ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Никифор Исповедник, патријарх цариградски. Племић цариградски. Отац му Теодор био високи чиновник на двору царском, богат и благочестив. Никифор службоваше неколико година у двору у истом звању као и отац његов. Но видећи сву сујету светску, он се удаљи од обале Босфора и тамо сагради манастир. Манастир му се убрзо напуни монасима, а он управљаше манастиром не хотећи сам примати монаштва под изговором да је недостојан, мада је у свему служио као узор свима. Учествовао је пре тога на VII васељенском сабору као мирјанин, по вољи цара и патријарха, и користио Сабору много својим изврсним познавањем Светога Писма. Када умре патријарх Тарасије, Никифор би изабран за патријарха насупрот својој вољи. Одмах по избору прими чин монашки и све остале чинове редом, и би 806. године устоличен у Светој Софији као патријарх. То је било у време цара Никифора, који убрзо по томе оде у рат на Бугаре, и погибе. Његов син Ставрикије владаше само два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкаба, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Када се овај Лав зацари, посла му патријарх књигу о Православном Вероисповедању да потпише (по обичају свих византијских царева, што се сматрало заклетвом да ће се држати и бранити права вера). Цар не потписа, но одложи то до по крунисању. А када га патријарх круниса, он се отказа да потпише ону књигу, и објави се убрзо као јеретик иконоборац. Патријарх покуша да га посаветује и поврати правој вери, но узалуд. Цар насилно изагна Никифора на заточење на острво Проконис где у беди и лишењима сваке врсте проведе тринаест година, па се пресели у вечност 827. године. Као патријарх управљао Црквом Христовом девет година.

2. Свети новомученик Константин. Рођен као муслиман на острву Митилени. Будући исцељен од тешке болести помоћу свете водице у цркви и видећи друга чудеса вере Христове, он се крсти у Светој Гори у скиту Капсокаливском. Доцније падне у руке Турака, који га после ужасних мука од четрдесет дана обесе у Цариграду 2. јуна 1819. године.

3. Свети мученик Јован Нови Сочавски. Племић из Трапезунта. Оптужен од некога завидљивога Латина, пострада за Христа 1492. године у граду Акерману. После мучења зато што није хтео усвојити веру персијску (јер градоначелник беше припадник ове вере), свети Јован би везан за ноге коњу и вучен по граду. Неки злобни Јеврејин видећи га, прискочи и закла га. Те ноћи видеше многи огњен стуб над његовим телом и три светлоносна мужа унаоколо. Доцније војвода молдавски Јоалександар пренесе му чесно тело са великим почастима у град Сочаву и сахрани у храму митрополијском, где и данас почива и чудесно спасава људе од разних мука и болести. Чесно пострада и прослави се 2. јуна 1492. године.

4. Свештеномученик Еразмо Охридски. Овај светитељ беше родом из Антиохије и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана. Подвизивао се крепко на гори Ливанској, и био обдарен од Бога великим даром чудотворства. Као архијереј пошао да проповеда Јеванђеље. Стигавши у град Охрид, Еразмо молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастаса, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану који се у то време бавио у Илирији. Цар га изведе пред бакарни кип Зевсов и нареди му, да принесе жртву и да се поклони идолу. Свети Еразмо учини силу, те из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Опет светитељ учини силу, и аждаја погибе. Тада светитељ проповедаше Христа и крсти двадесет хиљада душа. Огорчени цар нареди те се посекоше свих ових двадесет хиљада, а Еразма стави на тешке муке, па га онда баци у тамницу. Али се јави ангел Божји, као негда Петру апостолу, и изведе Еразма из тамнице. Потом оде овај слуга Божји у Кампанију где проповедаше Јеванђеље људима, па се опет врати у град Хермелију и повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: "Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!" Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушташе на њ, и виде хорове ангела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: "Господе, прими дух мој!" и издахну око 303. године. Пештера с црквицом светог. Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег Еразма свештеномученика.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ НИКИФОРА ИСПОВЕДНИКА, ПАТРИЈАРХА ЦАРИГРАДСКОГ

Велики поборник побожности свети Никифор родио се у Цариграду од побожних и богобојажљивих родитеља, Теодора и Евдокије. Отац његов удостоји се исповедничког венца, претрпевши ране и прогонство због поштовања светих икона. За царовања Копронима[1] био је у звању нотарија тајне архиве царске.[2] И он би оптужен злочестивом цару да он побожно почитује свете иконе, клања се икони Спаситеља, Пречисте Богомајке и свих Светих. Цар одмах призва к себи блаженог Теодора, подврже га саслушању и, убедивши се да је оптужба истинита, он га дуго примораваше да се одрекне молитвеног поштовања икона. Но пошто се слуга Христов не покори царској вољи, би жестоко бијен, па онда послат на заточење у град Молин. Тамо би бачен у најужаснију тамницу; и у њој он страдаше за правоверје. После неког времена он би понова призван у Цариград, и још упорније примораван на цареву јерес; али он остаде као дијамант тврд у побожности, пристајући радије на ране и на смрт, него да црквене законе и предања светих Отаца наруши. Онда по наређењу безаконог цара он би немилосрдно и на разне начине мучен, па понова послат у прогонство; и пошто проведе у Никеји шест година у оковима и страшном злостављању, он пређе ка Господу на вечну слободу у блаженом животу. А супруга његова, чесна Евдокија, беше учесница у свима невољама и страдањима свога мужа: она му следоваше у изгнанствима, и састрадаваше у оковима, не одвајајући се од њега ни телом ни духом. После мужевљеве кончине она се поврати у Цариград, и провођаше дане своје богоугодно, као што и доликује хришћанској удовици. За то време син њен Никифор, пошто најпре изучи науке, би постављен у царском двору у звању у ком је раније служио његов покојни отац. И не умре блажена Евдокија док не виде свога сина, најпре у монашком, па онда у епископском чину; и узневши благодарност Богу, она се повуче у женски манастир, постриже се у монаштво, и пошто веома угоди Богу, престави се к Њему у дубокој старости.
Таквих родитеља беше пород овај блажени Никифор, о коме је реч, - свети изданак светог корена: од пелена васпитаван у побожности, одгајан у доброј нарави, и упућиван на богоугодни живот, он провођаше године своје младости целомудрено, у великом уздржању. И беше испуњен мудрости спољашње и унутрашње, то јест световне и духовне, јер је до савршенства знао не само књиге јелинских философа него и Свето Писмо; поред тога он беше красноречив говорник, украшен свима врлинама, уман и добродушан, због чега су га сви волели и поштовали. А када постаде пунолетан, Никифор би за царовања Копронимовог сина Лава[3] удостојен звања царског саветника; и чуваше правоверје усред зловерних, клањајући се светим иконама, и друге приводећи томе својим богомудрим саветима. Када пак, после смрти Копронимовог сина Лава, за царовања његовог сина Константина и Константинове мајке Ирине,[4] би у Никеји сазван 787. године Седми Васељенски Сабор против иконоборачке јереси, блажени Никифор, онда још световњак, указа велику помоћ светим Оцима саборским својом мудрошћу и изврсним познавањем Светога Писма; и као човеку великог угледа, њему би поверено да на Сабору говори у име цара. И он се пре свог епископства показа исповедник и учитељ православља, надвлађујући и посрамљујући јеретике при расправљању спорних питања, због чега га свети Оци саборски величаху и благосиљаху.
После Сабора Никифор остаде још неколико година у високом звању царског саветника. Затим, убедивши се да служење сујетном и метежном свету није корисно по душу, - он виде да у двору почиње раздор између сина и мајке - он напусти свој високи положај и, презревши сву сујетну славу, повуче се из града и настани у једном усамљеном и тихом месту на Босфору Тракијском.[5] Ту он стаде насамо служити једино Богу, у молитвама и пошћењу стремећи се своме спасењу. Са временом он подиже цркву, сабра иноке и образова манастир, ма да и сам још не беше инок, али се иночки труђаше, испитујући себе, да ли може понети подвиг многотрудног житија иночког. И тако он проведе много година, све до половине Никифорова царовање. (Цар Никифор царовао је од 802-811 г.).
Када свјатјејши патријарх цариградски Тарасије (784- 806 г.) оде ка Господу, тада би изабран за патријарха овај блажени Никифор, иако по изгледу мирјанин али по животу савршени монах. Одмах по избору прими чин монашки, и све остале чинове редом; а потом, против своје воље, на наваљивање цара Никифора, он би узведен на архијерејски престо на сам пресветли дан Васкрсења Христовог. И украшаваше он свету Цркву учитељском речју и врлинским животом, исправљајући покварене, утврђујући праве, и одгонећи јеретике од духовног стада као вукове. Тих година вођаше се рат између Грка и Бугара, и цар Никифор, отишавши у рат, погибе. После њега ступи на престо његов син Ставрикије, но царова кратко, свега два месеца, па умре. После овога зацари се добри цар Михаил, прозвани Ранкава, који раније имађаше чин старешине дворске страже, но владаше само две године, докле га Лав Јерменин не обори и не прогна. Овоме отмичару, пре но што се круниса за цара, патријарх Никифор посла по неким епископима књигу о Православном Вероисповедању, молећи новог цара да је својом руком потпише, по обичају пређашњих благочестивих царева, што се сматрало заклетвом да ће неизменљиво држати и бранити догмате свете вере, изложене у том Вероисповедању. Лукави и лицемерни цар на речима се показа врло расположен према благочешћу, и обећа да ће потписати Књигу, али не пре крунисања. "Потписаћу, рече, када на мене буде стављена царска круна".
И повероваше овоме лисцу. Одложивши да потпише књигу Православног Вероисповедања, овај лисац тајно потписа књигу коју му донеше јеретици, потчињавајући се радије њему сличним грабљивим вуцима него истинским пастирима. Затим он са великом гордошћу и царским сјајем дође у саборну цркву свете Софије; и када се обављаше прописани чин крунисања за цара, и свјатјејши патријарх стављаше круну на његову недостојну главу, откри Бог пресветом патријарху какав ће то бити цар: јер се царска круна у рукама патријарха претвори као у трнов венац и оштро му и болно бодијаше руке; и разумеде патријарх да то означава гоњење и насиље које ускоро предстоји Цркви од овога цара. И патријарх казиваше то своме клиру уздишући.
Сутрадан по крунисању свети Никифор посла к цару, да испуни своје обећање и потпише Исповедање правоверја, као што и пређашњи благоверни цареви потписиваху. Но овај то одлучно одби, у самом почетку каљајући лажју царску порфиру. Затим после неког времена цар стаде отворено хулити свете иконе, окомивши се, не на непријатеље који су одасвуд надирали у Грчку и пустошили је, него на иконе Христа, Пречисте Богородице и свих Светих, и на оне који им се клањају. Па окупивши к себи у Цариград све епископе и презвитере, који су за разне кривице били правилно одлучени од служења божанственом олтару, он им даде места у царским палатама, и, товећи их као вепрове, он је на тај начин задобијао наклоност оних "којима је Бог трбух" (Флб. 3, 19); и често разговараше цар са њима, учећи се иконоборачкој јереси; и саветоваше се с њима, на који начин да обнови онај богохулни догмат против икона, који би одбачен Седмим Васељенским Сабором. Да би их што лакше придобио на своју страну, он им обећаваше, не само да им поврати пређашња звања којих су били лишени, него да им да још веће почасти. А они, горди због толике цареве наклоности према њима, стадоше свесрдно помагати цара, и ствараху пометњу по свима црквама гонећи правоверне. И обилазећи свуда, они у име цара скупљаху књиге; и накупивши безбројно мноштво књига они их заједнички прегледаху: и кад би нашли коју јеретичку књигу, написану против икона, они су је с љубављу као чесно Еванђеље издвајали, и чували је код себе; а кад би нашли коју књигу, написану против иконоборачке јереси, одмах су је као гадост неку у огањ бацали и спаљивали.
