Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког


1. Светих седам свештеномученика Херсонских. Светих седам свештеномученика Херсонских: Василије, Јефрем, Евгеније, Елпидије, Агатодор, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника, било од Јевреја, или Грка, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари, шиљани од патријарха јерусалимског, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону, што огорчи Јевреје, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог, те у слободи и миру управљаше црквом, сагради велики храм у Херсону, и сконча мирно. Када последњи од њих, Капитон, би послан за епископа, потражише дивљи Скити од њега знак, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ, па ако не изгори, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа, и без икакве повреде, ни на телу, ни на оделу, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог, Бог хришћански, велики и силни, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века.

2. Преподобни Емилијан. Родио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир, те постом, бдењем, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост, силније од сунца, обасја целу ону гору, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слушаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије, и поживе дуго, и упокојио се у Господу.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ СЕДАМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА, ЕПИСКОПА ХЕРСОНСКИХ:
ЈЕФРЕМА, ВАСИЛИЈА, ЕВГЕНИЈА, ЕЛПИДИЈА, АГАТОДОРА, ЕТЕРИЈА и КАПИТОНА

ЗА време цара Диоклецијана, године 296, јерусалимски патријарх Ермон посла у разне земље и градове многе епископе да апостолски објављују реч Божју и проповедају Христа. Од тих епископа двојица отпутоваше у Тавтроскитску земљу, и дођоше у град Херсон. И обојица се трудише неко време, проповедајући истинитог Бога тамошњем незнабожном народу, и просвећујући помрачене тамом јелинске идолодемоније. Затим свети Јефрем, остављајући херсонце светом Василију, оде међу Ските који су живели поред Дунава, и проповедајући Еванђеље многе обраћаше ка Христу. И после многих патњи и трудова, поднетих за Христово Еванђеље, би му глава отсечена седмог марта.
Свети Василије, изобличавајући у Херсону заблуду незнабожаца и показујући им прави пут спасења, изазва гнев у народу, и безбожници га ухватише, немилосрдно тукоше, и из града протераше. Он онда оде у једну гору, и настани се у пећини. Гора се налазила сто стадија од Херсона, и звала се Партенон, то јест Девојка, пошто се на њој налазило идолиште и идол неке незнабожачке богиње девојке. На тој гори дакле борављаше свети Василије, и радоваше се што би удостојен те поднесе за Христа ране и прогонство. Али туговаше и плакаше због пропадања душа људских, обманутих ђаволом, и са сузама се мољаше Богу за њихово обраћање.
Не прође много времена а кнезу херсонском умре син јединац, и би сахрањен изван града. Убијени жалошћу, родитељи сеђаху крај гроба његовог тугујући и плачући. Наступи ноћ, а они остадоше поред синовљег гроба. Задремаше, и у сну им се јави њихов умрли син, говорећи им: Зашто плачете и оплакујете моју смрт? Не можете ме одовуд узети жива, јер ме богови наши не могу васкрснути, пошто су идоли, измишљени од ђавола на обману и погибао људима. Хоћете ли пак да ме имате жива, умолите оног страног човека, кога протерасте из града, да се помоли за мене Богу своме. И ви верујте у тог Бога, кога он проповеда, јер је то истинити Бог, који има власти над живима и мртвима, и моћан је да ме подигне из мртвих жива молитвама оног мужа кога ви прогнасте.
Тргнувши се из сна, родитељи испричаше један другоме своје виђење, и видећи да се слаже, веома се удивише и обрадоваше. И одмах похиташе у град, и испричаше рођацима и пријатељима својим. И чим свану, дадоше се на тражење Божјег човека свуда, и нађоше га у поменутој пећини. Тада кнез са домаћима својим оде к њему, и припадоше к ногама светитељу, молећи га да им васкрсне сина. А светитељ одбијаше, говорећи: Како то могу учинити ја, грешан човек? Али ако верујете у Бога кога проповедам, добићете што молите, јер је Он једини у стању да мртве подиже из гробова. На то они рекоше: Ако сина нашег добијемо жива, радо ћемо учинити све што хоћеш и наредиш.
Онда светитељ Божји Василије устаде и оде с њима на гроб. И кад дигоше камен са гроба, светитељ уђе унутра и, осенивши крсним знаком умрлога, он се дуго мољаше Богу. Затим узе воду, освети је, и као при светом крштењу изли је на мртвога призивајући Пресвету Тројицу. И одмах оживе мртвац, и проговори славећи Бога. А све присутне обузе страх и ужас; и радост родитеља беше неисказана. И сви грљаху ноге светитељу величајући га, и исповедајући да је истинит Бог кога он проповеда. Онда узеше архијереја Божјег светог Василија и веома свечано уведоше у град. И крсти се кнез са целим домом својим, веровавши у Христа. И многи из народа, који видеше то чудо, придружише се вернима. И растијаше Црква Божја у Херсону, а незнабожачка погана идолишта постепено ишчезаваху.
