РАСУЂИВАЊЕ

Верност и покорност вољи Божјој треба да красе живот свакога хришћанина. Бог прославља верне и покорне, као што се то види и на животу св. Агапија. Овога светитеља као младића ухватише разбојници, одведоше у Азију и продадоше неком Арапину. Пуних 12 година Агапије робоваше код овога Арапина ћутљиво и послушно; и пуних 12 година мољаше се он Пресветој Богородици да га ослободи ропства. Једне ноћи јави му се Богородица и рече му да устане и иде без страха своме старцу. Агапије устаде и дође у Свету Гору своме старцу. Када старац виде Агапија, ожалости се, мислећи да је сам побегао од свог господара. Агапије, веран и покоран вољи Божјој, одмах се врати у Азију, јави се своме господару, и исприча му све, шта се с њим догодило. Чувши Арапин све, задиви се добродетељи хришћана, па пожели видети старца Агапијева. Узме дакле два своја сина и дође у Свету Гору. Ту се крсти са синовима својим, сва тројица замонаше и остану до смрти подвизавајући се најпре под руководством старца Агапијевог а по том самог Агапија. И тако негдашњи сурови господари постану послушни ученици свога бившег роба, верног и вољи Божјој покорног Агапија.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса на Тајној Вечери и то:
1. како пере ноге ученицима, и тиме их нарочито учи смерности и међусобној љубави,
2. како се Петар. један од највернијих, стиди и брани да му Господ опере ноге,
3. како се Јуда, неверник и издајник, не стиди и не брани да му Господ опере ноге.
4. како и данас верни примају безбројна доброчинства Божја са узбуђењем и стидом, а неверни примају исто то без узбуђења, без стида, и још са роптањем на Бога.

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Јован Касиан пише о борби с духом блуда овако: "Борба с духом блуда, борба је љута, дужа од других, свагдашња и само од малог броја људи потпуно к победи приведена. Ова се борба почиње с првог зрелог узраста и не престаје све док се остале страсти не победе. У овој борби потребно је двојако оружје. За достигнуће савршене и чисте целомудрености није довољан само телесни пост (премда је он пре свега нужан), потребна је уз то и сокрушеност духа н неодступна молитва против овога најнечистијег духа; за тим непрестано поучење из Св. Писма уједно с умним деловањем, затим труд телесни и рукодеље, које задржава срце од блуђења и повраћага к себи, а изнад свега дубока и истинска смерност, без које се никада и ни над којом страшћу не може задобити победа. Победа ове страсти условљена је савршеним очишћењем срца, из кога по речима Господа истиче отров и ове болести. Јер од срца излазе помисли зле ... прељубе, курварства итд. (Мат. 15, 19)... Треба имати постојану смерност у срцу и трпљење, као и пажљиву предохрану себе у току дана од гнева и осталих страсти. Јер уколико у нас уђе огањ гнева, утолико лакше после проникава у нас жар похоти."
Интересантно је да и многи други велики духовници доводе у узрочну везу страст гнева и страст блудне похоти, из чега следује да су гневници највећи похотљивци.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као будног стражара над црквом Својом (Мат. 28, 20) и то:
1. како Он бди над целим створеним светом, а нарочито над
црквом Својом, крвљу стеченом,
2. како Он бди над сваком крштеном душом као вртар над усевом својим,
3. како он кроз тишину и кроз буру води цркву Своју, водећи је
крајњој победи,
4. како Он бди и над мојим животом, да узрасте и узида се у
царство Његово вечито.

