ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Иродион, Агав, Руф, Асинкрит, Флегонт и Ермије. Беху сви од Седамдесеторице апостола. Све их спомиње апостол Павле у својим посланицама. Иродион беше сродник Павлов. Поздравите, пише Павле Римљанима, Иродиона рођака мојега (16, 11). Много пострада Иродион од Јевреја као епископ Неопатрски: бише га штаповима по глави, камењем га удараше по устима, бодоше га ножевима. И када га оставише као мртва, устаде свети Иродион и продужи служити апостолима. У Риму је помагао апостолу Петру, и би посечен са многим другим хришћанима онога истога дана када и Петар распет. Св. Агав имађаше дух пророчки. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија. И друго, када се срете у Кесарији с апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: тако вели Дух Свети: човјека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји (21, 11). Св. Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: поздравите Руфа избранога у Господу (Рим. 16, 13). Беше епископ у Ирканији Азијској. Св. Флегонт, који се на истом месту спомиње, беше епископ у Тракијском граду Маратону. Св. Ермија, споменут с осталима, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога.

2. Св. Нифонт еп. Новгородски. Одликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храброшћу у противстајању насилним кнежевима. На 13 дана пред смрт јавио му се св. Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. год.

3. Св. Келестин папа Римски. Велики ревнитељ вере православне. У време III Васељ. Сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ОД СЕДАМДЕСЕТОРИЦЕ ИРОДИОНА, АГАВА, РУФА, АСИНКРИТА, ФЛЕГОНТА и ЕРМИЈА

Свети апостол Иродион беше родом из Тарса Киликијског[1], сродник светог апостола Павла. Служио је светим апостолима у свему, и од њих би постављен за епископа Неопатарског. Као епископ он многе незнабошце обрати светим учењем вери Христовој. То испуни Јевреје завишћу, и они га заједно са идолослужитељима ухватише и силно мучише: штаповима га бише по глави, камењем га удараше по устима, ножевима га бодоше. И када га оставише као мртва, свети апостол благодаћу Божјом би сачуван жив, и после тога проповеда реч Божју у Риму са светим врховним апостолом Петром. А свети апостол Павле, пишући из Коринта Посланицу Римљанима, спомиње светог Иродиона који је тада био у Риму поред светог Петра: Поздравите Иродиона рођака мог (Рм. 16, 11). И свети Иродион би мачем посечен заједно са светим Олимпом и многим другим хришћанима онога истога дана када и свети Петар распет.
Свети апостол Агав имађаше пророчки дар. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија[2] (Д. А. 11, 28). И друго, када се срете у Кесарији са светим апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, свети Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: Тако вели Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји, и предаће га у руке незнабожаца (Д. А.21, 11). Свети Агав је путовао и проповедао Христа, и многе обратио Христу Богу.
Свети апостол Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње свети Павле у Посланици Римљанима: Поздравите Руфа избранога у Господу (Рм. 16, 13).
Свети апостол Асинкрит беше епископ у Ирканији Азијској. И њега спомиње свети апостол Павле у истој Посланици (Рм. 14, 16.)
Свети апостол Флегонт, који се на истом месту спомиње (Рм. 16, 14), беше епископ у Тракијском граду Маратону.
Свети апостол Ермије, споменут на истом месту у Посланици, беше епископ у Далмацији.
Сви ови свети апостоли проповедаху по свету Еванђеље Христово, приводећи неверне истинитој вери. И сви они, на разне начине мучени од Јевреја и многобожаца. скончаше.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЦЕЛЕСТИНА, папе Римског

Због своје побожности и врлинског живота узведен на катедру Римског епископа (423-432 г.). Велики ревнитељ вере православне. Борио се за апостолска и отачка предања. У време Трећег Васељенског Сабора 431. године, заједно са Св. Кирилом Александријским борио се против јеретика Несторија. Учинивши и многа друга незаборавна дела, он у миру остави овај привремени живот и пресели с у бесконачни блажени живот, 432. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАВСИЛИПА

Свети мученик Павсилип пострада у време цара Адријана[3]. Најпре би изведен пред цара, и он изјави да је хришћанин. Због тога би бијен гвозденим шипкама. После тога би предат префекту Прецију на суд. Префект га дуго наговараше да принесе жртву идолима. Али пошто не успе у томе, он нареди да мученика баце у окове и посеку мачем. Када светог мученика вођаху на погубљење, он покида окове и побеже од стражара. Гоњен од ових, он се мољаше да Господ прими дух његов. И би по молитви светога: он сконча за време бежања. Тада хришћани дођоше и, појући псалме и свештене песме, чесно сахранише свето тело његово.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИФОНТА, епископа Новгородског

Блажени Нифонт постаде инок светог Печерског манастира у време игумана Тимотеја[4], и веома ревносно подражаваше живот великих преподобних отаца, трудећи се богоугодно у молитви, бдењу, посту и свима осталим врлинама. А када блажени Јован; епископ новгородски, после двадесетпетогодишњег управљања епархијом онемоћа, и добровољно остави епископски престо, и повуче се у манастир на молитвено испосничко тиховање[5], тада блажени Нифонт, који зрацима многих врлина својих сијаше надалеко, би по вољи Божјој изабран од свих на епископски престо новгородски и посвећен за епископа у Кијеву од стране митрополита Михаила II.
Ступивши на престо, као свећа на свећњак, свети Нифонт још јаче засија својом великом ревношћу око благоустројства Цркве Православне. Он се веома стараше о умножењу славе Божје, и силно ревноваше око временског и вечног живота својих духовних оваца. Радећи на умножењу славе Божје, он поче усред Новгорода зидати камену цркву у част Пресвете Богородице, и Божјом помоћу убрзо је доврши. Новгородску саборну цркву свете Софије он сву украси иконописом, и кров њен покри оловом. Чувајући верно временски живот својих словесних оваца, он је нарочито упражњавао ову врлину. Кад год би се међу православнима појавила каква међусобица, он се на све могуће начине трудио да их измири. Тако, када једном сазнаде да Кијевљани и Черњиговци иду на Новгород да зарате са њим, он одмах узе са собом новгородске велможе и изиђе пред њих, и уз помоћ Божју умири их[6]. Исто тако и у другим сличним случајевима преподобни се старао да осигура пастви својој мир, ревнујући за временски живот њен. Но још више преподобни се старао да својим духовним овцама осигура вечни живот. Тога ради он свом силом налагаше православнима, да се не удаљавају од заповести Господњих и црквеног предања, да се не би удаљили од вечнога живота. Оне пак који су се удаљавали од заповести Господњих и црквеног предања, и нарушавали их, он је оштро изобличавао, јавно им претсказујући да ће пропасти због својих грехова, настојећи благовремено и у невреме, карајући, претећи и молећи са сваким трпљењем, као што Апостол наређује (2 Тм. 4, 2).
Ову ревност доброга пастира нарочито обелодани следећи случај. Пошто Новгородци протераше свога кнеза Всеволода Мстиславича, они позваше на кнежевски престо Свјатослава Олговича, који се ожени противно црквеним канонима. Тада блажени архијереј Нифонт не само не хте да га венча, него и целокупном клиру свом забрани да ма ко присуствује том безаконом венчању, које обавише свештеници што беху дошли с новим кнезом. И преподобни Нифонт смело изобличаваше кнеза због нарушења закона, угледајући се на псалмопевца који је рекао: Говорах о сведочанствима твојим пред царевима, и не стиђах се (Псал. 118, 46).
Велику ревност показа овај јуначни ревнитељ залажући се да Руску цркву одврати од преступа- То се десило при следећим околностима. Када се упокоји кијевски митрополит Михаило II, од кога свети Нифонт би посвећен за епископа, велики кнез кијевски Изјаслав Мстиславич[7] изабра на његово место Климента Философа, који тада беше црноризац и примио схиму. Не желећи да због удаљености шаље Климента у Цариград ради рукоположења за епископа, кнез поводом тога сазва сабор руских епископа. На сабор дођоше ови епископи: Онуфрије черњиговски, Теодор бјелгородски, Јевтимије перејаславски, Дамјан јурјевски, Теодор владимирски, свети Нифонт новгородски, Мануил смоленски, Јоаким туровски, Козма полоцки. На том сабору овај свети Нифонт, епископ новгородски, никако не пристајаше да сами руски епископи посвећују себи митрополита, без благослова васељенског патријарха цариградског. Он неустрашиво и чврсто изјављиваше да је то противно предању свете Православне Цркве, која синове руске просвети светим крштењем од цариградског престола, те нас на тај начин начини синовима Божјим, синовима Истока који нас је посетио одозго. А и први митрополит кијевски, Михаило, би постављен отуда, из Цариграда, и од тада постаде чврсто правило: да се митрополит кијевски поставља са благословом васељенског патријарха цариградског.
