ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Јосиф Песмописац. Рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и добродетељних, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту, крајњој уздржљивости, непрестаном молењу, псалмопојању, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит посетивши Солун заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином овај Јосиф би упућен у Рим, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа, и непрестано је за то благодарио Богу сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године, на Божић, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „устани и следуј мени!" Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и на једанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству препоручујући га као: „човека Божјег, ангела у телу, оца отаца". У дубокој старости предаде дух свој Господу, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883 год.

2. Св. мученица Фервута и њена сестра удова и њихова робиња. У време цара персијског Саворија би погубљен епископ св. Симеон. Фервута, сестра епископа, би узета у двор по жељи царице. Но Фервута беше необичне лепоте, због чега навалише многи просиоци, међу којима и жреци и гатари незнабожачки. Фервута све одби; тиме изазва велики гнев против себе. Па како се у то време царица разболи, сви жреци објаснише цару, да је царица отрована од Фервуте, а као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута, сестра њена, и робиња њихова, као хришћанке, престружу тестером, да се три половине телâ ставе на једну страну а три на другу, а царица да се пронесе између њих. Цар се сагласи с тим крволочним гатарским предлогом. И Фервута са својом сестром и робињом пострада тако за Христа 343 год. заслуживши тиме неувели венац у бесмртном царству Господа свога.

3. Преп. Зосим. Монах Јорданске обитељи у времену цара Теодосија млађег. Он је пронашао, причестио и сахранио св. Марију Египатску. У својој стотој години упокоји се у Господу, у VI столећу.

4. Преп. муч. Никита. Словенин из Албаније. Као светогорски монах отишао у Серез, где се препирао с мулама о вери. Не могући га надјачати разлозима, Турци га ставе на муке, у којима Никита свети сконча и преда душу своју Богу, 1808 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА ПЕСМОПИСЦА[1]

Свети Јосиф је рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и врлинских, Плотина и Агатије. Због богоугодног живота њиховог Бог им даде пород потребан целој светој Цркви, који кад одрасте постаде изврстан песмописац и украси Цркву саставивши каноне. Као дете Јосиф би добро отшколован и васпитан у врлини. И његово детињско понашање показиваше знаке да ће се он развити у човека савршеног врлинама, јер беше кротак, тих, смирен, избегавао је дечје игре, а волео пошћење и уздржање. Није тражио слаткише већ се хранио само хлебом и водом, и то је узимао увече. Усто велики успех показивао је у изучавању Светога Писма.
Док је дечак Јосиф тако растао телом и духом, догоди се најезда варвара на Сицилију и његови родитељи морадоше напустити своју домовину и бежати у друге земље. Тако они дођоше с Јосифом најпре у Пелопонез. После неког времена Јосиф остави родитеље ради Христа и отпутова у Солун. Тамо ступи у манастир и замонаши се. Као монах он се добро упражњаваше у испосничким трудовима, проходећи сваки вид подвижничког монашког живота, и ревносно практикујући сваку врлину. И постаде савршен човек и искусан инок. Постеља му беше земља покривена кожом, одећа подерана, пошћење велико, храна - мало хлеба и воде са мером, стајање свеноћно, метанисање посведневно, молитва свагда у устима а посао у рукама, читање Светог Писма усрдно. И испуни се мудрости и знања духовног. И беше међу братијом као анђео Божји, блистајући чистотом и светошћу свога живота. Добра дела његова и многе подвиге немогуће је подробно испричати .
Пошто је тако служио Богу усрдније од других, би приморан од игумана и братије да прими свештенички чин. И би рукоположен за јеромонаха од епископа солунског. Као јеромонах он се предаваше све већим подвизима и трудовима, служећи често свету литургију и са сузама се молећи за себе и за цео свет. Уто преподобни Григорије Декаполит[2] посети тај манастир и заволе душом и срцем преподобног Јосифа због светости његова живота, и постаде му пријатељ и сажитељ. После неког времена преподобни Григорије, полазећи за Цариград ради окрепљења православних у борби против јеретика, замоли игумана и братију да му као помоћника даду Јосифа , јер није желео да се растаје од њега. Али ни братија са игуманом нису желели да се лише таквог сажитеља, истинског слуге Божјег. Но пошто нису могли да одоле молбама великога старца, и имајући у виду потребу Цркве потресане јеретичком олујом, они пустише блаженог Јосифа да са светим Григоријем Декаполитом отпутује у Цариград.
Допутовавши у Цариград, они борављаху у цркви светих мученика Сергије и Вакха. И суровим живљењем они изнураваху себе, угледајући се један на другога. То нарочито чињаше блажени Јосиф подражавајући старијег подвижника великог оца Григорија. Имајући њега као свој узор, он је сваким даном све више и више усавршавао врлине у срцу свом- А трудили су се обојица, ревносно поучавајући благочестиве хришћане да се чувају отрова јеретичког, да се не смућују нити сумњају у догмате православне вере, већ да буду чврсти у исповедању истине.