Потом нареди цар свима грчким епископима да се саберу у Цариград на сабор (815 г.). Епископи су се, допутовавши из својих места у Цариград, по обичају јављали пресветом патријарху Никифору. Цар нареди да те епископе одмах похватају и у тамницу бацају. А оне од њих који, из страха од грозног гнева царевог и претњи, пристајаху на јеретичко једномислије са царем, цар ослобађаше уза и тамнице, и удостојаваше почасти. Оне пак који беху непоколебљиви у правоверју цар срамно угњетаваше у тамници и мораше их глађу и жеђу. Тако, врло многи из страха пристадоше на једномислије са царем, и јеретичко збориште показа се веома јако. И стадоше лажни учитељи смело и несметано ширити по свима црквама своја хулна учења, приволевајући народ на непоштовање светих икона. Истинске пак учитеље православља они изгоњаху из цркава, злостављаху, па чак се труђаху да и самог пресветог патријарха, богогласну трубу, приморавају на ћутање, и да му забране улазак у саборну цркву.
Чујући и видећи све шта се ради, служитељ Божји, свети Никифор непрестано се мољаше Богу са сузама, да Цркву своју сачува непорочном и стадо своје очува неповређеним од јеретика. И призивајући к себи многе правоверне он их саветоваше, мољаше, упућиваше: да се не друже с јеретицима; да се чувају квасца њиховог; да од учења њиховог беже као од уједа гујиног; да се не страше опаких времена ових, и да се не боје претње мучитељеве који убија тело а не душу. "Ако и сав народ, говораше свети патријарх, пође за царем путем јереси, и мало њих остану верни правој вери, то ни онда нека их не смућује њихова малобројност, јер Господ благоволи не мноштву: Он благоволи и погледа на једнога који стрепи и боји се речи Његових, већма него на мноштво оних који не маре за страх Божји, као што и сам у Еванђељу каже: Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам да царство (Лк. 12, 32)".
Затим свјатјејши патријарх позва код себе најугледније архијереје: Емилијана кизичког, Јевтимија сардијског, Јосифа солунског, Евдоксија аморејског, Михаила синадског, Теофилакта никомидијског, Петра никејског, и многе друге свете оце, међу којима беху Теодор Студит, Никита, игуман мидикијски, и други правоверни мужеви. После дугог разговора с њима о побожном поштовању светих икона, на основу Божанског Писма и предања светих Отаца, он с вечери пође у саборну цркву свете Софије, и поче свеноћно бденије, саборно молећи Бога за умирење Цркве и за избављење од јереси. Сазнавши за то, цар се узнемири од страха, јер се много народа беше слегло у цркву на свеноћно бденије, па се бојаше цар да не би патријарх дигао народ против њега: злочестивац знађаше да је патријарх веома омиљен у народу, и да су сви готови да га послушају, па чак и умру за њега. И рано зором цар посла патријарху у цркву овакву поруку: Зашто ствараш пометњу у народу и кујеш заверу против цара, који жели мир и једномислије међу свима? Зашто безумне људе подстичеш на буну, и хоћеш да крвљу међусобне борбе залијеш престоницу?
Пресвети патријарх одговори царевим изасланицима: То што ви говорите, ми ни помислили нисмо; нити нам је икада на ум пало то што о нама мисли цар који вас је послао. Ми смо се сабрали у дом Божји, не ради неког договора против цара, већ ради славословља Божјег, ради мољења и молитве: да се смилује Бог и огради миром Цркву Своју, цара и сав народ; да уништи јеретичке насртаје, и утврди све у једномисленом правоверју.
На то цареви изасланицн рекоше: Не, није тако као што говориш, јер једно говориш устима, а друго помишљаш у срцу свом, и то што помишљаш, хоћеш да приведеш у дело. Но пошто је очигледно да се припремаш устати против цара, онда ти сам и твоји једномишљеници, чим се раздани, отидите у царску палату, па тамо одговарајте самоме цару на питање које ти је цар упутио преко нас, да би се сам цар тачније упознао са намерама вашим.
Рекавши то, изасланици отидоше. Сви пак који беху у цркви, видевши и чувши то, разумеше шта ће се догодити: какво ће гоњење и злостављање служитеља Божјег и целе Цркве Христове настати, - па се стадоше још усрдније молити са многим сузама и уздасима. По завршетку свеноћног бденија, свјатјејши Никифор изиђе насред цркве и стаде говорити да сви чују: О саборе, сабрани Духом Божјим! ко је очекивао да ће на Цркву наићи такве невоље какве ми сада видимо? Уместо радости она доживљава жалост, и од спокојства улази у пометњу. Она која на доброј паши напаса духовно стадо, трпи плен од изопачених; и Мајка која сву децу своју упућује на сложно једномислије - раздире се на делове! Она Црква, коју Христос стече скупоценом крвљу Својом, коју сачува чистом од свакога порока, коју огради апостолима, пророцима, мученицима и светитељима свих врста, и показа је као рај бедемима ограђен и осигуран, - какве сада невоље подноси од оних, који по спољашности изгледају наши, а уствари далеко стоје од нас, и постадоше нам непријатељи, и у злоби својој дођоше дотле, да са иконом бешчесте и Изображеног на њој, и заједно са намаланим на дасци ликом Христовим одбацују и самога Христа: јер како чест тако и бешчешће, указивани икони, односе се на онога који је изображен на икони. Сада непријатељи истине уништавају древно предање Цркве о поштовању светих икона, а озакоњују ново, супротно пређашњем, измишљено од јеретика, и тиме смућују душе верних. Браћо и децо, не будимо плашљиви и малодушни! Претње њихове нека не застрашују срца наша, него очекујмо помоћ Божју. Они који непријатељују против нас и паште се да истину униште у Цркви, слични су онима што пливају уз матицу речну, јер се они најзад, изнемогли, даве. Јер, истина је непобедива, и увенчава оне који је поштују, а побеђују оне који ратују против ње. Ко се држи ње, он ће и ненаоружан савладати противника; а ко се лишио ње, биће лако побеђен, па макар био војник наоружан за рат. Сведоци наших речи су они о којима говоримо: они немају никакво познање истине, њих исмевају чак и деца која буквар уче, јер они у умовањима својим противрече сами себи и, слично бесомучницима, једу тело своје. Разумете ли, браћо, што говорим?
Сви у цркви повикаше: Знамо и убеђени смо, пресвети оче, да је православна вера наша истинита, и сви смо готови умрети за њу! - Патријарх на то рече: Онда, браћо, треба да останемо сложни и једнодушни, да противници наши не би могли отргнути ни једнога од нас ка своме зловерју, јер благодаћу Христовом нас је више него њих.
Народ опет, громко вичући, даваше чврсто обећање да ће стајати за Цркву до саме смрти. После дугог разговора с народом у цркви пресвети патријарх, на освитку дана, метну на себе омофор, па се са присутним епископима, игуманима и целокупним клиром упути у царску палату, праћени мноштвом народа. Када стигоше до дворске капије, сви бише задржани, само патријарх пуштен унутра. При патријарховом улазу цар му не указа уобичајено поштовање: јер је код грчких царева био обичај да узимају благослов од патријарха, при чему су узајамно један другоме целивали десну руку у знак духовне љубави. А злочестиви цар Лав Јерменин погледа грозно на улазећег патријарха, не потражи благослов од њега, па му чак не предложи ни да седне, већ му стаде говорити с гневом:
"Какав је то раскол настао међу вама, и против царске власти завера и устанак, јер без нашег знања сазивате саборе, стварате пометњу у народу, и подстичете га на неред и метеж? Сазивати саборе без нашег пристанка и договора с нама, и ширити по народу глас како се ми држимо тобож зловерја а не црквеног учења, није ли отворено непријатељство и почетак раздора? Ако бисмо ми хтели да искоренимо праве, древне прописе, као што ви говорите, онда би нас могли у своје време хулити, унижавати и за зловерну јерес оптуживати; сада пак, када ми, обузети љубављу према правоверју, желимо да истребимо раздоре и несугласице, и све приведемо у сложно једноверје, зашто нас хулите, и непријатељствујете против нас, и говорите како ми тобож вређамо Цркву, док се ми међутим старамо о њеном миру и спокојству? Зар ти не знаш да се много народа помете и од Цркве се отрже зато што се иконе малају и постављају; и они који су се отргли од Цркве доносе књиге и показују у њима речи из Божанскога Писма, којима се забрањује празновање и поштовање икона? И ако на питања која су они покренули, не буде одговора, онда шта је то што ће спречити да не наступи расцеп у вери, после чега вера никад неће доћи до јединства? Зато је потребно да ви, ради оних чији су умови узнемирени и недоумицом пометени, одмах приступите расправљању питања са онима што су се отргли од Цркве због икона. Наша власт жели и наређује, да или ви њих победите у том спору и приведете вашем умовању, или да, побеђени од њих, ви се покорите њима; тада ћемо и ми, видевши где је истина, прићи бољој страни и учврстити је нашом царском влашћу, да би она на тај начин стајала непоколебљиво".
Свјатјејши Никифор одговори цару: Не, молим твоје величанство, не сматрај нас за виновнике раскола и метежа. Ми се нисмо користили ни молитвом, као оружјем против твоје царске власти, јер се из Божанског Писма научисмо да се за цара молимо а не да му зла желимо (1 Тм. 2, 2). Исто тако, ми не преобраћамо здраве речи и учење вере у јеретичко умовање и погибао, јер оне који се усуђују чинити такве ствари, учитељ истине свети Јован Богослов наређује да у кућу не примамо и да се с њима не поздрављамо (2 Јн. 10). Добро је познато не само нама него и свакоме коме је ум ма и најмање просвећен, да су мир и тишина - ствар веома добра. А ако ко постане виновник нарушењу мира, њега с правом сви треба да назову злочинцем. Онај цар је добар који уме ратове преобраћати у мир и метеже у тишину; а ти си са својим једномишљеницима намислио да Цркви, која је у миру, наметнеш рат; и, оставивши свете законе, по којима се Крст Христов прославља и побожност обасјава светлошћу васељену, ти си предложио да се уведе помрачено учење пагубних људи, које ни једна од Цркава не прима: јер ни Јерусалим, ни Рим, ни Александрија, ни Антиохија не одбацују иконе Христа, Пресвете Богородице, апостола и осталих угодника Божјих, већ их побожно, по предању светих Отаца, поштују. Који од Васељенских Сабора, утврђујући Духом Светим догмате православне вере, одобри и прими иконоборачка умовања? Стога ни ти, царе, не обнављај ту одбачену јерес и не уводи у свету Цркву већ осуђено умовање. Ми нећемо никакве расправе да имамо са јеретицима; јер каква је потреба препирати се о ономе што је већ од светих Отаца саборски и саборно оповргнуто, одбачено и анатемисано?
Тада цар рече свјатјејшему патријарху: Није ли Мојсију рекао Бог: Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити (2 Мојс. 20, 4-5). А ви, с каквом памећу правите иконе, и оно поштовање, које доликује једино Богу одајете ликовима и иконама које сте сами направили и насликали? Што идолопоклоници чињаху у старини, то исто и ви сада чините, пренебрегавајући заповест Божју, дату Мојсију, а преко њега и свима људима, не само древним старозаветним, већ и нама новоблагодатним, верним хришћанима.
