Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи смртне сјени засвијетлиће видјело (Иса. 9, 2).

Тамо где је најтамније, прориче пророк, тамо ће се појавити светлоносни Месија. Земља Завулонова и земља Нефталимова сматрале су се најтамнијим земљама. Тамо су незнабошци били измешани с Јеврејима; јарам спољашњег и унутрашњег ропства најтежи; тама незнабожачка и тама фарисејска покривале су људе сенком смрти. Светлост небеска засијала је прво у Витлејему - Христос Господ ту се родио. Ту Светлост сагледали су издалека источни звездари а изблиза пастири Витлејемски. Но ту Светлост протерао је из Витлејема Ирод крвавим мачем. И Светлост се удаљила у Мисир. По том се Светлост засијала у пуном блеску у овој земљи таме и сенке смртне, у земљи Завулоновој и Нефталимовој. У тој земљи живљаху крај језера рибари, које Господ изабра за ученике Своје. У тој земљи је и Гора Блаженства, са које Господ објави прву велику проповед Своју о блаженима. Ту је и Кана Галилејска, где Господ учини прво Своје чудо. Ту поче Он дело спасења људског, моћном речју и моћним делима. Људи видеше велику Светлост и удивише се. Многи се и саблазнише о Господа, и многи Му се наругаше. Али Га ти тамни људи не убише. Беше једна тамнија тачка у земљи Јеврејској, која диже руку на Творца и уби га. То је она иста тачка, одакле Ирод на 33 године пре тога подиже крвави мач свој, да у крви угаси велику Светлост. То је Јерусалим. Од свих тама Јерусалимска тама беше најцрња. Можда баш за то најцрња, што именоваше себе светлошћу.
О Господе, Светлости наша велика, превелика, обасјај нас светлошћу Својом у овом кратком веку, и прими нас по смрти у Светлост Твоју славну и бесмртну. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Гле, дјевојка ће зачети и родиће сина,
и надјенуће му име Емануил (Иса. 7, 14).

Ово славно пророчанство о рођењу Господа од Деве изрекао је Боговидац Исаија у тренутку највећег очајања, у коме се налазио Јерусалим. Безбројна војска Сирска и Јефремова беше опколила град около самих зидова градских. Цар Ахаз, без војске и оружја, и Јерусалимљани беху у самртном страху. Срце Ахазово и срце народа његова устрепта као дрвеће у шуми од вјетра. У том часу крајњег очајања царевог изађе Исаија пред цара и по наредби Божјој рече му: не бој се, и срце твоје нека се не плаши. Па онда прорече Исаија, да непријатељи неће узети Јерусалим. Па видећи да му цар не поверова, он му рече, да иште знак, чудо, било с неба или са земље. Али неверни цар не хте искати, но оста при својој сумњи. Тада пророк рече, да ће им Бог дати знак, ма га и не искали. Тај знак односи се на удаљена времена и тиче се спасења васцелог рода људског. Девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама Бог. Зашто пророк не даде одмах неки знак, да би цар поверовао? Зато што је оно пророчанство о спасењу Јерусалима у часу када је цар мислио да је све пропало, довољно било да се покаже и сила Божја и неверовање царево. А зашто пророк баш у том часу и таквој прилици исказује пророчанство о рођењу Спаситеља? Зато, што ће човечји род у време доласка Спаситеља бити у истом таквом очајању, притешњен и опкољен силама демонским као што је Јерусалим био у томе тренутку. Да ли је пророк споменуо изриком девојку а не жену? Наравно девојку је споменуо. Јер да је реч о жени, какво би то чудо било, и какав знак? Не рађају ли се сви људи од жене? Сва је тежина нагласка на речи девојка.
Тако свевидећи Бог зна да везује блиско са далеким, и да испуњеним једним пророштвом у садашњости потврђује друго пророштво у будућности. Емануил - с нама Бог - спасао је у Јерусалим онда као невидљиви Бог. Емануел - с нама Бог- спашће род човечји у сличној опасности доцније као ваплоћени Бог, као Богочовек, рођени од Пречисте Деве и Духа Светога.
О Господе, који даде пророцима силу да виде истину где долази издалека, дај и нама силу да усвојимо ту истину која је већ дошла. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Видјех Господа гдје сједи на пријестолу
високу и издигнуту (Иса. 6, 1).

