Гњевите се и не гријешите (Пс. 4, 4).

Гњевите се, браћо, на себе, и не грешите више. Гњевите се на грехе своје, по мислима и делимо, и не грешите више. Гњевите се на сатану, оца лажи, и не чините више вољу његову. Гњевите се на грех у свету и на попирање цркве Божје свете од људи безбожних, но чувајте се да грехом грех не лечите. Гњевите се и на пријатеље ваше кад греше, но гњевите се с намером да их поправите а не да их већма озлобите. Гнев пријатеља на пријатеља, и родитеља на децу своју — шта говорим? и Бога на људе — није бура која чупа дрво из корена него ветар који укрепљује дрво и обара с њега гниле плодове, да би здрави плодови били што бољи и лепши. Но нека гнев твој има меру, да би био лековит а не отрован. А да би имао меру, држи Бога пред собом и у гневу свом. Гнев не може имати јачу уставу и брану од Бога. У осталом сваки гнев, који није у име Бога и Божје правде грех је. Не гневи се за беспослице, него се гневи за оно за што се и Бог гневи. Ако је твоја воља утврђена у закону Божјем, ти ћеш се увек умети гневити где треба и колико треба. Јер то се не може све ни речима исказати, ни неуком објаснити. Гнев па свом месту дејствује као и милост на свом. О браћо моја, видите ли, како су у души нашој положене разне моћи, које човек може по слободној вољи употребити на живог или смрт? Гнев на самога себе никад се не може довољно препоручити. Гле, дивнога призора: што год се човек научи више гневити на себе, то се мање гневи на друге. Јер занет својим слабостима он туђе или не гледа, или над их види благо их суди.
О Господе Боже, једини праведни, усади у нас сећање на Дан праведнога гнева Твога, да би се сачували од греха душевног. Теби слава и хвала вавек. Амин.