ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Св. муч. Козма и Дамјан. Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа,родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку.Засвој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не би ималикоме клањати." После чуда учињенога над самим царем, - јер га чудесно исцелише од тешког недуга - цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284 год. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости.
БЕСЕДЕ
2. Преп. Петар патриције. Овај светитељ беше Цариградски племић и војвода у време цара Никифора. У једноме рату с Бугарима цар Никифор би убијен, а Петар са 50 војвода и кнежева грчких заробљен и бачен у тамницу. Из тамнице чудесно ослобођен св. Јованом Богословом. Тада он презре сву светску славу, остави жену и сина, и удаљи се на гору Олимп, где се као монах и ученик св. Јоаникија Великог подвизавао 34 год. По смрти жене и сина настани се у Цариграду, где у посту и молитви проведе још 8 година и упокоји се у Господу 865 год. у 77 год. свога живота.
3. Св. муч. Потит. Тринаестогодишњи дечак, родом из Сардиније. Претрпевши многе муке за Христа и од свога оца и од државних гонитеља хришћанства, Потит би посечен мачем у време цара Антонина (138-161.) исцеливши пре тога и крстивши кћер цареву Агнију.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОЗМЕ и ДАМЈАНА, бесплатних лекара
После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети срадалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности.
Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу.
Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин[1]. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите".
Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима.
На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему!
Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате.
Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну!
Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега!
У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање!
Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром.
Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока.[2]
Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА ПАТРИЦИЈА
Преподобни Петар роди се и би васпитан у Цариграду од славних и богатих родитеља. Отац његов Константин беше патриције[3] и војвода. Од младости усрдно се занимајући наукама, Петар нарочито добро изучи философију, а такође изучи и све остале световне науке. Поставши пунолетан он ступи у брак, и после смрти свога оца он наследи његов угледни патрицијски положај, и би постављен за патриција у време благочестиве царице Ирине и њеног сина Константина[4]. А када на царски престо ступи Никифор[5] и изби рат између Грка и Бугара, тада цар постави Петра за главног војводу над целокупном војском, и кренуше са војском против Бугара. У току овог великог рата најпре Грци победише Бугаре, а затим, по попуштењу Божјем, Бугари, пошто се опоравише од доживљеног пораза, жестоко разбише Грке, па и самога цара њиховог Никифора убише. Тада би ухваћен од Бугара и блажени Петар са педесет грчких кнезова. Бугари тада још не беху хришћани.
Осуђен на муке и смрт, војвода Петар лежаше у тамници. А када се усрдно мољаше Богу за своје избављење, њему се ноћу јави свети Јован Богослов, избави га тамнице и одведе у његову отаџбину. Од тога времена Петар се сав посвети на службу Богу; и убедивши се у ништавност свега земаљског, он се повуче на Олимпијску Гору[6]. Примивши тамо ангелски лик, он се подвизаваше заједно са Јоаникијем Великим[7], и научи се свакој врлини.
Проживевши на Олимпијског Гори тридесет и четири године, Петар отпутова у Цариград, пошто му већ беше умрла супруга и син. Ту он поживе најпре неко време при цркви коју он беше подигао и звала се Евандриска. Затим, повукавши се на једно усамљено безмолвно место, он начини себи малу келију и проживе у њој осам година, носећи оштру власеницу на телу и све године свога испосничког живота проводећи бос. Постом, бдењем и осталим монашким подвизима он страшно изнури себе.
Подвизавајући се тако врлински и богоугодно, преподобни Петар се упокоји у Господу и би прибројан к лику Преподобних, који славе Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин[8].