Свјатјејши Никифор одговори: Зар ти не знаш ради чега Израиљцима, после њиховог изласка из Египта, би дата заповест од Бога да не граде себи резане ликове нити какве слике? Ради тога што су Израиљци, живећи у Египту, били навикли на незнабожје и идолопоклоничко многобожје Египћана, који боготвораху и неке људе, давно већ умрле, и неке птице небеске, и неке зверове земаљске, гмизавце, рибе, и нека чудовишта, па грађаху њихове ликове и клањаху им се као истинитоме Богу. Желећи дакле да код Израиљаца искорени идолопоклонство на које они беху навикли у Египту, Бог им даде ту заповест о неграђењу ликова резаних нити какве слике, али не забрани прављење чесних ликова и икона, који служе не на унижење већ на умножење богопоштовања. Јер, по заповести тог истог Бога не начини ли Мојсије скинију, и окова одасвуд златом Ковчег завета, у коме су чуване таблице, жезал Ааронов и мана? Исто тако, не нареди ли Бог да се направе златни херувими и поставе над кивотом у скинији? И зар на завесама скиније не беху извезена лица херувима? А све то зар Израиљци не поштоваху као чесно и божанствено? И пред свим тим зар се Израиљци не клањаху Богу и не приношаху жртве? И кад се клањаху и жртве приношаху пред скинијом, и кивотом, и херувимима, они се клањаху и жртве приношаху не скинији, ни кивоту, ни херувимима, него самоме Богу који на небесима живи; а скинију и кивот са оним што беше у њему, и слике херувима, они поштоваху чесно као предмете божанске, а не обоготвораване, као што и ми сада поступамо клањајући се светим иконама, палећи пред њима свеће и прислужујући им кандила. Ми се клањамо не дасци и не бојама, већ самом лику Христа оваплоћеног Бога, изображеног на икони; и ми маламо на икони не Божанство, - јер је Оно као невидљиво и непостижно исто тако и неизобразиво, - већ човечанство Христово, човечанску природу Христову, која је некада гледана људским очима и пипана рукама; и ми икону Христову не називамо Богом, већ изображењем лица Христа Бога. Ми се дакле Христу Богу пред светом иконом Његовом клањамо као Богу, а икону Христову поштујемо као предмет божанствени, али је не обоготворујемо. Слично треба рећи и о икони Пресвете Богородице, и о иконама осталих Светих, у којима се поштује сам Бог, диван у Светима Својим. Но почевши са старозаветним, ми не довршисмо. Зар не заповеди Бог Мојсију да подигне бакарну змију у пустињи, да би људи, уједани од змија, прибегавали к њој и погледали на њу? И не беше ли та бакарна змија чудотворни лик који је чудесно исцељивао оне које уједаху живе змије? А ова змија имађаше целебну силу не од себе већ од Онога чији праобраз она беше, јер она праобразоваше Христа Спаситеља нашег, који се имао подићи на дрво крсно, по речи, изреченој потом самим Христом у Еванђељу: Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба Син Човечији да се подигне (Јн. 3, 14). И шта је чудновато што и сада свете иконе бивају чудотворне, када још у Старом Завету бакарна змија беше чудотворна? И као што она, не собом него силом Онога кога праобразоваше, чињаше онаква чудеса: тако и свете иконе бивају чудотворне силом лица изображенога на њима. Сетимо се још и храма Соломоновог: да ли Бог уписа Соломону у грех то што он у подигнутом храму начини друге, сем Мојсијем начињених, велике златне херувиме, и ликове њихове изобрази по зидовима и стубовима и вратима, и сали "бакарно море" које стајаше на дванаест извајаних волова (3 Цар. 7, 23-25)? Не само Бог не уписа то Соломону у грех, него Му то беше врло пријатно, што Он показа када Сам посети тај храм и што је у њему, јер стоји написано: Слава Господња испуни храм Господњи, те свештеници не могаху стајати да служе од облака (3 Цар. 8, 11). Тако дакле, царе, заповест закона Божјег о неграђењу никаквих слика, дата Мојсију, а коју ти најпре спомену, уништава само многобожачко идолопоклонство, а не нашу хришћанску побожност - поштовање светих икона. А када би Бог том првобитном Својом заповешћу исто тако потпуно забрањивао ма какво изображавање и ликова чесних лица, као што је забрањивао изображавање незнабожачких, онда би Он противречио сам себи, пошто је потом наредио Мојсију, као што би речено да начини скинију и њене принадлежности, па још и да бакарну змију подигне. Али, тако говорити није лепо, јер Бог не противречи сам себи, и као што је веран у свима речима Својим, тако је и свет у свима делима Својим. Не градити незнабожачке идоле, Он то нареди речју; а изображавати свете иконе за украшавање цркава и за славу Божју, Он томе научи делом, када Сам томе научи Мојсија, заповедивши му да изобрази ликове херувима.
То и много друго говораху цар и патријарх о светим иконама, најпре насамо, а затим у присуству епископа и клирика, који бише пуштени унутра. А уђоше и многи сенатори. Усто, тамо се по царевом наређењу појавише и наоружани војници, са исуканим мачевима, да би се заплашили они који се не слажу са царем. А шта тамо би, какви разговори, и какву смелост и храброст показаше неустрашива срца, описано је у Житију преподобног Теодора Студита под 11. новембром, и у Житију светог Никите Исповедника под 3. априлом. Све се то заврши гневом и јарошћу царевом, који са бешчашћем отера из царске палате патријарха и сву дружину његову. Епископи који беху при свјатјејшем Никифору, одмах бише послати на заточење у разна места, а патријарха оставише на свом месту још за неко време, једино стога што се стиђаху да га одмах почну злостављати, а друго - што се бојаху да се народ не побуни због патријарха. Клирике пак и многе монахе они мучаху по тамницама и затворима, и мораху их глађу и жеђу, приморавајући их на јерес.
Свјатјејши патријарх, видећи да је цар сасвим отпао од правоверја, и да је Црква у великој пометњи, и да се духовништво гони и злоставља, писа царици саветујући је да предложи цару користан савет да престане од таквога зла, а писа и градоначелнику Евтихијану, царевом једномишљенику и његовом првом саветнику. Понесен апостолском ревношћу и пророчким духом, он додаде и ову строгу опомену: Ако не престанете кварити праве путеве Господње, ето одмаздитељске руке Господње скоро на вас.
Али свети патријарх не само не могаде усаветовати упорне, него их подстаче на још већу јарост. Цар посла патриција Тому да одузме патријарху управљање саборном црквом свете Софије, и да не допушта патријарху да служи у њој и да проповеда народу. И беше свјатјејши патријарх у своме патријаршијском дому као у затвору, не излазећи никуда. Поред тога, он нешто од туге, нешто од многих подвига изнеможе телом, разболе се и лежаше на болесничком одру, очекујући свој крај; а јеретичка руља не престајаше са смутњом и тражаше да се препире с патријархом. Онда би од цара и његових једномишљеника послат свјатјејшему патријарху царичин брат Теофан, царев маченосац, да га позове на њихов скуп ради препирке с њима. Светитељ одговори изасланику: Пастир, лишен оваца, не излази у борбу против вукова, и који иште себи здравља не бори се са зверовима. Зашто ви, одузевши ми поверене ми од Христа овце, позивате мене на препирку, да се ја један борим са јеретицима као са вуцима? Ако то желите, онда ми вратите моје овце, пустите из затвора и тамница свештенике и клирике, и нека сваки заузме своје место; нека буду враћени из прогонства архијереји и понова заузму своје престоле, а јеретички лажноепископи који се сада налазе на њиховим местима, неканонски постављени, нека буду свргнути; и сви правоверни, који су гоњени и злостављани, нека буду пуштени на слободу; - тада, ако Бог хоће и ако ја оздравим, бићемо готови да саборно изобличимо јеретичка зла и недела. А сабор и разговор о вери треба да буду у саборној великој цркви, где сам Христос Бог присуствује у пречистим Тајнама Својим, а не у царским палатама, јер о црквеном ваља расправљати у цркви, а у палатама нека се решавају грађанске ствари.
Са таквим одговором Теофан се врати онима који га беху послали. А ови се још више наљутише на светитеља, па му понова упутише неке из свога зборишта, да га сада позову не на препирку већ на суд. Њима свети патријарх одговори: Ко ме позива на суд? Да ли који патријарх: римски, александријски, антиохијски или јерусалимски? А ако њих нема на вашем сабору, онда коме идем? Ви ли позивате мене - патријарха? Ви ли ћете, незаконити, судити мени, законитом пастиру? Ја нећу отићи к отвореним непријатељима мојим, који се као љуте звери спремише да ме невиног растргну. А и како ћу поћи болестан, када не могу ни са постеље да устанем? Осим ако ме са постељом не узмете и не однесете?
И ови се изасланици вратише празни. Тада јеретичко збориште, испуњено превелике злобе, незаконито осуди на свргнуће невиног, светог и богоугодног мужа, патријарха Никифора, и предаде га анатеми, док је само то збориште заслуживало хиљаде свргнућа и анатема; па не само светог Никифора, него и претходнике његове, пресвете патријархе правоверне: Тарасија и Германа, који блаженом кончином отидоше ка Господу, ово збориште предаде анатеми. Тиме и завршише своје лукаво зборисање (815. године).
Касно увече цар посла војнике да светог Никифора изведу из патријаршијског двора и одведу у заточење. Свирепи војници наиђоше на дом са оружјем и с кољем, вичући и грдећи свјатјејшег Никифора и његове претходнике патријархе, Германа и Тарасија. Чувши то, патријарх заплака, и заблагодари Богу што се удостоји таких грдњи за православље. Гореспоменути патриције Тома, коме од цара би поверена саборна црква свете Софије, а који тада беше и чувар патријаршијског дома, запрети војницима и нареди им да престану са виком; па закључавши чврсто улазна врата патријаршијског дома, оде к цару и рече му: Господару, није потребно много војске, да се не би народ, чувши галаму, слегао и учинио неко зло; пошаљи само два мужа и са њима неколико слугу, да патријарха изнесу на рукама, јер је тешко болестан и не може да иде сам.
Цар тако и уради: нареди војницима да се повуку од патријаршијског двора, а кроз један сат посла два мужа из свога дворца; и свјатјејши Никифор би изведен, или тачније - изнесен из свога дома. Желећи пак да се помоли у својој великој престоној цркви свете Софије, уђе у њу подржаван двојицом, и наредивши да се запале свеће и тамјаном окади, он се крстолико простре на земљу и дуго се мољаше, ридајући и земљу сузама квасећи. Затим устаде са земље и, угледавши неке православне који у то време беху дошли у храм и плакаху за патријархом, он их благослови, и опраштајући се са њима рече им: Чеда, затекох вас као правоверне хришћане, као правоверне хришћане и остављам вас.