Говорећи то, овај храбри исповедник мушки караше синове руске да својим противљењем не отпадну од усиновљења Истоку, и уједно с тим Богу, јер, тврђаше он, иде гнев Божји на синове непокорне (Еф. 5, 6). овог мишљења преподобног Нифонта држаху се још пет епископа: Козма полоцки, Јоаким тутзовски, Мануил смоленски, Јевтимије перејаславски, Теодор бјелгородски. Међутим, кнез, не желећи из гордости да се одрекне своје намере, не послуша блаженог Нифонта, већ учини што беше намислио, подржаван од осталих епископа. И тако, по наређењу кнеза, Климент би од епископа који угађаху кнезу посвећен за епископа главом моштију светога Климента, папе римског[8], уместо благослова потребног од живог патријарха цариградског. То би учињено по савету епископа черњиговског Онуфрија. И седе Климент незаконито на архијерејски престо митрополије кијевске. И стаде Климент захтевати од блаженог Нифонта да заједно са њим служи божанствену литургију. Но свети ревнитељ православља говораше му: "Пошто ниси добио благослов од васељенског патријарха цариградског, то ја, како раније тако и сада, не одобравам твоје постављење, и са тог разлога није ми допуштено да служим с тобом".
Љут због тога на блаженог Нифонта, Климент подговараше кнеза Изјаслава и своје присталице , да преподобног пошљу у заточење. Са тог разлога кнез Изјаслав не пусти блаженог Нифонта у Новгород на епископски престо његов, него га задржа у Печерском манастиру, као у месту заточења. Међутим, блажени наставаше тамо са великом радошћу, хвалећи и благодарећи Бога што га удостоји да се врати своме безмолвном житију са светима.
Када пак христољубиви кнез Георгије Мономахович[9] победи Изјаслава Мстиславича и постаде кнезом у Кијеву, тада он са великом чешћу поврати блаженог Нифонта у Новгород на епископски престо. А Новгородци, који дотле беху пометени и одбачени као овце које немају пастира, примише блаженог Нифонта са неисказаном радошћу. У то време васељенски патријарх цариградски, чувши о блаженом Нифонту како велико јунаштво показа борећи се за предања отачка, посла му посланицу, у којој га хваљаше због величине његова ума и јунаштва и убрајаше међу древне свете оце, који се јуначки борише за Православље. А блажени, прочитавши патријархов благослов, још се већом ревношћу разгореваше за Православље. Зато преподобни не би лишен достојне награде за своје трудове и од Начелника пастира - Господа Исуса, као што то показује његова блажена кончина. О томе ево повести.
Неко време по повратку свом на епископски престо у Новгороду, блажени Нифонт чу да од васељенског патријарха из Цариграда долази у Русију митрополит Константин[10], да свргне неправилно посвећеног митрополита Климента и заузме његов престо. Сазнавши о овоме, преподобни се испуни велике духовне радости са два разлога: прво, примиће благослов од митрополита; друго, у светој обитељи Печерској поклониће се Пресветој Богородици и преподобним оцима. У том циљу он отпутова у Кијев, и ту очекиваше долазак митрополита Константина који већ беше кренуо из Цариграда. Живљаше он у светом манастиру Печерском, имајући велику љубав према Пресветој Богородици и према преподобним оцима. Но ускоро тамо га снађе тешка болест, која убрза чесну кончину његову. Тада он исприча братији дивно виђење, које је имао на три дана пре но што се разболео.
"Када се, казиваше он братији, после јутарњег богослужења вратих у своју келију, осетих неопходност да мало отпочинем. Убрзо ме ухвати лак сан; и гле, ја се обретох у овој светој цркви печерској, на месту Николе Свјатоше, и молих се много са сузама к Пресветој Богородици просећи Је да ми покаже дивног стројитеља преподобног Теодосија, који се и после смрти стара о умножењу врлина у обитељи својој. Међутим, у цркву се сабираху братија; један од њих приступи ми, и упита ме: "Хоћеш ли да видиш преподобног оца нашег Теодосија?" Ја, одговорих: , Да, хоћу; ако можеш, покажи ми га!. Он ме онда ухвати за руку, уведе у олтар, и тамо ми показа светог Теодосија. А ја, угледавши светитеља, од радости потрчах к њему, падох пред ноге његове и поклоних му се до земље. Он ме подиже, благослови ме, и рече ми: , Добро си дошао, брате и сине Нифонте; одсада ћеш неразлучно бити с нама!. - Свети Теодосије држаше у својој руци свитак, који ја заисках од њега, и он ми га даде. Развивши свитак, ја га прочитах. Свитак се почињао речима: Ево мене и деце коју ми даде Бог (Ис. 8, 18). Пошто се ово виђење заврши, - казиваше блажени Нифонт, - ја одмах дођох к себи, и сада знам да је ова болест мени посета од Бога".
И тако, пошто одболова тринаест дана, преподобни усну с миром у Господу, двадесетог априла, у суботу Светле седмице. Тело његово би с чешћу положено у пештери преподобног Теодосија, а духом он предстоји са славним преподобним оцем Теодосијем престолу Владике Христа, где се неразлучно наслађују неисказаних дивота небеских. Нека се они помоле и за нас, чеда своја. Богу пак, слављеном у нераздељивој Тројици, Оцу, уједно и Сину и Светоме Духу, приличи свака слава, част и поклоњење, сада и свагда и у бескрајне векове, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА ЛАЂАРА