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОТИТА
У време царовања Антонина[9], када свуда беше не мало гоњење на хришћане, живљаше у Сардинији[10] неки човек Гилас, који се држао идолопоклоничког безбожја. У њега беше син јединац, тринаестогодишњи дечак, по имену Потит. Умудрен премудрошћу Бога који из уста мале деце чини себи хвалу (Пс. 8, 3; Мт. 21, 16), и просвећен благодаћу Светога Духа, Потит познаде Творца свог и Њему Јединоме приношаше своје молитве и поклоњења, а гнушаше се бездахних идола. Умејући да чита књиге, Потит нађе хришћанска Божанствена Писма и, прочитавши их, испуни се духовне мудрости и разума. Отишавши кришом од оца код хришћана, он прими свето крштење, и клоњаше се гадних жртвоприношења идолских. А отац његов Гилас, видећи сина свог где се клони идола, ожалости се и стаде му веома нежно и благо саветовати да заједно с њим принесе жртву јелинским боговима. На то свети дечак одговори оцу: Оче, ти ми говориш не добре речи, наређујеш ми да принесем жртву демонима. Ако ти мене, сина твог, стварно очински волиш, онда ми саветуј оно што душу спасава, а не што је погубљује. Ја желим да се ти, познавши истину, одвратиш од погане заблуде и станеш служити Јединоме на небесима живећем и све држећем Богу, Творцу свеколике твари. Разљутивши се, отац га затвори у одвојену одају и нареди укућанима да се нико не дрзне дати дечаку хлеба и воде. Притом рече Потиту: "Да видимо, да ли ће ти дати храну и пиће Бог твој, кога ти почитујеш!" - Међутим свети дечак Потит, преклонивши колена, мољаше се Богу, говорећи: Суди, Господе, супарницима мојим, и удри оне који ударају на ме (Пс. 34, 1), јер желим да служим Теби, Господу моме Исусу Христу, који си изволео сићи с неба на земљу ради спасења људског. Погледај на молитву смиреног слуге Твог и укрепи ме у глади, као што си укрепио пророка Твог Данила, баченог у ров међу лавове. Ти си рекао у светом Еванђељу Свом: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени прогнани правде ради, јер је њихово царство небеско (Мт. 5, 6.10). Стога не остави и мене, овде закључаног и мореног глађу и жеђу правде Твоје ради!
Свети дечак борављаше у том затвору много дана, од оца мучен глађу и жеђу, а од Бога укрепљаван духовном храном и од Духа Светога напајан благодаћу, и лице његово сијаше као сунце. Веселећи се о Господу Богу свом, он говораше: Благодарим Ти, Господе, што си мене, недостојног слугу Твог, благоизволео наситити Твојим духовним благима, која се утолико јаче желе уколико се више добијају. И још Те молим, Боже благи и милостиви, Боже анђела и арханђела, који не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде: услиши ме свим срцем вапијућег к Теби за родитеља мога; дај му познање истине Твоје и разумевање вере; отвори му ум, да би познао Тебе, Творца свог, и послужио Теби једноме а не јелинском многобожју. Нека се не порадује због њега непријатељ рода хришћанског - ђаво, него нека се прослави на њему свемогућа сила Твоја, која упућује заблуделе на спасење.
Док се свети дечак тако молио, њему се јави анђео Господњи укрепљујући га и говорећи му: Ти ћеш добити што молиш! Бог у кога свим срцем верујеш, свагда је с тобом, и ти ћеш добити што иштеш од Њега. Али знај и ово, да се против тебе спремио погубитељ душа људских - ђаво. Стога ти је потребно да се обучеш у све оружје Божје, да би се могао супротставити лукавствима његовим (Еф. 6, 11).
Рекавши то, анђео светлости отиде. А свети дечак продужи молити се Богу, говорећи: Смилуј се на ме, Боже, смилуј се на ме; јер се у Тебе узда душа моја, и под сен крила Твојих склањам се док не прође безакоње (Пс. 57, 2).
Пошто прође мало времена, Потиту се изненада јави ангео таме блистајући лажном светлошћу, и рече му: Ево дођох к теби, безазлени јуноша, да ти не би душом својом и телом малаксавао од глади и жеђи, него да би послушао свога оца и с њим се гозбено наситио. Ја сам Христос; смиловах се на тебе, видећи твоје сузе, и дођох да те посетим. - Иди од мене, Сатано! непријатељу истине! одговори свети дечак Потит; нећеш преварити слугу Божјег; ти ниси Христос већ антихрист. - Рекавши то, свети се стаде молити, говорећи: Господе Исусе Христе! одагнај од мене овог поганог врага и вргни га у бездан, на који је осуђен са слугама својим!
