ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свештеномученик Доротеј, епископ Тирски. Био епископ тирски од времена Диоклецијана, па све до времена Јулијана Одступника, под којим намучен би и пострада за веру православну. Живео на земљи сто седам година, и угодивши Богу преселио се у живот вечни 361. године. Био је врло учен муж. Написао многа поучна дела на грчком и латинском језику. Нарочито је чувена његова грчко-латинска Синтагма.

2. Преподобни Теодор пустињак. Чудотворац. Очистивши дух свој дугим подвигом у пустињи Јорданској, добио од Бога дар чудотворства. Путујући лађом за Цариград, догоди му се да лађа залута, и неста на њој воде за пиће. Када од жеђи сви путници на лађи беху близу смрти, Теодор подиже руке к небу, помоли се Богу и крсним знаком прекрсти морску воду. Потом рече лађарима да захвате из мора и пију; и кад пише, беше вода слатка. Када се сви почеше клањати Теодору, он их мољаше, да не благодаре њему но Господу Богу, који то чудо учини по своме човекољубљу. Мирно сконча 583. године.

3. Преподобни Анувије. Један од великих Мисирских монаха. Много пострадао за веру праву. Када су га пред смрт посетила три старца пустињака, он, прозорљивац, открије им све тајне срца њихова. Мирно сконча у другој половини V века.

4. Блажени Игор, кнез черниговски и кијевски. Гоњен од својих сродника, он напусти свет и замонаши се. Кијевљани, незадовољни династијом Олговића, хтедну да је истребе. Јурну на манастир, ухвате невинога и младога схимника Игора и убију га. Због тога злочина многе су беде постигле Кијевљане. А на гробу овога блаженога виђене су свеће, саме од себе запаљене, и то у неколико махова, а над црквом, где је сахрањен био, видео се стуб огњени. То је било 1147. године.

5. Преподобни Петар Коришки. Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.

6. Блажени Константин, митрополит кијевски. У дане онога блаженог кнеза Игора, када беше велика парба и смутња међу кнежевима руским, беху и у цркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Тако по смрти митрополита кијевског Михаила кнез Изјаслав доведе за митрополита неког ученог монаха Клима, не тражећи за то благослов патријарха цариградског, супрот древном обичају. Тада патријарх посла овога Константина митрополита да извиди ствар. Константин збаци Клима и одстрани из цркве све оне клирике, које Клим беше рукоположио. Због тога се народ раздели: једни се држаху Клима, а други Константина. Тада, по жељи кнежева руских, патријарх посла трећега, некога Теодора, а Клим и Константин беху уклоњени. Када умре Константин 1159. године, отворише његов тестамент, у коме он заклињаше, да га не сахрањују него да га баце у поље, да га пси поједу, пошто он сматра себе виновником смутње у цркви. Не смејући се оглушити о завештање, но ипак са великим ужасом, узму људи тело митрополитово и баце у поље, где је лежало три дана. За три дана је страшно грмело над Кијевом, муње су севале, громови пуцали и земља се тресла. Осам људи погине од грома. Над мртвим телом Константиновим појављивала се три пламена стуба. Видећи све ово кнез кијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви, где је био и гроб Игоров. И одмах потом наста тишина у природи. Тако Бог оправда слугу Свога смиренога.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДОРОТЕЈА, епископа тирског

