ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Спомен Првог васељенског сабора. Спомен и похвала Светим Оцима Првог васељенског сабора врши се у недељу пред Духове, или у VII недељу по Васкрсу. Овај Сабор би одржан у Никеји 325. године у време светог цара Константина Великог. Овај Сабор сазван беше да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење, као да је Христос у времену створен од Бога, и да није превечни Син Божји, раван по битности Богу Оцу. На овом Сабору учествовало је триста осамнаест Светих Отаца. Сабор је осудио учење Аријево и Арија предао анатеми, пошто није хтео да се покаје. Још је Сабор коначно утврдио Символ Вере, који је доцније допуњен на Другом васељенском сабору. На Првом васељенском сабору били су многи знаменити светитељи, међу којима су се нарочито истицали: свети Николај Мирликијски, свети Спиридон, свети Атанасије, свети Ахил, свети Пафнутије, свети Јаков Нисивијски, Макарије Јерусалимски, Александар Александријски, Јевстатије Антиохијски, Јевсевије Кесаријски, Митрофан Цариградски, Јован Персијски, Аристак Јерменски и други многи са Истока. Са Запада пак присуствовали су: Осије Кордовски, Теофил Готски, Цецилијан Картагински и други. Главни посао овога Сабора, дакле, био је утврђење Символа Вере. Но, осим тога, Сабор је утврдио и време празновања Васкрса. Решио питање Мелетијевог раскола. И најзад, прописао је двадесет канона.

2. Света мученица Теодосија Тирска. У време цара Максимијана у Кесарији Палестинској стајаху једнога дана многи хришћани везани пред преторијом. Приступи им ова благочестива девица Теодосија и блажаше их и храбраше за смрт мученичку. Војници чувши шта она говори, одведу и њу пред судију. Разјарен судија нареди, те јој обесише камен о врат и бацише је у дубину морску. Но ангели Божји изнесу је живу на обалу. Када се она јави опет судији, овај нареди те је посекоше. Идуће ноћи јави се Теодосија својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, окружена многим другим спасеним девојкама, и рече: "Видите ли, колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити?" А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Чесно пострада и прослави се 308. године.

3. Преподобна мученица Теодосија. Рођена по молитви њене матере свете мученице Атанасије, која јој се јави и рече, да ће родити. Родитељи је посвете Богу, и рано је даду у женски манастир. По смрти родитеља она од огромног имања поручи у златара три иконе: Спаситеља, Богородице и свете Анастасије, а остало све раздаде сиромасима. Пострада у време опакога цара Лава Исаврјанина, иконогонитеља, и прими двогуби венац: девичански и мученички, 730. године.

4. Свети Александар, епископ александријски. Први повео борбу против Арија. Упокојио се 326. године.

5. Свети Јован Јуродиви, Устјужски чудотворац.

6. Свети мученик Нан (Јован) Солунски. Пострадао за веру од Турака 1802. године у Смирни.

7. Свети мученик Андреј Хиоски. Пострадао за веру од Турака 1465. године у Цариграду.

8. Пад Цариграда. Због грехова људских попусти Бог љуту беду на престоницу Хришћанства. Султан Мухамед II покори Цариград 29. маја 1453. године и погуби цара Константина XI.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског 


СПОМЕН СВЕТЕ ДЈЕВЕ МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОСИЈЕ ТИРСКЕ