Тада ђаво, изменивши претворни ангеоски изглед, начини се као огроман див, висок петнаест лаката, па се затим опет претвори у громадног вола и зарика страшним гласом. А свети дечак, оградивши себе крсним знаком, рече му: Престани, злобни душе, кушати војнике Христове! јер нећеш моћи уплашити крвљу Христовом искупљеног и крсном силом ограђеног! - И ђаво тог часа ишчезе, али се глас његов чујаше где говори издалека: О, како млад дечак побеђује мене! Авај мени, где сада да одахнем? На кога ћу одапети стреле своје! Ако се привучем к старцу, ни он ме неће тако лако победити као овај дечко. Али идем, и ући ћу у кћер јединицу цара Антонина, и на њој ћу показати силу своју! А против тебе, Потите, ја ћу нахушкати цара да те погуби у страшним мукама. - Свети Потит одговори: Враже! ма каквим ме мукама ти подвргавао, ја ћу те свуда побеђивати, побеђивати не ја већ Господ мој Исус Христос! - И побеже ђаво вичући: Тешко мени, јер сам дечком побеђен!
После тога Потитов отац Гилас изведе Потита из затвора и рече му: Чедо, принеси боговима жртву, јер цар нареди да сваки који не принесе боговима жртву буде уморен страшним мукама или бачен зверовима да га поједу. Ја патим због тебе, пошто си ми јединац; не желим да изгубим свога наследника. - Свети дечак га упита: Којим то боговима треба принети жртву, да бих знао по именима? - Зар ти, чедо, не знаш, одговори отац, бога Зевса[11], и Ареја[12], и Минерву[13]? - Потит на то рече: Откако сам се родио, ја никада нисам чуо да постоје такви богови већ само идоли. О, оче! када би ти знао како је велик Бог хришћански, који нас спасе понизивши себе, ти би поверовао у Њега, јер је Он једини истинити Бог, који је створио небо и земљу, а сви остали многобожачки богови јесу ђаволи. Гилас упита: Откуда теби те речи које говориш? - Свети дечак одговори: Мојим устима говори Онај коме служим; јер је Он рекао у Своме Еванђељу: Не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати (Мат. 10, 19).
Зар се ти не бојиш мука, чедо моје? упита Гилас. Шта ћеш радити када те одведу кнезу мучитељу и он те стави на љуте муке? - Осмехнувши се, свети дечак одговори: О, оче! безумну си реч изговорио! Господ мој Исус Христос, Искупитељ душа наших, Он ће укрепити мене, слугу Свога. Зар ти, оче, не знаш да именом Господњим Давид, ненаоружани младић, уби каменом силнога Голијата и, зграбивши мач његов, одсече му главу? - Гилас га упита; Уздајући се у Бога свог, јеси ли готов да за име Његово поднесеш сва страдања? - Свети одговори: Верујем Творцу моме, Оцу и Сину и Светоме Духу, Једноме у Тројици Богу, да ће ми дати снаге да не само јуначки поднесем све муке него и да неустрашиво умрем за Њега.
Поверуј и ти, оче, у Бога о коме ти говорим, па ћеш се спасти, Јер они богови, којима се ти клањаш, ништа су, нити су икада икога спасли, нити су ишта могли учинити. И каква је корист клањати се мртвом металу и камену и дрвету, који, када на земљу падну, не могу устати, него се разбијају у парчад, и разбијани не дају гласа од себе, јер су неми и безосећајни? Имена којима називате своје идоле, то су имена којима су у старини називани најпокваренији и најбезаконији људи, који су се бавили демонским враџбинама и сваковрсним злочинима, заслужни сваке казне. Државни закони и у садашње време осуђују такве и предају на смрт. Бедне душе тих ваших богова сада се у паклу непрестано муче у вечном огњу који се никада не гаси. У том истом огњу заједно с њим мучиће се бесконачно и они који сада служе идолима тих богова. А наш, вечно живи Бог, управља свом видљивом и невидљивом твари, и влада небеским и земаљским, а оне који верују у Њега и служе Му истински прославља у небеском царству Свом, па и на земљи имена њихова чини славнима, обогаћујући их чудесном благодаћу, помоћу које они творе знаке и чудеса. Јер Он каже: Знаци онима који верују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе; говориће нове језике; узимаће змије; ако и смртно што попију, неће им наудити; на болеснике метаће руке, и оздрављаће (Мк. 16, 17-18).