У време незнабожног цара римског Диоклецијана (284- 305. г.) свети Доротеј бејаше епископ града Тира. Када Диоклецијан диже љуто гоњење на хришћане, свети Доротеј остави свој престо и скриваше се по непознатим местима. Но када се зацари Константин Велики, и у Цркви настаде мир, свети Доротеј се опет врати у Тир на свој престо, и с успехом пасаше стадо духовних оваца, приводећи к Богу многе из идолопоклоничке заблуде. И продужи се живот светог Доротеја чак до цара Јулијана Одступника.[1] Ступивши на престо, Јулијан спочетка не гоњаше Цркву отворено већ потајно, наредивши својим једномисленим управитељима обласним да муче и убијају хришћане. Тада свети Доротеј видећи ново велико гоњење хришћана, поново остави престо Тирске цркве, уклањајући се на тај начин од руку мучитеља и дајући места гневу, јер Господ заповеди не утрчавати у јавне опасности, припремљене од гонитеља, него их избегавати: Када вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт. 10, 23).
Отишавши из Тира, свети Доротеј дође у Малу Азију, али се и тамо не могаде сакрити од идолослужитеља, пошто га је Бог призивао к мученичком венцу. Он би ухваћен од Јулијанових улака у граду Удском.[2] Претрпевши ту разноврсна мучења и тешка страдања, он у мукама предаде блажену душу своју у руке Господу Христу, у сто седмој години свога живота. Пострада 361. године.
Пошто је у потпуности био изучио и световне и духовне науке, свети Доротеј је, као врло учен и мудар човек, оставио после себе разне списе, веома важне за хришћане, и то на грчком и латинском језику које је одлично знао. Између осталога он је саставио житија пророка и апостола, и друга веома корисна дела и повести. И сада, будући сам записан у књизи живота, он борави на небу са оним светитељима, чије је животе описао.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА, епископа тирског[3]

Беше муж духоносан и врло образован, живљаше у време царева Диоклецијана, Ликинија и Константина Ве ликог. Био епископ у граду Тиру и много пострадао за веру. Упокојио се у дубокој старости.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ПУСТИЊАКА

Преподобни отац наш Теодор беше ушкопљеник од младости своје. Он остави свет, постаде монах и отиде у пустињу Јорданску. Трудећи се да угоди Богу, он многе трудове узе на себе, због чега и доби од Бога дар чудотворства. Једном приликом ваљало му је ићи неким послом за Цариград. Дошавши на морску обалу, он нађе лађу која је ишла за Цариград и седе у њу. У току пловидбе лађа залута на пучини морској, и у том лутању нестаде пијаће воде на лађи. Када од жеђи сви морнари и путници на лађи беху у великој бризи и очајању, преподобни Теодор подиже руке к небу и помоли се усрдно Богу који душе људске спасава од смрти. Затим с молитвом прекрсти морску воду крсним знаком, и рече морнарима: Благословен Бог! Захватите воде колико вам треба. - Када они захватише и окусише, видеше да се морска вода од горке претворила у слатку. Онда све судове напунише из мора слатком водом, па сви прославише Бога, и старцу се до земље поклонише. Но он им рече: Простите ми, господо моја! Ово чудо свемоћнога Бога догоди се не ради мене него ради вас, утучених због немања воде. Јер Бог, видевши вашу тугу и самртну муку, сажали се на вас, па слану воду морску претвори у слатку.
Убрзо после тога и лађа, молитвама светога старца Теодора, нађе свој пут, и брзо доплови до пристаништа, ка коме је ишла. Овај преподобни отац сатвори и многа друга чудеса, па се престави к Богу 583. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНУВИЈА ИСПОВЕДНИКА, египатског пустиножитеља