А ђаво, видећи опустошење својих жртвеника уђе у срце херсонских Јевреја, и ови наговорише незнабошце да устану на хришћане, а нарочито на њиховог предводника, светог Василија, и да га убију. Јер говораху они, хришћанство ће лако пропасти, ако буде убијен учитељ хришћански. И сабра се врло много наоружаних незнабожаца, и ударише изненада са дреком и виком на архијереја Божјег, извукоше га из његовог дома, везаше му ноге, и вукоше по улицама градским, бијући га кољем и камењем и газећи га ногама. А када га довукоше до места где хришћани беху поставили стуб и на њему крст, ту светитељ Христов Василије предаде свету душу своју у руке Божје. И сконча мученички седмога марта, када и свети Јефрем би у Скитији посечен мачем. Тело пак светог Василија извукоше изван града, и оставише псима и птицама да га разнесу. И много дана лежаше тело несахрањено, али Божјим промислом остаде неповређено: јер ноћу јављаше се над мученичким телом врло сјајна звезда, и вук чучаше крај њега чувајући га од паса, а дању орао над телом кружаше, не допуштајући месождерним птицама да се приближе, док га хришћани једне ноћи не украдоше и чесно сахранише.
После мученичке кончине светог епископа Василија један од ученика његових пређе на хелеспонтску страну, и тамо нађе три епископа који проповедаху Еванћеље Христово: Евгенија, Елпидија и Агатодора. И они беху заједно са светим Јефремом и Василијем послани на проповед од стране пресветог Ермона, патријарха јерусалимског. Нашавши их тамо, онај ученик им каза кончину светог Василија. А они чувши то, прославише Бога који мученичким венцем увенча угодника Свог. Онда се договорише, седоше у лађу, и отпловише у град Херсон, желећи да следе светом Василију. И њихова проповед у Херсону о Христу Богу сваког дана увећаваше број верних. Но, као и против светог Василија, тако и против њих ђаво наоружа Јевреје и незнабошце. И сабра их се силно мноштво. И ухватише свете епископе, и везане их вукоше путем, бијући их дрвљем и камењем све док свети мученици не предадоше чесне душе своје у руке Господа свог. И мртва тела њихова извукоше на градску капију, на коју су по обичају износили мртваце ради сахране, и бацише их несахрањене, да их разнесу пси и птице. Али хришћани их кришом узеше и чесно сахранише. Пострадаше света три епископа: Евгеније, Елпидије и Агатодор, годину дана после светог Василија, у исти дан - седмога марта.
Након неколико година опет, послат од јерусалимског патријарха, дође у Херсон свети епископ Етерије у време када Константин Велики већ беше поверовао у Христа. И када свети Етерије виде да опаки и зли незнабошци у Херсону не допуштају никако хришћанима да се шире у граду, оде у Византију к цару Константину и пожали му се на угњетавање хришћана од стране херсонских незнабожаца. Цар онда издаде наређење: да хришћани слободно и несметано живе у Херсону, да се слободно и јавно скупљају на своја богослужења, а да се из града протерају сви који их у томе буду ометали.
Вративши се у Херсон са таквим наређењем царевим, свети Етерије веома обрадова Христово стадо, а незнабошци се сневеселише и смутише. И епископ подиже у граду цркву хришћанима, и све добро устроји. Затим опет оде к цару да му заблагодари за учињено добро. Но при повратку он се разболе; и кад лађа пристаде уз острво Ас, он се пресели из овог привременог живота у живот вечни. Ту га верни сахранише, и споменик му на гробу подигоше, и дрвеће засадише, које кад израсте велико, показиваше надалеко гроб светитељев. И свети Етерије сконча седмога марта, када скончаше мученички и пређашњи мученици.
Када херсонски хришћани сазнаше за кончину светог Етерија, много плакаху за њим. Затим известише цара Константина о кончини свога епископа, молећи га да им на његово место пошаље другог. И на место Етерија би послат за епископа херсонске цркве блажени Капитон. И хришћани га с радошћу дочекаше. Но сабра се много незнабожаца и, приступивши новодошавшем епископу, искаху од њега знак, да чудом докаже да је његова вера права, како би се и они могли уверити у то. Чудо има да буде, говораху они, овакво: да се усија велика пећ, и да у њу уће хришћански епископ, па ако не изгори и остане жив, онда ћемо се крстити сви.
Свети Капитон, уздајући се у Бога, пристаде на њихов предлог, и нареди да се за то спреми једна велика пећ. И кад се пећ силно усија, свети епископ, док је сав народ врло напрегнуто посматрао, обуче се у архијерејско одјејање, метну омофор на себе, и усрдно се помоли Богу, да покаже своју божанску силу, као некада у вавилонској пећи, ради доказа неверном народу. И пошто се довољно помоли Богу, ђакон громко узвикну: Пазимо! - светитељ се прекрсти, уђе у зажарену пећ, и стајаше у пламену око једнога часа, молећи се Богу са рукама уздигнутим к небу. И ни најмање му повреде не наношаше онај силни пламен огњени. Затим натрпа жара у свој фелон, и изиће пред народ здрав и неповређен. И све, који гледаху ово преславно чудо, обузе силно дивљење и страх, јер видеше да се огањ није коснуо његовог одела и да се фелон пун жара не опаљује. Тада сви као једним устима громогласно повикаше: Један је Бог -: Бог хришћански, велики и силни, који служитеља свог сачува неопаљена у пећи огњеној!
Тада, уверени овим преславним чудом, цео град Херсон и сва околина прими хришћанску веру. О овоме чуду би обавештен и Константин Велики; о њему се много причало и на Никејском Сабору. И сви прославише Бога, и дивљаху се великој вери и слободи пред Богом светог епископа Капитона.
После неколико година, када је свети Капитон путовао лађом из Херсона у Цариград, настаде бура, и таласи натераше лађу на ушће Дњепра. Тамошњи незнабошци опљачкаше лађу, избацише из ње путнике, а самог архијереја Божјег Капитона утопише. Тако он мученички сконча 21 децембра. Али спомен његов се врши седмога марта са ранијим херсонским светитељима, који су пострадали седмог марта. Јер је и света душа његова удружена са душама њиховим на небесима, и сви седам архијереја Божјих, епископи херсонски, као седам главних Анђела, заједно предстоје Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, једноме Богу, славећи Га са свима светима вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕМИЛИЈАНА МОНАХА