У то време злочестиви цар Лав Јерменин, обновивши већ проклету иконоборску јерес[3], устроји велико гоњење на Цркву. Он свете иконе из храмова Божјих избациваше и бестидно их ногама гажаше; православне пастире са престола њихових прогањаше и на њихова места јеретике постављаше, а неке од њих на муке стављаше и на разне начине убијаше. Тада свети Григорије и свети Јосиф, обукавши се у оклоп вере, обилажаху престоничке улице, тргове и домове верних, саветујући, поучавајући и молећи да се чувају од саблазни лукавих јеретика. И поуке њихове беху као јутарња роса која оживљује цвеће и траву, клонуле од дневне жеге, јер они оживљаваху малодушна и сумњалачка срца која као да беху свенула од жеге јеретичкнх учења.
Затим мноштво монаха моли преподобног Григорија да пошаље у Рим блаженог Јосифа, као речита и снажна те може издржати тако далек пут, са циљем: да тадашњег православног папу Лава Ш[4] и све тамошње православне хришћане обавести о гоњењу на свету Цркву у Цариграду, и да иште њихову помоћ против убитачних догмата јеретичких, еда би запушили богохулна уста њихова. Тада преподобни Григорије овако саветова блаженог Јосифа: Чедо, сада је време да покажеш усрђе своје, љубави к Богу и ревност своје вере. Потребно је да идеш у Рим и обавестиш тамошњег поглавара Цркве и све који држе праву веру на Западу о томе, како звероимени злочестиви цар на Истоку устроји жестоко гоњење на свету Цркву, како попљува и згази икону Христову и Пресвете Матере Његове и лиши Цркву красоте, како прогна невине добре пастире а убаци у стадо Христово лажне пастире и најамнике и грабљиве вукове, који разграбљују и распуђују овце. Обавести их како свирепи цар Лав Јерменин олујом јарости своје свакодневно волнује Цркву Христову и прождире многе душе својим јеретичким лукавством. Обавести их, упознај их, и умоли да потегну мач речи Божје и иступе против оних који нас гоне.
Када свети Григорије рече то, и друге ствари сличне томе, блажени Јосиф, од младости добро навикнут на послушност, ни најмање се не успротиви, већ смирено преклонивши главу испроси очински благослов и молитве за пут. Укрца се у лађу и отплови. Али недокучљивом промислу Божјем друкчије би по вољи. Јер Бог који све строји на корист, понекад употребљава средства, која нама изгледају жестока и непријатељска, и помоћу њих извршује дивна и славна дела на славу светог имена Свог. Тако и Јосифов одлазак у Рим би ометен на овај начин. Једномишљеници цара Лава Јерменина у јереси, слуге и сарадници његове тираније, сазнавши да многи напуштају престоницу и одлазе у друге крајеве бежећи од иконобораца, тајно прављаху по путевима разбојничке заседе, хватаху бегунце и предаваху их у руке иконоборцима. Од ових се не могаде сакрити и то, да преподобни Јосиф путује на Запад у Рим по налогу правоверних монаха. Стога они удесише, те пирати нападоше лађу на мору, ухватише преподобног Јосифа и све с њим, па их одведоше на Крит и предадоше иконоборцима. Они га оковаше у тешке ланце, па у тамницу вргоше. А у тамници он имаћаше не мало сасужања, који исто тако страдаху за доброверје. Он их дан и ноћ тешаше богонадахнутим речима. А сам се у Господу радоваше својим оковима, и другима говораше: Шта може бити слађе и радосније од ових окова којима смо оковани ради љубави Христове и ради свете иконе Његове? Ако нам ово краткотрајно тамновање и нанесе нешто муке, треба да благодаримо Богу за ово страдање, имајући светли пример светога Павла који вериге и окове сматраше као златне ђердане и украсе, и неисказано им се радоваше. Штавише, и сам Христос пострада за нас, остављајући нам углед да идемо Његовим стопама: Он који греха не учини , и на ружење не одговори ружењем, и страдајући не прећаше, као што каже врховни апостол свети Петар (1 Петр. 2, 22. 23). Истина, има нешто бола од страдања тела, али нико се не може назвати носитељем јарма Христова, ако не иде Његовим стопама, подносећи она страдања која претрпе за нас, Он, Бог свемоћни, који је могао и на неки други начин спасти човека. Али Он је благоволео да се од труда и страдања роди она сила врлине, којом би се отворила небеска врата, тако одавно затворена. И не показа нам други пут ка спасењу осим пута засутог трудовима и невољама. Зашто онда да се узнемиравамо ми који сматрамо да је здравље наше у страдањима за свету икону Спаситеља и његове Пречисте Богомајке? Јер противећи се злочестивом наређењу царевом, ми ћемо добити од Бога благодат и благовремену помоћ.