Родом Египћанин, преподобни Анувије имађаше велику веру и љубав ка Христу Богу. Када незнабожни идолопоклоници дигоше гоњење на хришћане, он неустрашиво исповеди Христа пред њима, и они га подвргоше мучењима. Но, по промислу Божјем, он би ослобођен од руку незнабожаца, и он оде у пустињу. Подвизавајући се и угађајући Богу, он се скиташе по пустињи до дубоке старости.
Преподобни Анувије сконча на овај начин. Једном се на једном месту на обали реке Нила, који наводњава Египатску земљу, састадоше три пустињака, вођени Духом Божјим: ава Сур, Исаија и Павле. Пошто распиташе један другог ко куда иде, они видеше да сви троје имају исту мисао и намеру, јер је сваки од њих био пошао к ави Анувију. Од места на коме се састадоше три пустињака, до Анувијевог манастира, беше три дана путовања, и то лађом уз реку. Пустињаци седоше на обали, чекајући да наиђе нека лађа која плови на ту страну, да би сели на њу и стигли до места где обитава преподобни Анувије. Но пошто за дуго време не наиђе никаква лађа, њих обузе туга, и они рекоше један другоме: Помолимо се Господу, да испуни жељу нашу и да нам помогне да савладамо све тешкоће на предузетом путу.
Онда Исаија и Павле рекоше ави Суру: Оче, помоли се особито ти, јер знамо да те Бог свагда слуша, па ће и сада даровати оно што будеш искао. - Сур нареди и њима да заједно с њим преклоне колена на молитву, а сам се крстолико простре по земљи, павши ничице на лице своје пред Господом. Када по завршетку молитве подвижници устадоше са земље, они угледаше лађу где стоји поред обале. Обрадовани, они заблагодарише Господу и седоше на лађу. Кренувши се, лађа пловљаше ношена ветром и управљана невидљивом силом Божјом. И она тако брзо пловљаше, да је за један сат превалила пут, којим би она са великом муком требала да путује три дана.
Када лађа пристаде уз обалу према Анувијевој обитељи, оци изађоше на обалу. И рече отац Исаија: Господ ми показа човека ка коме идемо, где нас сусреће и казује свакоме од нас тајне што их у срцима својим имамо. А и отац Павле рече: И мени Господ откри, да ће кроз три дана узети к себи Анувија из овога света.
После тога они кренуше од обале ка манастиру, и када мало одмакоше од реке, гле, у сусрет им изађе преподобни Анувије. Пошто их поздрави, он рече: Благословен Господ који сада мени показа вас у телу, а раније вас видех у Духу.
И довевши их с љубављу у своју келију, он стаде свакоме од њих казивати добра дела њихова, која су само Богу била позната: како се ко насамо подвизава, и творећи врлине угађа Владици своме - Христу Господу, и какву ко благодат има од Господа. - После тога ава Исаија рече преподобном Анувију: Пошто Господ и нама откри о теби, аво, да ће те кроз три дана узети к Себи из овог привременог живота, то те молимо да и ти нама испричаш своје испосничке трудове и подвиге, којима си угодио Богу. Не бој се порока славољубља, јер одлазећи из овог света, ти ћеш потомцима оставити пример богоугодног живота свог, да би те они подражавали.
Тада старац стаде говорити: Не сећам се да сам учинио ишта велико и славно. По благодати Бога мог сачувах у сећању само ово: од оног времена гоњења на хришћане, када пред мучитељима исповедих име Спаситеља нашег, из мојих уста не изађе лажна реч. Јер, исповедивши једном истину, ја потом нисам хтео да изустим ништа неистинито и лажно; и заволевши једном небеско, ја нисам више хтео да волим ишта земаљско. У томе ми је помагала милост Господња, јер ми Господ дарова силу да никада не иштем ништа земаљско. Какву год храну пожелех, свети Анђели ми доношаху. И Господ не сакри од мене ништа од онога што се ради на земљи. У срцу мом не узрасте жеља ни за чим другим осим за Богом. Иштући Господа Христа, кога заволе душа моја, ја нисам спавао ни дању ни ноћу, да бих очима душе своје стално гледао Њега и наслађивао се посматрањем Њега. Ја стално видим поред себе и Анђела Божјег који ми показује све силе овога света. Светлост ума мог се никада не угаси. Све што сам искао од Господа, одмах сам добијао. Често сам виђао Анђелске војске што пред Богом стоје; виђао сам ликове светих Мученика и Исповедника, саборе монаха и свих Светих, особито оних којима за живота на земљи беше једино занимање: у простоти срца и вере непрестано славити и благосиљати Господа. Видех такође Сатану и анђеле његове, предане огњу вечитоме. И опет, на супротној страни од њих, видех праведнике који се наслађују вечитом радошћу.
То и много других сличних ствари преподобни Анувије исприча у току три дана оцима који му беху дошли у посету; исприча им не из сујете, него ради користи слушалаца. Јер, примораван њиховим молбама, он им то причаше чистом савешћу и простим срцем, и са великом смерношћу. А на истеку трећег дана он мирно и радосно предаде душу своју Богу. И одмах се појавише свети Анђели, прихватише душу његову и узношаху је у небеске висине, при чему су се у ваздуху чуле преслатке песме анђелске.
Тако се са земље пресели у небеске обитељи преподобни Анувије[4] који пред незнабошцима исповеди име Христово и због тога претрпе мучења. Сада се он пред небеским Анђелима прославља у лику Исповедника од Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОРОТЕЈА ПАЛЕСТИНСКОГ[5]

