ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свешт. муч. Атиноген еп. Севастијски, у Јерменији. Живљаше у једном манастиру близу града са 10 својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговориму Атиноген: „о мучитељу, они које ти именујеш погинулим нису погинули него су на небесима и ликују с ангелима." Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди сузе пролевала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а по том и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину, 311 год.



2. Св. муч. Јулија девица. Родом из Картагене, од знаменита рода. Када Персијанци покорише Картагену, многи народ би одвучен у ропство. И св. Јулија би ухваћена и заробљена и допаде у руке неком трговцу у Сирији. Тај трговац беше незнабожац. Видевши Јулију као хришћанку он је саветоваше више пута да се одрекне Христа и постане једноверна с њим, али Јулија никако на то не пристајаше. Па како Јулија беше верна и поуздана у служби, то је трговац остави на миру и не говораше јој више о вери. Једном трговац натовари лађу робом, Узе Јулију собом, и крете морем у далеке стране ради трговине. Када стигоше на Корзику, беше неки празник незнабожачки, и трговац се придружи скверном жртвоприношењу, а Јулија оста у лађи плачући што толикољуди живе у глупој заблуди и не познају истину. Но некако незнабошци сазнаду за њу, извуку је из лађе, и ако се њен господар томе противио, и почну је страшно мучити. Одсекоше јој груди и бацише на неки камен, а по том распеше је на крст, на коме св. Јулија предаде дух свој Богу. Њена смрт буде објављена ангелом Божјим монасима на оближњем острву Маргарити (или Горгони), и они пређу и чесно сахране тело мученице. Многа чудеса пројављивала су се на гробу св. Јулије кроз векове и векове, а и она се сама некима јављала из онога света. Чесно пострада у VI столећу. После много година хтедоше верни сазидати нову цркву, на једном другом месту, у част свете Јулије, пошто стара црква беше и тесна и оронула. Сабраше, дакле материјал: камен, циглу, песак и остало што треба на том новом месту. Али се догодида ноћу уочи оног дана, када су намеравали темељ положити, сав онај материјал беше невидљивом руком пренет до оне старе црквице. У недоумици људи опет пренеше материјал на оно ново место, но опет се догоди исто: материјал се обрете на старом месту поред старе цркве. И видеше ноћни стражари неку пресветлу девојку како на белим воловима превози материјал ка старој цркви. Из овога разумеше сви, да св. Јулија не жели да јој се црква зида на другом месту, те порушише стару цркву, и на том истом месту подигоше нову.

3. Св. 15000 мученика. Бише посечени мачем за веру Христову у Персији.

4. Св. муч. Атиноген. Састављач вечерње песме: Свјете тихи. Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем.

5. Спомен шест Васељенских Сабора. Овај заједнички спомен првих шест Сабора врши се оне недеље између 13 и 19 јула.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АТИНОГЕНА ЕПИСКОПА и десеторице ученика његових[1]

