Неће дух мој до века пребивати са овим људима, јер су плот (Пост.6,3). У човеку постоје две супротности, а свест је само у једном - у личности људској. Карактер те личности се одређује с обзиром на то на коју ће се страну усмерити. Ако је на страни духа, и човек ће бити духован; а ако је на страни тела, и човек ће бити телесан. Дух ни у телесном човеку не нестаје, али бива поробљен и нема свога гласа. Он је ту поробљен и служи телу, као слуга господару, изналазећи за њега сва могућа задовољства. Исто тако ни у духовном (човеку) не ишчезава тело, већ се потчињава духу и служи му, губећи сва природна права - на храну због поста, на сан због бдења, на одмор због непрекидног труда и замарања, на насладу чула због усамљености и ћутања. Бог не пребива тамо где царује тело, зато што дух, као орган Његовог општења са човеком, ту не заузима свој прави положај. По први пут се приближавање Божије осећа кад дух почне да захтева своја права путем буђења страха Божијег и савести. А када и свест са слободом стане на ту страну, Бог општи са човеком и почиње да пребива у њему. Од тога часа почиње продуховљење душе и тела, целог унутрашњег и спољашњег човека, све док Бог не постане све и сва за тог човека. Тиме се човек, одуховивши се, обожује. Каква чудесна могућност, и како се ретко она схвата, поштује и тражи!
