподобни се подвизавао веома усрдно и строго, проводећи дане и ноћи своје у непрестаним молитвама, бдењима, коленопреклоњењима и топлим сузама. Пред крај земног живота њега посетише неки ловци, које светитељ благослови те тога дана уловише веома богат лов. Тада их преподобни замоли да га и опет посете, што они и учинише. Али када поново дођоше, нађоше га да се мирно упокојио у Господу. Они га онда чесно погребоше, и потом му опет на гроб долазише. Упокоји се преподобни Јоаким крајем 11 века (или почетком дванаестога, око године 1105).
У време византијског цара Манојла I Комнена (1143-1180 г.) веома је прослављан преподобни Јоаким, па му је тада и његово место подвига обновљено. На место његових подвига дође удови свештеник Теодор из Овчег Поља, који се ту и замонаши и доби име Теофан. Он сакупи око себе велики број братије и са њима подигну цркву и манастир преподобном Јоакиму, у коме Теофан поста први игуман. Тада се њему јави у сну свети отац Јоаким и рече му да он жели да се назива ктитор тога манастира. Затим светитељ откри Теофану место где се налажаху скривене његове свете мошти, па му показа и дрво у шуми од кога да му начини ковчег и у њему пренесе свете мошти у манастир. Све ово игуман Теофан изврши са потпуном послушношћу, и тако са братијом свечано у литији пренесе мошти преподобног Јоакима у манастир. Мошти бише положене у цркви њему посвећеној, и од њих се дешаваху многа чудеса, како у самом том времену тако и касније, све до наших дана.
Манастир светог Јоакима Осоговског више је пута посећиван, помаган и обнављан од Српских владара Немањића, особито од светог краља Милутина и његовог сина Св. Стефана Дечанског. У овом манастиру се замонашио и чувени подвижник српски и светогорски старац Исаија (око 1350 године). Свети лик преподобног Јоакима Осоговског сликан је по многим нашим старим манастирима и црквама, а такође му је врло рано написано и житије и служба.[6]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВСТАТИЈА II, архиепископа Српског

Овај свети Евстатије II[7] беше архиепископ Српске Православне Цркве после архиепископа Јакова, то јест од године 1292 до 1309 године. Како вели за њега његов животописац архиепископ Данило, он "стече достојно име због трудова својих, бринући се за Богом поверено му стадо разумних оваца истинитог пастира Христа, свагда верујући да се у Богу уподобљава у духовном и бесмртном делу, и то на обе стране: с једне стране радећи на корист своје душе, а с друге стране бринући се неослабљено за свету Цркву, и стално гледајући на подвиг који му предстоји и на венац дарова од Христа".
Свети архиепископ Евстатије беше велики подвижник у личном животу и ревностан пастир у управљању Црквом. За његово време Српска Црква увећа се за три епископије: звечанску, лимску и скопску. Звечанска се још звала и бањска (са седиштем у манастиру Бањи) или липљанска. Седиште пак лимске епископије било је у манастиру светих Апостола Петра и Павла на реци Лиму, а скопске у Скопљу.
Поживевши богоугодно и пастирствовавши Христоподобно, свети Евстатије се мирно упокоји у Господу 16 августа 1309 године. Одмах по престављењу би од свих слављен и спомињан због своје светости. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОМИДА ЛЕКАРА

Свети Диомид беше родом из Тарса киликијског[8], од знаменитог рода; по занимању беше лекар а по вери хришћанин, и лечаше не само тела него и душе људске, јер учаше јелине да верују у Христа и привођаше их светом крштењу. У време цара Диоклецијана[9] свети Диомид остави Тарс и оде у град Никеју у Витинији[10]. И тамо се свети Диомид по обичају свом бављаше лечењем, при чему лечаше не толико лековима колико призивањем свемоћног и исцељујућег имена Господа нашег Исуса Христа и знамењем часног крста. И тако исцељиваше он од сваке болести и привођаше вери Христовој неверне; и многе идолопоклонике он обрати вери у Господа Христа својим лекарством и учењем.
Када цар Диоклецијан, који се у то време налазио у источним покрајинама, дознаде о томе, он посла војнике да му доведу Диомида. Када војници стигоше к светом Диомиду, нађоше га где је већ скончао у Госпду; но они му ипак и мртвоме одсекоше главу, да је носе цару. Али чим одсекоше главу светом Диомиду, војници одмах изгубише вид и ослепише, те их други одведоше цару, при чему они ношаху одсечену главу светог Диомида. Када цар угледа главу и слепе војнике, он нареди да главу носе натраг и приложе је к телу на њено место. Чим то војници учинише, они одмах прогледаше и повероваше у Христа - истинитог Бога, коме славе вавек. Амин.[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХЕРИМОНА

Преподобни Херимон спомиње се у Паладијевом "Лавсаику" и у "Отачком азбучнику". Његова пештера у пустињи била је удаљена дванаест потркалишта од воде. По престављењу свом он би нађен мртав на столици, са радом у рукама, јер је скончао бавећи се рукодељем. Светог Херимона спомиње и свети Теодор Студит у Посном Триоду, у канону Сирне суботе, у шестој песми.[12]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТИМОТЕЈА, ЕПИСКОПА ЕВРИПСКОГ, ктитора манастира Пентели код Атине

Овај свети отац Тимотеј рођен је године 1510 у селу Каламос у Атици. Отац му је био свештеник и он га је научио хришћанској науци. Тимотеј се од детињства одликовао врлинским животом и побожношћу, а такође и чврстином карактера. Због тога га заволеше и истакнути црквени људи. Епископ Оропоса толико га заволе да га о свом трошку посла у Атину да учи даље школу, јер провиде у дечку пастира Цркве Христове. По завршетку науке Тимотеј се врати у Оропос и би од епископа рукоположен најпре за ђакона а потом и за свештеника.
Уз овог епископа се и даље учаше свети Тимотеј свакој врлини и мудрости пастирског руковођења верним душама, тако да по смрти овог епископа он би изабран за његовог наследника. Поставши епископ Оропоса, Тимотеј и даље напредоваше у подвизима и врлинама, те зато ускоро би изабран за архиепископа Еврипског (у месту Халкиди на острву Евији). Но злобни ђаво не остави светитеља на миру, него праведник би оклеветан код турских власти да је државни непријатељ, те светитељ мораде напустити свој положај епископа и вратити се у своје село Каламос у Атици. Ово би 1575 године.
Свети Тимотеј се потом удаљи у оближњу гору Пентели, где се налажаху и други богоугодни подвижници онога времена. Ускоро затим светитељ основа у подножју те планине диван манастир и посвети га Успењу Пресвете Богородице (1578 године). Овај манастир и до данас постоји и припада сада архиепископији Атинској.
У манастир се убрзо окупи доста братије, и светитељ их мудро руковођаше путем спасења ка Царству Небеском. Но желећи веће подвиге у тишини и усамљености, он се повуче у самоћу у место Гаргато и Враону, где се одаде строгим подвизима који су само Господу познати. Али лукави враг ни овде не остави светитеља на миру, него против њега подиже неке људе, те свети Тимотеј напусти Атику и пређе чудесним начином преко мора на острво Кеју (око 1590 године). Поживевши тамо још неко време у благоугодним подвизима, најзад у миру предаде дух свој у руке Господа свога и пређе у Царство Његово бесконачно. У његовом манастиру Пентели и данас се налази његова света лобања, која одише светим миомиром и чини дивна чудеса онима који светитеља призивају са топлом вером и молитвом.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РОМАНА

Велики чудотворац; свете мошти му почивају у манастиру светог Романа, у лепој шумовитој ували на путу између Ражња и Ђуниса, на домаку Јужне Мораве. Живео и делао на двеста година пре Немањића.[13] Велики светитељ и просветитељ тога Српскога краја. Народ се куне у том крају: "Светога ми Романа". И дандањи тамо се исцељују тешки болесници, нарочито умоболници и бесомучници. Манастир Св. Романа код Ђуниса подигао је свети кнез Лазар (који се слави 15 јуна).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РАФАИЛА БАНАТСКОГ