Незнабожни цар римски Диоклецијан[2] подиже љуто гоњење на хришћане, и сви који живљаху по Богу налажаху се у опасности, пометња владаше свуда, и многи предаваху један другога на смрт, отац сина, брат брата, рођак рођака, - из страха од цара. У јерменски град Севастију допутова неки игемон[3] по имену Филомарх. Сабравши мноштво идолских жречева он им нареди да са венцима на својим главама приносе жртве поганим боговима својим уз весеље и славље, употребљујући трубе и кимвале, гусле и свирале. Сам пак, севши на отвореном судишту пред народом, нареди бирову да на сав глас објави следеће: Послушајте, грађани и сви знаменити људи, царево наређење, па хајдете и принесите боговима жртве! - А све мноштво присутног народа повика: Ми смо хришћани и нећемо се поклонити идолима!
Тада мучитељ нареди војницима да бију народ, и многи умреше за Христа и примише венце небесне. После тога к мучитељу приступи старешина војничког одреда Никола и рече: Господине игемоне, овде има један човек по имену Атиноген, епископ хришћански, који све прелашћује на своју веру, а живи у селу Пидахтои[4].
Игемон одмах посла војнике да га доведу. У светог Атиногена близу тога села бејаше на нарочитом усамљеном месту мали манастир, у коме он са десеторицом својих ученика живљаше у посту и молитвама. Дошавши у његов манастир, војници не затекоше самог светог епископа, јер беше отишао некуда; они онда везаше његовс ученике и одведоше их у Севастију. Видевши их, игемон нареди да их одведу у тамницу, окују и добро чувају. А војницима рече: Пронађите ми њиховог учитеља. - Војници одотше и свуда тражаху Атиногена. А човек Божји Атиноген, дошавши у манастир и не нашавши своју братију, уђе у молитвени храм и гледајући у часни крст са сузама говораше: Где су братија коју теби поверих? Ко ће са мном узносити уобичајене молитве Богу? Где су дивне гране маслинове? Шта се догоди с њима? не знам.
И беше светитељ у великој тузи. Изишавши из манастира он хођаше око њега чудећи се и недоумевајући куда су то отишла братија. Утом к њему притрча кошута, коју он недавно својим рукама отхрани, и умиљавајући се око њега лизаше му руке. Затим он срете једног познаника свог који му рече: Где си био, свети владико, када ученици твоји бише одведени? јер игемон посла војнике са наређењем да их везане воде у град, да их тамо мукама умори.
Чувши то светац се испуни радости, и погледавши у небо рече: "Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си изврсне слуге Твоје позвао у царство небесно!" - Онда посла кошуту у пустињу, па сам хитно крену у град Севастију к ученицима својим. Дошавши до судишта у граду, он стаде громко викати: Зашто си ме покрао, мучитељу, опљачкавши цркву моју? Нека види Бог зло дело твоје које ти изврши, и нека сручи гнев Свој на тебе!
Војници одмах дохватише светитеља и приведоше игомену, говорећи: Ево Атиногена за којим си послао потеру, он силно ружи твоју светлост! - Игемон тог тренутка нареди да га вргну у тамницу, где беху братија његова затворени ради Христа. Угледавши своју братију светитељ се веома обрадова и рече им; Мир нека вам се умножи, и благодат Христова нека буде с вама, дечице моја! Ви се показасте угодни Богу, зато вас Он и позва на обед небесни. Будите дакле храбри, и не бојте се мучитељевих претњи, јер ће вам Господ помоћи сутра да довршите подвиг свој, и ви ћете са анђелима и хоровима светих боравити у рајским радостима и у весељу вечито славити небеског Владара!
Сутрадан мучитељ седе на судишту и нареди да доведу пред њега Атиногена са десеторицом његових ученика. И рече им: Принесите боговима жртву, по царском наређењу; а ако не послушате, љутим ћу вас мукама мучити и лишити вас живота, као што пре вас погубих упорне у непокорности, те зли зло погибоше. - Свети Атиноген му одговори: Они за које ти, мучитељу, кажеш да су погинули, нису погинули, него ликују на небесима са светим анђелима. - Игемон рече: Немој ме задржавати, Атиногене, него ме брзо послушај и са дружином својом принеси боговима жртву, да не погинете злом смрћу. - На то светитељ рече игемону: О, свебезакони мучитељу! свепогани и бестидни псу! нећеш нас застрашити својим претњама! чини што хоћеш, јер смо ми готови да све трпимо за Бога нашег.
Разљутивши се, игемон нареди да десеторицу ученика Атиногенових обнажене обесе на мучилишту, па жестоко бију и железним гребенима стружу тела њихова. А они, страдајући, говораху: Готови смо на ране ради Христа бесмртнога! Нећемо се одрећи Тебе, Владару Боже наш! - Видевши њихово јунаштво и трпљење, које никакве муке не могу победити, мучитељ нареди да их посеку мачем. И скончаше свети у добром исповедању, и са славом пређоше у рајска насеља.
По убиству светих десеторице мученика, игемон се обрати светом епископу Атиногену питањем: Где је твој Христос, за кога ти кажеш да је Бог? Зашто Он не дође овамо и не избави твоје ученике из мојих руку? - Рекавши то игемон нареди да и њега обесе нага на мучилишном дрвету и бију. А кад га бијаху светитељ говораше: Хвала Ти, Боже, што ме удостоји страдати за име Твоје! - Игемон га упита: Зашто и тебе не избавља Бог твој из руку мојих? - Мученик одговори: Избавио је и избавиће од злог лукавства твог, безакониче!
Тада игемон нареди да мученика скину са мучилишта и да га понова жестоко бију по ребрима. А светитељ, обраћајући се Богу, узвикну: У Тебе се, Господе, уздах, спаси ме милошћу Својом! - И би к њему божанствени глас одозго који говораше: Буди храбар, изабраниче мој! Ја сам с тобом, Бог твој који те чува!
Овај глас чу не само светитељ него и слуге које га мучаху; и страх одмах спопаде слуге, и они не могаху више мучити човека Божија, јер им се руке укочише. А један од пријатеља игемонових по имену Филип, који сеђаше са њим, рече игемону: Нисам ли ти раније говорио да су хришћани мађионичари? Стога погуби и овог што пре, да се гледаоци не би почели саблажњавати.
Игемон одмах осуди мученика на посечење мачем. А светитељ рече мучитељу: Молим те, игемоне, нареди да ме одведу у мој манастир и тамо погубе. - Игемон испуни мученикову молбу. Када светог мученика вођаху ка његовом манастиру, он појаше неке стихове из Давидових псалама, радујући се и веселећи се што ће се ускоро разлучити од тела и прећи ка Господу. А када се приближи манастиру, гореспоменута кошута изиђе из пустиње у сусрет светитељу и поклони му се у ноге. И рече јој светитељ: Лишена си братије; ево лишаваш се и онога који те је отхранио. Вечни Бог нека не преда тебе и твоје потомство у руке ловцима, него нека потомство твоје долази овамо у спомен наш на заклање и храну у славу Божију онима који буду долазили да празнују успомену нашу. - Кошута, ронећи сузе из очију, припаде к ногама светитељу, а он је осени крсним знаком и рече јој: Иди с миром у пустињу!
Ушавши у манастир свој, свети Атиноген се помоли Богу говорећи: Господе Боже мој! прими у миру душу моју и удостој ме да будем са мојом братијом, да бисмо заједно славили пресвето име Твоје кроза све векове! Подај, Господе, вечни благослов Твој свима који с љубављу почитују успомену моју, свима који у молитвама својим Теби спомињу моје име; јави им благодат Своју и подај им брзу помоћ у свакој њиховој невољи! - Док се он тако мољаше, њему дође глас с неба: Данас ћеш са мном и с ученицима својим бити у рају, и све ће ти се молбе испунити!
Чувши овај глас, мученик се испуни велике радости, и весело подметну под мач главу своју. Посечен, он сконча у Господу. Чесно тело његово верни погребоше на том истом месту, и сабираху се сваке године у дан његове кончине ради свечаног празновања успомене његове[5]. И збивало се дивно чудо: она кошута, коју светитељ беше отхранио и с благословом отпустио у пустињу, долажаше по заповести његовој на празник и довођаше своје младунце. Пошто би их оставила, она је одлазила у пустињу ни од кога не ометана. Кошута то чињаше сваке године, долазећи о празнику и доводећи своје младунце за клање и једење у спомен и част светог мученика Атиногена епископа и десеторице ученика његових, а у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног сада и увек и кроза све векове. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИЈЕ ДЕВИЦЕ

