Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свештеномученик Никон. Рођен у Неапољу од оца незнабошца и мајке хришћанке. Никон беше официр римски у Неапољу. И не беше крштен, иако га мајка, тајно од оца, поучаваше вери Христовој. Једном кад пође са својом четом у бој, посаветова га мајка, ако му буде до невоље, да се прекрсти и призове Христа на помоћ. И заиста, када у боју Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије, Никон се прекрсти и у срцу завапи Христу. У томе часу он се испуни необичном силом, јурне у непријатеље своје, и једне побије а друге нагна у бекство. Враћајући се дома Никон непрестано у чуду узвикиваше: "Велики је Бог хришћански!" Пошто обрадова мајку извешћем о својој победи помоћу крста Христовога, он тајно отплови у Азију, где га епископ кизички Теодосије крсти. По крштењу затвори се у један манастир, где се предаде учењу и подвигу. Но пред смрт епископ Теодосије имаде визију, у којој му би наређено, да себи за наследника рукоположи Никона. Старац Теодосије одмах позове Никона и рукоположи га за ђакона, потом за презвитера и епископа. Но Божјим Промислом Никон ускоро дође у Неапољ где обрете своју мајку још у животу. По смрти материној он се удаљи са девет ученика, негда ратних другова, у Сицилију, и тамо се одаде проповеди Јеванђеља. Но беше страшно гоњење хришћана у то време. И кнез Квинтијан ухвати Никона са друговима и удари на велике муке. Његових стотину деведесет ученика и другова бише посечени. А Никона је мучитељ везивао коњма за репове, бацао га с високе стене у провалију, тукао, стругао, но Никон све те муке преживе. Најзад би посечен мачем и пресели се Господу. Његово тело би остављено у пољу, да га птице поједу. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и одмах се исцели. Оно разгласи о телу Никоновом, те хришћани дођу и чесно га погребу. Пострада свети Никон у време цара Декија.

2. Преподобни Никон Печерски. Друг светог Антонија Печерског и духовни отац преподобног Теодосија. Због пострижења бојара Варлама и евнуха Јефрема би угрожен од кнеза Изјаслава, но кнегиња обрати гнев кнежев у страх Божји, и Никон свети би остављен на миру. Хотећи да украси храм иконама, Никон се мољаше Богу за помоћ. И због молитава његових дођоше изненадно у Кијев из Цариграда неки Грци иконописци, којима се у визију беху јавили свети Антоније и Теодосије, и упутили их у Кијев ка Никону. Прослављен својим смелим подвизима и духовном мудрошћу. У старости би и преко воље игуманом печерским. Преставио се Господу 1066. године. Његове мошти нетљене чувају се у пештерама кијевским.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА НИКОНА и сто деведесет и девет ученика његових, с њим пострадалих

У ГРАДУ Неапољу, у Италији, беше човек, по имену Никон, официр римски, леп, весео и храбар, по вери незнабожац, рођен од оца незнабожца и научен идолопоклонству. Али му мајка беше хришћанка. Она га је стално упознавала са Христовом вером, причала му о сили крста Христова, и говорила: Сине мој мили, ако ти се деси да западнеш у неку опасност, као што то често бива у боју, ти огради себе крсним знаком, и избавићеш се из руку непријатеља. И не само што ћеш се избавити из руку непријатеља, него ћеш избећи и сваку рану, јер те никаква стрела неће ранити, ни копље, ни мач, и ти ћеш усред окршаја остати неповређен.
Једном Никон сам са својом четом ступи у борбу са надмоћнијим противником, настаде силна сеча, и Никонова чета би опкољена и сасвим близу коначне погибије. Видећи како му изгинуше врло многи војници, и сам у смртној опасности, Никон се сети мајчиног савета, погледа у небо, прекрсти се и завапи из дубине срца: Христе, Боже свемоћни, јави на мени у овом часу силу крста Твог, да бих одсада и ја био слуга твој, и обожавао Те заједно са мојом мајком! - Рекавши то, он се испуни необичном силом, јурну на непријатеље, копљем поби око сто осамдесет њих, а друге нагна у бекство. И нико му не могаде противстати, тако је силно дејствовала у њему сила крста Христова.
И прослави Никон Бога, говорећи: Велики је Бог хришћански! Он знамењем крста Свог светог побеђује непријатеље и разгони. - И Никонови војници дивљаху се своме вођи, говорећи: О чуда небеског промисла! никада нисмо ни видели ни чули да се ико тако јуначки борио, као што сада видесмо Никона.
Хвалећи Бога, Никон се врати дома, и исприча мајци својој шта Господ Христос учини с њим у боју силом светога крста. А мати његова, веома обрадована тиме рече: Благодарим пресветом имену Твом, Господе, који хоћеш да се сви људи спасу и дођу у познање истине! Сада, Господе, услиши молитву слушкиње Твоје, и удостоји сина мог бање препорода, која нам је дарована на отпуштање грехова, и научи га творити вољу Твоју, да би, угодивши Теби, добио од Тебе обећана вечна блага.