Овим и сличним речима преподобни Јосиф тешаше своје сасужње, затворене с њим у тамници због поштовања светих икона. Утом доведоше код њих у тамницу и једног православног епископа, кога такође ухапсише због поштовања светих икона. Али он, не могући да подноси тамничку муку, тешке мисли га смућиваху као човека, и он као лађа витлана буром великом бејаше близу бродолома, јер већ стаде пристајати уз иконоборачку јерес, да би се ослободио тамнице и мука. Када преподобни Јосиф сазнаде то, какве му све речи не изговори! Он силне сузе проли молећи га и саветујући му да се не колеба умрети за икону Христову као за самога Христа. И не бише узалуд његове богонадахнуте речи, јер оне толико учврстише оног епископа, да се он ни у најстрашнијим мукама не одрече своје вере, него великодушним јунаштвом претрпе све до краја. Јер када би изведен на истјазање, и виде мучитеље и справе за мучење, он се ни најмање не уплаши. Штавише, он сам скину са себе одећу, и предаде себе на ране, желећи и хиљаду смрти, ако би било могуће, поднети за Христа Бога оваплоћеног, на иконома изображаваног. И би наг на мучилишту обешен, и сав стрелама изрешетан, и најзад великим каменом у главу ударен - предаде дух свој Господу.
Сазнавши за мученичку кончину епископову, блажени Јосиф се веома обрадова због његовог непоколебљивог јунаштва, и благодараше Христа што изабраног војника свог одушеви за такав подвиг. Он иако мало поклизну, ипак се добро поправи, и победи противника. Но исто тако и многе друге ствари Јосиф избави од душевне погибије, и ка Христу одасла, непрестано поучавајући све путу спасења. А њега самог Бог чуваше од смрти, да би својим дугим животом био на корист многима.
Шест година проведе свети Јосиф у тамници, и тада снађе зла смрт злочестивог цара Лава Јерменина: Јер он би на Божић изјутра убијен од својих војника на јутрењу у цркви. И у тај сами час преподобни Јосиф би у критској тамници на чудесан начин обавештен о погибији мучитељевој и чудесно тамнице ослобођен јављањем светог Николаја. Наиме, целе те ноћи уочи Божића свети Јосиф беше на молитви, певајући неућутно божићне песме и молећи се; у зору светлост обасја тамницу, и пред њега стаде муж светолик, честан, одевен у архијерејско одјетање, седе косе, лицем светао, и рече му: Ја дођох к теби из Мира Ликијског; послан сам од Бога да ти брзо донесем радосну вест: непријатељ, који је узнемиравао Цркву и овце Христове распудио, лишен је царства и живота, и на суд Божји позван; сада треба да се вратиш у Цариград, да многе учврстиш благодаћу Духа Светога која у теби живи. Рекавши то, он му пружи једну хартију на којој беше написано: Пожури жалостиви, и похитај нам у помоћ као милостив, јер можеш ако хоћеш. И рече му: Узми ову хартију, и поједи је. И Јосиф узе хартију, прочита је, па је с радошћу прогута, и рече: Како су слатке грлу мом ове речи! - Онда му свети Николај нареди да те речи отпева. И свети Јосиф их појаше радосно, и одмах виде како се вериге и окови његови сами одрешише и спадоше са његовог врата и руку и ногу. И чу где му јавивши му се светитељ говори: Устани и следуј мени! - И уставши изиђе из тамнице на тамничка врата која му се сама отворише а стражари тамнички ништа не приметише. И он осети како га нека невидљива сила носи по ваздуху, и за кратко време обрете се пред Цариградом на великом друму који води у град. И слављаше Бога због оваквог чуда преславног.
Дошавши у град он не затече међу живима свога милог оца светог Григорија Декаполита, јер већ беше отишао ка Господу, а виде само ученика његовог блаженог Јована. И плака много за оцем Григоријем што се не удостоји да га опет види жива, и борављаше код гроба његовог заједно са оцем Јованом. Али не потраја дуго и преподобни Јован отиде ка Господу, и би сахрањен поред светог Григорија.