Преподобни отац Рафаило живљаше у 16 и 17 веку. Подвизаваше се богоугодно и дуго у светој лаври Српској Хиландару на Атонској Гори. У то време манастир Хиландар имађаше по Српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и један метох у Банату, на простору данашњега града Зрењанина[14]. Тај метох је по свој вероватноћи Хиландар добио у свој посед у време Српског деспота Стефана Високог (Лазаревића)[15], који је био добио место звано Бечкерек у лични посед од угарског краља Сигисмунда.[16]
У овај дакле манастирски метох би послан од Хиландарског братства преподобни отац Рафаило ради неког манастирског послушања. Дошавши у Банат, преподобни се настанио тамо за неко време на месту где се данас налази црква Ваведења Пресвете Богородице (а то је место од најстаријих времена познато у Зрењанину као манастир). Овде се свети Рафаило строго подвизаваше, не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свим богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Живео је у једној малој колиби направљеној од обичне трске, и ту се и преставио мирно у Господу.
Због његових многих и само Богу познатих подвига и врлина, Господ га посетио благодатним даром чудотворства, које се особито пројавило по престављењу преподобнога.
Преставио се преподобни Рафаило и био погребен на оном месту где се данас налази мала црквица њему посвећена, тојест на југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у Зрењанину. На том месту је ускоро по престављењу преподобног Рафаила била подигнута најпре мала капелица, па је касније услед рушења она поправљана и проширивана.[17]
Одмах по престављењу светог Рафаила побожни народ овога краја почео је долазити на гроб преподобнога, особито по досељењу бројнијег Српског живља у ове крајеве (после сеобе 1690 године). Верници и данас долазе у црквицу светог Рафаила и ту доводе своје болеснике, који онда преноће у капелици и ту им се чита Рафаилова молитва, од чега по вери њиховој бивају исцељења.
У манастиру пак Хиландару, у олтару саборног храма, налази се једна старија икана преподобног оца Рафаила, на чијој се задњој страни налази овај натпис: "Овај Свети Рафаил, родом Србин, свештеноинок Хиландарски, послан на пут на манастирско послушање у Банат, и тамо се престави, и прослави га Бог чудотворењем од чесних његових моштију онима који му долазе са вером".
Молитвама преподобног оца нашег Рафаила Хиландарског, светитеља Банатског, нека Господ помилује и спасе све нас. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА АРХИЕПИСКОПА

Помиње се на данашњи дан у Јерусалимском Канонарију. Вероватно је био један од архиепископа Јерусалимског првопрестола - мајке свих Цркава.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИДЕСЕТ МУЧЕНИКА ПАЛЕСТИНСКИХ

Мачем посечени пострадали за Господа. Били родом из Палестине.

СПОМЕН НАЛАЗА МОШТИЈУ СВЕТИХ МУЧЕНИКА СЕРАФИМА, ДОРОТЕЈА, ЈАКОВА, ДИМИТРИЈА, ВАСИЛИЈА и САРАНТИСА у Мегари Атичкој (Грчка)

Године 1798 би чудесно откривено детету Пајсију из града Мегаре на Атичком полуострву место где се налазе свете мошти ових шесторице новојављених светих Мученика, које затим бише ископане и пренесене у град Мегару, чинећи од тада до данас многа и дивна чуда.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА ЕРИКУСИЈСКОГ

Родом из Цариграда, син Јована Ласкариса брата цара Теодора (1204-1222 г.). Прогоњен од Латина дође у манастир Неуспављивих у Понту и ту као монах остаде до ослобођења Цариграда (1261 године). Пошто је изобличавао латиномислећег цара Михаила Палеолога, би прогнан у лађици без крме, која га донесе морем у манастир Ивирон на Светој Гори. Провевши у овом манастиру 10 година, би позван од православног цара Андроника Палеолога и пропутова слободно многа места. На острву Ерикуси (код Крфа) основа свој манастир, па затим пређе у Епир где подиже нови манастир и обнови стари манастир Јеромеријски. Упокоји се у миру и пређе у Царство Небеско.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛКИБИЈАДА

Пострадао за Господа сагорен у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НИКОДИМА МЕТЕОРСКОГ

Подвизавао се у манастиру Метеори у Тесалији; скончао мученички за благочестиву веру хришћанску 1551 године.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АПОСТОЛА НОВОГ