И стаде Никон распитивати мајку своју: Како човек може постати потпун хришћанин? И мајка му одговори: Треба ти да постиш четрдесет дана, и да те хришћански свештеник поучава хришћанској вери. Затим треба да се одрекнеш Сатане и свих дела његових, и да, верујући у Христа Бога, примиш свето крштење. На тај начин ћеш постати истински хришћанин и слуга Христов. - Тада Никон рече: Жив ми Господ, боље ми је да будем слуга Његов него јелински идолопоклоник и официр. Нећу више да се клањам камењу, нити којој другој твари, већ Богу јединоме, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. - А поклонивши се до земље мајци својој, рече јој: Моли се за мене слугу твог, мајко моја, да ми Бог да доброг Анђела, воћу и чувара душе и тела мог, да под његовим руководством обретем неког слугу Божјег, који би ме удостојио светог крштења, и научио ме творити вољу Христа истинитог Бога нашег, и уврстио ме у духовно стадо Христово. Јер да ме твоје поуке, о чесна мајко моја, нису отргле од јелинске заблуде и упутиле на познање истинитог Бога, за кратко време мене би пакао прогутао, и ја бих допао мука са свима онима који не знају Бога и који се сада муче у аду. И опет: моли се за мене, мајко моја!
Рекавши то, он журно пође из куће. А мајка га ухвати за руку, и са заклетвом га моли да се врати к њој кад буде примио свето крштење, да би је сахранио, пошто је већ стара и очекује скору смрт. Затим се помоли за њега, снабде га за пут са доста злата, нарочито својим материнским благословом, и испрати та да тражи хришћанског свештеника. Јер у та опака времена, када су велика гоњења била на хришћане, свештеници и учитељи хришћански крили су се по пустињама и горама, те није било лако наћи кога од њих, поучити се истинама вере, и добити свето крштење.
Из куће Никон оде на морско пристаниште, укрца се у лађу, и отплови у Цариград. После његовог одласка војници га стадоше усрдно тражити по Неапољу због великог јунаштва које показа, а и старешине градске питаху мајку његову, где јој је син. Она одговараше: Не знам, оде некуда. Никон пак, слуга Божји, вођен благодаћу Господњом, допутова до острва Хиоса[1]. Тамо се попе на једну високу гору, проведе у молитви осам дана, молећи се Богу да му покаже где може наћи таквог слугу Господњег, који би му дао жељено свето крштење и поучио га светим тајнама вере. И јави се Никону у ноћном виђењу Анђео Божји у виду епископа, даде му жезал који је на врху имао крст, и нареди му да иде на морску обалу. Отишавши изјутра на обалу, он нађе лађу где га чека. Јер исти Анђео Господњи јави се морнарима, наредивши им да причекају Никона који ће к њима доћи са горе носећи жезал са крстом на врху. Никон седе на лађу, и уз повољан ветар они за два дана стигоше до једне горе, зване Ганос[2]. На тој гори налазио се епископ кизички[3] Теодосије, који се са мноштвом монаха ту скривао од незнабожаца за време гоњења. И епископ бејаше монасима ту као ава и игуман. Њему би откривено од Бога о Никону, и он изиђе са монасима својим на пристаниште. И узевши Никона, одведе га у своју пећину. И пошто га огласи, он га крсти у име Свете Тројице, и причести га пречистим Тајнама Христовим.
Пошто прими свето крштење, блажени Никон живљаше у том пећинском манастиру, учећи се божанственим књигама и угледајући се на иночки живот. Затим ради кротости своје и сам би обучен у иночки образ. А братија нека говораху за њега да личи на анђела Божјег, видећи његово смирење и кротост, пост и уздржање, и свеноћно стајање у псалмопјенију без сна. Он у трудовима беше трпељив, у љубави велик, у пошћењу несравњив, у учењу и читању књига ненасит, у ноћним молитвама неуморан, и у свима монашким подвизима свесрдно ревносан. И сав живот његов беше без порока, тако да му се дивљаху сва братија и сам свети епископ Теодосије.
Пошто на такав начин блажени Никон проведе три године на тој гори, би епископу божанствено откривење: Анђео Господњи предстаде му у сну, и рече му: Пре но што отпутујеш из овог живота, уместо себе постави за епископа Никона, кога си крстио и замонашио, повери му стадо своје, и нареди му да се са свима пресели у Сицилију, да монаси не би овде изгинули од варвара, који ће ускоро навалити на ово место.
После овог виђења свети епископ Теодосије рукоположи блаженог Никона најпре за ђакона, потом за презвитера, па га онда хиротониса за епископа. И поверивши му сто и деведесет инока, свети Теодосије се упокоји у Господу, и свети Никон га чесно сахрани.
Затим се свети Никон са свима монасима укрца у лађу, и отпутова на острво Лезвос[4], где пристадоше у граду Митилени[5], и ту проведоше два дана. Одатле отпловише до острва Наксоса[6]. Од овог острва, Божјом помоћу, за двадесет и два дана стигоше у Италију, у Неапољ. Дошавши у свој завичај Неапољ, свети Никон затече живу своју блажену мајку. Када га угледа, она му са сузама радосницама обисну о врат, и грљаше га. Затим поклонивши се пред Богом до земље, она говораше: Благодарим пресветом имену Твом, Господе, што си ми довео сина у анђелском чину и у епископском достојанству. И сада, Господе мој, услиши мене слушкињу Твоју, и прими душу моју у руке Твоје! - Завршивши ову молитву, блажена жена одмах у миру предаде дух свој Господу. И сви који то видеше, прославише Бога, и сахранише је чесно са псалмопјенијем.