О светој Теодосији Тирској[1] епископ Кесарије Палестинске Јевсевије[2], сведок - очевидац, саопштава следеће: "У време када се у нашој земљи већ пет година продужавало гоњење на хришћане од стране нечестивих идолопоклоника, у седамнаести дан месеца априла, на сам празник Васкрсења Христова, једна побожна и чесна девојка, родом из Тира, којој не беше још осамнаест година, приђе на судишту к везаним за Христа хришћанима, који смело разговараху о Царству Божјем, и стаде их молити да је спомену пред Господом када заврше свој мученички подвиг и предстану Богу. А војници, угледавши девојку како се клања сужњима - хришћанима, ухватише је, и као да је учинила неко страшно рђаво дело, приведоше је к царском намеснику Урбану на истјазавање. А намесник, испунивши се силне јарости и зверске свирепости, стави је одмах на љуте муке: железним ноктима остругаше јој дојке и ребра све до кастију; затим нареди да мученицу, која је једва дисала но светла лица све трпела, утопе у мору".
Тако говори Јевсевије, који је све то својим очима гледао. Осим тога, према другим подацима, свету мученицу Теодосију, после потопљења у мору, Анђели извадише из мора на копно потпуно живу. И она хођаше носећи у својим рукама камен, који јој беше привезан око врата. Незнабошци је понова ухватише и на судиште приведоше. И би света Теодосија осуђена да је зверови поједу. Али она остаде неповређена од зверова. Најзад мучитељ нареди да је мачем посеку. У часу када јој главу одсецаху, видеше где јој из уста излете голубица, блиставија од злата, и усхођаше ка небу. А када паде ноћ, света мученица се, окружена светим девојкама, јави својим родитељима, сва у превеликом небеском сјају, са златним крстом у руци и венцем на глави, и рече им: Погледајте колика је слава и благодат Христа мога, које сте ме хтели лишити!
А то рече родитељима зато што је они одвраћаху од исповедања Христа и мучеништва. Но она тајно од њих оде к сужњима Христовим, и би ухваћена, мучена, и онда увенчана од подвигоположника свог Христа Исуса, Господа нашег.
Света Теодосија чесно пострада и прослави се 308. године.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ТЕОДОСИЈЕ ЦАРИГРАДСКЕ

