ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Спомен појаве Часног Крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни Крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се Православљу. О овоме знамењу написа патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.

2. Свети мученик Акакије. Овај светитељ беше официр римски у време цара Максимијана. Одговарајући на суду за своју веру у Христа, он рече да је наследио веру благочестиву од својих родитеља, и да се у њој утврдио видећи многа чудесна исцељења од моштију хришћанских светитеља. После великих мука претрпљених храбро у тракијском граду Пиринту Акакије би преведен у Византију где издржа нове муке, док најзад не би мачем посечен. Чесно пострада и пресели се у царство вечне радости 303. године.

3. Преподобни оци грузијски. У VI веку, а на двесто година после тога како је света Нина проповедала Јеванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију, ових дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Началник свих ових христољубивих мисионара био је свети Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваху веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јутина Ћелијског


СПОМЕН ПОЈАВЕ НА НЕБУ ЧАСНОГ КРСТА ГОСПОДЊЕГ, У ЈЕРУСАЛИМУ

По престављењу првог хришћанског, благоверног и благочестивог цара, светог Константина Великог, на царски престо седе његов син Констанције[1] који нагињаше злочестивој јереси Аријевој[2], који хуљаше Сина Божјег. Тада се, на посрамљење злочестивих јеретика а на уверење неверника и на учвршћење православних, показа дивно знамење у светом граду Јерусалиму: у дане свете Педесетнице, 7. маја у девет сати пре подне појави се на небу Часни Крст Господњи, који сијаше неисказаном светлошћу, јачом од сунчане. Сав народ, и верни и неверни, у великом страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Часни Крст се простирао над Голготом[3] па све до изнад Горе Маслинске[4], удаљене петнаест стадија од Голготе. Ширина Часнога Крста одговарала је његовој дужини. А лепота Крста беше као лепота најлепше дуге, те привуче на себе погледе свију. И сви напустише своје послове, било ручне или домаће и, изишавши из кућа, са пажњом и страхом посматраху то пречудно знамење. Затим многољудне гомиле Јерусалимљана, испунивши се страха и радости од овог божанственог виђења, са великим умилењем и усрдношћу похиташе у свету цркву; ту беху старци и младићи, мужеви и жене са одојчади, такође и неудате девојке, и људи свакога узраста и звања, путници и иностранци, хришћани и иноверци, - сви они хитаху к цркви, једнодушно и громогласно прослављајући Исуса Христа, Господа нашег, Сина Божјег јединородног, Бога истинитог од Бога истинитог, чинитеља великих чудеса.
Тада се неверници и јеретици, непријатељи и хулитељи Христовог Божанства, испунише стида, видећи у појави Крста тако велику божанску славу и силу Господа Христа. И на тај начин сама стварност посведочи тада, да је хришћанска вера - права, истинита и благочестива, и не од виспрених речи спољашње мудрости људске састављена, већ откривењем и силом Духа Светога потврђивана, и небеским знамењима и чудесима посведочавана.
О овом чудесном знамењу патријарх јерусалимски Кирил[5] написа писмо цару Констанцију, саветујући му да приђе Православљу. А Созомен пише да због ове појаве светога Крста на небу врло многи Јевреји и незнабошци повероваше и, приступивши с покајањем Христу Богу нашем, примише свето крштење. И сви они побожно слављаху Христа Бога нашег, једносушног и савечног Оцу и Светом Духу. Ми пак, исповедајући неисповедиву силу његову, јављену Крстом, величамо својим похвалама Господа Бога нашег, и клањамо се подножју ногу његових - Крсту светом, молећи благост Господњу да нас при другом страшном доласку свом Господ Христос удостоји видети у радости и нади спасења знак Сина Човечијег (Мт. 24, 30), свети Крст, који ће се онда јавити на небу, и да нам њиме као кључем отвори двери Царства Небеског, као некада рај разбојнику. И да нас уврсти међу своје благословене овце вавек, амин.