А кад се рашчу по граду да је Никон дошао, посетише га неки војници, који су били у чети његовој. И насамо га питаху: Заклињемо те вишњом силом, реци нам, откуда ти дође она снага и храброст, што их показа у боју, да ли од мађија или од неког другог дејства? Научи нас, да бисмо и ми могли бити такви. Свети им одговори: Верујте ми, браћо, у боју ме учинише храбрим не мађије, нити ишта друго, већ једино помоћ часног крста Христовог. Када се крстом наоружах, нико ми не могаше противстати, јер сила Божја, која у крсном знаку дејствује, побеђиваше све непријатеље.
Када то чуше ови војници, припадоше к ногама светог епископа Никона, говорећи: Смилуј се на нас, свече Божји, и поведи нас са собом да, као што нас ти избави у боју од непријатеља, тако и сада постанемо са тобом учесници царства небеског. - И ти војници, којих беше девет на броју, тог часа оставише жене и децу и браћу и куће своје, и пођоше за светим Никоном.
Преподобни Никон онда са њима и осталим ученицима својим седе на лађу, и отплови у Сицилију. Тамо се искрцаше крај једне врло високе горе Тавроменије[7]. Одатле кренуше у унутрашњост, и после дугог путовања дођоше до реке Асинос. Поред реке нађоше једно старо пространо купатило од камена, у пустом месту, званом Хигија, и ту се настанише. Место беше безмолвно и дивно, и земља добра за обрађивање. Одмах направише градине, засадише воћке, и живљаху. Ту преподобни епископ Никон крсти оних девет другова, бивших војника, и постриже их у монаштво.
Пошто прође доста година, а гоњење на хришћане не престајаше, би обавештен кнез Сицилије Квинтијан да поред реке Асинос живе неки људи који почитују небеског Бога, учитељ им је епископ Никон, а нашим се законима не покоравају, нити наше богове почитују. Чувши то, кнез се разјари, и одмах посла чету војника да све те људе похватају и доведу к њему на ислеђење. Када чета стиже до указаног места, војници упиташе: Где је Никон и његови другови, који се царским законима не покоравају, нити богове поштују? Свети Никон им одговори: Добро дошли, децо моја, добро дошли! Јер Господ мој Христос преко вас позива мене и моје. - А братија припадоше молитви, молећи Бога да их благодаћу својом укрепи на подвиг. Али, приморани од војника да одмах крену, они завршише молитву, и пођоше ка кнезу, вођени од војника као овце на заклање. А преблажени отац наш Никон сокољаше их путем, говрећи: Држите се јуначки, браћо моја, и будите неустрашиви пред мучитељем! Јер ево завршава се течење наше, и нама се отворише врата небеска. Стојмо јуначки за веру Христову пред бесним мучитељем! Говоримо слободно пред њим! Чујмо глас Доброга Пастира нашег који говори: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28).
Када свети предстадоше кнезу на нечастивом суду, он их бесно погледа, и упита: Зар тако застранисте у ништавној и безумној нади, заведени од овог мађионичара Никона, да ни бесмртне богове не почитујете, нити се законима њиховим покоравате? А свети као једним устима одговорише: Хришћани смо, и никада нећемо напустити веру нашу; и наду нашу не полажемо у ништавила, него у Господа Бога, који је створио небо и земљу и море, и све што је у њима. А богови твоји су неми и глуви, неосетљиво камење, дело руку људских, и слични су им они који се уздају у њих.
Видевши чврсту и непоколебљиву веру светих, кнез помисли: Ако их убрзо не побијем, они ће врло многе завести у своју заблуду. И нареди да их наге и поваљене немилосрдно бију воловским жилама. Затим издаде наредбу да их све, осим светог Никона, одведу до оног купатила где су живели, и тамо мачем посеку. И одведоше их тамо на посечење. И када свети мученици савише под мач чесне главе своје, они говораху: У руке Твоје, Господе, предајемо душе своје, јер нас Тебе ради убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. - И посечени бише преподобни ученици светог Никона, или боље - самога Христа, њих сто деведесет и девет. А тела њихова, по наредби мучитељевој, предадоше огњу.
А преподобног Никона мучитељ врже окована у тамницу, и смишљаше најљућу смрт за њега. Но те ноћи у тамници јави се светом Никону Анђео Божји у сну, и рече му: Буди јунак у Богу, Никоне, војниче Христов, и весели се, јер Христос Бог наш прими жртву твојих сто деведесет и девет ученика као мирис миомира, и уђоше у дворе у којима Небески Женик обитава. - Када Анђео то изговори, гле, свети Никон угледа пред собом пресветлу девицу: она је сијала јаче од сунца, хаљине њене беху од злата и сапфира, у рукама је имала лава белог као снег. А стајаше та девица у пољу, крај реке Псимит, на источној страни. На западу пак стајаху два врло висока човека, њихове главе досезаху до неба, у рукама им беху огњена копља, и они разговараху са јавившом се девицом, говорећи: Зашто смо данас докони? Послани смо од Небеског Цара у бој против Квинтијана. Ево чекамо га, а он не излази. - Тада им светлоносна девица она довикну, говорећи: Јуче Квинтијан погуби сто деведесет и девет слугу Христових, и сада тај исти мучитељ смишља против учитеља њиховог Никона, који сва лукавства вражија ваистину победи, још страшније ствари. Но Квинтијан ће убрзо доћи на то место, где га ви чекате. Рекавши то, она им из руку својих пусти лава, говорећи: Ето вам и њега; он ће вам помоћи против мучитеља.