Света невеста Христова Теодосија би рођена у Цариграду од богатих, чесних, побожних и врлинских родитеља. Најпре, њени родитељи дуго година нису имали деце. Утучени због тога, они се много мољаху и много пошћаху, прибегавајући храмовима Божјим и дању и ноћу, и обилно раздајући милостињу беднима.
Једном када беху у цркви свете мученице Анастасије на свеноћном бденију, и мати свете Теодосије се са сузама свесрдно мољаше да јој Господ подари пород, она задрема мало, и јави јој се света мученица Анастасија, и рече јој: Не тугуј, жено, јер ћеш зачети и родити. - Пренувши се, она сва радосна исприча мужу свом виђење своје. Муж јој онда рече: Жив Господ! Ако нам подари пород, па био син или кћер, ми ћемо га донети на дар Њему, Господу и Богу нашем Исусу Христу.
После неког времена жена стварно заче и роди женско дете, ову свету девојку, и дадоше јој име Теодосија, што значи: од Бога дана, јер им она беше дарована од Бога. Затим родитељи просветише своје чедо светим крштењем. А у четрдесети дан по рођењу, узе мати своју ћерчицу у руке и однесе је у цркву свете Анастасије, и са сузама радосницама узношаше благодарност Господу и светој Мученици, обећавајући да ће своју ћерчицу, пошто је одгаји, посветити Христу као монахињу. Јер при цркви свете Анастасије бејаше манастир девица посвећених Богу. Добивши благослов, мати се врати својој кући, и васпитаваше обећану Христу ћерчицу са највећом марљивошћу, учећи је читању божанских књига и страху Божјем, и распаљујући огањ божанске љубави у њеном срцу.
Када Теодосија напуни седам година умре јој отац; мати је онда одведе у манастир свете Анастасије и предаде за пострижење у свети монашки чин. После три године и мати јој отиде ка Господу, оставивши све своје имање својој кћери монахињи Теодосији. А када инокиња Теодосија постаде пунолетна, пуна разума и љубави к Богу, она не хте да задржи за себе имање што јој остаде од родитеља, већ га даде Богу, коме и себе саму беше принела на жртву живу. Позвавши златара, даде му потребно злато и сребро да окује три иконе: Христа Спаситеља, Пресвете Богородице и свете мученице Анастасије. Те иконе беху велике по три лакта. Тако оковане, блажена Теодосија их постави у цркви, а све остало имање раздаде ништима и убогима, сирочади и удовицама, а сама живећи у добровољној монашкој сиротињи служаше Господу дан и ноћ, обогаћујући се духовним богатством благодати Божје. Обучена у оклоп молитве против невидљивог противника, она испосничким подвизима и трудовима умртвљиваше војујуће на дух тело, и јуначки побеђиваше бестелесног непријатеља, сатирући главу паклене змије и обарајући гордог Велијара смирењем, кротошћу, богоугодном љубављу, чистотом, богобојажљивошћу, послушањем и осталим монашким врлинама.
Једном када света монахиња стајаше у поноћи на молитви, стаде пред њу ђаво и рече јој: Ти ратујеш против мене, и ја ћу заратити против тебе, и не само против тебе него и против свих хришћана, јер сам пронашао човека помоћу кога могу повести борбу против Цркве, и многе ћу одвратити од поклоњења икони Христовој, и многи ће поћи за мном, творећи вољу моју. А света Теодосија, осенивши себе крсним знаком, рече: Буди проклет ти, ђаволе, противниче хришћана! и нека се силом Христа Бога нашег униште сва лукавства твоја!
И ђаво ишчезе. А преподобна Теодосија, крстећи се стаде појати псалам Давидом: Нека васкрсне Бог, и распу се непријатељи Његови! и нека беже од лица Његова они који Га ненавиде (Пс. 67, 2). - То страшно виђење и хвалисаве речи ђаволове блажена Теодосија исприча својој игуманији, и упита је: Откуда ће доћи та напаст на хришћане, коју ђаво обећава навести? Игуманија јој одговори: Чедо моје, свети апостол тврди: Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени. А зли људи и варалице напредоваће на горе, варајући и варајући се (2 Тм. 3, 12-13). Јер стадо Христово је од почетка било узнемиравано од злих људи, који неправилно, јеретички умују, варајући друге и себе саме; ти зли људи и јесу оруђе ђавола; а побожни људи су били одувек гоњени. Тако и у садашње време на Цркву Божју ће наићи пометња и гоњење. Али ти стој, говорим ти заједно са светим апостолом Павлом, у ономе чему си научена, пошто измалена умеш Света Писма, која те могу умудрити на спасење вером у Христа Исуса (2 Тм. 3, 14. 15).
После извесног времена, на правоверног цара Теодосија Адрамитина[3] устаде његов војвода Лав Конон, родом Исавријанац[4], и отевши Теодосију престо он се зацари сам[5]. У прво време свога царовања Лав се показиваше побожан. Али убрзо он постаде нови Валтазар[6], оскрвњујући светињу црквену и не клањајући се Христу Богу свевишњем у чесној икони Његовој. И дуну он на Цркву гујин отров душегубне јереси манихејске[7]; осим тога, овај звероподобни човек, ричући као лав, говорио је јеретичке хуле на свете иконе, називајући их идолима, а оне који им се клањају називајући идолопоклоницима. И овај безбожни цар издаде заповест да се у целој царевини униште свете иконе.