Затим се преподобни Јосиф пресели на друго место у близини Цариграда. То место беше забачено и безмолвно, недалеко од цркве светог Јована Златоуста. Настанивши се ту он подиже цркву у име светитеља Христовог Николаја, и пренесе тамо мошти обојих отаца, Григорија и Јована. Ту и манастир образова, и братију сабра. И стално долажаху к њему врло многи људи, духовници и мирјани, да слушају његове богонадахнуте поуке, јер благодат Духа Светога као река течаше из уста његових преко слаткоречивих проповеди. Док. је оно преподобни Јосиф био у Солуну, он доби немалу честицу моштију светог апостола Вартоломеја[5]. Поклони му је један његов познаник, човек добродетељан. Доневши ову честицу светих моштију у своју обитељ, он подиже посебну цркву у име светог апостола Вартоломеја, и у њој чесно положи ту свету честицу. И често се удостојаваше виђати у сну светог апостола Вартоломеја, јер имађаше к њему велику љубав и веру. А жељаше много да за празник овог светог апостола састави похвалне песме, али се не усуђиваше, јер није знао да ли ће се тај његов рад допасти светом апостолу или не. И усрдно мољаше Бога и светог апостола да га обавесте о томе, и да му се подари небеска мудрост, да би могао добро написати песме. И проведе у молитви о томе са пошћењем и сузама четрдесет дана. И уочи празника светог апостола он виде светог апостола Вартоломеја, у беле ризе обучена, где се појави у олтару и позва га к себи. А када му блажени Јосиф приђе, свети апостол узе са светог престола свето Еванђеље, стави га Јосифу на прса и рече: Нека те десница свемоћног Бога благослови, и нека са језика твог потеку реке небеске мудрости! Нека срце твоје буде станиште Светога Духа, и песме твоје нека наслађују васељену!
Рекавши то, свети апостол Вартоломеј постаде невидљив, а преподобни Јосиф, испунивши се неисказане радости и осетивши у себи благодат мудрости, свим срцем одаде благодарност Богу и светом апостолу. И од тога часа поче писати црквене песме и песме канона. И њима украси не само празник светог апостола Вартоломеја већ и многих других светаца: но нарочито многим канонима изрази молитвено поштовање према Пресветој Богомајци. Исто тако украси празник и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама. Отуда и доби назив Песмописац.
Затим се зацари Теофил[6], и опет иконоборска бура удари на Цркву, и опет многи бише гоњени и мучени. Тада преподобни отац наш Јосиф Песмописац отворено и смело изобличаваше јерес. Због тога би прогоњен у Хероон, где у оковима и злопаћењу остаде све до Теофилове смрти. А по смрти овога ступи на престо царица Теодора са сином Михајлом, који преподобног Јосифа позваше у Цариград. И царица Теодора са свјатјејшим патријархом Методијем[7] васпостави славу Православља. Када по престављењу светог Методија патријархом постаде свети Игњатије[8], он постави преподобног Јосифа за сасудочувара велике цркве Божје у Цариграду. И беше веома омиљен пресветом патријарху, такође у духовенству и мирјанима, због свог врлинског живота и због мудрих и душекорисних поука његових, помоћу којих многе настављаше на пут спасења.
Но после неколико година он понова доживе прогонство од стране царичина брата Варде, првог доглавника царевог. И то зато што изобличи Варду који без икаквог разлога отера од себе своју закониту жену и узе рођаку своју за жену, и на тај начин наруши црквене законе Бога се не бојећи нити се људи стидећи. Као некада свети Јован Претеча Ирода, тако преподобни Јосиф изобличаваше јавно Варду. Зато га овај гоњаше и злостављаше, као и пресветог патријарха Игњатија. Јер и патријарх доживе од безаконог Варде прогонство и многе невоље. Но Варда са шумом погибе од царевих слугу. А за њим и цар Михаил би убијен од својих људи. И зацари се Василије Македонац[9]. Тада бише враћени у Цариград и свети Игњатије и преподобни Јосиф: Игњатије се врати на свој престо а Јосиф на своју дужност сасудочувара. И свети Јосиф беше мио и цењен не само од свјатјејшега Игњатија него и од патријарха Фотија[10] који дође после њега. Јер свјатјејши Фотије повери преподобном Јосифу целокупно црквено стројење, и називаше га човеком Божјим, и анђелом у телу, и оцем оцева, и постави га за духовника свему свештенству, да свештенство открива њему своју савест и исповеда своје грехе. А преподобни Јосиф беше прозорљив и провиђао је у сакриване грехе, али није грдио грешника него га је благим саветима доводио до умилења, те је овај исповедао и тајне грехе своје. Преподобни беше силан у богонадахнутим речима, те је лако могао обраћати грешнике на покајање.