Ово јављање Часнога Крста догодило се 7 маја 357 године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКАКИЈА

Када цар Максимијан, нахушкан ђаволом, подиже треће гоњење на слуге Христове, свети Акакије уђе у дивни подвиг страдања за Христа. А овај свети мученик беше родом из Кападокије, римски официр у мартисиском пуку којим је командовао трибун Фирм. Нечестиви пак цар беше издао наређење: да се хришћани проналазе не само по градовима него и у војсци; па ко се пронађе да верује у Христа а одриче многобожачке богове, таквог предати на суд и на муке; који пак хришћанин до краја остане упоран и не покори се царевом наређењу, таквога казнити смрћу.
Имајући такво наређење од цара, трибун Фирм дозиваше к себи војнике свакога посебно и испитиваше свакога какве је вере. И кад би нашао кога да припада хришћанској вери, он га је или ласкама придобијао или претећи мукама приморавао на идолопоклонство. На тај начин Фирм поврати у незнабоштво многе малодушне и нечврсте у вери хришћане. А када дозва к себи официра Акакија, овај громко изјави: Ја сам рођен међу хришћанима, хришћанин сам, и хришћанин остајем; сведок ми је сам Господ мој Исус Христос; хришћани су били, не само мој отац и мајка већ и дедови и прадедови, зато и ја остајем хришћанин.
После овакве изјаве, Фирм га стаде разним ласкама и претњама наводити на идолопоклонство. Са том намером га је три пута призивао к себи, наговарајући га да се покори царској наредби. Али, видећи да је Акакије несавитљив, метну га у окове и посла војводи Вивијану.
Када војвода Вивијан сеђаше на судилишту и ислеђиваше исповеднике Христове, пред њега ступи коментарисије[6] Антонин и саопшти му говорећи: Трибун мартисискога пука Фирм јуче посла к твојој власти свога официра Акакија окованог, јер се не покорава наредби нашег непобедивог цара и исповеда хришћанску веру. - И сужањ би одмах изведен на суд пред војводу. Погледавши на њега, војвода га упита: Како ти је име? Сужањ одговори: Многожељено име за мене и за сав род мој јесте име које произлази од Христа: име ми је хришћанин, а по обичају људском зовем се Акакије. Војвода му на то рече: Према имену твом је и нарав твоја, јер си зао, пошто се не повињаваш царском наређењу. Светитељ одговори: Ти лаж збориш, војводо, и неправилно тумачиш моје име, јер Акакије значи незлобив.[7] И ово име ми је правилно дато, пошто не желим да сам заједничар ђаволског зла које крв људску пије. Војвода га упита: Одакле си ти који тако неразумне речи брбљаш? Светитељ одговори: Ја сам родом из Кападокије, одакле беху пре мене многи мученици Христови, и ја сам очима својим гледао чудеса која они по кончини својој благодаћу Божјом чињаху, јер гробови њихови и мошти њихове точаху исцелење болесницима. И ја желим да њих подражавам, а не да се вашим неправедним законима покоравам, који ће заједно с вама пропасти.
Војвода му онда рече: Не мисли да ћеш бити стављен на мале муке, јер твоја надмена и ташта велеречивост заслужује велику казну. Но желиш ли да избегнеш казну, одреци се непокорних мисли својих, покори се царској наредби, и поклони се боговима по чијој милости цареви царују и победници триумфују; а застиди се и нас који седимо на овом судилишту, и не сматрај да си паметнији од свих, нити се узалуд надај у човека, названога Христом, за кога кажу да је по закону био мучен и на смрт осуђен. Светитељ му одговори: У заблуди си, судијо, говорећи тако, и силно грешиш будући ослепљен Сатаном, јер цареви царују и односе победе не по милости ваших богова него по промислу и саизволењу Бога нашег. Што се пак тиче твојих речи о томе како се надам у човека који је био мучен и на смрт осуђен, знај да је то Господ наш Исус Христос, Син Божји, који ради спасења нашег дође на земљу и постаде човек остајући и надаље истинитим Богом; Он на неки диван и неизразив начин узе на Себе нашу природу, што ти не само не разумеш него ни слушати не можеш док претходно не постанеш хришћанин. Господ Христос, по природи истинити Бог и Реч Оца, неразлучна од Њега и увек Њему савечна и сапредвечна, у време које Он изабра, изврши дело спасења нашег и избави нас од робовања врагу - ђаволу, који нам од искони завиди.