У то време на цариградском патријаршиском престолу беше свети Герман. Он се са осталим православним архијерејима успротиви цару и одбаци његово јеретичко наређење о укидању светих икона. И свети Герман говораше цару богохулнику: Откако се Господ и Спаситељ наш оваплоти од пречисте крви Пресвете Богородице и изврши сав домострој спасења нашег, уништено би свако служење идолима, и сви ликови идолски бише предани огњу и тами. Већ је прошло више од седам стотина година откако су се апостоли подвизавали и објавили свету спасоносно учење Христово. У току тих седам стотина година било је врло много праведних и светих Отаца, и ни један од њих не похули свете иконе, нити ико икада чу такво зло умовање какво ви сада уносите у Цркву, одбацујући поштовање светих икона, које од древних времена постоји у Цркви. Од самог почетка Црква је примила изображавање светих икона и њихово поштовање, почевши од оног нерукотвореног образа, који сам Спаситељ на убрусу посла Авгару, кнезу едеском. Затим она крвоточива жена, која се додиром хаљине Христове исцели, после Вазнесења Христовог начини од камена подобије Исуса Христа. Потом свети еванђелист Лука намала икону Пречисте Дјеве Богородице; и од тада отпоче побожно малање светих икона и украшавање иконама храмова Господњих и домова хришћанских. Ето, и шест Васељенских Сабора који су до сад били, не покудише овај обичај, него, напротив, наредише клањати се иконама светих, а не одбацивати их. Знај дакле, царе, да сам ја готов ради светих икона не само претрпети свако зло него и умрети: јер икона Христова носи име оног самог Христа, који се оваплоти од Пренепорочне Дјеве Марије и поживе на земљи са људима. И сваки правоверни хришћанин треба да буде готов умрети како за име Христово тако и за икону Његову, јер ко бешчести икону, бешчести самог оног који је изображен на икони.
Чувши то, цар се испуни јарости; и рикнувши као лав, он стаде још свирепије насиља чинити, гонећи правоверне и предавајући на разне смрти оне који му се противљаху. Пре свега он посла своје наоружане војнике да батинама и бешчешћем отерају са патријаршијског престола светог Германа. И место Германа Лав постави лажнопатријарха Анастасија, јеретика и једномишљеника свог. Затим Лав нареди да се спале све божанствене књиге и списи богомудрих учитеља. При цркви Свете Софије беше библиотека која имађаше око триста хиљада књига; при тој библиотеце беху дванаест школа и толико исто мудрих учитеља; старешина учитељима беше мудри гимназиарх, који ту част беше добио од цара и од патријарха. Сви ови учитељи успротивише се безбожном наређењу зловерног цара. Стога безакони тиранин опколи војском библиотеку и све школе са учитељима и ученицима, потпали је са свих страна и спали тако, да се нико не спасе од оних што беху унутра, нити иједна књига остаде.
Тада сав град Цариград утону у тугу и жалост и невољу велику; сви плакаху и уздисаху: једни због неправедног прогонства свјатјејшег патријарха Германа, други због спаљења толиких књига и таквих учитеља, трећи због великог бешчешћења светих икона, јер се иконе на све стране ломљаху, у блато бацаху и огњем спаљиваху. А новопостављени патријарх - јеретик, Анастасије, стојећи на месту светом као "мрзост опустошења" (Мт. 24, 15), беше мио цару, пошто му на све могуће начине помагаше у иконоборској јереси. Овај лажни патријарх убрзо избаци чесне иконе из велике цркве и нареди да се то исто уради и по свима осталим црквама.
У Цариграду беше једна капија, звана "Бакарна"; начињена још у време Константина Великог, а вођаше ка царским палатама. Над овом капијом налажаше се икона Спаситељева од бакра, која је ту стајала више од четири стотине година. Одлучивши да ову Спаситељеву икону обори на земљу и преда огњу, злочестиви патријарх посла војнике са теслама на тај иконоборски посао. Онда старешина тих војника, по чину царев маченосац, са теслом у рукама узиђе уз лествицу до Христове иконе, готов да приступи своме богомрском послу. Но то угледаше неке благочестиве жене које се тамо задесише, међу њима и преподобна Теодосија. Распаливши се ревношћу за икону Христову, побуђиване блаженом Теодосијом, која имађаше веома велику ревност и љубав за свете иконе и беше пуна богонадахнутих поука и божанске јуначке неустрашивости, оне притрчаше к лествици и оборише је на земљу, заједно са оним маченосцем, који се разби павши са висине. Онда га оне вукоше и бише док он не издахну. Затим оне журно одоше к патријарху Анастасију, и стадоше га грдити, ружити и срамотити због његовог зловерја, називајући га вуком, отмичарем, јеретиком и непријатељем Цркве Христове; па га најзад и камењем гађаху.
Анастасије, сав постиђен, и бојећи се да се то не претвори у побуну народну против њега, похита к цару и извести га о срамоти што му жене нанеше и о погибији маченосца код Бакарне капије. Цар, бесан од гнева, одмах посла војнике са исуканим мачевима, да освете патријархово бешчешће и маченошчеву смрт. И они посекоше те свете жене због њихове побожне ревности. А блажену инокињу Теодосију, као благороднију по пореклу и знаменитију по благоверју и неустрашивију у исповедању побожности, и као виновницу свега тога, мучитељ нареди да ухвате, баце у тамницу, и сваки дан јој ударају по сто батина.
Тако би мучена света Теодосија седам дана. А осмога дана мучитељ нареди да је воде по целом граду и бију немилосрдно. А када је доведоше на Марвени трг, где се стока продавала и клала, догоди се да један свирепи и бездушни војник, који ју је водио, нагази на велики козји рог и повреди мало ногу своју. Разјаривши се, он дохвати тај рог и стаде бездушно ударати мученицу; затим је рогом тим удари у грло и прободе га; и тог тренутка света преподобномученица Теодосија девица, свештена невеста Христова, предаде своју чесну и свету душу у руке Бесмртног Женика свог и оде у небеске дворе његове, увенчана двоструким венцем: девичанским и мучаничким[8]. А многострадално тело њено, бачено на земљу, хришћани с побожношћу узеше и положише на нарочитом месту. Од светих моштију преподобномученице Теодосије даваху се болесницима исцељења у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРВОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