Када Персијанци заузеше у Африци славни град Картагену[6] они одведоше у ропство мноштво народа, међу њима и ову малу девојчицу, о којој је реч, блажену Јулију, ћерку једног знаменитог човека по имену Аналсона. Она би одвезена у палестинску Сирију и продана некоме трговцу незнабошцу. Иако беше код незнабожног господара, девојчица се ипак чврсто држаше своје свете вере у Христа, у којој се родила, и хришћанских добрих обичаја којима од колевке беше научена, често се молећи и постећи. Поставши пак пунолетна, она будно чуваше своју девичанску чистоту, живећи у целомудрију и у великом уздржању, и верно служаше своме господару, по речи апостола: у простоти срца, не само пред очима радећи као човекоугодници него као пред очима Божјим благоразумно извршујући све наложене јој послове[7], који не беху противни Богу и њеном целомудреном животу, а који беху противни, нико је на њих не могаше приморавати. Њен господар је упорно сиљаше да се одрекне Христа и да незнабожно живи по њиховим паганским обичајима, али је никаквим претњама не могаде приволети на то, јер она беше готова радије умрети него од Христа одступити или се свога целомудрија лишити. И много пута долазило је господару њеном да је убије, али видећи како она верно служи и усрдно ради, поштеди је; и дивљаше се њеној доброј нарави, кротости, смирењу и строгом пошћењу. Јер он је видео да она пости сваки дан, сем суботе и недеље, а слободно од послова време проводи не у нераду и одмору, него или у топлим молитвама к Богу или у читању књига, чему се беше научила од детињства; ретко се кад и ноћу предавала сну. У лицу она беше вазда бледа, а тело јој беше мршаво и измождено од трудова и уздржања. Господар њен се веома дивљаше томе, и видећи да она непроменљиво води такав живот, поче је сажаљевати, волети и уважавати: јер Бог, очински чувајући Своју угодницу, свету Јулију, приклањаше на милостивост к њој сурово срце незнабожног човека.
Јулији беше преко двадесет година када господар њен, као трговац, намисли да са много робе отплови у Галију. Он поведе са собом и верну робињу своју Јулију, пошто виде да се имање његово увећава под њеним надзором, јер ради ње Бог благослови трговчев дом, као некада у Египту Пентефријев дом ради Јосифа. Стога он са скупоценом робом својом поведе и слушкињу своју, или боље - Христову, која беше скупоценија од сваке робе, и отисну се морем. А када пловљаше поред острва Корзике[8], он пристаде тамо. Иако на том острву беху хришћански градови, ипак беше и не мало незнабожаца. И када овај трговац пристаде уз то острво, он угледа у близини пристаништа скуп својих истоверних многобожаца који празноваху и приношаху жртве демонима. Он онда изађе к њима са свима својим слугама, купи утовљеног телца, принесе заједно са незнабошцима погану жртву, па стадоше сви јести, пити и веселити се. А света Јулија остаде на лађи, и из дна душе уздисаше и плакаше, тугујући због заблуде и погибли тих људи.
Један из тог скупа дође на лађу, и угледавши Јулију где плаче и уздише, познаде да је она хришћанка, па оде и тајно рече старешини тога скупа који је руководио приношењем жртава: На лађи што је пристала налази се једна девојка која хули наше богове и осуђује нас што им приносимо жртве. - Старешина тог незнабожног скупа одмах упита палестинског трговца: Зашто сви твоји са лађе не дођоше на наш празник и жртвоприношење? - А кад трговац рече да су дошли сви, старешина узврати: Ја чујем да на твојој лађи има нека девојка која се руга боговима нашим и хули имена њихова. - Трговац одговори: За робињу ли моју говориш? Та ја је ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не могох одвратити од хришћанске заблуде и привести к нашој вери. И да ми није верна и веома корисна у пословима, ја бих је разним мукама давно уморио. - Старешина му на то рече: Приморај је сада, да се заједно с нама поклони боговима и узме учешћа у жртвоприношењу; или ћу ти место ње дати четири робиње своје, или да ти дам новаца колико она кошта, па ћу је ја натерати да се поклони боговима нашим. - Трговац одговори: Ја ти рекох да је њу немогуће приморати на то, јер она воли радије умрети него од своје вере одступити. А да ти је продам, и то је немогуће: јер када би ми ти све своје имање дао за њу, ипак се то не би могло упоредити са њеном службом; стварно, она је веома одана, и моје се имање увећава у њеним рукама, због чега јој поверих све.
Тада старешина скупа, договоривши се тајно са својим људима, приреди због гостију још већу гозбу, и силно напи трговца, Јулијиног господара. А када он напивши се заспа тврдо, и сви његови пијани заспаше, тада безбожни многобошци тога острва отрчаше на лађу, изведоше свету Јулију на земљу и доведоше своме старешини. И рече јој старешина: Девојко, принеси боговима жртву, па ћу те ја откупити од твога господара и пустити на слободу. - Светитељка одговори: Моја слобода је ово: служити Христу, коме ја сваки дан служим чистом савешћу; а ваше заблуде се гнушам.