Када се после тог виђења преподобни епископ Никон трже од сна, веома се обрадова. И хвалећи и славећи Бога, он виђење своје исприча дечаку свом Херомену, који му је служио, који касније и описа његово житије и страдање. А причајући дечаку своје виђење, свети прорече да ће Квинтијан убрзо умрети љутом смрћу.
Сутрадан нареди кнез Квинтијан да светог Никона изведу преда њ на суд, и упита га: Ко си и, откуда си? И мађијама које вере ти опчини толике људе те одоше у смрт, и тако због твог безумља лишише себе лепоте сунца и красоте месеца? - Свети Никон му одговори: О испуњени сваке неправде! ко сам, и које сам вере, казао сам ти не само ја, него си то и од других чуо, нарочито од многих светих, које си ти, заслепљен безбожјем својим, јуче побио. И сада ти опет потврђујем, чуј: хришћанин сам чврст и постојан, нада ми је Бог - Творац неба и земље, Он ће те предати на неподношљиве муке због бездушног насилништва твог и богомрског безбожја.
На ове речи рикну мучитељ као лав, и нареди да нагог светитеља вежу за руке и ноге о четири коца, и под њим тако растегнутим запале ватру и пеку га на њој. Тако мучен, светитељ се на живом угљевљу одмараше као на цветном пољу, певајући и говорећи: Ти си тврђава моја, Господе, и прибежиште моје! Ти ме избављаш од љутих врагова мојих! - И рекоше слуге мучитељу: Господине кнеже, ми већ малаксасмо ложећи ватру и пекући овога, али се њега ватра не дотиче.
Тада скинуше светог Никона с мучилишта, и кнез нареди да га бесним коњима вежу за репове, и ови га у трку растргну. Но чим светитеља везаше коњ'ма за репове, он пружи десну руку према коњима, прекрсти их, и тог часа се бес коња претвори у овчију кротост, и коњи стадоше као укопани, и не хтедоше се макнути с места, иако су их слуге силно тукли.
Видећи то, мучитељ се разљути на коње, и нареди да им пресеку жиле на ногама. А коњи, по Божјем нарећењу, као некада Валаамова магарица, људским гласом проговорише и рекоше: Бог наш на небу и на земљи све што хтеде сатвори; и нас сада убијају ради светог Никона.
Тада кнез нареди да мученика окују у железне окове, и са високе стене рину у дубоку провалију. Но и кад то учинише, мученик остаде неповређен, јер га ринута Анђео Божји подиже, скину му окове, изведе из провалије, и светитељ опет стаде на гледалишту пред мучитељем жив и здрав. Угледавши га, кнез се запрепасти. И рече му: О како је велико старање богова наших о теби, Никоне! Не видиш ли, колико се брину око тебе, и неће да униште тело твоје? Пошто си дакле познао њихову доброту, ти им сада принеси жртву, и буди им пријатељ. Светитељ одговори: Анатема на те, и на богове твоје, и на оне који се уздају у њих!
И нареди кнез да светитељу лице камењем сакруше, и језик му клештама ишчупају, па одведу на оно место где је с ученицима својим живео, и тамо му одсеку главу. И би свети свештеномученик Никон посечен крај реке Асинос, под кипарисом, у време цара Декија[8]. А тело светитељево би остављено у пољу да га зверови и птице поједу.
Кнез пак Квинтијан онога дана када осуди светог Никона на посечење, пође у град Панорму[9] да приграби себи имовину свете мученице Агатије (види под 5 фебруаром), коју кратко време пре овога беше мучеништвом уморио. И када се превожаше преко гореспоменуте реке Псимит, коњи његови, које такође превожаху с њим, изненада побеснеше и јурнуше на њега: један му зубима изгриза лице, и потпуно унакази, а други га ногама изгази намртво и у реку стровали. И утопи се бедник, зло завршивши свој зли живот, према пророштву светог Никона.
А чесно тело светог мученика Никона лежаше несахрањено на месту посечења. Но неко чобанче, с бесним духом, закачи се и падне на мртво тело Христовог мученика, и исцели се, јер сила светитељева изагна духа, који изиђе из чобанчета вичући и јаучући: Тешко мени! тешко мени! куда ћу побећи од лица Никонова?
Ово чудо, исцељено чобанче исприча људима. Сазнавши за то, епископ града Месине[10] узе свој плир и, вођен оним чобанчетом, оде и обрете многострадално тело преподобномученика, и узе га. Тако исто обрете у оном купатилу и тела светих ученика његових читава, нимало од огња повређена. И сва их чесно сахрани, славећи Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКОНА ПЕЧЕРСКОГ

КАДА Господу би угодно да посађену у Русији младицу монашког живота учини многоплодном, Он приведе к искусном и трудољубивом првоначалнику руског монаштва - светом Антонију, који се беше почео подвизивати у пештери, преподобног Никона. Ревносно проходећи ступњеве монашких врлина преподобни Никон тако у свему подражаваше свога наставника и учитеља, да се показа достојан да га свети Антоније постави за вођу и руковођу монаха у духовном винограду испосничког подвизавања. Јер лица која долажаху к преподобном Антонију са жељом да приме равноангелни образ, он их сам поучаваше врлинама, а преподобном Никону налагаше да их постризава, пошто он беше јереј и искусан црноризац. И ова два подвижника, као Мојсије и Аарон, делаху у духовном винограду, творећи родове покајања, достојне преноса из Египта овога света у ону обећану земљу небеску. Јер преподобни Антоније донесе закон са Свете Горе Атонске, као Мојсије са Синајске; а преподобни Никон делаше по наређењу Антонија као Арон, почаствован чином свештенства. Све деловање своје он вршаше са сваком послушношћу, доживљујући од дела свог не само радости, већ и невоље јуначки подносећи, и благодарећи Бога за све. Велике радости духовне он се удостоји, када постриже преподобног оца нашег Теодосија[11], који се ускоро показа као велики наставник монашког живота у Русији. Обрадова се духом и онда када постриже знаменитог бојарина, блаженог Варлаама[12], и управника кнежевог имања и љубимца његовог, блаженог Јефрема[13], евнуха. Но због ових пострига он доживе не малу муку: јер кнез Изјаслав[14], сазнавши за њихово пострижење веома се разгневи на преподобне и нареди да му одмах доведу онога од њих који је извршио постриг. Слуге одоше и убрзо доведоше к њему блаженога Никона.