Поводом ових речи војвода упита светитеља: Ако су цареви противни Христу твоме, зашто их онда Он не кажњава, пошто је свемогући Бог, као што ти кажеш? Светитељ му одговори: По томе и ти можеш познати његово милосрђе и силу што Он, ружен од вас, не кажњава вас одмах него дуготрпељиво чека да се ви незнабошци покајете и одате доличну част Богу а не демонима. Усто Он дуго трпи и ради тога, да би избране слуге његове, миле Њему, обелодањени били свету и извршили свој славни подвиг. А ако би вас Христос Бог наш одмах погубио, онда бисте и ви погинули занавек, и слуге његове не би биле обелодањене; поред тога и сила благодати његове не би била објављена људима. На који начин би се могао славно прославити Господ наш, ако не би био дуготрпељив у кажњавању нас за грехе наше? Са тог разлога Он и вас сада не кажњава; но ви, презирући његову дуготрпељивост, и веома се уклањајући од Њега у своје безбожје, и гневећи се на нас невине, припремате себи велику погибао, и у њу ће вас стровалити безакоња ваша; а ми који знамо силу и моћ Бога нашег, јуначки подносећи страдања за Њега, добићемо вечни живот код Њега; осим тога, слава његова биће показана и на оним људима који се, увидевши своју заблуду, покају и исправе свој живот.
Дивећи се тако паметном одговору мучениковом, војвода Вивијан га упита: Јеси ли учио књигу, кад тако добро одговараш? Паметно је то што ти тврдиш да је живот људски у Божјој власти, и у његовом промишљању и дуготрпељивости. Светитељ одговори: Ти можеш познати силу и благодат господарећег над свим Бога и из тога што ти тако одговарам ја који сам се учио књизи тек толико да бих могао читати молитве; јер сам Бог говори устима слугу својих, чему се и ви школовани дивите, и хвалите нас. Испочетка, када Господ наш зажеле да Божанско Царство своје објави целој васељени, Он за ту проповед изабра не људе знатне, и богате, и мудре философе, и слаткоречиве говорнике, већ рибаре и царинике, препросте, неуке и сиромахе. А то Господ учини, да би се његова непостижна сила и премудрост, која превазилази сваки ум, познала у онима које сам Дух Свети невидљиво учаше и настављаше.
После тога војвода рече светитељу: Остави своју многоговорљивост, па ми одговори на ово питање: је ли ти позната царска наредба која вама хришћанима наређује, или да боговима жртве принесете или да тешке муке примите? Реци ми дакле: хоћеш ли се покорити царској наредби и принети боговима жртву или не? Светитељ одговори: Ја сам и трибуну Фирму, испитиван од њега, неколико пута изјавио да сам хришћанин. То исто и теби сада изјављујем: хришћанин сам, и нечистим демонима нећу принети жртве.
Тада војвода рече: Штедећи твоју младост, пошто ти нема више од двадесет и пет година, и поштујући твој официрски чин, ја не бих уопште желео да те мучим. Али, будеш ли и надаље остао у овом безумљу свом, примораћеш ме да те и преко воље предам на најљуће муке. Светитељ му одговори: Ово није безумље већ благоразумно и богоугодно дело: не остављати јединог истинитог Бога, Творца мога, чије ме милосрђе чува до данашњега дана. Војвода онда рече: Како ти то говориш да је Бог један, а малочас си изјавио да је Христос - Син Божји? Но ако Бог ваш има сина равног себи, онда си на сваки начин дужан признавати два бога; једног - Бога Оца, другог - Бога Сина. Ако пак у вас постоје два бога, зашто ти сада исповедаш само једног Бога? Ја видим јасно да ти лажеш, противречећи сам себи.
На то свети Акакије одговори: Верујем и надам се у Господа мог Исуса Христа распетог за време Понтијског Пилата, да ће ме Он Духом Светим уразумити и научити шта да ти одговорим на твоје питање, јер није лако ово твоје питање, зашто ми, именујући двојицу, говоримо да поштујемо једнога Бога. Но ја ти кажем, ми хришћани исповедамо да је не само Отац и Син, него и Дух Свети - истинити Бог. У та три имена су три Лица, али је једно Божанство и сила тих Лица. Ми говоримо да је један Бог, који има Реч и Духа Светога, јер не приличи Богу да је без Речи и животворног Духа. Да би ти моје речи биле јасније, употребићу једно поређење: ето цар, кога ти називаш господарем, а ја човеком, зове се Максимијан; он има сина Максенција; они су дакле двоје, али је у њих природа једна - природа људска, и царство је њихово нераздељиво; син се поштује због оца, отац се слави због сина; слично томе треба и о Богу мислити, јер је божанска суштина Оца, Сина и Светога Духа једна и иста, и никада се не мења, пошто је Бог кога ми поштујемо ваистину један.