Тада старешина нареди да је бију по образима. И говораше мученица: Када Господ мој Исус Христос мене ради претрпе бијење по образима и пљување у лице, зар да ја не претрпим то исто Њега ради! Нека ме бију за Њега по образима, и место упљувака нека по лицу моме теку сузе! - Мучитељ нареди да је чупају за косу, и да је нагу жестоко бију по целоме телу. А мученица, док је бијаху, громко говораше: Исповедам Онога који мене ради би бијен! Господ мој претрпе трнов венац и расиеће на крсту; стога нека и ја, слушкиња Његова, будем заједничарка и подражаватељка Његових страдања, да бих се и ја прославила с Њим у царству Његовом!
Затим нареди мучитељ да се мученици одрежу њене девојачке груди; а она све те љуте муке јуначки трпљаше из љубави према Христу. Желећи да је погуби пре но што се господар њен пробуди, мучитељ нареди да се одмах направи крст и на њему распне мученица, као што некада Јевреји распеше Христа. И света Јулија се у страдању свом за Христа уподоби самоме распетоме Христу Господу, удостојивши се да за Њега буде распета на крсту.
Када света Јулија висијаше на крсту и већ беше близу краја, пробуди се од спавања господар њен, и угледавши је распету, - о, како се велике жалости испуни срце његово! али јој ништа не могаше помоћи, јер невеста Христова већ беше на последњем издисају. А када се света душа њена ослободи телесних уза, онда сви видеше како из њених уста излете голубица беља од снега и одлете у висину, ка небу; осим тога мучитељи њени видеше анђеле поред ње; и све их спопаде велики страх, те сви побегоше одатле, само мртво тело свете мученице остаде да виси на крсту.[9]
Али га не остави Христос Господ, јер заповеди анђелима Својим да га чувају док не устроји чесно погребење на следећи начин.
Не много далеко од острва Корзике има малено острвце, које се раније звало Маргарита, а сада Горгона; на њему беше мушки манастир; тамо се анђео Господњи јави монасима, обавести их о свему односно свете мученице Јулије, и нареди им да брзо отиду лађом до острва Корзике, скину са крста многонапаћено тело свете мученице, пренесу у свој манастир и чесно погребу. Монаси седоше у лађу, разапеше једра и кренуше. А кад стигоше у пристаниште, они нађоше све онако како им анђео Господњи каза. Скинувши са крста свето тело, они га увише у чисто платно. Они нађоше и одрезане груди њене, бачене недалеко од ње поред једног камена; узеше их и придружише телу на њихово место, па унеше тело у лађу, вратише се у свој манастир, и чесно погребоше у цркви свето тело свете мученице, славећи Христа Бога који укрепи слушкињу Своју на такав мученички нодвиг. И збиваху се чудеса на гробу њеном, и даваху се исцељења од свих болести.
Исто тако збиваху се чудеса и на оном месту где света Јулија пострада. Хришћани, житељи острва Корзике, сазнавши за страдање свете мученице, подигоше у њено име на самом месту где она беше распета малу цркву, пошто то место беше тесно. А онде где беху бачене одрезане груди њене, ту испод камена изби извор воде слатке и целебне: јер сви болесници, који пијаху од те воде или се њоме умиваху, добијаху оздрављење. А збиваше се још и ово чудо: онај камен кога се дотакоше груди светитељкине (и испод кога изби извор), у она времена, сваке године у дан њеног спомена точаше из себе као неки зној, капље млечне и уједно крваве, за сведочанство девичанства и мучеништва свете Јулије, која се девичанском чистотом убели као млеком, и обагри крвљу проливеном за Христа. И капаху такве капље цели тај дан, од јутра до вечера; и који се мазаху њима, добијаху исцељења.
Након много година она црква у име свете мученице, подигнута на месту њеног распећа, орону и делимично паде. Тада људи хтедоше да светитељки подигну нову и већу цркву на пространијем месту, недалеко од првог, које беше веома тесно. И када спремише за зидање камен, цигле, креч и све остало, и већ хтедоше сутрадан да поставе темељ, они изјутра нађоше сав тај припремљени материјал на пређашњем месту где је лежала стара црква. Зидари беху у недоумици. Али ипак после извесног времена они опет пренесоше сав тај материјал на то ново место где намераваху подићи нову цркву; но идуће ноћи све то би понова пренето на пређашње место. Те ноћи стражари видеше светлу девицу где на колима, у која беху упрегнута два бела вола, превози сав припремљени материјал на пређашње место; и они разумеше да светитељка жели да се храм обнови на пређашњем месту, и учинише по њеној вољи.
Биваху и друга многа чудеса на обадва острва, Корзици и Горгони, док не беху узете одатле чесне мошти светитељкине и пренете у Бресчију.[10] Но и после пренесења моштију житељи Корзике долазе са вером у храм свете мученице, не лишавају се њене помоћи, и сачувавају се од нападаја вражијих њеним светим неразрушивим молитвама и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АНТИОХА