И изађе из цркве. Војници га онда посадише у кола, и у поноћ, када сви спаваху, одвезоше на морску обалу. Ту га укрцаше у лађу и превезоше у Хрисопољ,[6] у неко место звано Волује, где беше манастир. Тако, без икакве кривице би прогнан са престола свог велики угодник Божји, свјатјејши патријарх Никифор, после деветогодишњег управљања Црквом Христовом. После не много времена он би одаслан даље на острво Проконис,[7] у манастир светог великомученика Теодора. А када га на лађи превожаху ка том острву, пролазећи мимо краја где обитаваше преподобни Теофан, игуман Великог села,[8] они прозорљивим очима угледаше један другога и поздравише на овакав начин: преподобни Теофан, налазећи се у својој келији нареди своме ученику да стави жар у кадионицу, па упаливши свеће и метнувши тамјан у кадионицу, поклони се до земље, говорећи као к некоме лицу које је пролазило мимо. А кад га ученик упита: Шта то радиш, оче? Коме се поклони и коме говориш? Преподобни одговори: Ево, свјатјејши патријарх Никифор, неправедно прогнан за правоверје, одлази у заточење пролазећи лађом сада мимо овог краја; због тога запалисмо свеће и тамјан, да патријарху одамо потребно поштовање. - А провиде то и свјатјејши патријарх Никифор налазећи се на лађи: јер изненада преклони колена, поклони се светоме старцу узајамно, па пруживши руке у ваздуху, благосиљаше. А један од оних што са свјатјејшим беху на лађи упита га: Кога благосиљаш, свјатјејши оче, и пред ким се поклони преклонивши колена? Патријарх одговори: Ево, Теофан Исповедник, игуман Великог села, поздрави нас и одаде нам поштовање запаљеним свећама и тамјаном, а и ја му се са своје стране поклоних, јер ће и он за кратко време пострадати слично нама. - То се ускоро и зби.
Пошто светитељ Христов Никифор стиже у место свога заточења, он проведе тамо тринаест година у беди и у лишењима сваке врсте и у честим болестима, па пређе ка Господу на вечити одмор. А престављајући се ка Господу, он радосне душе изговори ове давидовске речи: Благословен Господ који нас не даде зубима њиховим у плен! Душа се наша избави као птица из замке ловачке; замка се раскиде, и ми се избависмо (Пс. 123, 6-7). Рекавши то, он предаде душу своју у руке Господа свог, 2. јуна 827. године.
И ридаху за њим верни, а јеретици се радоваху. Чесно тело његово би погребено у цркви светог великомученика Теодора. Потом, када јересиарси изгинуше, и када иконоборачка тиранија престаде, и када понова сину тишина и правоверје, чесне мошти његове бише пренете у Цариград 13. марта 846. године, за царовања Теофилова сина Михаила[9] и матере његове Теодоре,[10] и чесно положене у саборној цркви свете Софије,[11] у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ЈОВАНА СОЧАВСКОГ, Пострадалог у Аспрокастру

Много је светих људи који врлински и богоугодно поживеше и нама примере за подражавање оставише; међу њима се налази и овај угодник Божји, иако последњи по времену, но не мањи од претходних. Јер Господ Христос удостоји венца не само мученике првих векова, него и сада, у последња времена, отвара врата онима који то ишту, и удостојава их исте славе и дарова. Дакле, од тога почињемо повест о светом Јовану, храбром војнику Христовом, испуњеном благодати Светога Духа, - ко беше он, и одакле, и на који се начин удостоји лика и венца мученичког.
Овога мужа даде Трапезунт, град славан и велики, који се налази на Истоку, близу Асирије и граница велике Јерменије. Изобилујући свим што је потребно, овај град је подесно пристаниште за лађе које одасвуд упловљују у њега; житељи његови, као приморци, баве се трговином и морепловством, од чега и добијају довољно средстава за живот. Тако се и блажени Јован бављаше трговином, због чега често путоваше морем у разне градове. Једном му се догоди да се са много робе укрца у лађу једног иностранца, који пореклом беше Фрјаг,[12] вере не православне, по нарави груб, немилосрдан и нечовечан. За време светитељеве пловидбе са овим човеком, стаде враг ђаво завидети богоугодном животу Јовановом: јер враг не могаше подносити врлински живот Јованов, видећи како се он често моли Богу, како се пости, како је добродушан и свакоме приступачан, како је милосрдан према оскуднима на лађи и према онима који се разболе. Слуга Христов тешаше такве, дајући им све што им треба и у свему их дарежљиво помажући; са очима пуним суза он говораше себи: Ако се покажеш милостив према страдајућем брату, бићеш и сам помилован; и ако утешиш тужнога, бићеш и сам удостојен утехе од Бога.
Видећи то, невидљиви враг завиђаше светитељу и жељаше да га омете и одврати од пута спасења. И намисли враг да га најпре отргне од благочестиве вере. Зато он нахушка против њега видљивог врага, управитеља лађе, човека друге вере, те стаде правоверном слузи Христовом ружити православну веру. У многобројним препиркама о вери, које они вођаху за време путовања лађом, свети Јован, као човек врло мудар и искусан у књижној науци, увек побеђиваше Фрјага и посрамљиваше његово неправилно умовање; а овај се љућаше на непобедивог војника Христовог, и беснијаше, и много га вређаше; па у том непријатељском расположењу свом смисли да му учини зло. Док такво непријатељство пламћаше у њему, пристадоше уз обалу код Бјелограда (Аспрокастрон), близу Босфора. Тамо овај зли лађар изађе из лађе, и оде код градоначелника тога града, Персијанца по пореклу и вери, који беше ревносни чувар предања својих отаца, и изнесе пред њих овакву клевету на светог Јована: Начелниче, са мном је на лађи допутовао овамо један човек, који хоће да се одрекне своје хришћанске вере и да приступи вашој вери; он ме за време пловидбе обавести о томе, и многим заклетвама потврди да неће променити своју намеру. Стога се ти што пре постарај да га приведеш вашој вери, да би ти стекао велику похвалу од твога народа, јер је тај човек врло образован и красноречив, и међу угледним велможама града Трапезунта није последњи.
Чувши то, градоначелник се испуни радости; па пошто седе на обичном судишном месту, он нареди да му с чешћу приведу блаженог Јована Трапезунћанина. Када му га приведоше, он му рече: Много сам о теби слушао, изврсни човече, како си заволео нашу веру и хоћеш да јој приступиш. Наша вера има за предмет размишљања скупоцене ствари, и запаљује љубављу према себи срца оних који је разумеју; а који је с радошћу примају, њима даје срећан и дуговечан живот; хришћанска пак вера заслужује исмевање. Стога, одлични пријатељу, не оклевај да је одбациш далеко од себе, и пред овим свенародним скупом похули громким гласом хришћанске законе и предања, јер се ради тога и слегоше овде сви, заједно са женама и децом, пошто чуше да желиш постати исповедник наше светле и преславне вере. Приступи дакле, дивни човече, стани заједно с нама, и најјаснијим гласом прослави светозарно сунце, одај поштовање звезди што претходи сунцу, и принеси жртве небеским светилима која обасјавају васељену, па ћеш се удостојити многих почасти и великих чинова од цара нашег, а нама ћеш бити искрени брат и науживаћеш се живота који је сладак свима људима.
Док ове лукаве речи Персијанац говораше са злурадошћу и подмуклошћу, свети Јован, уперивши к небу своје мислене очи, призиваше у помоћ Господа који је рекао: Када вас поведу пред цареве и кнезове имена мога ради, не брините се унапред шта ћете говорити или шта одговарати у онај час, јер ће се вама дати реч којој неће бити у стању противити се сви ваши противници (ср. Мк. 13, 11). Затим, погледавши својим телесним очима на мучитеља и смело испруживши руку, он одговори:
Мени изгледа да ти отворено лажеш, начелниче! јер ја нисам говорио да хоћу да се одрекнем Христа мога. Не било тога са мном! И нека Господ мој Исус Христос не допусти да ми то икада и на ум дође! То су замисли непријатеља истине - Сатане, оца твога. Јер, ушавши у тебе, као у свој властити сасуд, он кроз тебе разговара са мном, надајући се да ме привуче погибли, и приморава ме да отступим од истинитог Бога, Створитеља како свих видљивих и невидљивих твари, тако и самог тог сунца које ти поштујеш као Бога, пошто си опседнут тамом прелести, и у безумљу указујеш твари оно поштовање које приличи узносити једино Богу. Не прелашћуј ме, дакле, да скренем ка лажи, него напротив, ти сам, сазнавши од мене тајну истине, одагнај маглу незнабожја која ти притискује душу, и удостоји се постати син светлости, сијајући јаче од сунца светлостима божанског крштења. Не сматрај Богом видљиво сунце на небу, него знај да је то светило огњене природе, створено у четврти дан и одређено од Створитеља Бога на службу људима. А створење зар може бити Богом?
Рекавши то, свети Јован подиже и очи и руке к небу, па кликну да сви чују: Нека се не одрекнем Тебе, Христа Спаситеља мога, са беспочетним Твојим Оцем и са Пресветим Духом слављенога Бога! Нећу се поклонити сунцу, нити ћу послужити огњу, нити ћу жртву принети звезди, коју грчка митологија назива Венером, која је имењак са блудном страшћу!
Док мученик тако говораше смелим гласом и радосним лицем, мучитељ се често мењаше у лицу, распаљиван у срцу огњем гнева, и не могући да дуго трпи човека који говораше супротно њему, - јер свети Јован слављаше Христа кога незнабожни начелник хуљаше, и усред огромне масе народа исповедаше да је Христос истинити Бог, а безбожну веру начелникову као заблуду унижаваше и потпуно побијаше, - нареди војницима да са мученика скину одело, што ови за трен ока учинише, и светитељ стајаше наг но - у Христа обучен. Затим начелник нареди да се пред мученика стави мноштво тојага, па рече мученику: Ти си обећао, не да нам басне причаш него да се некорисне вере своје одрекнеш, и усрдно си желео да приступиш светлој вери нашој и да се украсиш законима нашим. Стога, мани своје дуге злоречиве говоре, па испуни што си обећао: поклони се светозарном сунцу. Ако то не учиниш, онда - тако ми изврсне вере наше! - ја ћу ти овим тојагама не само тело здробити, него ћу те ставити и на друге најљуће и неподношљиве муке, па ћу те најпосле предати на најгорчу смрт.
Свети мученик на то одговори: О мучитељу, испуњени сваког неваљалства! Нисам ја приповедач басни, већ сам слуга и проповедник истинитог, у Тројици слављеног, Бога, у кога се научих веровати од мојих родитеља и предака; и сада се Њему Јединоме клањам, и Њему приносим жртве хвале; Њега признајем и исповедам за Саздатеља свега; Њега очекујем као Судију живима и мртвима: Он ће доћи да свакоме плати по делима његовим, у оно време, када се ово видљиво сунце, које је одређено на службу људима, по заповести Његовој буде помрачило. Стога се не надај да од мене чујеш што друго, јер што у почетку рекох, то и сада говорим: докле год ума имам и владам својим разумом, дотле никада нећу успоштовати твар уместо Творца, нити се поклонити створењу уместо Створитељу. Не оклевај дакле, делатељу неправде, него обелодани скривану у теби псећу и нечовечну нарав, и ослободи себе брига око измишљања мука за мене: ма каквом врстом мучења и смрти пошаљи ме моме Господу Богу, за којим жудим. Што намераваш чинити, чини брзо, да у мојим ушима не би сувише дуго одјекивале твоје безбожне речи, за које пророк рече: отров је аспидин у устима њиховим (Пс. 139, 3), и да очи моје не би дуго гледале свегадно лице твоје. Ево, пред тобом је наго тело моје, готово на муке од тебе. Биј тојагама, спаљуј огњем, утопи у води, или мачем искасапи; и ако имаш које друге, још љуће муке, немој се лењити да ми их нанесеш: све сам готов радосно поднети за љубав Христа мог.