Погледавши с гневом на светитеља, кнез га упита: Јеси ли ти постригао бојарина и евнуха без мога наређења? Преподобни Никон смело одговори: Благодаћу Божјом ја их постригох по наређењу Небеског Цара Исуса Христа, који их је позвао на такав подвиг. Кнез се још више разјари и рече: Или их усаветуј да се врате дому свом, или ћу тебе и све оне око тебе послати на заточење, и наредићу да се ваша пештера раскопа. Блажени Никон одговори: Господару, чини са мном што ти је воља! а мени не доликује да војнике одвраћам од Небеског Цара.
После овога свети Антоније, и они што беху са њим, изађоше из пештере са намером да иду у неки други крај због кнежевог гнева и прекора блаженом Никону. Али један од службеника кнежевих каза то кнегињи. А она потсети кнеза на гнев Божји који постиже њену отаџбину, Пољску, зато што њен отац, Болеслав Храбри[15] протера црнорисце који беху постригли Мојсија Угрина[16], и говораше му: Послушај ме, господару, и не гневи се. Јер у нашој земљи исто тако бише прогнани такви црнорисци, и многе невоље догодише се због њих. Стога пази, господару, да се то не догоди и у твојој земљи.
Чувши то, кнез се побоја гнева Божија, и отпусти блаженог Никона наредивши му да се врати у пештеру. А за онима који беху отишли из пештере посла с молбом да се врате натраг. Но, они, пошто их три дана молише, једва се вратише у своју пештеру, као што се о томе говори у житију преподобног Антонија.
После такве напасти преподобни отац наш Никон провоћаше у пештери врло суров живот; и однесе молитвом и постом многе победе над злим дусима; и беше једнаког живота са преподобним оцима Антонијем и Теодосијем, тако да они као три светионика сијаху у мраку и разгоњаху таму демонску.
Затим, када се братија умножи у пештери, зажеле блажени Никон да се повуче у самоћу и да сам самцит безмолствује, молитвено тихује. Пошто се посаветова са преподобним Антонијем, и поразговара са другим црнорисцем, Бугарином Светогорцем, из манастира светог Мине, он отпутова са овим. Када дођоше на море, они се ту растадоше. Бугарин, кренувши за Цариград, нађе усред мора острво на коме се настани. Он проведе тамо много година, трпећи зиму и глад, и тако у миру сконча; острво се то и до данас назива Бугариново. Велики пак Никон отиде на Тмутараканско острво[17] и, нашавши у близини града ненасељено место, он се настани тамо, безмолствујући - молитвено тихујући и служећи Богу ревносно, прилажући труд на труд, и задивљујући љуДе својим необичним животом. Слава његова рашири се на све стране, и к њему стадоше долазити грађани и многи други; и дивљаху се његовом животу, јер још не беху утврђени у вери, нити што беху чули о монашком животу. Но потом, руковођени Богом, они стадоше желети да наследе монашку добродушност, и мољаху преподобног Никона да их постригава. Он их поучаваше и постригаваше, и сагради тамо цркву Пресвете Богородице. И тако, благодаћу Божјом а молитвама преподобног Никона процвета то место и ниче славни манастир, потпуно сличан Печерском манастиру.
По смрти Ростислава Владимировича[18], кнеза Тмутараканског острва, преподобни отац наш Никон би умољен од тамошњих житеља да иде к Свјатославу Јарославичу[19], кнезу Черњиговском, и замоли га да им свог сина Гљеба упути на престо Тмутаракански. Дошавши у град Черњигов и срећно свршивши поверени му посао, преподобни крену у Кијев и дође у Печерски манастир к блаженом игуману Теодосију. Угледавши један другог, они обојица падоше на земљу и поклонише се један другоме. Затим уставши, они се загрлише и дуго плакаху, пошто се давно не беху видели. После тога преподобни Теодосије мољаше блаженог Никона да не одлази од њега док су обоје у телу. Блажени Никон му обећа, говорећ(и: Идем само да средим свој мнастир, па ћу се одмах, ако Бог хоће, вратити натраг.