Свети Антиох беше родом из града Севастије[11] и брат светог мученика Платона (који се слави 18 новембра). Лекар по занимању, он прохођаше градове лечећи болеснике. Тако проходећи крајеве Галатије и Кападокије и лечећи сваку врсту болести он би ухваћен од игемона Адријана. Одмах обешен о дрво, њему стругоше ребра и огњем палише. Али пошто му ове муке не нашкодише, он би бачен у тамницу. Сутрадан он би вргнут у котао пун врелог уља и других љутих горивих вештастава, и седам дана проведе у том кипећем котлу, но благодаћу Божјом чуван изиђе одатле неповређен. Затим би бачен дивљим зверовима, али зверови полегаше умиљати крај његових ногу и лизаху му их; а један звер проговори људским гласом, изобличавајући мучитеља. После тога свети мученик се помоли Богу, и на његову молитву попадаше сви идоли и расуше се у песак. Због тога му одсекоше главу, и из његовог врата потече крв са млеком. Видевши ово чудо, џелат Киријак, који одсече главу светом Антиоху, смело изјави да је хришћанин и прокле Адријана и идоле његове. Зато му по наређењу Адријана одсекоше главу, и он узиђе на небеса, да заједно са светим Антиохом блаженствује. Чесна пак тела обојице светих мученика бише погребена заједно.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ И БОГОНОСНИХ ОТАЦА ПРВИХ ШЕСТ ВАСЕЉЕНСКИХ САБОРА