Чувши ове мученикове речи, свирепи мучитељ се запали гневом, па нареди да мученика одмах испруже на земљу, и немилосрдно бију чворовитим тојагама. Слуге тако свирепо бише страдалца Христовог, да многа парчад меса од његовог издробљеног тела одлетаху у ваздух заједно са моткама; и обагри се крвљу сво место, где мучаху светитеља. А храбри страдалник јуначки подношаше такво мучење и, подижући к небу очи ума свог, говораше: Благодарим Ти, Господе Боже, што ме удостоји да се крвљу својом очистим од грехова својих, који ме, по немоћи људској, снађоше после светог крштења.
А синови погибли, чујући молитву мученикову к Богу, још се више разбеснеше, па га све дотле жестоко тукоше док глас његов не умуче. У сумрак начелник нареди да мученика, који је једва дисао, окују у двоје вериге, па вргну у тамницу и тамо га чувају до сутрадан за још страшније мучење. Но пошто мученик од љутих рана не могаше ићи сам, то га као неку мрцину одвукоше и вргоше у тамницу.
Сутрадан завероподобни мучитељ седе на судишту и нареди да му доведу мученика Јована. Страдалник Христов стаде пред њега светла лица и радосне душе. Погледавши у мученика и угледавши његово светло и радосно лице, нечестиви судија се веома зачуди, како се после тако љутог мучења налази душа у њему, и он је весео као да никаква мучења није претрпео. И рече му судија: Видиш ли, Јоване, до каквог те бешчешћа доведе твоја непокорност? Умало се ти не лиши слатког живота, који је свима људима милији од свега. Но, ако се покориш моме паметном савету, онда ти је готово и здравље: јер за неколико дана биће излечено твоје изранављено тело, пошто ми имамо врло искусне лекаре који су дошли из Индије и Персије. Ако пак хоћеш да и надаље останеш у хришћанству, онда знај да те чекају још врло многа зла.
Свети мученик одговори: О изранављеном телу свом ја се ни најмање не бринем, судијо! Јер, уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља, као што говори велики апостол Господњи (2 Кор. 4, 16). Ја само о једном бринем: да муке на које ме ти стављаш претрпим до краја, крепљен Христом, који је рекао: Који претрпи до краја, тај ће се спасти (Мк. 13, 13). Стога, ако си измислио неке нове муке за мене, хајде, стављај ме на њих, јер оне прве, на које си ме ставио, ја не сматрам низашта.
Посрамљен овим мудрим речима светитељевим, безумни мучитељ уздрхта од гнева и, рикнувши као звер, он нареди да мученика поново простру по земљи и још свирепије бију. И слуге дуго бијаху страдалца непоштедно, смењујући се, те му и унутрашњост би веома изранављена; а он, шапћући устима, молитву твораше к Богу. А када малаксаше војници бијући тело ове дијамантске душе, и људи свих узраста, који се беху скупили да посматрају мучење, стадоше викати на неваљалог судију, осуђујући његову бездушност и свирепост, тада мучитељ нареди да доведу коња нејахана и љута, да му чврсто привежу за реп ноге мученикове, па да један војник узјаше коња и што јаче јури по улицама градским, вукући страдалца Христова. И тако би светитељ вучен по целом граду; и беше то потресан призор за очи благочестивих. А када јахач јураше улицама у којима живљаху Јевреји, гомиле Јевреја се ругаху вученом мученику, и кежаху се на њега и викаху, и бацаху се на њега свачим што им беше у рукама, кикоћући се лудо и ружно. Најзад један од Јевреја утрча у кућу, дохвати го нож, па стигавши вученог светитеља одсече му чесну главу. И тако овај добри војник Исуса Христа заврши свој мученички подвиг, предавши свету душу своју у руке Господа свог, 2. јуна 1492. године у Бјелограду (Аспрокастрон). А чесно тело његово војник онај одвеза од репа коњског и остави га ту на том месту, и оно лежаше са отсеченом главом непогребено и нечувано, и нико од хришћана не смејаше да га се дотакне, бојећи се јарости незнабожаца.
А кад наступи ноћ, над телом мучениковим догоди се дивно чудо које се јасно видело: многа кандила јасно гораху, и три светлоносна човека певаху неисказане свештене песме, и кађаху, и огњени стуб дизаше се над моштима светитељевим. Ово чудо видеше многи. А један Јеврејин, чија кућа беше близу места на коме лежаше многострадално тело, мислећи да су то хришћански свештеници дошли да узму тело и да га по свом обичају сахране, узе лук са стрелом, привуче се тамо и, желећи да устрели једнога од тих тобожњих свештеника, он упери стелу и затеже лук што јаче могаше. И када хтеде да пусти стрелу, стрела са тетивом прилепи му се за прсте десне руке, а лук се прилепи за леву руку, те он не могаше ни стрелу пустити нити своје руке од лука и стреле ослободити; и тако се сву ноћ мучаше тај Јеврејин, тај змијин пород. А кад стаде свитати, они необични људи постадоше невидљиви; и огњени стуб, и кандила, скрише се. И људи свих узраста, стичући се на ово место, посматраху бедног стрелца како са натегнутим луком и срелом стоји као укопан, свезан невидљивом силом Божјом као железним оковима. И против своје воље Јеврејин тај казиваше подробно о свему што виде над мучениковим телом, и како га снађе одмазда од Бога за дрски покушај злобног дела. После довољног посведочења овога чуда, руке се његове одрешише и он се ослободи казне. Сазнавши за то, градоначелник се веома уплаши, и нареди хришћанима да узму мучениково тело и погребу. Хришћани га узеше и чесно погребоше крај своје цркве.
После не много дана онај Фрјаг који предаде светитеља на мучење, зажеле да украде чесно тело његово и однесе у своју постојбину, јер се већ беше покајао за недело своје. И једне ноћи, изабравши згодно време, он дође са својим друговима ка гробу мучениковом, раскопа гроб, отвори ковчег и хтеде да узме чесне мошти. Но у то време војник Христов јави се у сну свештенику те цркве и рече му: Устани и брзо иди к цркви, јер хоће да ме украду.
Свештеник одмах устаде, отрча к цркви, нађе гроб раскопан, ковчег отворен, и светитељево тело умало не однесено. Тада он сазва побожне људе, исприча им шта се догодило, и сви прославише Бога који прославља Своје светитеље; па узевши чесне мошти светог мученика, унесоше их у цркву и положише у олтару крај светог престола. И свете мошти лежаху ту више од седамдесет година, и често биваху над њима разне чудесне појаве ноћу и дању: јер некада се показиваше нека чудна светлост, некада стуб огњени, некада неисказани миомир излажаше из гроба, и даваху се исцелења.
Глас о томе дође до благочестивог и христољубивог великог војводе Александра, који је у то време владао Молдовлахијом и приморјем, човека који беше украсио себе многим врлинама и беше мученикољубац; и он силно зажеле да има код себе ту пребогату ризницу - чесне мошти мученика Христова светог Јована. Пошто се посаветова са свјашчењејшим архиепископом Јосифом, он посла у Бјелоград неколико својих велможа са доста војске, и они убрзо донеше отуда мученикове мошти. У сустрет изађе велики војвода са свима велможама, и свјашчењејши архиепископ са свим духовенством, и сав народ, радосно дочекујући мученика са свећама, кадионицама и миомирисним миром. И велики војвода, припадајући к светитељевом кивоту, грљаше многострадалне мошти његове, и прислањајући своје очи и усне на чесне руке мученикове, он роњаше сузе од велике радости, и мољаше светог мученика да буде заштитник државе његове. И тако са великом чешћу положише чесне мошти мученикове у свјатјејшој митрополији, у престоном граду Молдовлахијске државе Сочави. О исцељењима која се догодише тада, и касније, и која се даваху и дају од мученикових моштију разним болесницима, остављамо, - вели описатељ, - тим самим исцељеницима, да они причају о тим доброчинствима светог мученика. А овде је доста изложити: каква је мучења претрпео свети Јован, како је постидео нечестивог градоначелника, каква је јунаштва показао у подвигу, и како доби венац из руке подвигоположника Христа. Таква би дивна зарада светога Јована: мало даде а много заради, оставивши злобном мучитељу тело своје као бреме, устреми се, не у Трапезунт, него у небески Јерусалим, - у Мученички лик као мученик, у крило Авраамово, у насеља Светих, у пристаништа блага, у дворове неразориве, где предстаде Трисветој и Надбожанственој Тројици, Којој слава, моћ, част, сјај и поклоњење, сада и у бескрајне векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕРАЗМА ОХРИДСКОГ

Овај светитељ беше родом из Антиохије Сиријске и живљаше у време царева Диоклецијана и Максимијана (284-305 г.). Водио подвижнички живот на гори Ливанској, и достигао такво савршенство да је преко гаврана добијао храну од Бога, и био обдарен од Бога даром чудотворства. И преко воље своје он би постављен за архијереја. Пун божанске ревности он је апостолски путовао много, свуда проповедајући Еванђеље и чинећи многобројна чудеса. Стигавши у град Охрид (Лихнида), он молитвом својом васкрсе сина некога човека по имену Анастасија, и крсти овога. Том приликом Еразмо крсти и многе друге незнабошце и разори у Охриду жртвенике идолске. Због тога буде оптужен цару Максимијану, који се у то време бавио у Илирији. Цар посла по Еразма своје људе који му га доведоше. На царево питање, ко је и каквом се богу клања, светитељ не одговори. Разјарен, тиранин нареди да га бију по лицу. Светитељ упита, зашто га бију. Тиранин одговори: Зато што се не клањаш боговима. - А којим боговима да се клањам? упита мученик. Ја се клањам и служим Господу мом Исусу Христу; а ти ми реци, коме Богу још да се клањам.
Обрадован овом речју, цар одведе мученика у храм Зевсов. Помоливши се Богу, светитељ упита цара: А коме богу велиш да се поклоним? Цар му показа бакарни кип Зевсов, који беше дванаест стопа висок а шест широк. Свети Еразмо погледа мрко у кип, и - о чуда! - кип тог тренутка паде и разби се у парампарче, а из идола изађе страшна аждаја, која поплаши народ. Цар се постиђен врати у свој двор, а врло многи људи, њих двадесет хиљада, повероваше у Христа, и бише крштени од светитеља.
Затим светитељ опет учини силу, и аждаја погибе. Обавештен о свему, цар нареди војницима да посеку свих двадесет хиљада људи који примише хришћанску веру. Односно светог Еразма цар издаде заповест да му обуку ужарено бакрено одело, али благодаћу Божјом оно се намах расхлади и постаде као лед. Затим свети Еразмо би бачен у тамницу, али му се у тамници јави свети Архистратиг Михаил и ослободи га тамнице, као што некада ослободи апостола Петра.
Потом овај слуга Божји оде у Кампанију, где проповедаше Еванђеље људима. И тамо приведе многе вери у истинитог Бога. Затим се овај равноапостолни подвижник Христов врати опет у град Хермелију, где се повуче у једну пештеру, да се у њој до смрти подвизава. Пред смрт трипут се поклони према истоку и с уздигнутим рукама мољаше се Богу, да Бог опрости грехе и дарује живот вечни свима онима који са вером буду призивали његово име. По свршетку молитве чу се глас с неба: "Тако нека буде како си молио, целебниче мој Еразмо!" Сав радостан погледа светитељ још једном у небо и виде венац славе како се спушта на њ, и виде хорове анђела, пророка, апостола и мученика, који прилажаху да приме његову свету душу. Најзад узвикну он: "Господе, прими дух мој!" и издахну, око 303. године. Пештера с црквицом светога Еразма и данас стоји недалеко од Охрида, и од ње се и до данас пројављује велика сила угодника Божјег, Еразма свештеномученика.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА КОНСТАНТИНА

Свети Константин родио се на острву Митилини, у селу Псилометопон, од мухамеданских родитеља. Али Бог, који гледа не на лица него на срца људска, провиде у овом детету, док оно још беше у утроби материној, да ће оно имати добро срце, због чега га унапред изабра за Свога изабраника. То се може видети из тога, што одојче већ од првих дана показиваше своје будуће призвање, јер сисаше само једанпут на дан, и што за све време свога одојчаштва беше тихо и никада не заплака, чак ни онда када биваше гладно. И ово Богом изабрано детенце задивљаваше не само своју мајку него и све суседе. И тако оно растијаше до свога дечаштва.