У младости се овај преподобни отац и мудри подвижнички писац (око 500 - 565 г.) много и марљиво учио, и многе науке до савршенства изучио. Пошто заволе монашки живот по Богу он отиде у општежићни манастир великог Аве Серида (слави се 13. августа) у Палестини, где нађе многе и велике испоснике безмолвнике. Међу овима беху најизврснији два велика старца: преподобни Варсануфије, и његов ученик и саподвижник Јован, звани пророк (славе се 6. фебруара). И Доротеј свим срцем предаде себе на послушност овим подвижницима и испосницима.
Док је блажени ава Доротеј живео у киновији аве Серида и проходио подвиг светог послушања, поменути свети старци нађоше за добро да отац Доротеј подигне болницу и из хришћанске љубави сам се стара о њој. Јер су братија, кад би се разболели, много патили, пошто није било никога да их гледа. И помоћу Божјом отац Доротеј подиже болницу уз помоћ свога рођеног брата по телу, који му даваше све што беше потребно за зидање. И служаше ава Доротеј болесницима са још неколицином побожне братије, јер на ту службу беше одређен од отаца.
Једнога дана дозва га к себи игуман ава Серид и повери му на руковођење некога младића у војничком оделу коме беше име Доситеј. Како је пак овог младића Доситеја духовно руководио ава Доротеј, и како га је брзо привео задобијању вечног спасења о томе се опширно говори у житију преподобног Доситеја (под 19. фебруаром). Ово пак руковођење ава Доротеј чињаше по мудрим саветима споменутих прозорљиваца Варсануфија и Јована, којима отац Доротеј би верни ученик све до саме њихове смрти. Ава Варсануфије премину пре, а ава Јован доцније. Он од њих сачува драгоцену књигу Питања и одговора, која садржи многе душекорисне и богоблагодатне поуке. После смрти свога наставника, преподобног Јована прозорљивог, ава Доротеј остави Серидову обитељ и по вољи Божјој основа свој манастир у околини Газе Палестинске. У њему он би игуман и истински руководилац у духовном животу. Упокојио се у другој половини шестога века, а иза себе оставио својим ученицима и свима нама 24 изврсне Поуке и 8 краћих писама упућених својој братији.
Каква духовна богатства садрже споменуте Поуке аве Доротеја, најбоље ће се видети ако наведемо једну од њих:

ПОУКА АВЕ ДОРОТЕЈА О НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊИХ (И О ЉУБАВИ)[6]