РАСУЂИВАЊЕ

Ретком неустрашивошћу одликовали су се јуродиви Христа ради. Блажени Николај трчао је по улицама града Пскова правећи се луд, укоревајући људе за њихове тајне грехе и проричући оно што ће им се догодити. Када цар Иван Грозни уђе у Псков. сав град беше у страху и ужасу од грозног цара. Пред сваком кућом беше положен хлеб и со као добродошлица цару, но народ се не појављиваше. Када началник града пред црквом поднесе цару на послужавнику хлеб и со, цар отури послужавник и хлеб и со паде на земљу. Тада се пред царем појави блажени Николај, у дугачкој кошуљи, опасан конопом, јашући на штапу, као дете, па узвикну: "Иванушка, Иванушка, једи хлеба и соли а не човечје крви." Појурише војници, да га ухвате но он одјури и сакри се. Сазнавши цар о овом блаженом, ко је он и шта је, посети га у његовој тесној одаји. Била је прва недеља Часног поста. Чувши да му цар долази у посету, Николај нађе комад сировог меса, па кад му цар ступи у келију, Николај се поклони и понуди цару месо: "Једи, Иванушка, једи!" Љутито му одговори грозни цар: "Ја сам хришћанин и не једем меса уз пост." Тада му брзо одговори Божји човек: "Та ти чиниш и горе: храниш се човечијим месом и крвљу, заборављајући не само на пост него и Бога!" Ова лекција уђе у срце цара Ивана и он постиђен одмах напусти Псков где беше наумио учинити велики покољ.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као хлеб живота (Јов. 6, 48) и то:
1. као хлеб којим се душа храни и живи,
2. као хлеб којим се ум храни и просвећује,
3. као хлеб којим се срце храни и облагорођава.

РАСУЂИВАЊЕ

Кад год смо ван благодати Божје, ми смо и ван себе, и сравњени са благодатном природом својом ми се не налазимо у бољем стању него један сумашедши у сравњењу са такозваним здравим човеком. Само је благодатан човек природан човек, тј. човек више, непокварене природе, у којој влада и управља благодат Божја. Вели св. Симеон Нови Богослов:
„Светилник, мада је напуњен уљем и има фитиљ, остаје сав таман ако се не запали огњем. Тако и душа, по изгледу украшена свим врлинама, ако нема светлости и благодати Светога Духа, погашена је мрачна" (Беседа 59). Као што и велики апостол говори: по благодати Божијој јесам што јесам (I Кор. 15, 10). Бити пак без благодати, значи бити удаљен од Бога, па удаљен и од стварности свога сопственог бића. Наше биће, наша личност утврђује своју стварност и добија своју пуноћу само у близини Бога и Богом.
Зато на грешнике треба гледати као на болеснике, као на немоћне сенке, без стварности и без — ума.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса као чокот (Јов. 15, 1) и то:
1. као чокот из кога су никле безбројне плодне лозе у лицу све
титеља,
2. као чокот који својим соком, крвљу својом, поји и храни све
лозе на себи,
3. као чокот из кога се разгранила црква божанска на земљи и
на небу,
4. као чокот, од кога и ја не смем одвојити лозу мога живота.

РАСУЂИВАЊЕ

Против оних који у цркви лармају и излазе из цркве пре свршетка службе Божје, пише св. Златоуст овако: "Неки не приступају (к причешћу) с трепетом него с гужвом, тискајући један другог, пламтећи гневом, вичући, грдећи, гурајући свога ближњег, пуни метежа. О томе сам ја често говорио, и нећу престати говорити. Зар не видите, какво благочиније влада на олимпијским играма (незнабожачким), када распоредитељ пролази по игралишту, с венцем на глави, оденут у дугачку хаљину, држећи у руци штап, а викач објављује, да буде тишина и ред! Није ли ружно, да тамо где ђаво торжествује, бива таква тишина, а тамо где Христос призива к Себи, бива велика ларма? На игралишту ћутање, а у цркви вика! На мору тишина, а у пристаништу бура!... Кад си позват на обед, ти не смеш изаћи пре других, макар се и пре других наситио, а овде док се још свршава страшна тајна Христова, док још траје свештенодејство, ти у самој средини остављаш све и излазиш! Како се то може опростити? Како ли оправдати? Јуда причестивши се на последњој вечери оне последње ноћи, брзо је изашао, док су још сви остали били за трпезом. Ето чијем примеру следују и они који журе да изађу пре последњег благодарења!" (Из Беседе на Богојављење).

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам Господа Исуса у лађи са ученицима (Мат. 8, 24) и то:
1. како се диже бура док Господ спаваше,
2. како Га устрашени ученици разбудише и позваше у помоћ,
3. како Господ укоре ученике због маловерства. и утиша море и
ветрове
4. како ја не треба да се бојим никакве буре у животу, ако Го
спода држим у срцу своме као на крми лађе. (Тело — лађа, срце
— крма).