Међутим свезлобни ђаво, исконски непријатељ рода људског, предосећањем својим предвиде да ће ово дете, иако рођено као Турче, Бог привући к себи добротом Својом због његовог доброг и незлобивог срца. Зато се и наоружа да га уништи. У том циљу он подстаче зло срце једне сусетке да убије несрећно дете. И једнога дана ова сусетка дође у посету Константиновој мајци и замоли је да јој да сина да прошета са њим. Не подозревајући у томе ништа, мајка јој даде сина, и они одоше у шетњу. Када изиђоше изван града, жена даде детету раније спремљене са отровом слаткише. Чим их дете поједе, отров стаде деловати: Очи му силно оболеше, тако да ништа не виђаше, а и цело му тело изнеможе. Када пакосна жена доведе мајци болесно и изнемогло дете, она се зачуди од чега се тако брзо разболе син њен. Сматрајући да је то случајно обољење, она позва лекаре; лекари употребише разне лекове, али, видећи да лекови ништа не помажу, одусташе од даљег лечења. И тако дете боловаше три године. Али на ову невољу наиђе друга: јадно дете разболе се од богиња, и потпуно изгуби вид. Болест се толико погорша, да су болника већ спремали за смрт. Но свемогући Бог, видећи невиност и трпљење дететово, благоволе спасти га по великој милости Својој, извевши га из таме муслиманске и привевши га к истинитој светлости хришћанске вере. И то Бог учини на следећи начин:
Једна побожна хришћанка, која становаше недалеко од куће Константинове мајке, дође у посету болеснику. Тешећи болесника и његову тужну мајку она, побуђена одозго и покренута сажаљењем, стаде молити детињу мајку да јој допусти да њено болесно дете однесе у хришћанску цркву и тамо га загњури у свету воду. Ја сам уверена, рече притом ова побожна жена, да ће га Бог наш, који је створио небо и земљу, исцелити. Мајка, сломљена болом, пристаде на њен предлог. Жена онда одмах узе дете, однесе га у цркву, и уми га светом водом. После тога дете потпуно оздрави и прогледа на једно око, али му друго остаде донекле затворено, по неиспитаном промислу Божјем који све премудро уређује. И дете, које на рукама донеше у цркву, врати се на својим ногама кући, где га задивљена мати срете и, прославивши Христа Бога, промени жалост у радост.
После неког времена мати Константинова, која већ неколико година беше удовица, удаде се за другог, па се са мужем и децом пресели у Анатолију, у град Магнисију. Али се у том граду не задржаше дуго, пошто се поочим показа пијаница и опаке нарави, и често је свирепо тукао своју пасторчад. Због ове породичне неслоге мајка ове јадне деце одбаци свадљивог мужа, па се са својом децом пресели у Смирну.
У Смирни старији брат Константинов постаде јувелир, а он - разносач поврћа и воћа. Као такав, он је доста често залазио у митрополију, и тамо понекад ступао у разговор, или слушао друге где разгововарају, те је на тај начин научио грчки језик. Имајући сталне везе са хришћанима он, уз помоћ благодати Божје, стаде у срцу свом осећати наклоност према хришћанској вери. Коначна пак одлука да поверује у Исуса Христа створи се у њему при следећим околностима:
Једном се у митрополији Константин срете са једним духовником и замоли га да му што прочита из хришћанских књига. Духовник испуни младићу жељу, прочита му нешто нз Светога Писма, и то као варница паде у младо срце, и запали у њему огањ божанске љубави; и од сладости те љубавн он донесе чврсту одлуку да одбаци муслиманску веру и приступи Христовој Цркви.
У то исто време у Смирни беснијаше силна куга. Бојећи се заразе, Константин са своја два друга хришћанина, које је братски волео, оде у цркву светог великомученика Георгија, верујући да ће тамо бити спасени и од заразе и од смрти. И стварно, вера их спасе од смрти: али, на жалост, лукави враг улови јадног Константина те он паде у блуд. После пада у блуд он више не осећаше у своме срцу пређашњу топлину, него се место ње појави нека хладноћа и пустота, које ипак не потрајаше дуго. Јер човекољубиви Бог не остави свога изабраника него му пружи руку помоћи, те несрећни младић брзо дође к себи. И осетивши пустоту у срцу, он се стаде кајати и горко оплакиваше губитак радости духовне и девственичке чистоте. А да се по други пут не би занео и пао у сладострашће, он, не казавши никоме, отпутова у Свету Гору Атонску.
У Светој Гори он се заустави у Новом скиту; ту проведе петнаест дана, па обелодани једноме иноку да је мухамеданац и жели да прими хришћанску веру. Инок одмах крену у обитељ светога Павла и исприча тамошњим старцима о Константину и о његовој жељи да ступи у Христову Цркву. Старци због неких разлога отклонише од себе ту ствар и саветоваше иноку да се Константин обрати лаври светог Атанасија. Када то чу, јадноме младићу би тешко; но, покоравајући се нужди, он се упути у Лавру. Пропешачивши неко време, он осети умор и, руковођен промислом Божјим, сврати у Капсокаливски скит, где с родитељском љубављу би примљен од старца Гаврила. Видећи умиљатост и доброту побожног старца, Константин му откри своју намеру: да се крсти. Не бој се, синко, рече старац, Бог ће испунити твоју жељу, само ти имај стрпљења. - И старац одмах сазва скитске старце, изложи им младићеву намеру, и затражи од њих савет. Но старци одлучише да младића упуте у Лавру пошто је у питању врло важна ствар, а њихова обитељ и они зависе од Лавре. Међутим у Лаври, чим дознадоше да је Константин Турчин, не усудише се да га крсте бојећи се турских власти, него га упутише у Иверски манастир, код прогнаног свјатјејшег патријарха Григорија V, који тамо борављаше у молитвеном тиховању и самовању (види 10. април).
Наилазећи свуда на сметње, младић заплака горко и сву ноћ проведе у сузама и без сна, и тек се у свитање донекле смири. И заспавши, он види у сну: к њему приступа Пресвета Дјева Богородица, блистајући неисказаном светлошћу, и тихо му говори: "Не тугуј, него иди опет у Капсокаливски скит; о теби се брине сам Бог, Син мој, ка коме ти желиш да дођеш, и Он ће све устројити на добро". - Од ових речи младић се пробуди, али никога већ не беше пред њим. И не часећи ни часа, он оде у скит, и исприча старцу Гаврилу о свом виђењу. Удивљен младићевим казивањем и тронут његовим сузама, старац га са једним скитским братом упути к патријарху.
Када младић стиже у Иверски манастир и изађе пред светитеља Григорија, паде пред ноге патријарху и стаде га са сузама молити да га крсти у хришћанску веру. Патријарх, желећи да стави на пробу његову намеру, рече му: "Зашто си, младићу, дошао к нама - угњетаванима? Шта ти тражиш од нас овако бедних? Нисмо ли ми униженији од свих народа? Није ли у вашим рукама власт, слава и сва земаљска блага? Како си то ти једини незадовољан и презиреш она привремена земаљска уживања, која тако ишту остали? Боље је, дакле, предомисли се, да не би после жалио и кајао се".
Не одговарјући ништа светитељу, младић је погнуте главе горко плакао и лио сузе... "Зашто ништа не одговараш?" упита га патријарх, желећи да још боље испита његову намеру. Уместо одговора младић стаде ридати. Ово ридање дирну светитеља, и он му умиљато рече: "Умири се, чедо, и иди натраг у Капсокаливски скит, па се тамо спремај за крштење, које ћу ја сам извршити над тобом. Само до тога дана не казуј никоме ко си". - После тога патријарх га огласи, и при оглашењу даде му име Михаил.
По повратку у Капсокаливски скит, Михаил проведе шест месеци у припремању себе за велику тајну крштења. У току тих месеци ђаво му никако није давао мира, смућујући му помисли и сејући по њима страх, да би га натерао да бежи из Свете Горе. Још је наводио на њега и привиде. Али сва та вражја искушења не нашкодише Михаилу још и стога што су к њему често долазили братија, па га тешили и крепили у тој борби. Да би ту помоћ братије отклонио, ђаво се појави на очевидан начин. Тако, једне вечери Михаила посети брат Герасим; и после дугог разговора Михаило замоли брата Герасима да остане код њега и преноћи. Брат пристаде. И када Герасим стаде читати Свето Писмо ради утехе Михаилу, демон закуца на врата молећи да га пусте унутра. Мислећи да је то неко од братије, они изађоше, но, не угледавши никога, они се смутише, па се вратише у келију, и Герасим настави прекинуто читање. Међутим, након мало времена ђаво поново дође и сада већ сам покушаваше да отвори врата, што њих двојицу нехотице уплаши. И када они отворише врата и изиђоше, опет тамо не беше никога. Тада они, познавши у томе лукавство ђавола који је хтео да их застраши, падоше пред иконом Богомајке и помолише се пред њом. Затим, штићени окриљем Богородице, они легоше да спавају, и мирно проведоше ноћ.
А када наступи одређени за крштење дан, Михаил се испуни радости. За време свете Тајне крштења, при погружавању Михаила у купељ и изговарању речи молитве: "крштава се слуга Божји Константин у име Оца и Сина и Светога Духа", лице његово тако засија, да се није могло гледати у њега, и око, којим дотле ништа видео није, потпуно се исцели. Видећи то, братија узнесоше благодарносг и хвалу Богу који твори дивна чудеса.
Извесно време после крштења, Константин замоли старца за благослов да посети Иверски манастир, да би се поклонио икони Богомајке Вратарке и, по обећању, запалио свећу пред њом. Добивши благослов, он оде тамо са једним иноком од скитске братије. При повратку отуда он сврну у Претечин Скит, пошто беше чуо да тамо молитвено тихује и самоћује велики старац - духовник, који је недавно послао ка Господу три своја ученика, пострадалих за исповедање имена Христова, и да се делови светих моштију њихових налазе у том Скиту. Видевши свете мошти, Константин им се побожно поклони и целива их, и у том тренутку њему радосно заигра срце и обузе га жеља да пође путем ових преподобномученика, да подражава њихово живљење, а затим да пострада за љубав Господа Христа који га је извео из мрака на светлост познања истине. Духовник пак, разговарајући са Константином о користи душевној, исприча му, поред осталога, и о страдањима светих преподобномученика, његових ученика. То још више загреја Константиново срце и утврди га у намерн да пострада за Христа.