Пошто тако проведе много година, он зађе у дубоку старост. И изнеможе телом од многих трудова, у којима беше од младости: од испосничких подвига, од прогонства правде ради, од окова и тамновања, од вођења целокупног црквеног стројења, од писања песама и канона, од старања око спасења душа људских. И кад се приближи одласку он се разболе крајем Свете Четрдесетнице, и у сну би обавештен од Бога о своме скором престављењу. На свети Велики Петак он посла пресветом патријарху Фотију списак свих поверених му црквених ствари; и спремаше се за одлазак молећи се Богу и говорећи:
Благодарим Ти Господе Боже мој што си ме у све дане живота чувао у сенци крила Твојих! И сада сачувај до краја дух мој, и дај ми да неповређен прођем поред кнеза таме и ваздушних страшилишта, да се враг мој не би обрадовао због незнања мога и због сагрешења мојих која починих у животу. Чувај стадо Своје, Логосе Очев! н штити до краја света све што си саздао десницом Својом! Буди помоћник возљубљеним синовима Цркве Твоје! Даруј Невести твојој вечити мир и неузмутиву тишину!-Царско свештенство просвећуј дарима Својим! Гордог Велијара покори под ноге заштитника православне вере! Све душегубне јереси одбиј од Цркве! А души мојој дај да се мирно и кротко разлучи од овог тела, иако нисам из броја светих угодника Твојих, у којима поживе Дух Свети, јер знам да сам грешан пред Тобом. Но Ти, неизмерна Благости, немој гледати на моје грехе, већ ме удостоји удела синова Твојих!
Пошто се преподобни Јосиф помоли тако Богу, и причести Божанским Тајнама, и даде благослов свима присутнима, он подиже руке своје к небу, и светла и радосна лица предаде Богу свету душу своју, на Велики Петак 883 године. И одмах се са свих страна слеже мноштво монаха и мирјана. Многи од њих плакаху називајући га једни оцем, други васпитачем, трећи добротвором, четврти утешитељем, пети учитељем, наставником и вођом спасења свог. И погребоше га чесно. Спровод до гроба био је славан. Али још чесније и славније би спроведена бесмртним дусима света душа његова у небеске дворе. То се удостоји видети својим очима један драги пријатељ његов, муж праведан и богоугодан, који је живео у недалеком месту. Јер у оно време када се та богољубљена душа разлучи од тела и иђаше к небу, тај човек чу глас с неба који му говораше: Изађи из куће и погледај дивна тајанства Божја. Он изађе, и погледавши горе виде отворен небески свод по средини, и отуда наилажаху ликови Светих: најпре иђаше лик Апостола, па лик Мученика, па лик Пророка, па лик светих Архијереја. Гледајући то са запрепашћењем, онај човек беше у недоумици шта то има да значи, И опет чу глас: Гледај и пиши, јер све што видиш казаће ти се шта значи. И тог тренутка угледа четири младића, светлија од других, и између њих иђаше девојка неизрециве светости и славе: беше то пречиста и преблагословена Дјева Марија, Мати Христа Бога нашег. Идући она наређиваше хоровима Светаца да дочекају свету душу ону која у песмама опева њихова дела и празнике и животом их подражава. И сви они са неисказаном радошћу и љубављу очекиваху неко чесно лице вођено ка небу. Посматрајући све то, онај се човек питаше: Ко је то кога толике части удостојавају ликови небеских житеља? И чу глас Анђела који су свету душу водили и громко клицали: Ово је Јосиф Песмописац, дика целе Цркве, који, удостојен благодати Светога Духа, подражаваше живот Апостола и мученика, и дела њихова описа! Зато од тих Светитеља сада прима част и похвалу. - Тако душа преподобног Јосифа Песмописца би свечано у небо уведена.
Човек који ово виде, испуни се неизмерне радости од таквог преславног виђења. Али он се уједно испуни и велике жалости, што се не удостоји да то славље и даље посматра, како та благословена душа узиђе у унутрашњост небеса, и како предстаде и поклони се пресветлој светлости Бога једнога у Тројици.
О таквом спровођењу преподобног Јосифа у небо би још једно откривење: у Цариграду бејаше црква светог мученика Теодора, прозваног Фанерот, тојест Објавитељ, јер је објављивао ствари украдене или утајене или уништене онима који су му с молитвом прибегавали. Тако од једног човека побеже роб који му је био врло потребан- Уцвељен његовим бекством, човек тај дође цркви светог Теодора Фанерота, и држаше молепствија, молећи мученика Христова да му покаже где је роб. Провевши три дана и три ноћи код цркве и ништа не сазнавши, он се ожалости и хтеде да иде. Служаше се тада јутрење, и у цркви се читаше душекорисна поука, а човек тај за време читања задрема и виде светог Теодора где му се јави и говори му: Што тугујеш, човече? Јосиф Песмописац разлучиваше се од тела, и ми бесмо поред њега. Он се ноћас престави, и сви ми којима он испева песме и каноне пратили смо душу његову ка небу и извели је пред лице Божје. То је разлог што сам закаснио да ти се јавим. А сада ме ево овде, одазивајући се твојој молби: Иди. на то и то место и тамо ћеш наћи роба свог кога тражиш.