Недељом која падне између 13 и 19 јула прославља се заједнички спомен Светих и Богоносних Отаца првих шест Васељенских Сабора. И то:
Спомен 318 Св. Отаца Првог Васељенског Сабора у Никеји (325 године), који осудише богохулну јерес Аријеву;
Светих 150 Отаца Другог Васељенског Сабора у Цариграду (381 г.), када би поново осуђено Аријанство и јерес Духоборачка, а такође и Аполинаријева јерес;
Спомен 200 Отаца светог Трећег Васељенског Сабора у Ефесу (431 г.), где би осуђен јеретик Несторије и његово хуљење на Христа;
Спомен Светих 630 Отаца Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону (451 г.), када би осуђено Евтихијево и Диоскорово јеретичко учење о Христу, такозвана Монофизитска јерес;
Спомен 165 Светих Отаца Петог Васељенског Сабора у Цариграду (553 г.), који поново осудише јерес Несторијанску и Монофизитску и посебно тројицу њихових следбеника, као и заблудна учења Оригенова;
Светих 170 Отаца Шестог Васељенског Сабора у Цариграду (680-681 г.), где осуђена би јерес Монотелитска, као и све раније јереси.
Овде треба додати и Оце светог Трулског Сабора, такозваног Петошестог, у Цариграду (692 године), који својим доношењем 102 света канона допунише рад петог и шестог Васељенског Сабора.
Молитвама Светих Отаца наших, који Апостолску веру Православну добро очуваше и нама је верно предаше Духом Светим, нека Господ Христос, као Глава Цркве Своје, подари и нама ревносну и истинољубиву веру њихову и спасење посредовањем њиховим. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТИНОГЕНА

Свети мученик Атиноген је саставио вечерњу песму: Светлости тиха свете славе... (тј. "Свјете тихиј" што се пева на Вечерњу). Скончао за Христа у огњу и удостојио се вечне славе у царству Божјем.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА, ВАЛЕНТИНЕ и ТЕЕ

Ови свети мученици, брат и две сестре, беху родом из Египта. Ухваћени, они бише доведени у град Кесарију и изведени пред поглавара Фирмилијана. Пред овим они исповедише Христа као истинитог Бога. Због тога им сагореше десне ноге и ископаше десне очи. Затим света Валентина и Теа бише обешене о дрво, стругоше им тела и палише усијаним гвожђем и огњем, и тако их уморише. А када свети Павле би мучен, он се громко мољаше најпре за хришћане, па потом за Јевреје, Самарјане и све незнабошце, да дођу к познању истинитога Бога и престану гонити хришћане. Овом молитвом он до суза дарну све присутне. Затим му би одсечена глава. И тако сви троје примише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТНАЕСТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА

Ови свети мученици пастрадаше за Христа, посечени мачем у Писидији заједно са Св. великомученицом Марином (види под 17 јулом).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ФАВСТА

Овај свети мученик пострада 250 године, за време цара Декија. Мучен због вере у Христа, он смело исповеди Христа. Стога би распет на крст, па изрешетан стрелама. Провевши на крсту пет дана, он предаде свету душу своју у руке Богу, од кога прими венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА МНОГИХ ЖЕНА

Оне пострадаше за веру у Господа Христа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: РИГАНА, МАКСИМИНА, ПАТРОФИЛА, АМОНА, ТЕОФРАСТА, ЛЕОНИКА, ПЕТРА и ИСИХИЈА, ученика свештеномученика Атиногена[13]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КИРИЈАКА, који би џелат а затим састрадалник Св. муч. Антиоха

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Икону (фреску) Св. Атиногена и његових ученика видети на стр. 392 ове књиге.
2. Управљао источном половином римског царства од 284 до 305 г.
3. Игемон = ηγεμων, римски управитељ једне области; обласни управитељ, поглавар, кнез, војвода.
4. Зато се Св. Атиноген и зове епископ Пидахтоиски.
5. Свети Атиноген пострадао 311 године.
6. То је било око 625 године.
7. Ср. Еф. 6, 5-6.
8. Острво Корзика у Средоземном Мору.
9. Света Јулија пострада око 640 године.
10. Око 763 године.
11. Град Севастија, сада Сивас, налазио се у малоазијској римској покрајини Понту, према Јерменији.
12. Ова два света мученика пострадаше за царовања Диоклецијанова (284-305 год.)
13. О њима видети под данашњим датумом: Страдање Св. свшмуч. Атиногена Епископа.