Он тако и уради. Дошавши на Тмутараканско острво са кнезом Гљебом Свјатославичем, и овај седе на престо, преподобни поступи по свом обећању: среди свој манастир и врати се натраг к преподобном Теодосију. Дошавши у Печерски манастир, он свега себе предаде преподобном Теодосију и са сваком радошћу покораваше му се. А преподобни Теодосије веома га љубљаше и сматраше га као оца свог; стога, и када би куда одлазио из манастира, он тада повераваше братију блаженоме Никону, као најстаријем од свију, да их поучава и чува. Преподобни Теодосије, сам поучавајући братију духовним поукама, често је наређивао и блаженом Никону да то ради, пошто је био начитан. Много пута, када је блажени Никон повезивао и коричио књиге, јер је био вичан томе послу, сам преподобни Теодосије сео би поред њега и спремао му конце потребне за тај посао. Таква беше у њих смиреност и љубав међусобна. Но када потом овај блажени безмолвник - молитвени ћутљивац виде свађу међу кнезовима руским, у којој Свјатослав прогна из Кијева свога брата Изјаслава и заузе престо, ожалости се. И не могући подносити метеж, изазван тим догађајем, он, да би сачувао спокојство духа, намисли да се поново врати на своје острво. Преподобни Теодосије га мољаше много, као и раније, да се не растају док су у телу. Но блажени Никон, измоливши опроштај, отпутова са два црнорисца и проведе тамо неколико година у свом уобичајеном подвигу.
По престављењу преподобног Теодосија, за игумановања блаженог Стефана, преподобни Никон, побуђен братољубљем, опет дође да посети преподобног Теодосија; и веома се ожалости када свог љубљеног пријатеља не затече у телу: и одлучи да остало време свога живота проведе у његовом манастиру. Често одлазећи на светитељев гроб, он проливаше и сузе жалоснице и сузе радоснице: жалоснице, од туге што се растао са љубљеним братом; радоснице, из благодарности Богу што је у Русији засијао као светионик својим равноангелним животом, на кога он, Никон, рукама својим стави свети анђелски образ монашки. После игумановања светог Стефана, братија, видећи да је преподобни Никон најстарији од свију, и пошто сам преподобни Теодосије беше примио постриг из његових руку, по вољи Божјој и по одлуци свих изабраше њега за свог игумана као равног по животу преподобним оцима Антонију и Теодосију. Они му се с љубављу покораваху и у свему га као оца и наставника слушаху, видећи у њему једном лик њих обојице. Много пута непријатељ и ненавидник добра, ђаво, покушавао је да и овом преподобном, као и блаженом игуману Стефану, прави сметње у старању о душама Богом повереног му стада, желећи да га мржњом дигне против њега, али никада није успевао у томе, него је посрамљен бежао, јер његова тама није могла надвладати светлост добрих дела блаженога Никона.
Овај блажени игуман, будући своме стаду образац чудесних врлина, тако угоди Богу, да се за време његовог игуманства предивно украси иконама света, Богом саздана, црква Печерска: јер к земаљским молитвама овог блаженог стројитеља придружише се својим небеским молитвама пријатељи његови, преподобни Антоније и Теодосије, и послаше к њему иконописце из Цариграда, давши им као плату злато. Блажени игуман Никон показа тим иконописцима ликове својих љубљених пријатеља, преподобних отаца Антонија и Теодосија, преминулих пре десет година. Иконописци одмах познаше у њима људе који им се у Цариграду јавише, погодише их и послаше к игуману Никону. Поред тога они испричаше и друга дивна чудеса: када су они хтели да се врате, њима се јави света Печерска црква, и икона Пресвете Богородице која им запрети да се не враћају; и када пловљаху чамцем низ реку, они на чудесан начин допловише до горе уз воду. Иконописци који на тако чудесан начин дођоше, старањем блаженог игумана Никона дадоше се на посао око украшавања цркве, при чему се опет догодише чудеса. Јер се сама икона Пресвете Богородице у олтару на чудесан начин претвори у мозаик и сину као сунце, и голуб излете из њених уста, као што о томе опширно пише у казивању Патерика о цркви Печерској. Све се то зби на небеске молитве преподобних отаца Антонија и Теодосија, и на тада још земаљске молитве блаженог игумана Никона.
Затим и сам незаборавни игуман преподобни отац наш Никон, пошто разноврсним подвизима свог равноангелног живота дивно украси сву свету обитељ Печерску, после дуготрајних трудова, упокоји се у Господу у 1088 години, за владе великог кнеза Кијевског Всеволода Јарославича. И тело његово би положено у истој светој обитељи Печерској, у пештери, где чудотворном нераспадљивошћу моштију својих он посведочује светост своју, којом и по смрти чудотворно украшава своју свету обитељ; а духом се пресели у небеске обитељи да се тамо, заједно са једноживотним пријатељима својим, преподобним оцима Антонијем и Теодосијем, наслађује неисказаним гледањем славе Божје лице у лице. И тамо они, као три светилника, предстоје престолу Тросунчаног Божанства, обасјавани вечном славом, и као оци моле се за нас чеда своја да се удостојимо постати наследници благодати њихове и славе, будући благопријатни Господу, коме слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИТА И ЛИДИЈЕ, и других с њима

ОВИ свети мученици потрадаше 125 године, у време цара Адријана[20]. Сви они беху хришћани по призвању и свакодневно служаху истинитоме Богу. Свети Филит беше царски сенатор. Он, жена његова Лидија, и два детета њихова, Теопрепије и Македон, бише као хришћани изведени пред цара Адријана. Но цар, пошто не могаде противстати мудрости светога Филита, посла их у Славонију к војводи Амфилохију. Овај одмах нареди да их све обесе о дрво, и да им тела стружу дрвеним ножевима. Тада поверова у Христа Кронид, коментарисије = командир тамничке страже, који заједно са светим мученицима би бачен у тамницу. Те ноћи, када се свети мученици мољаху и певаху свештене песме, њима се јавише небески анђели, утешише их и окрепише на подвиг мучеништва.