Страдање овог благословеног мученика догоди се на острву Ко (у Јегејском мору) на следећи начин. Не знам због чега, вели описивач овог страдања, неки агарјани мађијама залудеше Јована, па га таквог потурчише. Но после неколико дана Јован дође к себи; и кад сазнаде разлог свога обрезања и виде на својој глави бели турбан турски, он се силно ожалости, па збаци с главе бели турбан, и поново се одену по хришћански. И стаде се Јован од свег срца са сузама и уздасима кајати пред Богом због свог невољног пада. А агарјани, видевши како се Јован покаја и опет постаде хришћанин, бесомучно навалише на њега, и пошто га немилосрдно избише, они га у тамницу вргоше. Након неколико дана агарјани изведоше Јована из тамнице, и на разне начине покушаваху да га врате у своју муслиманску веру. Они му час благо саветоваху час љуто прећаху, али мученик све то ни у шта не сматраше, и говораше им: Ја верујем у Господа мог Исуса Христа; од све душе и срца Њега исповедам за истинитог Бога. Он ће доћи да суди целоме свету, и живима и мртвима. Вашу пак веру презирем; и ево готов сам да за Христа мог поднесем сва мучења која ми будете приредили.
Чувши то, и видећи Јованову непоколебљивост у хришћанској вери, агарјани бесно Јована зграбише, па га бише и газише, и онда судији одведоше. И тужаху га судији како је био Турчин, па се покајао. Судија нареди да Јована немилосрдно бију. И кад виде да ни то ништа не помаже, он изрече смртну пресуду: да Јован буде у огњу сажежен. И наложише велики огањ, и спалише Јована. И постаде храбри Јован жртва чиста и беспрекорна Христу. И тако сконча блажени Јован; и радујући се прими венац мучеништва, и би удостојен царства небеског. Његовим светим молитвама нека се и ми избавимо садашњих непријатеља спасења нашег и нека се удостојимо стајања с десне стране Христу у нестаривом блаженству. Амин[11].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Тарс - велики у старини град, у малоазијској области Киликији. Остаци овога града сачували се и до данас.
2. Клаудије царовао од 41 до 52 године.
3. Цар Адријан царовао од 117 до 138 године.
4. Био игуман Печерског манастира од 1124 године; скончао 1131 год.
5. Управљао Новгородском епархијом од 1110-1130 г.
6. Ово се догодило у 1135. год.
7. Био кнезом кијевским од 1146 до 1154 године.
8. Ову главу донео је из Херсона св. кнез Владимир, пошто је после свог крштења беше добио на дар од херсонског епископа.
9. Тојест: Јурит Владимирович Долгоруки, син Владимира Мономаха. То је било 1150 године.
10. Грк, поживео у Русији не дуго; управљао митрополијом од 1156 до 1158 године; скончао 1159 године у Черњигову.
11. Свети Јован пострада на острву Ко 1669. године.