Старци су нас учили да морамо избегавати мале погрешке, ако желимо да се сачувамо од већих и тежих. Јер се углавном од тих незнатних попуштања ствара у души рђава навика и неприметно се пада у све веће преступе.
Колико је само, на пример, тешка ствар осуђивање других, наших ближњих. Од тога нема ничег горег, то су и Оци говорили. А у тај велики грех упада човек баш не пазећи на те наизглед мале и ништавне ствари.
Јер чим почнемо ма и најмање подозревати другога и обраћати пажњу на оно што он ради, наш ум више не пази на своје погрешке. А после тога већ долази оговарање, осуђивање и презирање других, и на крају неминовно - падање у онај исти грех који код других осуђујемо. Баш зато што се човек не брине о својим слабостима и "не оплакује свога мртваца", како су говорили Оци, него обраћа пажњу на дела ближњих, не може напредовати у добру. Грех осуђивања је толико тежи од других, да је Христос грех ближњег назвао труном, а осуђивање - брвном (Лк. 6, 42).
Онај фарисеј, кад је говорио о својим врлинама и славио Бога због њих, није говорио неистину - и ми смо дужни славити Бога ако нам пође за руком да учинимо неко добро - и није због тога био осуђен, као ни за оно што је рекао "Нисам као остали људи"; него кад се окренуо царинику и рекао: "Или као овај цариник". Тада се подвргао осуди, јер је осудио човека, осудио његово расположење душе, читав његов живот. Зато је цариник и изашао оправдан, а не онај (Лк. 18, 11).
Збиља, зашто ми осуђујемо, и шта хоћемо од Божије твари? И без тога ми имамо о чему да се бринемо. Нека свако пази на себе. Богу једином припада право да суди и оправдава. Он једини зна моћ, обдареност и устројство тела и душе и околности свакога од нас.
Сећам се, слушао сам да се некада догодио овакав случај. У једно пристаниште пристао брод пун робља. Чувши за то, једна света девојка у том месту обрадова се веома, јер је желела да купи једну девојчицу и да је васпита тако да ова и не сазна пороке овога света. Она дознаде од сопственика брода да има на расположењу две девојчице, управо онакве какве је она желела. Одмах је откупила једну од њих и узела је код себе. Кад је брод приспео у следеће пристаниште, једна развратна жена откупи ону другу девојчицу.
И тако, ова света девојка узе девојчицу и васпита је у страху Божјем, упућујући је на свако добро. А она жена блудница, узевши ону јадницу, начини од ње оруђе ђавоље. Јер чему је она несрећница и могла научити јадно дете, него пропасти душе?
Реците ми сада: шта ми можемо рећи о њиховој страшној судби? Обе су девојчице биле мале, обе продане, не знајући ни саме куда. Али, једна се нашла у рукама Божјим, а друга је упала у канџе ђавола.
Може ли неко да претпостави да ће Бог исто тражити и од једне и од друге? То је немогуће. Једна је знала за суд и за Царство Божје, даноноћно се учила речима Божјим, а друга никада није ни видела ни чула ништа добро. Како би, дакле, обе биле суђене једним истим судом? Може ли ко то сад објаснити?
Нико дакле не може ништа знати о судбама Божјим, јер једини Он све зна и једини Он може да суди.
Догађа се, на пример, да неко греши по простоти, али има извесну врлину која је угоднија Богу много више него сав твој живот, а ти га судиш и осуђујеш, обремењујући тако само душу своју. Ако му се и догодило да погреши, знаш ли колико се пре тога борио и колико је труда уложио да избегне грех, и, шта знаш, можда је његово грешно дело пред Богом - дело правде. Јер је Бог видео његов труд и његову жалост, и помиловао га је. А ти знаш само његов грех. И док га Бог милује, ти га осуђујеш, и губиш душу своју. Грех си његов видео, али покајање ниси. Знаш ли колико је он суза због тога греха пролио пред Богом?
И кад бисмо бар само осуђивали... Но ми имамо обичај и да презиремо грешника и да окрећемо главу од њега, као од какве гадости. То је још много горе, и много страшније. Али се ни на томе не заустављамо, на тој својој сопственој штети, него одмах идемо и даље, и чим сретнемо кога говоримо: Знаш ли шта је учинио тај и тај, те тако и у његово срце уносимо смутњу и грех. И не бојимо се Онога који је рекао: "Тешко ономе који ближњега својега напаја водом мутном" (Авак. 2, 15).
Све пак ово ми чинимо зато што љубави немамо. Кад бисмо имали љубав, гледали бисмо на недостатке ближњега са болећивошћу и са саучешћем, као што је и написано: "Љубав покрива мноштво грехова" (1 Петр. 4, 8); и "Љубав не мисли зла; све сноси, све покрива" (1 Кор. 13, 5).
Тако дакле, кад бисмо имали љубави љубав би покрила сваки грех. А Светитељи тако и чине када виде људске недостатке. Мислите ли да су Свети слепи и не виде? Има ли кога да више мрзи грех од њих? Па ипак, они не мрзе човека и не осуђују га, не окрећу главу од њега, него састрадавају са њим, тугују због њега, уразумљују га, лече га и чине све да би га како спасли. Дуготрпељивошћу и љубављу они га привлаче и придобијају, поступају с њиме као мајка с развратним сином, како би га временом исправила.
Ако, дакле, желимо да се сачувамо од оговарања, осуђивања и презирања, морамо умножити љубав и помагати један другога. Који се то од нас, ако има на руци или нози рану, грози самога себе и отсеца себи руку, макар била сва у гноју? Напротив, сву пажњу обраћа баш тој руци: умива је, маже је лековитом машћу, увија је чистим платном и моли да се исцели. Тако треба поступати и са грешником. Јер ми смо, вели Апостол, "једно тело у Христу" (Рм. 12, 5). Свако треба да помаже другоме према својим моћима, или поуком, или утехом, или пружањем помоћи. Сваки треба да се стара да има мир и јединство са свима. Јер уколико се човек сједињује са људима, утолико се више сједињује са Богом.
Да бих вам боље објаснио, представићу вам то једном сликом, коју су нам Свети Оци предали:
Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру - путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу. Тако исто треба разумети и удаљавање: када се удаљују од Бога и окрећу ка спољашњости, ка периферији круга, јасно је да уколико се удаљују од Бога, утолико се удаљују и један од другога; и уколико се удаљују један од другога, утолико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: уколико смо ван и не љубимо Бога, утолико је сваки удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда уколико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему утолико се љубављу сједињујемо и с ближњима; и уколико се сједињујемо са ближњима, утолико се сједињујемо са Богом.
Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да то творимо, јер уколико се ми старамо да испуњавамо оно што смо чули, утолико нас Бог просвећује и упућује да разумемо Његову свету вољу. Њему слава у векове. Амин".