Сутрадан свети мученици бише понова изведени пред Амфилохија, и он им рече: За вас су спремљене многе муке и казне! - И нареди те их бацише у казан, у коме је кључао зејтин помешан са сумпором, и - о, чуда! - казан се тог тренутка , . охлади. Поражен таквим чудом, војвода Амфилохије верова у Христа, и рекавши: "Господе Исусе Христе, помози ми!" сам уђе у казан; и дође к њему божански глас који говораше: "Услишена је твоја молитва; хајде к мени!"
Када за то сазнаде цар Адријан, дишући гневом и претњама, дође из Рима у Славонију. И нареди да се казан пун зејтина греје пуних седам дана, па да се у њега баце свих шест мученика. Но када мученике свете бацише у казан, они благодаћу Божјом остадоше читави и неповређени.
Посрамљен овим чудом, цар Адријан се врати у Рим. А свети мученици, молећи се и благодарећи Богу, предадоше душе своје Господу, и примише од Њега венце мученичке.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОМЕТИЈА

И3 Фригије. Пострадао за Господа Христа посечен мачем за царовања Јулијана Одступника (361 - 363 г.).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА МАНГАЗЕЈСКОГ

СИН ситног јарославског трговца; служио као калфа код једнога трговца у граду Мангазеју, у северном Сибиру. Трудољубив и поштен, Василије се одликовао особитом побожношћу; волео је посећивати цркву, усрдно се молио дома, помагао према својим средствима сиротињу, обилазио болеснике. Његов пак газда беше човек лаком и суров, и свети мученик је много патио од њега. Једном, за време Ускршњег јутрења, дућан овог трговца би покраден. Трговац оклевета светог Василија да је он то учинио, подврже га мучењу, и најзад га уби свежњем кључева, па тело светог страдалца баци у баруштину. То се догоди 23 марта 1600. године. Након педесет година показа се на површини баруштине свето тело Светог Василија, и од њега стадоше бивати знамења и чудеса. И године 1670 свете мошти светог Василија бише пренесене у Тројицки Трухански манастир и положене тамо у богатом кивоту. И ту се и надаље од моштију светог Василија збиваху многа чудеса. Свети Василије се много слави у целоме Сибиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАХОМИЈА НЕРЕХТСКОГ

СВЕШТЕНИЧКИ син; измалена ревностан за књигу и црквена богослужења. Одрече се света, и прими монаштво у Рождественском Владимирском манастиру, и послушно прохођаше разна манастирска послушања. Потом постаде игуман. Али жељан усамљеничког пустињачког живота, он кришом напусти манастир и удаљи се у крајеве Нерехте, Костомске губерније. Убрзо он тамо, са благословом светог Алексија, основа манастир са црквом Светој Тројици. И би братији пример у светом трудољубљу. И много година подвизаваше се он, учећи посетиоце обитељи његове врлинама и исцељујући их од болести. Упокоји се преподобни 23 .марта 1384 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ЛУКЕ

НОВОМУЧЕНИК Христов, преподобни Лука беше родом из Адријануполиса (Једрене), из парохије храма Светог Николе. Отац му се зваше Атанасије, а мајка Домница. Оставши сироче без оца у својој шестој години, он би послат од мајке једном трговцу Загорејцу да код њега ради. Овај трговац путоваше и у Русију, а онда се настани за стално у Цариграду. Када Луки беше тринаест година он се једнога дана потуче пред кућом са једним турским дететом и истуче га. Видећи то Турци навалише на њега, и он у великом страху повика: Пустите ме па ћу се потурчити. Турци одмах престадоше са гњевом, и један од богатијих Турака узе га к себи и преведе га у ислам.
Али чим прође страх, Лука дође себи и поче се горко кајати за то што се одрече своје хришћанске вере. Иако му беше тек тринаест година он одлучи да се по сваку цену врати у своју веру. Зато он поручи свом трговцу да га на сваки начин избави из куће тога Турчина. Трговац то исприча у Руском посланству и замоли за помоћ. Један руски официр рече трговцу да ће најбоље бити ако дете само побегне из куће и дође у Руску амбасаду. Тако и би, и млади Лука буде примљен од браће по вери Руса, који му даду хришћанско одело и отпрате га одатле у Смирну. Из Смирне он дође у Тир, где се разболи од очију. Схвативши то као Божју опомену он одмах отиде код једног духовника и исповеди му своје одречење од вере. Духовник га лепо утеши и посаветује да је најбоље да иде у Свету Гору, што Лука врло радо и прихвати.
Дошавши у Свету Гору, Лука најпре ступи у Велику Лавру, а затим у манастир Ивирон, и најзад у манастир Ставроникита где прими и монашки постриг. Али на њега навалише велика и разноврсна искушења, те би принуђен да промени неколико манастира. Свезнајући Бог, који је унапред предвиђао крај свих тих искушења, допустио је да на младог Луку дођу ђавоља искушења. Јер кроз сва та искушења Лука дође до закључка да је то због његовог великог пада и да је зато најбоље да пострада за Христа и крвљу својом да спере са себе срамни печат исламске нечистоће. Те своје помисли он повери једном старцу, али га старац од тога одвраћаше. Лука тада отиде оцу Висариону у скит Свете Ане и опет исприча сву своју историју и сва садашња искушења, као и своју жељу да пострада. Висарион га одвраћаше да је још млад и да се може десити да га због тога Турци не хтедну убити, али Лука не попушташе у својој богоугодној намери. Онда се Висарион договори са једним старцем Ананијом и одреде Луки правило и свакодневне подвиге кроз које треба да се припрема за мучеништво током педесет дана.
