Господ је упитао апостоле шта мисле о томе ко је Он. Кроз личност апостола Петра, они су одговорили: Ти си Христос (Мк.8, 29). То исповедање није сазрело одједном. Међутим, када је једном сазрело и настанило се у дубини срца, оно је постало извор његовог усмеравања. Оно је било донекле помрачено смрћу Господа, али не и поколебано. Будући васкрснуто у још већој мери Васкрсењем Господњим, оно је подстицало апостоле да током читавог живота проповедају целом свету. И код сваког верујућег постоји тренутак када он из све своје снаге каже: „Ти си Христос, Господ мој и Спаситељ. Ти си спасење моје, светлост моја, сила моја, утеха моја, нада моја и живот вечни“. Тада се дешава са њим исто што и са апостолом који је узвикивао: „Ко ће нас раставити од љубави Христове!“. Слично њему, он почиње да се „принуђава“ на све оно што је угодно Христу Господу, док не доспе у меру раста пуноте Његове.