Ево виђења над виђењима! Ево славе над славама, и величанства над величанствима! Велику је милост указао Бог свима људима, што им је дао да виде овај звездани свет, дело руку Његових. Још већу је милост указао Он онима, којима је дао да виде свет ангелски, непролазни и чудесни. Но највећу је милост указао Он једном маленом броју Својих избраника, којима је дао да виде Њега, Господа Саваота, јединог нествореног и Створитеља оба света. Но како смртан човек може видети Бога бесмртнога? Није ли сам Бог рекао Мојсеју: не може човјек мене видјети и остати жив (II Мојс. 33, 20)? И Јеванђеље не вели ли: Бога нико није видео никад (Јов. 1, 18)? Ваистину, нико од смртних не може видети лице Божје, т.ј. битност Божју. Али по Своме снисхођењу и безграничној доброти и моћи Бог се може показати људима у неколико, и то у неком образу, какав је људима приступачан. У неком нарочитом образу и виду јављао се Он Мојсеју, и Илији, и Данилу и Јовану Богослову - не у суштини Својојно у неком нарочитом образу и виду. Исаија Га виде на престолу високу и издигнуту, т.ј. као Судију, узвишеног над свима судијама и свима судовима земаљским. Шестокрилни серафими стајаху около њега, и викаху један другоме говорећи; святъ, святъ, святъ господъ Саваоть. Није, дакле, Господ сам, него је Цар у царству своме несагледљивом, окружен најузвишенијим бићима, која је саздала сила Његова. Око Њега су први чинови јерархије небеске, главне војводе безбројних војски Његових бесмртних, први светњаци светлости Његове и неиздржљивог блеска Његовог. То је чудесно виђење Исаије, сина Амосова, пророка Божјег.
Господе свети, свети, свети, трисвети, помилуј и спаси нас нечисте и грешне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Мјесто мириса биће смрад, и мјесто
појаса распојасина, мјесто плетеница
ћела - мјесто љепоте огорјелина (Иса. 3, 24).

Ово је реч о женама раскошним и беспутним, о кћерима Сионским, које се погордише и иду опружена врата и намигују очима, ситно корачају и звекећу ногама. Шта то учини гордим жене јеврејске? Да ли врлина? Врлина никад не чини гордим, јер је врлина управо лек против гордости. Да ли сила народа и сталност државе? Не; на против, пророк баш и прориче блиско ропство народа и пропаст државе. И као један од главних узрока ропства и пропасти наводи сујетну раскош, духовно ништавило и беспутство жена. Шта их, дакле, учини тако гордим и охолим? Накит и везови, низови и ланчићи, трепетљике и укоснице, подвезе и појаси, риси и прстенови, тобоци и огледала. Ето, то их учини гордим и охолим! Управо, све то је израз њихове безумне гордости, а прави узрок гордости јесте духовно ништавило. Од духовног ништавила долази гордост, а то спољашње шаренило, које жене вешају на своје тело, само је јасно објављивање безумне гордости. Шта ће бити од свега тога на крају? Смрад, и распојасина, и ћела, и огорелина. То ће бити онда кад народ буде пао у ропство. Као што обично бива: прво се дух зароби телом, па онда тело спољашњим непријатељем. Но то ће бити и онда када дође неизбежни завојевач наших телеса - смрт. Неће помоћи мириси у гробу, у царству смрада. Нити ће требати појасеви за голу кичмену кост. Нити ће плетенице спасти од ћелавости лубање, ни сва лепота од црне огорелине. То је неизбежан удес и најлепших, и најздравијих, и најраскошнијих жена. Но то није највећа несрећа. Највећа је несрећа, што ће душа тих жена, са смрадом, распасаношћу, ћелом и огорелином изаћи пред Бога и пред небесну војску прекрасних Божјих ангела и праведника. Јер смрад тела означава смрад душе од блудне похоти; распојасана тела означава ненаситост душе за телесним уживањем; ћелавост тела - ћелавост душе од добрих дела и чистих мисли; огорелина тела- спаљеност савести и ума.
О како је страшно виђење Исаије, сина Амосова, страшно онда, страшно и данас; страшно, јер истинито.
Господе свети пречисти, помози женама, које се крсте крстом Твојим, да се сете душа својих, и очисте душе своје пре Суда Твог праведног. Да душе њихове, заједно са телесима њиховим, не постану вечити смрад. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Народу мојему чине силу дјеца,
и жене су им господари (Иса. 3, 12).

Прекрасно је и премудро све што је од Бога. Свака твар Божја иде послушно оним путем, који јој је Бог определио. И звезде се крећу, и животиње живе, и ваздушне струје управљају - све према реду од Бога установљеном. Само човек, најразумнији створ, пада често у безумље и остављајући пут Божји измишља нове путове према помислима својим. Отуда се може догодити, да место стараца деца постану старешине, и место мужева жене да загосподаре. Но кад деца старешују насиље влада; и кад жене господаре, обично неред царује. Када се то попусти од Бога - јер то не бива без греха народног и без попуштења Божјег - онда се народ налази под казном за грехе своје, исто онако као кад рат дође и непријатељ покори земљу, јер свако је насиље рат, и сваки је неред казна за грех. Али као што насиље и неред могу завладати у једном народу тако могу они завладати и у души једнога човека. Незреле и непобожне помисли представљају децу, а телесна чулна мудровања представљају жене. Када преовладају незреле и непобожне помисли, онда оне чине насиље над човеком и вуку га од зла ка злу као кад деца суде; и када телесна мудровања преовладају над духовном, мужественом мудрошћу, која је од Бога, онда оне загосподаре над човеком као зла жена. Под женама пророк подразумева не само женске, него и мушке са женским слабостима.
Да не би детињско безумље и женска ћудљивост завладали човеком, или народом, потребно је држати се строго закона Божјег прописаног од Бога за људе, као што се све створене твари држе закона Божјег прописаног од Бога за њих.
О Господе, Створитељу и Законодавче наш, просвети нас и укрепи нас. Просвети нас благодаћу Духа, да увек знамо закон Твој, и укрепи нас силом Духа, да увек држимо закон Твој Теби слава и хвала вавек. Амин.