Војвода рече светитељу: Приметио сам ти не једанпут, да се при одговорима држиш предмета, а ти се тим својим бескорисним речима само удаљујеш од предмета нашег разговора. Последњи пут ти предлажем: принеси жртву нашим боговима, по чијој вољи постоји свет; не будеш ли пак хтео, ја те више трпети нећу. Светитељ му одговори: Не надај се да ћеш ме претњама уплашити. Ево, тело је моје готово да прими ране; мучи га колико хоћеш. Али мисли ума мог и убеђења срца мог, ни ти, ни твој цар, ни твоји демони којима се клањаш, неће их никада моћи изменити и на грех упутити.
Тада војвода, разгневљен, нареди да нагог светитеља растегну и вежу за четири стуба, па да га шест војника без милости бију сировим жилама, најпре по леђима и затим по стомаку. При томе војвода говораше: Да видимо, да ли ће му Бог његов помоћи. - Свети мученик би на тај начин мучен дуго, тако да се и војници, који су га били, изменише неколико пута, и земља се обагри крвљу. А страдалник ништа друго не говораше осим: Христе, Спаситељу мој, помози мени, смиреном слузи твом! Господе Боже мој, не остави ме!
Када војвода виде да је мученик сав изранављен и крвав, упита га: Хоћеш ли сада принети боговима жртву? Светитељ одговори: Нећу принети жртву демонима, јер имам Господа мог Исуса Христа који ми помаже; и сада ја се осећам јачи у мукама, него пре; досада је очекивање мука делимично смућивало мисли моје, но откако почех трпети муке укрепи ме сила Христова и ја постадох врло храбар и потпуно готов за све многобројне и најљуће муке, пошто се чврсто уздам у Бога мог. Али знај, уколико ме будеш више мучио, утолико ћеш ми више користи донети; и уколико ми љуће ране будеш задавао, утолико ћеш ми већу благодат издејствовати у Бога мог.
Разјарен од ових светитељевих речи, војвода нареди да га оловним даскама бију по устима. А када дивни образи светитељеви бише унакажени, војвода рече мученику: Принеси жртву боговима, да би избегао још страшније муке, припремљене за тебе. Светитељ му одговори: Ја тако мало бринем о мукама које ми предстоје, као што сам мало бринуо о мукама које сам поднео. Војвода га онда упита: На који начин ти, нешколовани војник, тако красноречиво одговараш на суду? Свети мученик одговори: Дух Свети даје слугама својим и трпљење и слободно одговарање. Јер Спаситељ наш рекао је ученицима својим: Кад вас предаду кнезовима и владарима, не брините се како ћете или шта ћете говорити, јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати; јер ви нећете говорити, него Дух Оца вашега говориће из вас (Мт. 10, 19-20).
Тада коментарисије Антонин рече светитељу: Бедниче, каква ти је корист од многоглагољивости, када си стављен на муке зато што се противиш царевој наредби? Та тебе ће ставити на још страшније муке, и тада ћеш ти и мимо воље испунити царево наређење. Светитељ му одговори: Одлази од мене, и саветуј себе сама. Јер кад нисам послушао војводу који ми је претио и на муке ме стављао, зар да послушам тебе?