Спомен и похвала Светим Оцима Првог Васељенског Сабора врши се у недељу пред Педесетницу, пред Духове, или у седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих Отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је свети Први Васељенски Сабор држан месеца маја.
Овај свети Сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. год.). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао. Чувши за тај спор, цар Константин упути у Александрију старог и искусног епископа Осију, из града Кордубе у Шпанији, али како ни тада није дошло до мира у Цркви свети цар сазове све епископе у град Никеју месеца маја 325. године.
На овом Сабору учествовало је око 318 Светих Отаца, међу којима су били: Свети Осија, као председник Сабора, Свети Александар Александријски и његов ђакон Св. Атанасије Велики (који је касније постао епископ Александријски и највећи борац за Православље против Аријеве јереси), затим Свети Евстатије Антиохијски, Свети Јаков Низибијски, Свети Николај Мирликијски, Свети Спиридон Тримитунски, Свети Ахилије Лариски, Свети Пафнутије Тиваидски, Макарије Јерусалимски, Александар Солунски, Јевсевије Кесаријски, Јован Персијски, Аристак Јерменски, и други многи са Истока. А са Запада, осим Светог Осије, присуствовали су: Теофил Готски, Цецилијан Картагенски, представници Светог Силвестра Римског, и други.
Сабор је осудио учење Аријево и Арија и његове присталице предао анатеми, пошто ни он ни они нису хтели да се покају. Они зато од цара буду прогнани у Илирик, тј. на Балкан .Тада свети Васељенски Сабор богомудро изложи и изрази ону праву веру Цркве Христове о Њему као правом и вечном Сину Божјем и Богу, коју је Црква имала од самог почетка од Господа и Светих Апостола. Кратко изложена та вера у Свету Тројицу, у Сина Божјег и Његово оваплоћење ради нашег спасења, назива се Символ Вере и главни посао овога Сабора био је утврђење тог Символа Вере једног и јединственог за све верне. Свети Сабор је коначно утврдио васељенски Символ Бере, али пошто је на овом Сабору само укратко било речено о Духу Светом зато је на Другом Васељенском Сабору 381. године у Цариграду овај Символ допуњен и дефинитивно запечаћен, тако да је постао и остао непроменљив кроз све векове као што је и правилна (православна) вера Цркве остала непромењена и непроменљива кроз све векове. (Касније су Латини, Римокатолици, у 11. веку, почели да мењају овај свети Символ Вере, због чега су тада и отпали од Православне Цркве).
Осим тога, свети Први Васељенски Сабор утврдио је и тачно време празновања Христове Пасхе = Ускрса, заједничко за све хришћане и све помесне Цркве (но Латини су касније и то променули). Сабор је најзад прописао и 20 светих канона о управљању у Цркви Христовој и о начину хришћанског живљења и владања у њој.

СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАЖЕНОГ ЈОВАНА ЈУРОДИВОГ, УСТЈУЖСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Блажени Јован би рођен од побожних родитеља, од оца Саве и матере Наталије, у околини великог града Устјуга[9], у селу Пухову. Још у младим годинама он обнаружи необично уздржање. Средом и петком ништа није јео; а у остале дане хранио се само хлебом и водом, при чему је свагда проводио ноћи без сна у молитви, и увек ходио тужан и сетан, те су неки мислили да он није потпуно паметан. Мати га је много молила да промени свој начин живота, говорећи му: Чедо моје, не изнуравај тело своје неупотребљавањем хране; тако сурово уздржање може ти донети неку болест. На то јој је Јован одговарао: Не присиљавај ме, мајко, на то; уздржање ће ме избавити од грехова. Мати га је онда питала: Какве то грехе имаш ти, дете моје, у тако младим годинама? Та у теби је сама благодат Божја, и никакве грехе ми не примећујемо у тебе. На то малишан одговараше матери: Мајко моја, престани са таквим речима! чуј шта Свето Писмо каже: Нека се нико од људи не хвали да је безгрешан; без греха је једино Бог (Рм. 3, 10. 23; 1 Јн. 1, 8. 9); јело и пиће неће нас приближити к Богу (1 Кор. 8, 8). Стога немојмо хранити тело своје, да оно не би постало непријатељ наш.
Таким речима је блажени Јован саветовао своју мајку. Иако је био неписмен, Јован је био научен даном му благодаћу Светога Духа, по речима пророка: Не познах књиге; ући ћу у сили Господа (Пс. 70, 15. 16). После извесног времена отац блаженога пресели се у град Орлец[10], на реци Југ, и ту сконча. Тада мати његова оде у тамошњи манастир Свете Тројице, прими монашки постриг, и ускоро би изабрана за игуманију тога манастира. За све то време она је држала сина поред себе но блажени дечко, познавши сујету овога света, узе на себе изглед јуродивог, и мати, видевши да се он тако понаша, препусти га вољи Божјој.
После тога преподобни Јован оде из манастира и, дошавши у град Устјуг, настани се у црквеној кућици близу саборне цркве Успења Пресвете Богородице. Бдећи по ноћима он је непрестано узносио молитве Господу, а дању се старао да пред људима изиграва јуродивог, лудог, и трчао је по улицама, да не би обелоданили његово претварање. Он се обично одмарао на ђубришту, и ишао је потпуно наг, само се препасивао једном подераном кошуљом. А када се дешавало да обуче кошуљу, увек је то бивала стара, и он је никад није прао.
Преподобни је много трпео од увреда, потсмевања и батина лакомислених људи. Стално је трпео глад и жеђ, и при томе ни од кога ништа није узимао. Једном због зимске циче он уђе у силно ужарену пећ, леже на жар као на постељу, и од тога нимало не пострада. Осим тога, он исцели од грознице кнегињу Марију, жену кнеза Теодора, прозваног Црвени[11].
Пошто тако проведе живот свој, блаженом Јовану би откривен од Господа дан његовог одласка ка Господу. Он се помоли Господу за сав свет, огради себе крсним знаком, леже на земљу, и предаде своју свету душу у руке Божје. То би 29. маја 1494. године.
Преподобни Јован би погребан близу саборне цркве, и чини чудеса онима који му се са вером обраћају.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА, ЕПИСКОПА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ

Свети Александар постаде епископ Александријски после епископа Ахиле, 312. године. Он је првзи повео борбу против злоумног Арија; он га је и одлучио од Цркве (на саборима 319. и 323. године). Учествовао је на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325. године. Блистао на Александријском престолу дуг низ година; упокојио се 328. године; оставио као свог наследника светог Атанасија Великог. Иза њега су остале 2 Саборне посланице написане против Арија и његове јереси.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ОЛВИЈАНА И ЊЕГОВИХ УЧЕНИКА

Године 301. свети Олвијан, епископ града Анеје, би изведен пред малоазијске царске намеснике: Александра, Максима, Јулија и Елиана, и примораван да принесе жртву незнабожачким боговима. Христов јерарх дивно величаше веру Христову пред њима, а идолопоклоничку веру моћно осуђиваше и ниподаштаваше. Зато му буктињама палише тело. Затим би примораван да принесе жртву сунцу. А када и то одби, свукоше га нагог и немилосрдно тукоше. Затим наложише огромну ватру, у њу бацише светог Олвијана и његове ученике, и тако у ватри скончаше, и добише од Господа венце мученичке.
Свети Олвијан учини многа чудеса за живота; а и после кончине његове свете мошти чине чуда свима који им са вером приступају.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА (НАНА) СОЛУНСКОГ

Свети новомученик Јован, обично звани Нанос, родио се у великом граду Солуну од оца Јована и мајке Томаиде. Због сиромаштва отац му иђаше у град Смирну и тамо рађаше као обућар, а касније узе код себе и овог блаженог Јована. Старији брат Јованов зваше се Теодор и знађаше да чита књиге, док је Јован остао неписмен. Теодор често читаше Житија Светих а Јован их са радошћу слушаше и настојаше да и он живи као што су живели Свети. Тако се из младости украси многим врлинама, а у души му се распали жеља за мучеништвом за Христа.
Једнога дана, 3. маја 1802. године, посла отац Јована у град да прода неку обућу, али се Јован отуда не врати. Када га отац потражи у граду, на велику своју жалост дознаде да се Јован потурчио. Уствари, блажени христољубац и мученикољубац Јован није се био потурчио, него се само пред Турцима претварао да би тако нашао згодан начин да пострада за Христа. По угледу на Апостола Павла он постаде "Агарјанима као Агарјанин, да би Христа задобио". Претварајући се тако да је Турчин он проведе осам дана. Тада се у граду срете са једним својим рођаком по имену Харизанијем, који пролазећи не хтеде ни да га поздрави. На питање Јованово зашто га не поздрави, Харизаније одговори: Ти си Турчин, ја Хришћанин, шта има да се поздрављамо. Тада му на то блажени Јован одговори: Неће проћи ни петнаест дана па ћеш видети какав сам ти ја Турчин.
Дана 25. маја блажени Јован баци турско одело и обуче се у хришћанско, само задржа турски фес, па онда онако обучен изађе пред судију. Шта је све говорио на суду против муслиманске заблуде и како је хвалио хришћанску веру није нам познато, само се зна да је рекао: Нећу да се зовем Мехмед, него Јован. Судија га због овога затвори у тамницу, а њему беше тек шеснаест година. Из тамнице се блажени јави своме оцу, а овај му с радошћу пожеле да јуначки пострада за Христа. Када га сутрадан изведоше Турци на суд и много га саветоваху и наговараху, а онда и прећаху, неписмени и смирени обућар, али верни слуга Христов, само им ово одговараше: Ја сам хришћанин и верујем моју прву веру; хоћу да се зовем Јован а не Мехмед. Тада се досети ага управитељ, који се зваше Сулејман, и предложи да га са једним бродом који сада полази за Алжир пошаљу заједно са другим Турцима тако да хтео не хтео мораће остати Турчин. Чувши за овај предлог Јован се уплаши да му не пропадне намера да пострада, али се брзо досети и затражи од Турака времена за размишљање, тако да брод за Алжир отплови а блажени и мудри Јован остаде у тамници. После два дана Турци га изведоше поново на суд очекујући да је мученик променио своје мишљење. Када он понови исто што и раније, они му почеше нудити новце и одело и положај, што све, наравно, би узалуд. На крају тражаху од њега да само из суда изађе као Мехмед а после нека се зове како хоће и буде што му је воља. Но свети мученик ни на то не пристајаше. Тада га Турци почеше мучити, а једни отидоше да доведу и његовог оца верујући да ће га он наговорити да не пострада. Пошто отац не смеде из страха доћи, судија донесе одлуку да се Јовану отсече глава.
Када мученика поведоше на место погубљења пред њим иђаше телал и викаше: Ево како се кажњава онај који се одриче вере наше. Кротко и незлобиво јагње Јован с радошћу иђаше на страдање и хришћанима успут говораше: Опростите ми, Хришћани, и Бог вама нека опрости. Мученика доведоше на такозвани Соан-пазар, где се беше окупило мноштво и Агарјана и Хришћана, и џелат му јатаганом одруби чесну главу у четвртак 29. маја 1802. године. Оно мноштво Хришћана навали на Турке са новцима и молбама да добију неки делић од светитељевог одела или тела, тако да за неколико дана сво одело би распродато па Турци хтедоше и тело његово да исеку и распродаду. Да не би до тога дошло један хришћанин московљанин откупи од судије за велике новце цело тело мучениково које онда чесно погребоше. Од крви пак светог новомученика, коју скупише благочестиви хришћани памучном ватом, догоди се неколико чудесних исцељења од различитих болести на славу Христа Бога нашег дивнога у светим Мученицима Својим.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АНДРЕЈА ХИОСКОГ