Слушајући овакве речи од дечка, отац његов Гилас удиви се и рече: Сада познах да је истинит хришћански Бог, који устима овога дечка говори такве и толике ствари, какве раније никада чуо нисам. Када у овом дечку не би било неке божанске силе, он не би могао од свога срца изговарати ове речи. Но, како видим, устима сина мог говори тај Бог.
И Гилас, уздахнувши и заплакавши, рече: Тешко мени грешноме! Млади дечко, син мој, далеко је паметнији од мене старога, јер он у детињству познаде истинитог Бога, а ја, стар годинама, не знадох Га до овога часа. Али сада ја верујем срцем и исповедам устима, да нема другога Бога осим Бога хришћанскога, и да нема Њему сличнога. - И тако Гилас, поверовавши у Хрнста, прими свето крштење под руководством сина свог, светог дечка Потита.
После крштења свога оца свети Потит, подражавајући апостолске трудове, отпутова из своје отаџбине Сардиније и дође у земљу звану Епир, и тамо проповедаше Христа. Затим одатле оде у град Валерију. У њему бејаше нека жена Кириакија, супруга сенатора Агатона, тешко болесна од губе, и ниједан је лекар не могаше излечити. А свети Потит, дошавши пред врата њене куће, сеђаше крај њих као просјак. Утом изиђе из те куће један евнух, и свети Потит замоли од њега мало воде да пије. А евнух га упита: Зар си овамо дошао да тражиш воде? Свети му одговори: Жедан сам, не толико воде из овога дома, колико спасења душа, да би се на овом дому показала благодат Господа мога Исуса Христа. - Удививши се речима светога, евнух га запита: Откуда си ти, дечко, и како се зовеш? Свети Потит одговори: Рођен сам од земље као и ти; име ми је Потит; слуга сам Господа мог Исуса Христа, који је Спаситељ душа људских верујућих у Њега, и Исцелитељ телесних недуга; Он је губаве чистио, раслабљене са одра подизао, слепе просвећивао, и мртве речју васкрсавао. - Евнух га упита: Ако си ти Његов слуга, можеш ли онда губаве исцељивати? Светитељ одговори: Где буде вере, тамо ће бити и исцељења, јер Господ мој Исус Христос по вери даје свакоме који иште у Њега. - Можеш ли ти, упита евнух, исцелити од губе госпођу нашу? Светитељ одговори: Ако поверује у Христа, Бога мог, оздравиће. Евнух рече на то: Ако је исцелиш, постаћеш господар свију имања њених. Светитељ одговори: Ја не желим ни злата, ни сребра, ни имања њена, него иштем да душу њену присајединим Христу Богу мом.
Евнух одмах извести о томе госпођу своју, и свети Потит би уведен код ње. Улазећи у њену одају, свети Потит рече: Мир Господа мог Исуса Христа нека буде дому овом! - Молим те, рече Кириакија светоме, исцели ме, ако можеш исцелити. Светитељ јој одговори: Веруј у Бога кога проповедам и прими свето крштење, па ћеш оздравити. Жена рече на то: Научи ме како да верујем.
Тада је свети Потит поучи о Христу Богу, показујући јој истинити пут спасења. Саслушавши то, жена рече светоме: Верујем да нема другог Бога осим Онога о коме ми ти говориш, и надам се да ће ме Он исцелити; а ти ради што ћеш радити. - Тада свети Потит, преклонивши колена на молитву, стаде са сузама говорити: Господе Исусе Христе, Царе ангела, Спаситељу душа, Ти си рекао Својим ученицима: именом мојим губаве чистите, мртве васкрсавајте (Мт. 10, 8); услиши, Владико, и мене, слугу Твог, и исцели ову жену; нека благодат Твоја буде на њој, да би незнабошци рекли, да си Ти истинити Бог и да нема другог Бога осим Тебе.