После тога војвода нареди да мученика вргну у тамницу у тракијском граду Пиринту, где свети мученик проведе седам дана. У то време, док се свети Акакије налазио у тамници, радујући се о Господу свом што га удостоји да страда за Њега, стиже војводи Вивијану писмо од тракијског игемона Флакина, у коме је овај наређивао Вивијану да иде у Византију и поведе са собом сужње које има. Војвода Вивијан крену на пут, и поведен би за њим и свети мученик Акакије са другим сужњима. Свети мученик силно изнеможе на путу једно од рана, друго од тешких железних окова, треће од глади и жеђи, четврто од дугог и журног путовања; усто војници који га спровођаху беху немилосрдни, често га грђаху и бијаху да би што брже ишао. При таквим патњама светитељ не очекиваше да ће остати у животу и мишљаше да ће убрзо скончати. Стога мољаше војнике да застану мало, да би се помолио Богу; но они му не испунише молбу. А када се сви зауставише у једном месту ради преноћишта, светитељ подиже очи к небу и стаде се молити говорећи: Хвала Ти, Боже, што по доброти својој показујеш милосрђе своје свима који љубе свето име твоје! Хвала Ти што си мене грешног призвао на овај подвиг! Хвала Ти, Господе мој Исусе Христе, што си ми, знајући немоћ тела нашег, даровао трпљење да јуначки подносим муке. А сада, Господе, видећи да сам окружен многим залима, те и сама душа моја, како ми изгледа, жели да се разреши од тела, - пошљи ми анђела твог светог, да ми помогне у овим невољама и да ми исцели ране; или пак учини да ме мучитељи што брже предаду смрти, како бих што пре дошао к Теби, Господу моме.
Док се светитељ тако мољаше Богу, време беше облачно, и из облака би глас к Акакију: Мушки се држи, Акакије, и буди јунак! - Овај глас чуше сви који тамо беху, и војници и сужњи, и зачуђени говораху: Зар и облаци говоре као и људи? Ко је икада чуо ово што ми сада чусмо? И беху у недоумици поводом тога. Но многи од сужања, чувши овај глас из облака, повероваше у Господа Исуса Христа, Сина Божјег, и припавши к ногама светог Акакија, мољаху га да их научи истинама хришћанске вере. А свети мученик Акакије, идући заједно с њима, говораше им: Иако се нисам бавио књигама, већ сам био у војсци на војним дужностима, ипак сам био васпитан у свештеничкој кући, јер сам пореклом од свештеничке лозе. Сећам се онога што сам чуо од свештеника, управо овога: Бог, желећи да спасе човека, истераног из раја, и да га ослободи пакла, посла у овај свет сапредвечну Реч своју, Сина свог; а Син Божји, дошавши у свет, узе на себе тело од Пресвете и Пречисте Дјеве Марије, поставши по лику као човек; затим Он добровољно претрпе крсну смрт, да дрвом крста исправи грех Адамове непослушности и осуђеном човеку дарује ослобођење, сам за нас плативши дуг својим добровољним страдањем. Јер, прикован на крсту, Он исцепа рукописаније грехова наших, својом смрћу сатре смрт, заплени ад, и посрами сву ђаволову власт и силу и учини их ништавнима. А када Син Божји победи све демоне, и сакруши врата гвоздена, и поломи пријеворнице железне, онда васкрсе из мртвих у трећи дан и тиме дарова роду људском то да сви васкрсну и живе вечно кроза све будуће бесконачне векове. Јер је овај видљиви свет краткотрајан и ништаван.
Чувши од мученика ове и многе друге сличне речи, сужњи се с радошћу обратише у хришћанску веру. А када се спусти ноћ, они заноћише у једном селу крај пута. Ту сужњи у поноћи видеше неке младиће одевене у светле хаљине - то беху свети анђели, - као војничког звања, где разговарају са светим Акакијем. Видећи то, сужњи мишљаху да су Акакијеви рођаци и пријатељи дошли да га посете ноћу из страха од мучитеља.
А када свану они наставише пут. И тог дана иђаху врло брзо, тако да у мрак стигоше у град Византију[8], и те ноћи бише сви заједно затворени у једној кући. И сужњи опет видеше у поноћи оне исте младиће где разговарају са светим Акакијем, као и прошле ноћи. Притом сужњи гледаху како ти светли младићи топлом водом перу ране мученику и исцељују их. Посматрајући то, сужњи мишљаху у себи: заиста је ово виђење од Бога, јер свети анђели, а не људи, долазише прошле ноћи к светитељу; па и ове ноћи они се исти старају о њему.