Оба ова виђења потврђују нам то какву славу за своје трудове доби од Бога преподобни Јосиф и какве почасти и похвале доживе од Светаца Божјих у насељима небеским, где сада стојећи пред престолом Божјим, пева анђелске песме славећи и хвалећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФЕРВУТЕ и њене сестре и њихове робиње

Пошто епископ персијски свети Симеон[11] пострада за Христа од цара Сапора[12], остадоше после њега две његове сестре: једна девојка, по имену Фервута, а друга удова, и једна робиња. Света Фервута беше млада и неописано лепа. Па кад за њену лепоту сазнаде персијска царица, жена Сапорова, она нареди да јој Фервуту доведу. Слуге одоше и доведоше царици свету девојку, и њену сестру, и робињу. То би на годину дана по погубљењу светог Симеона епископа. Када царица виде лепоту Фервутину, она јој рече: Девојко, ти таква лепотица треба да будеш госпођа многима. На то јој света одговори: Ја имам женика Христа ради кога пострада мој брат, и ја не могу ни да помислим на другог женика.
Царица је не распитиваше даље већ јој нареди да са сестром и робињом остане и живи у њеном царском двору- Но сутрадан се царица изненада разболе. И дођоше персијски жреци и гатари да је посете и виде од чега болује. Том приликом приметише у царичиној палати лепотицу Фервуту, и један се жрец занесе њеног лепотом, и чим изађе из палате он јој посла овакву поруку: Ако желиш да будеш моја жена, ја ћу те измолити од царице, и бићеш господарица над многим имањима и богатствима. Светитељка му отпоручи: Не могу се ја хришћанка удати за незнабошца. Чувши то, жрец се постиде и разгневи, па оде к цару Сапору и рече: Царичина болест није обична, њој је дат неки отров. У њеној палати се налазе две сестре хришћанке, чији брат епископ хришћански Симеон би погубљен по твоме наређењу. Сигурно су оне, кивне на тебе због свог брата, направиле отров и дале царици.
Цар одмах нареди да их доведу на ислеђење. И бише доведене све три: света Фервута, њена сестра и њихова робиња. По царевом наређењу к њима изиђе кнез жречева Маиптис и друга два кнеза из сената, да их испитају и чују њихов одговор. А кад ови угледаше неисказану лепоту свете Фервуте, порази их њена лепота и рани срца њихова, и сваки од њих мишљаше у себи зло,
и скриваху један од другог своје прљаве помисли. И рекоше им: Пошто сте отровале царицу, господарицу света, ви сте заслужиле смрт. На то им света Фервута одговори: Зашто Сатана метну у срце ваше такву помисао против нас која је далеко од истине? И због чега хоћете да нас невине осрамотите? Ако сте жедни наше крви, ко вам брани да је пијете? Ако желите да нас закољете, гле, ви сваки дан тиме руке своје скрнавите. А ми ради Бога нашег као хришћанке умиремо, не одричући се Њега, јер је Он живот наш. И као што нам је наређено да се само Богу клањамо и Њему јединоме служимо, ми тако и радимо. У нашим Књигама је још и ово написано: Гатар и мађионичар да не живи, него да умре од руку својих људи (2. Мојс. 22. 18; 3. Мојс. 20, 6). Како онда можемо ми дати отров некоме, када такво дело није мање зло него када бисмо се одрекле Бога нашег? Јер се оба та греха кажњавају смрћу.
Док је света ово говорила, они су је са највећим задовољством слушали, дивећи се и лепоти и мудрости њеној. И не могаху јој ништа на то одговорити, већ сваки мишљаше у себи: Ја ћу умолити цара да их све три ослободи смрти, па ћу ову девојку узети себи за жену. - Најзад Маиптис проговори: Иако вам није допуштено да се бавите враџбинама, да не бисте, као што си рекла, нарушиле ваш закон, ипак сте то учиниле огорчене због смрти вашег брата. Света Фервута му одговори: А какво то зло претрпе од вас наш брат, да бисмо због тога, желећи вам смрт изгубиле свој живот у Бога? Јер, ма да га ви, разјарени својим безбожним гневом, убисте, ипак је он жив и радује се са Христом у Његовом небеском царству, према коме царству ваше царство је ништавно. - После ових светитељкиних речи кнезови наредише да их све три одведу у тамницу.
Сутрадан врло рано кнез жречева и гатара Маиптис посла тајно у тамницу светој Фервути ову поруку: Ево готов сам да умолим цара да теби и онима с тобом поклони живот, само пристани да ми будеш жена. А света девојка када то чу, посла му овакав јуначки одговор: Умукни, свепогани псу, непријатељу Божји и сваке правде! И не усуђуј се више да ми шаљеш такве гадне поруке, јер их душа моја не може да подноси! Никада неће бити то што ти желиш, јер сам се заручила Господу мом Исусу Христу и Њему чувам своју девственост, а трудим се да и веру и истину његову одржим. Он је једини без греха, и моћан је да ме избави од безбожних руку ваших и гадних планова ваших, које против мене кујете. А смрти се не бојим, нити се погибије плашим, јер пут, којим хоћете да ме пошаљете, одвешће ме моме милом брату, светом епископу Симеону. И тамо ћу обрести утеху својој тузи и уздисању који ме море од његове смрти.