У свакодневним подвизима и метанијима преподобни Лука проведе тридесет и два дана, а онда наиђе туда једна лађа која пловљаше за Смирну. Измоливши од отаца благослов, и примивши од свог духовника велику и анђелску схиму, блажени Лука уз пратњу оца Висариона крете лађом на пут 10. марта 1802. године. После неколико дана стигоше на острво Митилину (Лезвос). Када благословени Лука изиђе из лађе, окрете се морнарима и правећи им метанија тражаше од њих опроштај, а тако исто и од оца Висариона, коме и ноге са сузама целиваше. Затим кретоше обојица у оближње село у цркву, где блажени Лука исповеди и последње своје хулне помисли које му досађиваху и кроз које га ђаво одвраћаше од мучеништва. Ту се и причести светим и животворним Тајнама Христовим, па крете за град Кастро. Дошавши у град ступи смело пред судију и рече му да су га Турци још као дете обманули и обрезали, али да је он убрзо схватио сву лаж и заблуду муслиманске вере и њиховог лажног пророка, те се свега тога одрекао и вратио Христу - једином истинитом Богу. Хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем. Христу се клањам, и само Христа желим. Турски судија и остали Агарјани покушаваху најпре даровима и обећањима, а затим и претњама да одврате преподобнога од страдања, али то беше узалуд. После тога Турци поведоше мученика у кућу Назирову. Идући, успут сретоше митрополита Митилинског. Дошавши до њега, Лука приклони главу, и рече му: Сатвори молитву Господу за мене грешнога! То веома разјари Турке и они навалише на мученика и силно га изудараше. А митрополит Митилински, и поред страха од Турака, нареди да се по свим црквама чине молитве за слугу Божјег Луку. А мученик Христов Лука, и после нових испитивања и претњи од стране Назира и још других, остаде непоколебљив у своме исповедништву. Због тога би бачен у тамницу и бише му дана три дана за размишљање. Из тамнице мученик затражи преко других људи да га посети неки хришћанин, утехе ради, а од епископа затражи да му шаље сваки дан Свето Причешће. Хришћанске старешине у граду удесише да у тамницу доспе, тобож по казни, неки хришћанин Евстратије да би утешио и охрабрио мученика, али то убрзо Турци открију и Евстратија отерају из тамнице. Свети мученик тада прибеже утеси и подршци Пресвете Богоматере, Коју стално призиваше у молитвама.
Пошто прођоше она три дана, мученик би поново изведен пред Назирагу, који га опет одвраћаше и прећаше му казном вешања. Но пошто мученик остаде непоколебљив, буде му изречена осуда на смрт вешањем, која и би извршена у недељу 23. марта 1802. године. Његово свето тело висијаше обешено три дана и три ноћи, а онда га Турпи скидоше и са каменом о врату бацише у дубину морску. Пошто море избаци мучениково тело на обалу, хришћани га узеше и чесно сахранише. О свему томе би извештен и мучеников пратилац Висарион, који се томе веома обрадова , и радосну вест победе однесе оцима у Свету Гору. А од моштију и молитава светог новомученика Христовог Луке догодише се неколико чудесних исцељења на славу Бога нашег. Амин!
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Хиос - острво у Јегејском Мору, у близини западне обале М. Азије.
2. Ганос или Ган налази се на северозападном приморју Мраморног Мора.
3. Кизичка област са градом Кизиком налази се у северозападном делу Мале Азије, на јужној обали Мраморног Мора.
4. Лезвос (или Митилена) - осгрво Јегејског Мора код западних обала М. Азије близу Мидије.
5. Митилена - највећи утврђени град острва Лезвоса.
6. Наксос - острво на југу Јегејског Мора.
7. Тавроменијска гора налази се на источној обали острва Сицилије.
8. Римски цар Декије, свирепи гонитељ хришћана, царовао од 249 до 251 г.
9. Панорма - сада град Палермо, на северозападном приморју острва Сицилије.
10. Месина - веома важан град на острву Сицилији.
11. Преп. Теодосије Печерски упокојио се 1074. г. Спомен његова Црква празнује 3. маја.
12. Преп. Варлаам Печерски скончао 1065; спомен његов 19. новембра.
13. Преп. Јефрем Печерски био епископ Перејаславски; скончао 1096 год.: спомен његов 28. јануара.
14. Изјаслав Јарославич, син великог кнеза Јарослава Мудрог и унук св. равноапостолског кнеза Владимира; владао у Кијеву од 1054 до 1068 г.
15. Болеслав I, Храбри, пољски краљ од 992-1025 године.
16. Преп. Мојсије Угрин скончао 1043. године; спомен његов 26. јула.
17. То се острво налази на истоку од Керченског мореуза.
18. Син Владимира Јарославича, кнезовао у другој половини једанаестог столећа.
19. Син Јарослава Владимировича; кнезовао од 1054 до 1076 године.
20. Римски цар Адријан царовао од 117 до 138 године.