Сутрадан бише сви сужњи одведени у тамницу. Но војвода нареди тамничком стражару да мученика Акакија затвори самог у унутрашњем одељењу тамнице, окованог у железне окове и са букагијама на ногама. Још нареди војвода да никога не пуштају к њему, и да му не дају ни да једе ни да пије, како би га, изнуреног глађу, жеђу и тешким оковима, лакше приморали да се одрекне Христа и испуни њихову вољу: поклони се идолима. Остали пак сужњи бише смештени у предњим одељењима тамнице.
А када наступи ноћ сужњи се опет удостојише дивног виђења: они угледаше где у унутрашњем одељењу тамнице сија јарка светлост; завиривши кроз прозорче, они видеше неке светлоносне људе који, ослободивши светог мученика окова, исцељиваху му ране и нуђаху му дивну, као снег белу храну, а даваху му и неко пиће.
Пошто се то понављало сваке ноћи, сужњи обавестише о томе тамничког стражара. Овај се привуче ноћу под прозорче, и својим очима виде исти призор. Тада он изненада отвори врата од ћелије, бану унутра, али никог не нађе осим мученика у оковима. То веома зачуди тамничког стражара, и уплаши.
Када мину седам дана од доласка сужања у Византију, војвода Вивијан седе на судилишту и дозва преда се на суд светог мученика Акакија. А када угледа мученика здрава телом и светла лицем, Вивијан се изненади, јер је очекивао да га види веома изнуреног од глади, жеђи и напорног путовања. И Вивијан помисли да су војници олакшали мученику страдања, па им зато с гневом рече: Не наредих ли вам да овог човека затворите у унутрашњем одељењу тамнице, па да му букагије на ноге ставите и цело тело тешким железним оковима окујете, и да му храну и пиће нипошто не дајете? А ви сте га држали на слободи, и од рана га излечили. И ево, ја видим да је он сада здравији и лепши лицем него што је био раније.
На то коментарисије Антонин рече: Тако ми власти твоје војводо, све је било урађено како си ти наредио. Јер, од Пиринта па све до овога града ми смо га водили окована у тешке железне окове; ти их можеш измерити и видети колико су тешки. У овом граду ми га затворисмо у најдубље и најтескобније одељење тамнице, и нико му од војника није давао ни хране ни пића. Питај тамничког стражара, па ћеш сазнати да ли је све било како си ти наредио.
Војвода одмах нареди да позову тамничког стражара. Када овај дође пред војводу, војвода бесно повика на њега: Зашто, несрећниче, ниси поступио по мом наређењу већ си допустио овоме сужњу да се храни и лечи од рана, и ево га сада где стоји преда мном снажан телом, као да се спремио за рат и битку? На то свети Акакије примети: Мени је снага и сила дата с неба од подвигоположника Исуса Христа, који ме од рана исцели и сатвори здрава. Тада војвода јаросно викну: Бијте га по устима, и поломите му зубе, да не говори кад га не питају. И слуге стадоше бити мученика. Затим војвода опет упита стражара: Шта ћеш ми ти, несрећниче, одговорити? Стражар одговори: Кунем се влашћу твојом да сам учинио све што си ми ти заповедио да учиним. Штавише, ја сам га још строжије држао и кињио, али су га неки други исцељивали и хранили, о чему знају сви сужњи у тамници. Испитај њих, па ако чујеш што друго, ево моје главе пред тобом и чини са мном што хоћеш. Ми смо често виђали неке у светле хаљине одевене војнике, од којих су му неки окове скидали, други му ране превијали и исцељивали их, а трећи му приносили храну и пиће, и пријатељски разговарали с њим. О томе су ми причали сви сужњи који су заједно с њим доведени из Пиринта; казивали су ми да су то видели прво на путу, па онда овде често пута виђали. Али ја нисам веровао њиховим речима, већ сам хтео сам да видим те светле људе; и стварно, ја својим очима видех све што ми они казаше. И када ја, изненада отворивши врата, уђох у унутрашње одељење тамнице да питам Акакија ко су ти што долазе к њему, откуда су дошли и како су кроз закључана врата ушли, - не нађох никога осим самог сужња у букагијама и оковима железним. Понекад сам га затицао где се моли Богу, понекад где спава.