У ГРАДУ Риму беше неки човек, по имену Викторин, који је од младости живот свој проводио у многим гресима. Он доцније у старости својој дође к себи, и сећајући се грехова својих трепеташе од Суда Божјег. И оде у један свети манастир и, умоливши игумана да га прими, он се одрече свих ствари овога света, и постаде монах. Као монаху би му дато име Емилијан. И одаде се потпуној покорности и послушању, држећи се издатих му заповести и изнуравајући тело своје и дању и ноћу. И имајући непрестано у души својој сећање на смрт, он се стално припремаше за Страшни суд Божји какве ће одговоре дати за грехе своје у дан испитивања. И свагда беше у страху од вечних паклених мука. Таквим страхом он толико укроти и исуши тело своје, да се сва братија, који су из љубави Божје живели у манастиру, дивљаху његовом толиком умртвљењу, смирењу и труду. И сви се стараху да подржавају његово житије и стекну у послушањима његове подвиге, да би таквим многотрудним покајањем очистили грехе своје. Јер га гледаху како из дана у дан гладује, и жеђује, и на земљу пада, и мало спава, и мучи и сакрушава тело своје, и коришћаху се веома.
Манастир тај налазио се на једној високој планини, која је на једној страни имала пећину. Блажени Емилијан имађаше обичај да касно у ноћи кришом одлази из манастира у ту пећину, и тамо се сву ноћ моли са сузама све до јутрења. Но после много времена примети једном игуман где Емилијан касно по ноћи изађе из манастира. Не знајући куд он то иде, игуман тајом пође за њим. И видевши га где уђе у пећину, он остаде испред ње са намером да га чека док не изађе, да би га испитао због чега одлази у ту пећину. Но кроз кратко време на једанпут небеска светлост, силнија од сунца, обасја целу ону гору, и игуман виде преподобног Емилијана како стоји у пећини са рукама уздигнутим к небу и моли се Богу, и она небеска светлост силази на главу блаженог. Видевши то игуман се ужасну, спопаде га страх, и он дршћући наже бегати у манастир, док су га ноге једва носиле од великог ужаса. И кад стиже пред манастирску капију, он чу глас с неба где говори: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! - Игуман, још више ужаснут од тога, побеже у своју келију, и ћутећи очекиваше да сване.
После јутрења, желећи да се братија духовно користе, игуман пред свима упита преподобног Емилијана: Брате, где си био ноћас? Преподобни се поклони игуману и одговори: У манастиру с братијом сву ноћ се одмарах. Но укорен од игумана и приморан да не скрива милост која се показује грешницима који се истински кају, преподобни Емилијан каза, и мимо воље, целу тајну свој братији, како светлост и глас с неба сиђе на њега с престола милосрђа.
Тада стаде игуман говорити братији: Чујте, браћо моја драга, свемоћни Бог могао би и ћутке опростити грехе овоме брату, али нас ради посла му светлозарну милост своју са гласом, да би срца наша побудио на покајање, и да бисмо знали, и дивили се милости и човекољубљу нашег Творца, како Он није далеко од оних који се истински кају.
После таквог обавештења да су му греси опроштени, преподобни Емилијан проведе остало време свога живота у радости душевној, и оде ка светлости неприступачној да слуша глас радости и весеља у насељима праведних на небесима који ликују вавек.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ АРКАДИЈА и НЕСТОРА, епископа Кипарских