Помоливши се тако, свети устроји да буде крштење. И када жена уђе у купељ и крсти се, она се тог часа очисти од губе и изиђе из купељи потпуно здрава, имајући тело као млади јуноша. Угледавши то, муж Кириакије Агатон и сви домаћи његови повероваше у Христа и крстише се. И многи грађани, - скоро половина града, - гледајући на њих, примише свету веру, и благосиљаху Бога говорећи: Заиста велику светлост угледасмо ми преко овог дечака, који нас изведе из таме идолопоклоничке. А свети Потит им говораше: Ето, ви угледасте величије Божје, стога држите заповести Његове, и добићете вечно спасење.
Потом изишавши из града, свети Потит отпутова у пусту гору, звану Гаргара. И тамо борављаше са зверима као са овцама, јер му се по Божјем наређењу звери покораваху и у гомилама праћаху га. У то време уђе ђаво у кћер цара Антонина Агнију, и мучаше је. То веома ожалости цара, и Он се мољаше за кћер боговима својим, дајући им обећања и говорећи: Боже Аполоне, боже Зевсе, боже Арфане, исцелите моју кћер и ја ћу вам привести на жртву волове са позлаћеним роговима. - А устима девојке ђаво викаше, говорећи: Ја нећу изаћи одавде, док овамо не дође Потит који живи на гори Гаргари.
Цар одмах посла једнога свог великаша по имену Геласија са четрдесет војника на гору Гаргару да пронађу Потита. Отишавши тамо, и проходећи пустињу Гаргарску, они нађоше слугу Христовог где седи на гори, и око њега мноштво звериња. Угледавши то, војници се препадоше и хтедоше да беже, јер се звери окренуше к њима, готове да јурну на њих. Али светитељ запрети зверима, рекавши: "Разиђите се на своја места, не повређујући никога". И звери се одмах разиђоше. Тада свети Потит упита Геласија: Зашто си са толиким војницима дошао на мене? А Геласије га запита: Јеси ли ти Потит? - Ја сам грешни слуга Господа мог Исуса Христа, одговори светитељ. - Цар Антонин треба те, продужи Геласије, стога пођи с нама к њему. Светитељ узврати: Шта треба незнабожном цару човек хришћанин?
Но војници, узевши светог Потита, одведоше га у Рим и приведоше цару. Цар га упита: Каквога си рода? - Хришћанин сам, одговори светитељ, и родитељи су ми хришћани. - Зар ти не знаш, упита Антонин, за наша царска наређења, да се сваки који се не клања боговима преда на смрт? - Ја то и желим, да бих умро за Христа Бога мог, одговори свети. - До мене је, настави цар, дошао глас о теби, да ти можеш исцелити моју кћер. Учиниш ли то, ја ћу те обасути многим почастима и богатствима. - А зашто је богови твоји не исцеле? одврати светитељ цару; - Како се усуђујеш тако осионо говорити мени? упита цар. - Ако исцелим твоју кћер, одговори Потит цару Антонину, хоћеш ли веровати у Бога у кога ја верујем? - Цар обећа да ће веровати. На то му светитељ рече: Знам да је срце твоје окорело и ти нећеш поверовати, али ћу ја силом Бога мог учинити то ради присутног народа, да виде и верују и прославе име Господа Исуса Христа.
Тада би доведена царева кћи и постављена пред светим Потитом. И устима њеним рече ђаво светоме: Шта, Потите, не рекох ли ти да ћу учинити да дођеш к цару и против своје воље? А светитељ, дунувши у лице девојци, рече ђаволу: Господ мој Исус Христос, Син Бога живога, коме се покорава свака твар небеска, земаљска и преисподња, запрећује ти, нечисти душе, и наређује да изађеш из овог створења Његовог, и да немаш више власти ући у њу. - Рекавши то, светитељ удари девицу десном руком по лицу; и тог часа сви видеше где из њених уста излази страшна змија; и изишавши из ње, ишчезе. Видевши то, присутни се запрепастише, и говораху: "Ваистину је велик Бог овога дечка!" И многи од њих повероваше у Христа.