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРА КОРИШКОГ, испосника и отшелника

Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.[7]
Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи.[8] Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посветн служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.
Оставши сам са младом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: "Воља Господња нека буде!" Затим изађе са сестром из свога села и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.[9]
Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: "Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега". Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.
Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестално узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: "Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!". И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: "Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени". И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: "Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!" И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.
По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: "Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега". А к Богу вапијаше: "Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила". И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: "Ја сам прах и пепео" (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам".
После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: "Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?" (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: "Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја" (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.
Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: "Слава Богу за све!" Најзад се још једном топло помоли, говорећи: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела". Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.
Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. - Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МАРКА

Свети Марко новомученик Христов родио се у граду Смирни. Отац његов по имену Хаџи-Константин беше родом из Солуна, а мајка му Марија родом из Смирне. Беше ожењен, али га ђаво наведе те у граду Нови Ефес паде у грех са неком другом женом и потом се одрече Христа. Осетивши затим грижу савести отиде и са плачем и сузама исповеди се једном духовнику.
После овога он седе тајно на једну лађу (1792. г.) са женом и отпутова за Трст и Венецију. Тамо се опет исповеди и би удостојен помазања светим миром и причешћа светим Тајнама. Путујући затим по разним местима он се на крају одлучи да пострада мученички за Христа Бога кога се некада беше одрекао. Зато се врати на острво Хијос и одатле у Нови Ефес, где се поново јави своме првом духовнику и повери му своју жељу за мучеништвом. Због тадашње градње хришћанског храма у Новом Ефесу, као и због недавног мучеништва светог новомученика Георгија, Турци у граду беху веома озлојеђени на хришћане и зато духовник посаветова Марку да привремено одложи своју одлуку. Он овај савет прихвати и послуша и врати се на острво Хијос.
Дошавши на Хијос он се помоли Богу у више цркава и причести се светим Тајнама Христовим, па се затим пријави сам у турски суд и смело исповеди да се гади и одриче лажне муслиманске вере и да верује само у Христа истинитог Бога. Никаква обећања и улагивања судијина не могоше Марка одвратити, те га Турци зато вргоше у тамницу. У тамници он претрпе страховита мучења и кињења, али за све време свога мучеништва он благодараше Бога и певаше Му псалме и химне. Када би поново изведен на суд пред судију овај му поче претити, но храбри војник Христов Марко на све те претње одговараше да га ни огањ, ни мач, нити икаква друга мука не могу раздвојити од љубави Христове. Оваква његова смелост још више раздражи присутне Турке и они навалише на мученика, избише га и бацише низ камене степенице. После овога он би поново бачен у тамницу, за што опет благодараше и хваљаше Бога.
Хришћани мученикољупци на острву Хијосу, чувши за његово храбро стајање у вери, стадоше постити и молити се Богу за њега да га Господ подржи и укрепи, а потајно му послаше и свете Тајне у тамницу да се њима причести. Најзад свети новомученик Марко би и по трећи пут изведен на суд и опет још смелије исповеди своју веру, наду и љубав у Христа Бога и Спаситеља. Тада га турски судија осуди на посечење мачем и то би извршено 5. јуна 1801. године у среду око 8 сати, ту на истом острву Хијосу.
По његовом мученичком страдању мноштво верујућег народа и свештеника појаху у хијоским храмовима песме и похвале новомученику, благодарећи Бога што веру хришћанску узвиси над тиранима и зловернима. Јер овакво храбро страдање светог новомученика Марка за све хришћане беше знак надмоћи и победе истините вере Христове. По своме мученичком страдању за Христа свети Марко учини и многа чудеса међу верујућима на славу Бога нашег у Тројици слављенога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и у бесконачне векове. Амин.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НОНА