Тако света Фервута, невеста Христова, са бешчешћем отера од себе Маиптисовог изасланика, и веома посрами самог кнеза жречева и гатара, Маиптиса. Тако исто поступи са оном другом двојицом кнезова који такође беху рањени њеном лепотом.
Јер и они, и један и други, тајно послаше к њој у тамницу своје изасланике, предлажући јој брак, али их она све одасла посрамљене. Потом, пошто сва тројица признаше један другом своју жудњу за Фарвутом и какву срамоту доживеше, договорише се да на сваки начин предаду на смрт Фервуту и оне с њом. И онда лажно оптужише пред царем три хришћанке да су мађионичарке и гатаре, и да као такве заслужују смрт. Цар онда нареди да се три хришћанке поклоне сунцу, па ће им поклонити живот.
И свете мученице опет бише изведене на суд пред три споменута кнеза. А кад чуше за царево наређење, оне одговорише: Ми се клањамо Богу, Творцу неба и земље, и то поштовање не указујемо сунцу које је саздање Бога кога ми поштујемо, а ваше претње нас никада не могу раставити од љубави Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа. - Кад то рекоше светитељке, Маиптис и она друга два кнеза громко повикаше: Да се погубе са земље ове жене које царици дадоше отров и бацише је у тешку болест.
И цар одмах изрече смртну пресуду за свете мученице с тим да персијски жреци измисле смрт којом ће их погубити. И безбожни жреци као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута, сестра њена, и робиња њихова, као хришћанке, престружу тестером, да се три половине тела њихових ставе на једну страну а три на другу, а царица да се пронесе између њих.
И кад свете мученице вођаху на смрт, Маиптис опет посла светој девојци Фервути поруку: Ако хоћеш да ме послушаш, онда нећеш бити погубљена ни ти ни оне што су с тобом. А света девојка довикну му громко љутитим гласом. Зашто, псу нечисти, говориш оно што ни слушати не могу! Јер ја одлучно желим да умрем за Христа Бога мог, да бих добила у Њега живот вечни. Никада нећу заволети овај привремени живот, да не бих умрла вечном смрћу. - Безбожници изведоше свете мученице ван града, па за сваку забише у земљу по два коца, и свакој онда за један колац везаше главу а за други ноге, при чему их силно растегоше. И онда их тестером престругаше надвоје.
И тако свете мученице, невесте Христове, предадоше чесне душе своје у руке Бесмртном Женику свом. После тога мучитељи поставише поред пута шест великих дрвета, три с једне стране пута, три с друге, па о њих обесише престругана тела светих мученица, и она висијаху на дрвећу као плод крвљу обагрен. Страшан и тужан призор! Затим пронесоше царицу тим путем између висећих тела, и за њом прође мноштво светине. Напослетку чесна тела светих мученица бацише у једну јаму.
Тако четвртог априла 343 године света мученица Фервута са сестром и робињом пострада за Христа Исуса Господа нашег, коме слава и царство, част и поклоњење кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ[13]

Монах Јорданске обитељи у време цара Теодосија Млађег (408-450 г.) Од младости се подвизавао и достигао високи ступањ врлине. По указању Божјем он је пронашао, причестио и сахранио свету Марију Египћанку, која се слави 1. априла. Кад му је било близу сто година упокојио се у Господу 523. године. Видети о њему опширније у Житију преп. Марије Египћанке, (1. април).