Удиви се и цар видевши то, и говораше: О, како велику силу има хришћанско чаробњаштво! - На то му свети Потит рече: Тешко теби, безумни царе, јер видевши величије Божје, не верујеш у Бога! - Цар узврати: Ја узносим благодарност боговима мојим, који исцелише моју кћер. - Лажеш, царе, одговори светитељ, не богови твоји већ Господ Христос Бог мој исцели твоју кћер. - Остави те речи твоје, рече цар, и принеси жртву боговима мојим, па ћу те учинити великим у царској палати мојој, и даћу ти злато, сребро и богатства. - Свети Потит одговори на то: Нема ти добра, о царе! Ти ми обећаваш оно што ја сматрам за ђубре земаљско. Ја имам на небу богатства непролазна и неисказана, која Господ мој Христос уготови свима који Га љубе; а твоје злато и сребро, и сва твоја богатства појешће огањ.
Ти опет осионо говориш са мном! узвикну цар с гневом. - Да, говорим, одговори свети дечак, јер те се не бојим: Господ мој Исус Христос избавиће ме из твојих руку. - Ти ме вређаш и срамотиш, настави цар, али ја трпим штедећи младост твоју, и саветујем ти да боговима принесеш жртву, да те одмах не би почео мучити. - Поштеди себе сама, одговори светитељ, јер се теби припрема страшан пакао, и пропашћеш заједно са својим царством, и вечито ћеш горети у огњу неугасивом заједно са твојим оцем ђаволом.
Бесан од јарости, цар нареди да светог Потита обнаже и жестоко бију гвозденим штаповима. Бијен, свети говораше: Благодарим Ти, Господе мој, што си ме удостојио страдати за име Твоје! - А цар упита мученика: Шта желиш, Потите: умрети или принети жртву боговима, да би остао жив и читав? - Којим боговима хоћеш да принесем жртву? упита Потит. - Цар нареди да престану бити мученика, и рече му: Зар ти не знаш великог бога Зевса, Арфана и Минерву? - Осмехнувши се, свети Потит одговори: Да видимо какви су ти богови, па ћу учинити што будеш наредио. - Цар га с радошћу одведе у идолски храм. Но чим се свети Потит помоли вишњем Богу, идоли попадаше и разбише се у парампарче. Тада светитељ рече цару: Ако су ово истински богови, зашто онда попадаше? и попадавши, зашто не устају и не помажу себи самима? Увиди дакле, царе, како је огромна сила Бога мог!
Испунивши се стида и јарости, цар нареди да мученика окују у тешке окове и вргну у тамницу. Боравећи у тамници и молећи се, светитељу се јави лучезарни ангео, крепећи га и тешећи га: и тешки окови на њему растопише се као восак, и тамница се у поноћи испуни светлости, и по њој се разли неисказан миомир. Осетивши тај миомир, стражари се чуђаху и међу собом питаху, откуда долази тај мирис. Но погледавши кроз прозорче у тамницу, они приметише необичну светлост, и угледаше светитеља без окова где се радује, хвали Бога и разговара са ангелом, и испунише се страха и ужаса. У свитање пак они одоше и обавестише цара о свему. Тада цар нареди да се спреми гледалиште и да гласници објаве да се народ слегне на гледалиште. И кад се искупи много народа, дође цар и севши на обичном судишту нареди да мученика изведу из тамнице и доведу преда њ на суд. Доведен на гледалиште, мученик се прекрсти и светла лица стаде пред цара. А цар Антонин, пламтећи гневом и грозно гледајући на мученика угшта: Потите, шта мислиш, где се сада налазиш? - Налазим се на земљи Бога мога, одговори Потит. - На то рече цар: Сада ће настати погибија твоја, и који ће те бог избавити из руку мојих? - Светитељ одговори: Нека стид попадне лице твоје, царе, јер пас има бољу памет од тебе. Та пас, кад добије хлеба из чије руке, умиљава се око тог човека; а ти, добивши исцељење твоје кћери од Бога мог, говориш хулу на Њега.
