Излазак Распетога из свештеног олтара и проношење кроз храм често је праћено химнама „шта су ти учинили, Христе мој“, а нисмо способни сагледати и увидети да су клинови на Његовим рукама и ногама наши клинови. Колико нас осећа да величанственост једног нагог Бога хода између нижњости лепо обучених људи?

-Кроз богату химнографију Великог Четвртка страшно је видети неке верне који лепе новчанице на Распетог као „прилог“, док певамо да је Јуда „сребром продао Онога који је маном наситио људе“.

-Цветни венци на рукама и глави Господа. Зашто? Како бисмо испунили дужност? Како бисмо били виђени? За „добро“, по нашем мишљењу? Или да Му олакшамо страдања? Једно вољно страдање ради нашега спасења. Или због Његовог обећања да ће Његова реч процветати у нашим срцима? Ако последње уопште још важи...

-Током опхода Плаштанице, у неким местима на захтев људи се читају молитве уз новчани прилог у посебним кутијама, опет „за добро“. Приликом поклоњења стављамо новац на Плаштаницу. Са друге стране Јуду „спаљујемо“ као симбол издаје и Среброљубља!!! Заиста..ако би на одру био ко од наших рођених да ли бисмо дозвољавали да на њега стављају новац, тим пре ако је читавог свог живота био несреброљубив и говорио о манији богаћења и о милосрђу?

Зар Христос није наш човек? Тачније речено, Б о г о ч о в е к који нас је толико заволео да се и жртвовао за нас? Није ли наш Искупитељ? Брат наш? Наш пријатеља и Господ наш? Ако је Он неки апстрактни и безлични појам зашто губимо време пратећи једну утопију никуда? Врло лако је учљиво неслагање свега овога са истинитом вером Цркве.

Тема је широка и велика, а неприхватљиви обичаји, на жалост, дубоко укорењени у свести људи. Најгоре је да их прихватају и одржавају (из разумљивих разлога) они који би требало да их укидају.
А онда, зашто би ико сумњао да је време које проводимо у васкршњој купохоличарској грозници и пред огледалима много дуже и небитније од оног које проводимо у храму?

Како да схватимо разлику имеђу онога „чујем Христос васкрсе у 12 сати“ и „сједињујем се са Христом у Свештеној чаши“? Како да нам на усне на навре хладна и необавезна жеља „На много година - Христос Васкрсе“ заједно са једним овештаченим осмехом?

Како да не испари „васкршња радост“ заједно са сваривањем јагњетине следећега дана?
До када ћемо свој однос са Христом и са Црквом сагледавати искључиво кроз новац, страх, световно себеманифестовање и себеокоришћавање? Хајде да овога Васкрса осетимо, да поверујемо, да са храброшћу кажемо: Браћо, Христос нас за бадава заволе!!!

Зар нам то и не каже тропар Великог Четвртка? „Искупио си нас од проклетства закона Својом часном крвљу“.
Он је за нас платио и призвао нас је к Себи као пријатеље, а не као муштерије, као слободне, а не као потчињене. Срећан празник Распећа Христовог и срећно вам желимо свакоме понаособ лично Васкрсење.

Извор: www.romfea.gr
Панајотис Асимакопулос