Родом из села Светог Лаврентија у Тесалији, од оца Косте Стаматија и мајке Меле; оставши сироче од 15 година, отиде у Цариград и запосли се тамо у некој радњи. Заузимајући се за свој народ пред турским властима, због неправди које су му наношене, изазва на себе гнев Турака и они га погубише мачем као мученика за веру хришћанску 16 августа 1684 године у Цариграду.[18]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СТАМАТИЈА

Свети мученик Стаматије беше сељак, родом из села Светог Георгија код Волоса у Тесалији. Када неки нечовечни ага скупљаше од народа царске данке, и веома злостављаше народ, пође Стаматије с неколико другова у Цариград, да се тамо жале везиру. Но својим оштрим оптужбама аге Стаматије се замери великашима султановим, и ови га ухапсе. Најпре га хтедоше ласкањем потурчити обећавајући му богатство, славу и чест. На то мученик узвикну: "Моје богатство, слава и чест, то је Христос мој!" Тада га Турци мучише и најзад пред Светом Софијом посекоше 1680 године. Тако се овај војник Христов увенча венцем мученичким. (Његово страдање описа Јован Кариофилис, и оно се налази у "Новом Мартирологиу").
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У неким Синаксарима овај спомен бива 10 или 11 августа.
2. Прво казивање о односу Господа Христа са Авгаром налази се код оца црквене историје Јевсевија Памфила (+340 год.); по његовим речима он је ово казивање унео у своју Историју, ослањајући се не само на предање него и на писмена документа која је он пронашао у архивама Едеским. После Јевсевија повест о томе налазимо у четвртом веку код Св. Јефрема Сирина, у петом код јерменског историчара Мојсија Хоренског и у шестом код Прокопија. Јерменски историчар Мојсије Хоренски овако описује то: Авгар је сазнао о Христу од својих посланика, које је он упутио био римскоме трибуну који је управљао Финикијом, Палестином, Сиријом и Месопотамијом. При повратку посланици се задрже у Јерусалиму и тамо виде чудеса Спаситељева. - Писац десетог века Константин Порфирородни (+950 год.), који најподробније говори о пореклу Нерукотворене иконе, вели да је Авгару донео вести о Христу његов слуга Ананија, по повратку са пута у Египат.
3. Пренесење нерукотворног лика Христовог и писма Христовог Авгару из Едесе у Цариград било је 944 године.
4. Ту цркву подигао цар Михаил (856-867 год.).
5. Њихов спомен врши се: преп. Јована Рилског 18 августа и 19 октобра; преп. Прохора Пчињског такође 19 октобра, и преп. Гаврила Лесновског 15 јануара.
6. Види Стојан Новаковић, Прилози к историји Српске књижевности, "Гласник СУД", 22, Београд 1967, стр. 242-264; Иванов, Блгарски старини, 1931, 404-418; Светозар Душанић, Јоаким Осоговски - Сарандапорски и његов манастир, "Хришћанско дело", 1910 бр. 6 и 1.
7. Спомен пак Светог Евстатија I, архиепископа Српског, слави се 4 јануара.
8. Киликија - област у Малој Азији.
9. Цар Диоклецијан владао од 284 до 305 године.
10. Витинија - област у Малој Азији.
11. Свети Диомид скончао 298 године.
12. Преподобни Херимон преставио се крајем четвртог или у самом почетку петога века.
13. По некима је овај преподобни Роман био ученик Св. Климента и Наума Охридских, а по другима и он се зове Синаит, па је према томе из нешто каснијег времена.
14. Зрењанин се раније звао Бечкерек и Велики Бечкерек, а једно време Петровград.
15. Владао Српском земљом од 1393 до 1427 године. Његов свети спомен 19 јула.
16. И данас се једно предграђе Зрењанина зове "Деспотовац", а постоје и рушевине једног утврђења из доба деспота Стефана.
17. Данашња шестоугаона црквица над гробом преподобног Рафаила, подигнута је 1826 године, а грађена је на темељима старе капелице.
18. Неки поистовећују овог светог новомученика са напред споменутим Стаматијем.