Вративши се у скит к своме старцу, Константин беше утучен због свега што виде и чу. Опитни старац примети то, и упита га што је тако утучен. - О, оче! одговори Константин са уздахом, како да не будем утучен, и како могу бити спокојан, када истинске слуге Христове крвљу посведочише своју веру, а ја, шта ћу принети као дар Господу мом Исусу Христу? Какви су плодови моје вере, моје љубави, према Њему? Признајем ти, оче, откако бејах у Претечином Скиту и целивах свете мошти преподобномученика, донесох одлуку: да следујем њиховим стопама. Та ми мисао неда мира, и стално ме гони. Стога, благослови, оче, и мене да пострадам за Христа! - Благословен Бог, чедо, одговори старац Гаврило. Ако је то угодно Богу, онда ће Он сам, на својствени Му начин, испунити твоју жељу. - Али Константин остаде упорно при својој одлуци. Тада старац, видећи да је тешко разуверити младо срце, у које је запала и разгорела се мисао о мучеништву, одреди Константину да проведе четрдесет дана у затвору, подвизавајући се у бдењу, посту и молитви, са надом да ће за то време сам Бог открити Константину оно што је корисно по њега.
Истински послушник с радошћу прими старчеву заповест, усели се у безмолвну келију, и свим срцем смирено мољаше промислитеља Бога да му открије, да ли је његова намера пријатна Његовој светој вољи. И у прву ноћ свога затворништва, када после дуге и усрдне молитве заспа, он усни ово: као да се налази у цркви Свете Софије; одједном се отвори црквено кубе, и он угледа на облацима Господа Христа, окруженог мноштвом анђела. Један од тих анђела се одвоји, долете ка Константину, узе га за руку и хтеде да га узнесе ка Господу. "Остави га", чу се глас Господа Христа, "још је рано". - И Константин се пробуди. - Када овај сан он исприча старцу, старац му кратко примети: "Из тога се види, да још није воља Божја да ти узмеш на себе подвиг мучеништва". И посаветова му старац да се подвизава и да буде у послушању, чиме се и без мучеништва човек може спасти.
И тако се Константин покори старцу и смири на дуго време. Али једном када беше у цркви и слушаше читање, у његово срце западоше пророкове речи: Ако одвојиш што је драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). Ове свештене речи он примени на себе, а тајна мисао дошаптаваше му да иде у град Магнисију, и да обрати у хришћанску веру своју рођену сестру која живи у том граду. Ова му мисао не даваше мира, и он је откри своме старцу, као и жељу да ту мисао приведе у дело. Али старац, налазећи да је та ствар изнад његових моћи, посла га у скит свете Ане к духовнику јеромонаху Јоасафу. При томе му рече: "Ма шта ти казао духовник, прими као из Божјих уста, и поступи потпуно по његовом савету".
Константин оде к духовнику Јоасафу и откри му своје намеру. Духовник га не само не одврати од добре намере, него га с љубављу благослови да изврши добри подвиг. На ово се саосећајно сагласи и патријарх Григорије. И они му, сем благослова, дадоше препоручна писма за представнике цркве у Магнисији, нарочито за Кидонијског наставника Григорија, да би он с очинском љубављу примио Константина и помогао му да успешно оконча похвално дело.
Опростивши се са старцима, Константин напусти Свету Гору и ускоро стиже у Кидонију. Тамо предаде препоручна писма, и преко њих се упозна са неким хришћанима. А пошто у то време не беше лађе која би пловила у Анатолијске крајеве, Константин се у међувремену стаде бавити пиљарењем. Док се он бавио тиме, једном га распознаде чиновник Кидонијског аге, који га је познавао израније док је он још био мухамеданац. Но да се не би преварио, Турчин се стаде тајно распитивати за њега код његовог суседа, који се такође бавио пиљарским послом. Али овај избеже да да јасан одговор и рече да га уопште не познаје. А увече, када сви стадоше одлазити својим кућама, сусед поче тајом распитивати Константина, да ли је истина да је он по рођењу Турчин, као што тврди агин чиновник. - Није истина, одговори Константин збуњено, он се преварио; вероватно се пребацио, а ја сам чист хришћанин.
Овај догађај толико узнемири Константина, да он сву ноћ не могаде заспати од страха, и у зору реши да бежи из овога града. И чим свану, он оде на морско пристаниште. Тамо нађе морнаре са брода који је пловио за Смирну, погоди се с њима, и скочи у чамац који га је имао одвести до лађе. Али у то време разлеже се са обале глас неког Турчина који је захтевао од морнара да му предаду Константина. Уплашени морнари без речи предадоше Константина Турцима. Чим Турци доведоше Константина к аги, овај га упита: "Ко си ти; откуда си дошао у наш град, и како се зовеш?" - Ја сам из далека, одговори Константин, путујем у Анатолију, исповедам хришћанску веру, а име ми је Константин. - А ако се овде нађе човек који ће доказати да си ти Турчин? - Тако нешто једва је могуће, јер сам ја хришћанин.
У том тренутку приступи агин чиновник, и обраћајући се Константину рече: Узалуд се напрежеш да докажеш како ниси Турчин! Та зар ти ниси брат смирнског Турчина - јувелира? Ја то врло добро знам, и нико ме не може разуверити у томе. - Видећи да се све десило по Божјем промислу, Константин одговори храбро: Да, заиста сам био Турчин, али сам кратко провео у безаконој муслиманској вери, јер ме Господ мој Исус Христос, по великој милости Својој, изведе из таме и приведе к истинитој светлости. Сада пак ногама газим вашу веру са свима обредима, јер она све своје следбенике одводи у вечну погибао.
Чувши хулу на своју веру, ага нареди да Константина избију, па онда закључају у тамницу, док не смисли шта ће даље радити с њим. И ага написа писмо к Мосхониском паши, молећи га да одмах дође због једне веома важне ствари. Паша дође хитно, и одмах сабра судије да суде Константину. - Јеси ли се, несрећниче, предомислио? упита га паша. Ако останеш у нашој вери, онда ишти што год хоћеш: богатство, почасти, и остало; све ће ти се дати, само остани веран великом пророку.
- Смешно је то и слушати! одговори мученик с осмехом. Ви сте људи великодостојници, а такве бесмислице говорите, да их и дете не би изрекло. На пример: ви називате великим пророком оног лажова који пропаде; а пропашће и сви они који му следују и верују у њега као у пророка. Но ја га проклињем; а ваше богатство и почасти које ми обећавате, сматрам низашта, пошто је богатство моје, почасти и слава моја - Исус Христос, од кога ме нико и ништа одвојити не може.
- Ако је тако, грозно викну паша, онда ћемо ми умети приморати тебе да напустиш своју заблуду. - И нареди да мученика бију штаповима по табанима, па да га затим баце у тамницу. У тамници страдалца Христовог посећиваху кришом од Турака неки хришћани, који га тешаху и сокољаху да благодушно подноси мучење и да чврсто стоји у исповедању имена Исуса Христа, који му већ припрема мученички венац и царство небеско.
У то време чу за Константиново страдање један циганин, ковач, познат са своје зверске злоће. Он зажеле да се наруга Божјем човеку, па се јави аги и рече му: Ако ми даш под моју власт тог хришћанина кога сте јуче мучили, уверавам те да ће се он одрећи свога Христа и поверовати у великог пророка Мухамеда. Огледи моји заслужују пуно поверење, јер сам их десет година опробао на једном хришћанину Георгију, који, иако се не одрече Христа, ипак умре најужаснијом смрћу.
Ага са задовољством пристаде на циганинов предлог и предаде му на располагање страдалца Христова. Зли циганин стаде вршити своје огледе: најпре натаче на главу светом мученику усијани гвоздени шлем, од чега дим излажаше страдалцу из ноздрва; затим му оловним куглама тако стеже слепе очи и лобању, да мученику испадоше очи из очних дупља. Све ове паклене муке светитељ трпљаше благодушно: срце његово, обузето љубављу према Господу Христу који га је крепио, беше туђе страдању тела; љубав Божја заглушиваше љуте патње од мучења, стога мученик остајаше чврст и непоколебљив.
После ових мука опет бацише мученика у другу тамницу, у мрачном подземљу, па му забише ноге у тешке кладе. Док се ту налазио, неки хришћани видеше ноћу јарку светлост, која је излазила из храма светог новомученика Георгија и продирала у тамницу Константинову. Након неколико дана свети мученик би опет изведен на суд пред агу. Ага га упита: Да ли ћеш нам сада рећи ко си, и јеси ли се предомислио односно наше вере? - Уместо одговора, светитељ као са прекором рече судијама: Јесте ли ви људи или зверови? Довели сте на суд човека потпуно окованог и везаног, или се бојите да ћу вам побећи из руку? Успокојте се! Ја сам сав пред вама; чините са мном што хоћете: режите, пеците тело моје, но ја остајем при исповедању праве вере, и све ћу поднети за љубав Господа мог Исуса Христа. Одвежите ми, дакле, руке, па ћете онда видети ко сам ја. Када му одвезаше руке, Константин се прекрсти пред свима. И громко викне: Сада видите ко сам ја!
Овако неустрашиво исповедање вере од стране светог мученика толико разјари мосхониског пашу, који беше ту, да он скочи са свога места, потеже мач и зари га крстолико у груди мученику, вичући: Зар се тако разговара са судијама? - У тренутку када се од удара мачем поцепа мучениково одело, на прсима његовим сину као муња златни крст. Видећи то, судије се још више разбеснеше, и наредише да га бичевима бију. Затим му цело тело од ногу до самога врата оковаше у тешке ланце, па бацише у тамницу.
Свирепо мучење светога мученика силно је потресало Кидонијске хришћане, који су страховали да млади страдалац не малакше духом. Нарочито је у том погледу страховао учитељ Григорије, па је ради утехе и окрепљења светога паћеника, тајно слао к њему у тамницу свога ученика Јована, који је пре тога живео неколико година на Светој Гори Атонској.
Страховање благочестивих хришћана било је потпуно оправдано, јер се сем телесних страдања на мученика Христовог беше окомио и свезлобни ђаво, изводећи против њега, особито ноћу, нека плашила, еда би га поколебао. Тако, понекад се ђаво јављаше пред њим у облику жене, понекад у облику црнца, пса и бика. Али све те сатанске привиде непобедиви војник Христов одбијаше јуначки. А кад к њему дође Јован, онда он, после разговора с њим, још ништавнијима сматраше све замке ђавоље. Благочестиви пак хришћани усрдно твораху молитве за њега по црквама Божјим, да Господ укрепи мученика да до краја изврши подвиг свој. Следеће ноћи свети мученик би удостојен посете Богоматерине. Јавивши му се у неисказаној светлости и небеској слави, Богомајка му рече кротким и тихим гласом: "Радуј се, Константине, верни служитељу Сина мог и мој изабраниче! Молитва је твоја услишена: ја сам дошла да те утешим и известим, да је Сину мом жеља да ти страдалачки подвиг свој завршиш не овде већ у Цариграду. Житељима пак овога града објави, да они моле Бога не за тебе него за себе, јер греси њихови превазиђоше дуготрпељивост Божју, и Син мој по праведном суду Свом одлучио је да их истреби са лица земље, као некада Содом и Гомор, пошто греси њихови вапију на небо; и гнев Божји неће закаснити, свепагубност огња већ је близу. Ти грешници се моле због суше и за кишу, али ради молитава твојих киша ће им се послати на земљу, када ти ступиш на лађу да би отпловио у Цариград".
Предсказање Свеблагословене се стварно испуни; јер Кидонијски градоначелник, не желећи да сам решава мученикову ствар, упути мученика у Цариград вишој власти; и чим свети мученик ступи на лађу, удари пљусак.