Саслушавши стражара, војвода му рече: Ти си, бедниче, од Акакијевих рођака примао злато, па их пуштао к њему са храном, пићем и лековима. - И одмах нареди да стражара жестоко бију гвозденим шипкама. Бијен, стражар запомагаше говорећи: Молим те, војводо, најпре иследи брижљиво ову ствар, па ако није тако као што сам ти казао, онда ме убиј. Војвода на то рече: Значи, тај човек је чаробњак и мађионичар. Стражар одговори: Што сам видео, то ти говорим; а да ли је тај човек чаробњак или не, то не знам.
Тако невини стражар би љуто бијен због Христовог мученика. А име стражару беше Касије. Свети пак мученик Акакије, видећи то, смејаше се безумљу војводином, иако му уста и образи беху поломљени. Угледавши то, војвода се још више распали гневом и бесно повика к мученику: Ти ли си дошао да се потсмеваш нама, уздајући се у своје мађије? Светитељ одговори: Не смејем се ја зато што се радујем вашој погибији; не, мене срце боли због ваше вечне погибли; но ви се сами потсмевате и ругате себи, јер, оставивши Бога истинитог, Творца неба и земље, ви се клањате и одајете божанско поштовање мртвом камењу и дрвећу.
После ових речи војвода нареди да десет војника храстовим моткама бију мученика по леђима и по стомаку. Бијен, мученик се мољаше Богу, говорећи: Господе Исусе Христе, помози мени, слузи твоме! - И дође с неба глас који га крепљаше; и одмах се укочише војници који га бијаху, те не могаху ни руке своје подићи на мученика.
Тада војвода, не знајући шта да ради, одлучи да мученика пошаље игемону, који већ беше дошао у Византију, и притом написа игемону овакво писмо: Љубазноме и славноме судији Флакину, игемону тракијском, Вивијан војвода жели радост. Акакија, заштитника безбожне вере хришћанске, кога трибун мартисиског пука Фирм пре двадесет дана посла к мени зато што није хтео да се покори царској наредби, ја по закону стављах на разне муке, али га никако не могадох натерати да се покори царској вољи. Пошто власт твоја може јаче казнити и заплашити овога човека, то га шаљем твоме великом суду заједно са записником коментарисијевим о његовим делима.
Примивши војводино писмо, игемон нареди да мученика ставе у тамницу, али без окова и без јаке страже. Он тако поступи, јер је имао жену хришћанку, која га је молбама и сузама умолила да не мучи дуго хришћане које му доводе на суд, него да их што пре предаје на смрт, ако их већ не може ослободити.
После пет дана игемон изведе мученика преда се на суд. И наредивши да се прочита војводин извештај о мученику и његовим мучењима, игемон се удиви војводиној свирепости и мучениковом јунаштву, и изружи Вивијана што је тако дуго и тако љуто мучио човека, официра по чину, а није га одмах предао да се посече мачем. Пошто увиде да је апсолутно немогуће мученика Христовог придобити за идолопоклонство, он нареди да му се глава отсече мачем изван града Византије.
Вођен на посечење, мученик клицаше Богу, говорећи: Како бих Те много хтео хвалити, животодавче Христе, Сине Божји, што си толико добар и милостив према мени грешном, те си ме удостојио мученичког подвига! - А када стигоше на место посечења, свети мученик измоли у војника време да се помоли Богу, па преклонивши колена, говораше: Слава Теби, Боже! Твоме неизмерном величанству треба непрестано одавати хвалу што се тако прослављаш у нама људима, оптерећеним гресима; јер уколико нам више показујеш милост своју, и уколико нам више прашташ грехе наше, утолико јаче и сјајније блиста слава твоје доброте и милосрђа. Нека је благословено свето име твоје, Боже, што си мене недостојног удостојио толике части, да се назовем мучеником Христовим. И ову велику част Ти си ми даровао не ради неких дела мојих, већ једино по неисказаној доброти твојој и неизрецивом човекољубљу твом. Стога Те благосиљам, Господе Боже свети Израиљев, са јединородним твојим Сином и Светим Духом, јер је твоја слава и част сада и увек и кроза све векове, амин.
Рекавши то, он преклони под мач главу своју и би посечен 303 године.