По Јерусалимском Канонарију његов мученички спомен празнује се у Цркви на Јелеонској Гори.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ИГОРА, кнеза черњиговског и кијевског

Гоњен од својих сродника, блажени Игор напусти свет и замонаши се. Кијевљани, незадовољни династијом Олговића, хтедну да је истребе. Јурну на манастир, ухвате невинога и младога схимника Игора и убију га. Због тога злочина многе су беде постигле Кијевљане. А на гробу овога блаженога виђене су свеће, саме од себе запаљене, и то у неколико махова, а над црквом, где је сахрањен био, видео се стуб огњени. То је било 1147. године.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ КОНСТАНТИНА, митрополита кијевског

У дане онога блаженог кнеза Игора, када беше велика парба и смутња међу кнежевима руским, беху и у Цркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Тако по смрти митрополита Кијевског Михаила кнез Изјаслав доведе за митрополита неког ученог монаха Клима, не тражећи за то благослов патријарха Цариградског, супротно древном обичају. Тада патријарх посла овога Константина митрополита да извиди ствар. Константин збаци Клима и одстрани из цркве све оне клирике, које Клим беше рукоположио. Због тога се народ раздели: једни се држаху Клима а други Константина. Тада, по жељи кнежева руских, патријарх посла трећега, некога Теодора, а Клим и Константин бише уклоњени. Када умре Константин 1159. год. отворише његов тестамент, у коме он заклињаше, да га не сахрањују него да га баце у поље, да га пси поједу, пошто он сматра себе виновником смутње у цркви. Не смејући се оглушити о завештање, но ипак са великим ужасом, узму људи тело митрополитово и баце у поље, где је лежало три дана. За три дана је страшно грмело над Кијевом, муње су севале, громови пуцали и земља се тресла. Осам људи погине од грома. Над мртвим телом Константиновим појављивала су се три пламена стуба који су досезали до неба. Видећи све ово кнез Кијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви, где је био и гроб Игоров. И одмах потом наста тишина у природи. Тако Бог оправда слугу Свога смиренога.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА

Пореклом из Рима; скончао мачем посечен за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОНОНА

Родом из Рима; пострадао за Господа бачен у море.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: МАРКИЈАНА, НИКАНДРА, АПОЛОНА, ИПЕРЕХИЈА, ЛЕОНИДА, АРИЈА, ГОРГИЈА, СЕЛИНИЈА, ИРИНИЈА И ПАМВОНА

Родом Египћани; због јуначког исповедања своје вере у Христа, они под царем Максимијаном много пострадаше, и скончаше у тамници свирепо мучени глађу жеђу.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 361. до 363. године.
2. Удски град или Уд налазио се у малоазијској покрајини Мизији.
3. Спомен о њему налазм се у Патмоском кодексу бр. 266.
4. Преподобни Анувије преставио се у другој половини петога века.
5. Ава Доротеј се спомиње и 13. августа заједно са авом Серидом.
6. Поука 6. (Р. G. 88, 1696).
7. Ово Житије објавио је Стојан Новаковић ("Гласник Српског ученог друштва", 29 (1871.), а његов српски превод А. Веселиновић ("Братство", Сарајево, 1938., 16) и Д. Богдановић ("Летопис матице српске", јули 1970.). Службу видети у Србљаку т. 1, изд. СКЗ, Београд 1970.
8. Преп. Петар Коришки родио се највероватније између 1211. и 1215. године.
9. Предање говори да је то било место Црна Река на Ибру, где се касније подвизавао и св. Јоаникије Девички (слави се 26. априла).
10. Службу св. новомученику Марку написа преп. Никифор Хијоски (в. Неон Лимонарион).