Овај свети мученик спада у прве новомученике Православне Цркве Христове после освајања Цариграда од стране Турака (1453. г.). За своју веру у Господа Христа свети мученик Андреј би мучен и затим обезглављен 1465. године у Цариграду. Његово страдање описао је Георгије Трапезунтски.[12]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МУЖА И ЖЕНЕ

За Господа Христа бише им кости испребијане моткама и од тога мученички скончаше.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Град Тир - на североисточној обали Средоземног Мора.
2. Јевсевије, епископ кесаријски, живео од 268. до 340. године; познат црквени историчар; поставио основе црквеној историји; одликовао се великом ученошћу. Његова дела: 1) "Црквена историја", у 10 књига, обухвата време од светих Апостола од 324. године; 2) "Живот Константина", у 4 књиге, представља продужење "Црквене историје"; 3) "Хронографија". Осим тога има и мањих списа, апологетског, полемичког и егзегетског карактера.
3. Теодосије III Адрамитин царовао од 715. до 716. године.
4. Исаврија - област у Малој Азији, граничила се са истока Ликаонијом, са севера Фригијом, са запада Писидијом, са југа Киликијом.
5. Лав III Исавријанац царовао од 716. до 741. године.
6. Валтазар - потомак Навуходоносора, цар вавилонски, познат као нечестив и развратан човек (види: Данило 5, 1-4, 22-23). Он оскврни свештене сасуде Јевреја, опљачкане Навуходоносором из Јерусалима (Дан. 5, 3).
7. Манихејство - јерес, постала од мешавине хришћанског учења са начелима Зороастрине вере. Оснивач манихејства Манес био персијски маг. Манес је учио: одувек постоје два независна царства, царство добра и царство зла, која су у сталној међусобној борби; човек се састоји из мешавине добра и зла, и као да има две душе - добру и злу, које се непрестано боре међу собом. Манихејци су у животу били веома уздржљиви: проповедали су безбрачност и непрекидни пост. Манихејство је било јако распрострањено у трећем и четвртом веку.
8. Св. Теодосија пострадала 730. године.
9. Велики Устјуг - сада срески град у Волгодској губернији, на реци Сухони.
10. Град Орлец налазио се на 40 км. од Устјута.
11. То је био устјужски намесник, кнез Теодор Црвени.
12. Видети код С. Евстратиадиса, Агиологон тис Ортодоксу Екклисиас, Атина 1960, стр. 40-41.