Тада цар нареди одмах да мученика нага обесе на мучилишту и пале свећама, па затим заповеди да му железним ноктима стружу тело. Трпећи све то као у туђем телу, свети мученик се ругаше цару говорећи: Где су твоје претње, царе? Ти се хваљаше да ћеш ме савладати мукама, али ја мучен не осећам никакве болове. Знај дакле и разуми, да ова мучења причињавају болове не моме телу већ твоме срцу, пошто их надвлађујем трпљењем и веселим се у њима.
Посрамљен, цар се још више разјари, и нареди да мученика скину с мучилишта и баце зверовима да га поједу. А зверови, пуштени на светитеља, притрчавајући падаху пред њим и лизаху му ноге, а светитељ викаше к цару: Шта сада велиш, погани мучитељу? Зар још не видиш силу Христа, Бога мог?
А цар, наредивши да звери буду враћене натраг, рече џелатима: Исеците овог проклетника на комаде, па разбацајте псима да поједу! - И када џелати узеше у руке секире и стадоше сећи светитеља, тада чудесном силом Божјом тело светитељево постаде тако чврсто, као тврд камен или гвожђе, да му секире не могаху ни најмање наудити, а џелати израњавише себе саме секирама. Видећи то, присутни народ се силно запрепасти, и многи, њих око две хиљаде, повероваше тада у Христа Господа, и викаху говорећи: у овом дечаку заиста делује онај исти Бог који раније делова у Петру и Павлу, који пострадаше у овом граду! - Видећи то и слушајући народни глас, цар мучитељ задрхта, и јекнувши из дубине срца рече: О, како је велико мађионичарство овог поганог хришћанина! - И нареди да се спреми железни тигањ и да се ужеже зејтин у њему, па да се мученик стави на тигањ и пече. Још нареди цар да се и олово растопи и њиме полива мучениково тело. Но свети мученик, као да се налажаше у неком прохладном месту, весељаше се и слављаше Бога, и к цару говораше: Заклињем те царском чашћу твојом, додај ми још овог растопљеног олова, јер осећам од њега врло велику свежину!
И беше у недоумици цар, коју би још најљућу муку измислио за мученика. И скинувши мученика са тигања, он нареди да донесу дугачак гвоздени клинац, да га усијају на ватри и одозго забију у главу мученику. Када то би учињено, догоди се Божјом силом да мученик, примивши у главу усијани клинац, пребиваше жив и здрав и без болова. Међутим болови, које је требало да мученик осећа, сручише се на цареву главу: разболевши се од страховите главобоље, цар вапијаше к мученику, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Христов, и избави ме од ових болова; сада познајем силу Бога твог! - Нека те богови твоји исцеле! одговори светитељ. Међутим цар не престајући мољаше мученика да га исцели. Тада свети мученик рече: Ти нећеш добити исцељење док овамо не дође твоја кћи, коју Христос мој сатвори здравом.
Царева кћи би одмах позвана. Припавши к ногама мученику, она говораше: Молим те, слуго Божји, крсти ме у име свемоћног Бога твог, кога ти проповедаш! - И нареди светитељ да се одмах спреми купељ, и у присуству свега народа он сам крсти цареву кћер, пошто је у то време немогуће било наћи свештеника, јер су се сви свештеници скривали због гоњења. А после крштења цареве кћери мученик подиже руке своје к Богу и сатвори молитву за царево исцељење, и цар тог часа оздрави. Али, - о, слепила и безумља идолопоклоничког! - уместо да позна истинитог Бога и да Му узнесе благодарност, незнабожни цар стаде одавати благодарност поганим боговима својим, говорећи: Благодарим вам, боже Аполоне, боже Марсе и богињо Минерво, што ме исцелисте!
