Усмрдјеше се и загнојише се ране моје
од безумља мојега (Пс. 37, 6)

О греховним ранама говори пророк, који је и сам најпре грешио и у самом себи осетио сав смрад греха. Колико се из овог признања види нечистота првашњих грехова толико се исто види и потоња чистота покајника. Јер докле човек ходи гнојним путем греха, он не осећа загушљиви смрад греха, но када се удаљи с тога пута и крене чистом стазом праведничком, тек онда увиђа неисказану разлику између чистоте и нечистоте, између пута врлине и пута порока. Замислите осећање човека, који је ноћ провео у смрадној и загушљивој крчми и који се изјутра обрео у ружичној башти. Тамо смрад и отров, и понижење душе и тела, и јарост и раздор, мучење себе и других; овде велико Божје сунце над главом, красно цвеће унаоколо, свеж ваздух и мирис, тишина и здравље. Још је већа разлика између пута греховног и пута Божјег. Усмрдјеше се и загнојише се ране моје; тако описује велики цар своју греховну прошлост. Ништа тако не смрди као грех, ништа се тако не гноји и не распростире као грех. Смрад телесних рана само донекле напомиње неподношљиви смрад грешне душе. Зато се од такве душе удаљује свака светиња. Чисти духови небески склањају се од ње, а нечисти духови адски траже њено друштво. Сваки је нови грех нова рана на души, сваки је грех гној, и сваки је грех смрад. Но од чега долазе греси? Од безумља мојега, објашњава пророк. Ум избачен са свога божанског колосека наводи човека на грех. Док се ум не очисти, не може се човек очистити. А ми ум Христов имамо (I Кор. 2, 16), говори апостол, тј. имамо ум повраћен поново у онај колосек, у коме је био ум Адамов пре греховног смрада. Отуда, браћо, сва православна наука о подвижништву усредсређује своју пажњу на једну главну тачку, на ум човеков, на очишћење и исправљење ума.
О Господе Исусе Христе, Чистото и вечни Изворе чистоте, помози нам одбацити безумље наше; помози нам умовати према уму Твојему. Теби слава и хвала вавек. Амин.