ЕПИСКОПИ града Тримитунта на Кипру. Дошавши за епископе, сваки у своје време, они нађоше на Кипру силно идолопоклонство и велики труд уложише и многа чудеса учинише док идолопоклонство победише. Преселише се ка Господу у мукама, и прогонствима, и великим скорбима.

ПОВЕСТ О ЗАТВОРЕНИКУ коме Бог откри тајну о примаоцима милостиње

ЗАТВОРЕНИК неки у манастиру беше славан: од младости је имао чисто житије, јер, уклонивши се од свих житејских сласти и закључавши се у тесну келију, он служаше Богу, умртвљујући тело своје постом и посвуноћним стајањем, приносећи са многим сузама Господару свих молитве за себе и за сав свет, и свим умом својим упражњавајући се у богомислију. Храну је у одређено време добијао из келејникових руку. А никада ништа није узимао од злата и сребра, хране и вина, које је Бог преко хришћана слао братији у манастир.
Једнога дана дође у манастир старешина града да сатвори милостињу, и даде свима по сребрник. Дође и код затвореника са златником, и мољаше старца да га прими. Старац се постиде угледног човека, узе златник и метну га у свој џеп. И пошто наредне ноћи обави своје прописано молитвено правило, он леже на рогозину, да мало отспава. И би му овакво виђење о примаоцима милостиње: он дође изван себе, и виде себе где са осталом братијом свога манастира стоји на пространом пољу које сво беше пуно трња, и неки страшан јуноша (а то беше Анђео Господњи) дође и примораваше све монахе његовог манастира, говорећи: Жањите трње! А приђе и к њему, и рече: Опаши се, и жањи трње! А пошто затвореник не хте и одбијаше, рече му Анђео: Нема ти изговора, јер си се јуче са својим монасима најмио, они су од оног христољупца узели по сребрник, а ти си узео златник, - и дужан си да се више од других трудиш жањући трње, пошто си већи најам добио. А ово трње које видиш, то су дела онога човека, од кога сте јуче добили милостињу. Приђи дакле и жањи са осталима!
Тргнувши се из сна, и размисливши о виђењу, затвореник се ожалости, и посла по онога што му беше дао милостињу, и мољаше га да узме свој златник. А христољубац не хте да га узме, и рече затворенику: Задржи га за себе, оче, или га, ако хоћеш, дај другоме. Тада старац рече: Не желим да жањем трње туђих грехова, јер нисам у стању да истребим силно трње грехова својих. - И бацивши златник из своје келије, он затвори прозорче. А човек онај, сазнавши за разлог због кога старац одби његову милостињу, стаде исправљати свој живот, и велику милостињу чинити ништима и убогима, сећајући се Светога Писма, да се милостињом и вером греси очишћују.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА

ПРЕПОДОБНИ Лаврентије беше родом из града Мегаре у Атици. Родитељи му беху врло побожни, и зваху се Димитрије и Киријакија. Пошто одрасте, Лаврентије се ожени девојком по имену Васила, и с њом доби два сина, Јована и Димитрија.
Бавећи се земљорадњом и понекад зидарством, он једном отиде на своју њиву која се налазила близу града Коринта. Ту му се у сну јави Пресвета Богородица и нареди му да иде на острво Саламину, и да тамо обнови њен порушени храм. Лаврентије не поверова том гласу и не пође.
Следеће ноћи Пресвета му се поново јави и опет му нареди да учини оно што му беше рекла. Али он ни тада не пође. После треће ноћи и трећег јављања Мајке Божије, која му је указивала и тачно место где се њена црква налази, он најзад, сав у страху од казне за неверовање, реши се да пође са копна на острво Саламину. Дошавши на морску обалу он виде да је велика бура на мору, али уз чудесну помоћ Пресвете Богородице он пређе неповређен на острво Саламину. А кад дође на место које му у сну беше показала Пресвета, он поче да копа, и убрзо нађе њену свету икону. Потом он подиже и обнови ту некадашњу порушену цркву; и сам на том месту постаде монах, добивши на постригу име Лаврентије, док му до тада име беше Лампрос. Ускоро затим замонаши се и његова жена, а касније и његов старији син Јован.
У том новојављеном манастиру убрзо се окупи већи број монаха и јеромонаха, којима по смрти Лаврентијевој постаде игуман његов син Јован. Пошто имовина манастира Богородичиног беше разграбљена од Турака, преподобни се стараше да је поврати, што и успе својим молитвама и чудесима. Јер он чудесно исцели својим молитвама болесну жену једног Османлије који беше запосео велики манастирски маслињак у Глифоди, те овај после тога поврати маслињак манастиру.
Живећи и подвизавајући се у овом обновљеном манастиру који се назва Манастир Богородице Фанеромене (= Јављене), преподобни Лаврентије исцели једног слепог и једног ђавоиманог човека, и учини још многа друга чудеса.
Ово проналажење и јављање чудотворне иконе Пресвете Богородице и обновљење њеног манастира било је око 1642. године, а престављење преподобног Лаврентија збило се шестог марта 1707. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ПРЕПРОСТОГ[1]

СПОМЕН ПРЕБОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ИСПОВЕДНИКА

СВЕТИ Павле беше епископ града Плусиаде[2], у Витинији у Малој Азији, у време иконоборске јереси. Видећи како противници светих икона са великим бесом и гневом војују против Христове Цркве: да изопаче установљења светих апостола, да униште свете иконе, да разоре благољепије и красоту светих храмова, преподобни иступи против њих и својим речима поражаваше их као стрелама. Због тога он претрпе од иконобораца за поштовање светих икона гоњења, прогонства и многе друге муке. Тако борећи се јуначки и храбро за Православље, он предаде душу своју у руке Божје.
Преподобни Павле скончао око 850. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА, патријарха Антиохијског

СВЕТИ Јефрем беше патријарх Божјег града Антиохије од 526. до 546. године.[3]

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. О њему видети опширно под 4. октобром.
2. Град Плусиада, до 7. века Прусиас, основан Ханибалом, находио се у провинцији Витанији, у северозападном делу Мале Азије.
3. О њему видети опширно под 8. јуном.