Тада свети Потит стаде жестоко корити цара, изобличавајући његово безумље и тврдоглавост и потпуну предатост прелести ђавољој. А цар, разјаривши се бесомучно, нареди да се мученику одсече језик и ископају очи. Но мученик Христов и по отсечењу језика разговараше јасно, славећи Бога и говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим; благосиљаћу Онога који је ставио песму нову у уста моја, и певаћу Богу у весељу и радости. - Цару пак рече: Шта си успео, безбожниче, што си ми језик одрезао? Ти си се надао да ми са језиком одузмеш говор из уста мојих; но ето, ти видиш и чујеш где ја говорим јасно благодаћу Христа Бога мог, који ће те победити као у старини Фараона.
Видећи да је побеђен и посрамљен, цар се просто избезуми и не знађаше шта више да ради с мучеником. А желећи већ да себе избави од народног укора, он најзад нареди да мученику одсеку главу мачем. И одсечена би глава светоме, те он заврши подвиг страдања свог.
Тако свети мученик Христов Потит у дечачким годинама положи душу своју за Христа[14], и сада царује са Њим у бесмртном животу на небу, којег нека се и ми удостојимо молитвама светог мученика Потита и благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ ДВЕ ХИЉАДЕ МУЧЕНИКА
Пострадали за Христа мачем посечени.
СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ПЕТ НИКОМИДИЈСКИХ МУЧЕНИКА
За веру Христову пострадали у огњу спаљени.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАВРИКИЈА
Сав намазан медом овај свети мученик умре за Христа изуједан пчелама.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА АЛАМАНА, ЧУДОТВОРЦА и осталих са њим
Овај свети мученик, и остали с њиме пострадали, беху родом из разних крајева. Они беху дошли у Свети Град Јерусалим да се поклоне Светим Местима. (Било их је око 300 људи). Из Јерусалима они дођу затим лађом на острво Кипар. Ту Свети Константин, са још тројицом својих пратилаца монаха, поче проповедати веру Христову. Због тога би ухваћен од старешине острва по имену Савина, и не хотећи се одрећи вере своје у Господа Христа би врло мучен и злостављан. После дужег мучења њему и овој тројици би мачем отсечена глава у селу Ормидији близу места Ларнаке (на Кипру). Неки побожни хришћани ноћу узеше њихова света тела и чесно их ту погребоше. Касније бише откривене њихове свете мошти као нетрулежне и чудотворне, јер исцељиваху многе болеснике. Над њима затим би подигнут и храм Светом Константину, кога од тада славе сви на острву Кипру. Ово њихово страдање би, по некима, око 12. века. Са њима пострадаше и многи други свети мученици (неки од њих названи Аламани), а други из њихове пратње осташе на Кипру и прославише се у подвижништву. Њихов заједнички спомен слави се 13. јула.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА
Основао манастир Ватеја Риак близу Мунтаније.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВА ПУСТИЊАКА
Преподобни отац овај, по имену Лав, живео је у пустињи наг, као први Адам, не стидећи се тела свога, јер га је био потпуно потчинио духу и служби богоугађања. Упокојио се у миру у Господу своме, ради кога је такав подвиг и подносио.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Карин царовао од 282. до 283. године.
2. Свети лекари Козма и Дамјан пострадаше 284. године. Спомињу се још и 1. и 25. новембра и 17. октобра.
3. Код Римљана су се називали патрицијима пуноправна, слободнорођена деца коренитих Римских грађана. Патрицијских колена набрајало се у Риму око сто. Обично су патрицији заузимали највеће државне положаје.
4. Константин Порфирородни царовао од 780. до 797. године; мати његова Ирина царовала од 797. до 802. године.
5. Никифор I царовао од 802. до 811. године.
6. Олимпијска Гора - у Малој Азији, на границама Фригије и Витиније.
7. Његов спомен 4. новембра.
8. Преподобни Петар упокојио се око 865. године.
9. Цар Антонин Пиј царовао од 138. до 161. године.
10. Сардинија - острво у Средоземном Мору; сада саставни део државе Италије.
11. Зевс - врховни бог старогрчке религије, сматран за родоначелника осталих богова и људи.
12. Ариј или Марс - бог рата.
13. Минерва или Атина - богиња мудрости.
14. Свети Потит пострадао половином другога века.