По доласку у престоницу, светитеља послаше на робију, где се рађаху најтежи радови и подношаху највеће муке. А када надзорник сазнаде да је он раније био мухамеданац па примио хришћанску веру, нареди да га штаповима бију по табанима и онда вргну у тамницу. Седећи у тамници, свети мученик је молио хришћане који га тајно посећиваху, да му пошаљу духовника. Духовник убрзо дође да посети мученика. Но видећи да је младић изнемогао, духовник се побоја да неће моћи до краја издржати, па му рече: Константине, добро је исповедање имена Исуса Христа, али мучења која Турци приређују ужасна су. Стога, испитај себе, па ако се страшиш мука, ми ћемо те, с помоћју Божјом, избавити одавде. - Шта ти говориш, духовни оче! са чуђењем одговори светитељ. Погледај на моје тело, - и откривши ноге он их показа духовнику. Духовник нехотице уздрхта, када виде његове искидане ноге и ране од клада у које су их забијали. Па и само лице његово, и табани на ногама беху у ранама од батинања. Видећи ране и мушко трпљење мучениково, духовник се удиви подвигу младога страдалца.
- Пази, оче! строго рече мученик духовнику, ни помислити немој да ме ослобађаш златом и поклонима. Нека вас Бог сачува од тога! Притом знај, ја ћу кроз неколико дана завршити свој подвиг, као што ми то откри Пресвета Богородица. А тебе молим: отиди до патријарха Григорија,[13] који ме зна и моли се за мене. Кажи му да си ме видео и да ћеш ме опет видети касније. - После тога духовник даде благослов мученику, па се растадоше у миру.
Сутрадан понова изведоше светог мученика на суд. И судија, видећи да мученик, и после свирепих мучења и обећања свих могућих блага, остаје чврст у своме вероисповедању, осуди га на смрт вешањем. И тако свети страдалац Христов Константин заврши свој мученички подвиг другог јуна 1819. године, и света душа његова, као миомирисна ружа, процветала усред трња, одлете у небеске обитељи, оставивши своје многострадално тело које су мучитељи мучили читавих четрдесет дана.
Да би уништили сваки траг на подвиге светог мученика, Турци узеше свето тело његово и тајно сахранише на муслиманском гробљу. Вест о мученичкој кончини светог Константина убрзо стиже и до Свете Горе Атонске, и благочестиви старац мучеников из Капсокаливског Скита Гаврило посла једног од својих ученика у Кидонију, да покупи податке о страдањима светог страдалца. Овај покупи потребне податке у Кидонији, па одатле отпутова у Цариград. Али тамо, при свем старању свом, он на жалост не могаде пронаћи свете мошти мученикове, а нађе само једно парче од његовог одела, и са тим, као са скупоценим благом, допутова у Свету Гору у Капсокаливски Скит, где се свети мученик подвизавао.
Господ Бог, слављен у успомени Светих Својих, дарова и овом угоднику свом дар чудотворства, и то парчету његовог одела, обагреном крвљу. Тако, једног послушника Капсокаливског Скита, силно заболе глава баш у време када парче мученикова одела би донесено у Скит. Брат који донесе ту светињу у Скит, сазнавши за главобољу послушникову, оде к њему, зави му главу тим парчетом, и он тако проведе сву ноћ, а ујутру му главобоља потпуно престаде. Други брат, патећи од зубобоље, са вером призва у молитви име светог мученика, и тог часа би исцељен. А један јеромонах, чије умне способности беху толико растројене да је он био близу потпуног лудила, чим додирну са вером одећу светог Константина, он потпуно оздрави.
Молитвама светог мученика Константина, нека Господ Бог удостоји и нас да добијемо царство небеско. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА

Свештенички син из Филаделфије у Малој Азији, Димитрије рано остаде без оца, и мајка га одгаји у вери и страху Господњем. Скроман, леп и врло мио дечак, Димитрије би отет од стране Турака. Разним поклонима и застрашивањима Турци најзад преварише Димитрија, те се он по својој детињској памети одрече Христа. Од тада он живљаше у дому најугледнијег Турчина у Филаделфији. За неколико година он се веома обогати; и ожени се једном од првих девојака у граду. Када му би двадесет пет година, Бог га посети милошћу својом, те се Димитрије стаде сећати своје прародитељске вере, које се одрекао, и увиђати лаж муслиманске вере. Уздишући из дубине срца он са сузама говораше себи: О, пагубног незнања мог! о, несреће твоје свекукавни Димитрије! Одрекао си се Господа свог, и толико година већ налазиш се у овом мраку! Али, ти мораш поново исповедити Господа свог Христа пред људима! У томе ће ти помоћи многи ранији свети Мученици, који су то исто били учинили.
Доневши такву одлуку, и наоружан благодаћу и силом Духа Светога, Димитрије одмах крену путем мучеништва. Оде код градоначелника, окруженог големашима, и неустрашиво му са жаром рече: Чуј ме, управитељу овога града! Већ је дванаест година откако ослепих и не видех светлост православне вере моје; а сада, ум је мој озарен Духом Светим, и ја јасно сазнајем и видим да је Господ Христос једини истинити Бог; међутим, ваша агарјанска вера је лаж и обмана и нема у њој спасења, зато је се одричем и одбацујем је; обожавам Христа као истинитог Бога, и ево хришћанин сам, као што и пређе бејах, и зовем се Димитрије. Из љубави према Христу готов сам ево на сваку жртву и на сваку смрт за Њега. Зато, ни часа не оклевајте, него искасапите тело моје. Верујем у Христа Господа који ме је спасао, а вашег пророка ни у шта не сматрам и одбацујем.
Кад то чу градоначелник и остали агарјански големаши, одмах наредише те Димитрија на земљу повалише и триста петнаест батина му ударише. Бијен, мученик се радоваше и громко певаше: Слава Теби, Боже наш, слава Теби! Свети Димитрије, свети Георгије, помозите ми! Свети Никола, притекни ми у помоћ! - После тога мученика вргоше у тамницу, надајући се да ће се предомислити. Наредне ноћи Турци послаше к Димитрију своје најученије људе са једним арапским магом, да мученика на сваки начин, чак и мађијама, приволе да се одрекне хришћанске вере. Али им све то би узалуд, јер мученик Христов остаде чврст и непоколебљив у својој вери. Након извесног времена, пошто се градоначелник смири, он пусти светитеља из тамнице на слободу.
Тужан што остаде без мученичког венца, за којим је толико чезнуо, Димитрије оде у једно тулбе, пуно Турака, и поче их на сав глас изобличавати говорећи: О бедни Агарјани! што уображавате да је вера ваша права и истинита! Та ви сте у заблуди! ви сте заведени, триклети! Ах, у каквом сте мраку, и не видите светлост и истину. А ја - верујем у Христа, истинитог Бога и истинитог човека, који узима на себе све грехе света. Њему јединоме служим. - Рекавши то, Димитрије скиде чалму са своје главе и зелено одело са себе, и газећи их ногама рече: Као што газим ове ознаке ваше вере, тако газим и веру вашу и закон ваш, и одричем их и одбацујем их.
На те речи Турци скочише као разјарени лавови: једни га стадоше тући штаповима, други бацаху камење на њега, па га полумртва газише по земљи, и многи мишљаху да је издахнуо. Међутим мученик, крепљен Христом, мољаше се умом. А када чу где се Турци договарају да га мртвог спале, он прекину своју молитву, усправи се и рече им: Не мислите да сам умро, јер Господ мој Христос даје ми снаге. Ево, имам новаца да вам дам: купите дрва и спалите ме.
Бесни од муке што виде Димитрија жива, Турци му трипут зарише ханџар у леђа, и сва три пута му изађе на прса. Али мученик Христов не сконча, јер га сила Божја држаше у животу. Онда га одведоше на губилиште. Тамо га један Турчин удари мачем посред главе и расече му је на две половине; али, гле чуда и силе Божје, мученик рукама својим ухвати обе половине своје главе, приљуби их једну уз другу, па подиже очи к небу и призва у помоћ светог Димитрија, и тог часа се обе половине срастоше, и глава постаде читава и здрава. Видевши ово чудо, исти обесни Турчин му поново расече главу на две половине, али је свети мученик поново исцели и очитави на исти начин, при чему ниједна кап крви не кану, нити остаде на глави икакав ожиљак од рана, нанесених мачем.
Гледајући оваква потресна чуда, бесни Турци уместо да се тргну, још бездушније навалише на светог мученика, и стадоше га вући на спалиште. А свети мученик се са сузама мољаше громко: Господе наш Исусе Христе, ка Теби идем данас као жртва Тебе ради, и у свете руке Твоје предајем дух свој. - Међутим проклетници, не могући гледати светог мученика, одсекоше му обе ноге, и тако дивни јунак Христов оконча свој земаљски живот и доби венац мучеништва. Турци онда довукоше дрва, наложише ватру, и бацише у огањ мртво тело светитељево. И гле чуда! огањ се раздвоји, и не додирну тело светог мученика, и оно остаде цело целцато. Видевши ово чудо, Турци се још више разбеснеше, донеше пет крчага зејтина, излише у огањ, али и овога пута ватра не нашкоди светом телу светог мученика. Тада, не знајући шта да раде, Турци дохватише сатаре и исекоше на комаде свето тело мучениково. Но после тога свете мошти светог мученика учинише многа чудеса, и непрестано их чине дајући исцељења свима који са вером притичу светом мученику, чијим молитвама нека се и ми удостојимо Царства небеског. Амин.[14]

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА

Они преко светог Еразма повероваше у Христа.[15]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАЈКЕ СА ТРИ ДЕТЕТА ЊЕНА

Пострадаше за Христа Господа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТИХ ТРИДЕСЕТ ОСАМ МУЧЕНИКА

Затворени у веома загрејаном купатилу, ови се свети мученици угушише, и тако за Господа пострадаше.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРИНА ВАНА

За овог преподобног пише Гедеон у Византијском Еортологиону да беше родом из Цариграда од знаменитих родитеља, друнгарија Никифора и Марије. Би одгојен у побожности у Визији тракијској и пострижен у монаштво од свог брата Симеона. Беше веома благочестив, строг подвижник и искрени давалац милостиње. Преподобно поживевши преставио се у миру. Чесне су му мошти биле положене у манастир Пресвете Богородице звани Корона.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Константин V Копроним царовао од 741. до 775. године.
2. Нотарије уствари значи брзописац. У првим вековима после Христа тако су се називали царски секретари. Под Константином Великим основана је била тајна канцеларија, у којој су нотарији водили протоколе најважнијих државних већања. Секретари Цариградског патри јарха такође су се називали нотарији.
3. Лав IV Хазар царовао од 775. до 780. године.
4. Због непунолетства свога сина, цара Константина Порфирородног, државом је у почетку управљала Ирина (обоје царовали 780-802 г.).
5. Босфор или Цариградски мореуз спаја Црно Море са Мраморним; назван Тракијским за разлику од других истоимених мореуза.
6. Хрисопољ - у Витинији близу Византије, сада Скутари.
7. Проконис - острво у Мраморном Мору; сада Мармара.
8. Видети о њему и о овом догађају под 12. мартом.
9. Царовао од 855. до 867. године.
10. Св. Теодора - од 842. до 855. године. (Слави се 11. фебруара).
11. Спомен преноса моштију Св. Никифора слави се 13. марта.
12. Фрјагом су у старо време називали у Русији првенствено житеље Западне Европе.
13. У то време паријарх Григорије V беше враћен на свој престо (о њему видети под 10. априлом).
14. Свети мученик Димитрије пострада у Филаделфији 1657. године.
15. Видети о њима под данашњим даном: Спомен преподобног свештеномученика Еразма Охридског.