Тако оконча своје страдање за Христа свети мученик Акакије. Свето тело његово побожни људи чесно погребоше на истом месту на коме би посечен; то место зваше се Ставрион[9]. Све се ово зби за царовања Максимијанова, док међу нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА ГРУЗИНСКИХ

У шестом столећу, а на двеста година после тога како је света Нина проповедала Еванђеље у Грузији, јави се Пресвета Богоматер Јовану, подвижнику Антиохијском, и нареди му да избере дванаест својих ученика и оде у Грузију да утврди веру православну. Јован тако и учини. Приспевши у Грузију ови дванаест мисионара буду свечано дочекани од кнеза те земље и католикоса Евлалија, и одмах с ревношћу отпочну свој посао. Народ се стицао око њих у гомилама, и они су га утврђивали у вери великом мудрошћу и чудесима многим. Начелник свих ових христољубивих мисионара био је св. Јован Зедазнијски. А имена су њихова: Авид, Антоније, Давид, Зинон, Тадеј, Иса, Издериос, Јосиф, Михаил, Пир, Стефан и Шијо. С апостолском ревношћу сви они утврђиваше веру Христову у Грузији, основаше многе манастире, и после себе оставише многе ученике. Тако се удостојише славе на небесима и силе на земљи. - Преподобни Шијо спомиње се и посебно 9 маја.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАКСИМА

Смело исповедајући и проповедајући Господа Христа, блажени мученик Максим многе незнабошце приведе вери Христовој. Зато најпре претрпе многе муке, а напослетку би каменован. Са таким, своје врсте венцем начињеним од камења око његове главе, он оде ка Господу, да од њега прими венац мучеништва.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ АВИДА, АНТОНИЈА, ДАВИДА, ЗИНОНА, ТАДЕЈА, ИСЕ, ИЗДЕРИОСА, ЈОСИФА, МИХАИЛА, ПИРА, СТЕФАНА И ШИЈО.[10]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОДРАТА И ОСТАЛИХ С ЊИМ[11]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА МИРОТОЧИВОГ[12]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Констанције, син Константина Великог, после очеве смрти добио Исток, Азију и Египат; 352 г. победивши Магненција, убицу свога брата Констанса, он уједини под својом влашћу целу римску царевину. Рушио је многобожачке храмове; неколико пута издавао законе који су забрањивали многобоштво. Али својом наклоношћу према аријанцима, он је увећао верске раздоре онога доба; гонио је православне епископе, збациво их, па чак и у заточење слао. Умро је 361 г. Св. Григорије Богослов пише да се пред смрт Констанције кајао што је гонио православне.
2. Родоначелник аријанске јереси био је александријски свештеник Арије. Он је одрицао једносушност Сина Божјег са Богом Оцем, сматрао Исуса Христа створењем а не Творцем. Осуђен на Првом (325 г.) и Другом Васељенском Сабору (381 г.).
3. Голгота се раније налазила ван Јерусалима (Мт. 27, 32-33; Јн. 19, 17, 41;. Јевр. 13, 12), лежи на северозападној страни Светога Града.
4. Гора Елеонска или Маслинска налази се на истоку од Јерусалима (Језек. 11, 23). Тако названа због многих маслина што расту на њој. Господ Христос често са ученицима одлазио на ову гору. На западној падини Маслинске Горе налази се Гетсимански Врт. По предању Господ се са Елеонске Горе узнео на небо.
5. Свети Кирил, архиепископ јерусалимски, патријарховао од 348 до 387 године; знаменити борац против аријанске јереси. Спомен његов 18 марта.
6. Коментарисије је заповедник над тамницама.
7. Акакије је грчка реч и значи: незао, незлобив, безазлен; сложена из две речи: κακος = рђав, зао, покварен, и одречне речце 'α = не.
8. Тако се раније звао Цариград.
9. Чесне мошти светог Акакија чуване су дуго у храму његовог имена, који на месту његовог погребења, у Ставриону или Ставродромији, подиже цар Константин Велики. Оне су ту биле чуване све до времена иконобораца, када су их хришћани, спасавајући их од безбожних гонилаца, пренели у јужноиталијански град Скилакс.
10. Видети о њима под данашњим даном: Спомен преподобних отаца Грузинских. - О преподобном Шијо види и 9. маја.
11. О њему видети под 10 мартом.
12. Његов спомен врши се 12 новембра, где се налази и његово опширно житије.