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НИКИТЕ

Преподобни Никита родио се у Албанији. Не зна се ништа о његовим родитељима и о његовом занимању док је био у свету. Зна се само то, да се подвизавао у Светој Гори, најпре у руском манастиру светог великомученика Пантелејмона, па се после неког времена удаљио на безмолвије, на испосничко молитвено тиховање, у скит свете Ане. Ту, проводећи безмолвни и испоснички живот, он се толико усаврши, да му срце беше препуно љубави према Искупитељу нашем Господу Исусу. И из љубави према Њему и ради скупоцене крви коју Он проли на крсту за грехе рода људског, Никита и сам жељаше пролити крв своју примањем мучеништва. Та жеља, која је дуго као искра тињала у срцу његовом, најзад се разгоре у пламен. И он, запаљен божанственим огњем који је буктао у његовом срцу, напусти Свету Гору и отпутова у град Серез. Ту се задржа у Сереском манастиру, где неко време припремаше себе за мученички подвиг. Затим оде к управитељу града, и неустрашиво изјави пред њим да је Христос истинити Бог, а Мухамеда изружи и проклео као варалицу и лажова. Управитељ града, слушајући хулу на свога пророка, узавре гневом и одмах нареди да се позову неколико најугледнијих грађана ради суда над хулитељем вере њихове. Чим се сабра нечестиво веће, свети Никита би изведен и упитан, како се дрзнуо похулити њиховог великог прорка Мухамеда. Но свети неустрашиво понови своје вероисповедање проклињући њихову муслиманску веру. А непријатељ рода људског који увек војује против светих угодника Божјих, видећи да блажени Никита скоро већ стоји у предворју будућег живота, и да му се већ спрема мученички венац, употреби све своје лукавство да не допусти мученику добити сва блага. Наиме, он га стаде преко својих следбеника наговарати, најпре ласкама и обећањима разних блага и почасти, да се одрекне Христа. Али светитељ сва њихова обећања и ласке не сматраше низашта, и остаде чврст, као дијамант, у своме вероисповедању. Тада муслимани, видећи његову чврстину, ставише га на муке: натакоше му на главу гвоздени обруч који шрафовима стезаху; забише му оштре игле под нокте на рукама и ногама; затим га обесише наглавачке, па запалише огањ испод њега који му све тело опаљиваше. Но војник Христов, уперивши сав ум у небо и очима гледајући на Христа који га је крепио, трпељиво подношаше све муке, као да у туђем телу страда.
После овог љутог мучења вргоше преподобномученика у мрачну тамницу, и у току неколико дана подвргаваху га тако исто љутим мукама, док га најзад не удавише на Велику Суботу, четвртог априла 1808 године.
Три дана после тога, благочестиви хришћани откупшпе од стражара чесне мошти преподобномученика Никите, па их чесно погребоше крај цркве светога Николаја.
Господ, прослављен у светима Својим, као и друге угоднике Своје прослави чудесима и овог страдалца, који из љубави према Њему проли крв своју. Молитвама светог преподобномученика Никите, Христе Боже наш, управљај и нашим животом у славу светог имена Твог, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОНЕ, митрополита Солунског

Богоносни отац наш Теона живео је у шеснаестом веку. Најпре се подвизавао у светогорском манастиру Пантократора. Затим, заволевши безмолвије, молитвено испосничко тиховање, он се на подвижничком попришту придружи светом Јакову Иверском, који се у то време подвизавао у Иверском скиту светога Претече. Када божанствени Јаков крену у свет да проповеда реч Божју, пође са њим и Теона, и не одвајаше се од њега све до саме мученичке кончине његове. После многострадалне кончине свога старца, Теона постаде предстојатељ и пастир у манастиру свете Анастасије Узорешитељнице, близу Солуна. А потом, пошто беше већ познат као човек светог живота, би постављен и на митрополитски престо у Солуну. Богомудро управљаше стадом Божјим на спасење многима. Упокоји се мирно 1545. године. Свете мошти његове и данас почивају читаве и нетрулежне у споменутом манастиру Св. Анастасије.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА МАЛЕИНА

Овај преподобни Георгије, назван Ћутљивац (тј. молчалник) из младости заволе Христа и пође монашким и подвижничким путем. Прошавши многе духовне подвиге, он се најзад удаљи у гору звану Малеа. Тамо сабра мноштво монаха, које руковођаше богомудро и спасоносно. Свакоме даде правило и канон како да искоришћују време свог живота. Претсказа своју кончину и мирно се упокоји у Господу (вероватно у 4. веку).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ ВОРБОЗОМСКОГ

Ученик светог Корнилија Комељског; основао Благовештенски манастир на острву Ворбозомског језера, у Новгородској губернији. Богомудро управљао својим манастиром; упокојио се 1550 године. Свете мошти његове почивају у храму његове обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Житије препод. Јосифа Песмописца написаше Теофан монах и Јован Ђакон (в. Migne, Р. G. т. 105, 939-975).
2. Празнује се 20. новембра.
3. Ова јерес би осуђена и проклета на Седмом Васељенском Сабору 787. године у Никеји.
4. Папа Лав III упокојио се 816 године.
5. Спомен његов празнује се 11. јуна.
6. Царовао од 829 до 842 године.
7. Свети Методије упокојио се 846. год.; празнује се 14. јуна.
8. Свети Игњатије преставио се 877 год.; празнује се 23. октобра.
9. Царовао од 867. до 886. године.
10. Свети Фотије први пут патријарховао од 858 до 867; други пут - од 877 до 886 године.
11. Свети Симеон пострадао 341 или 344 године; спомен његов празнује се 17. априла.
12. Сапор II - персијски цар од 310 до 381 год.
13. Икону препод. Зосиме видети под 1. априлом заједно са преп. Маријом Египћанком (стр. 11).