Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Исаак Сирин II. (Исаак Сирин I празнује се 28. Јан.). О овоме Исаку пише св. Григорије Двојеслов. Дошао беше у Италију у време Готско, и у граду Сполетану ушао једнога дана у цркву на молитву. Замоли црквењака, да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутра дан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак га назва лицемером и удари му шамар. Но у том часу полуде. Видећи црквењака како се љуто мучи Исаак се наднесе над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чудног странца. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче у шуму, где направи себи келију, која се убрзо обрати у велики манастир. Знаменит беше Исаак због свог чудотворства, нарочито због видовитости. Једном у вече нареди он братији, да изнесу све мотике у виноград и тамо их оставе. Сутрадан пође с братијом и понесе ручак у виноград. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду заустављени да сву ноћ копају. — Други пут дођу два човека без мало нага и потраже одећу од Исаака. А Исаак посла монаха к једном шупљом дрвету крај пута, да донесе оно што тамо нађе. Оде монах, нађе некаква одела и донесе у манастир. Игуман узме та одела и преда их просјацима. Ови се тешко застиде, када познаду своје одело, које они беху у оном дрвету скрили. — Неки човек пошаље две кошнице у манастир. Монах сакрије једну уз пут, а једну донесе и преда игуману. Рекне му светитељ: „пази при повратку, у ону кошницу што си оставио крај пута увукла се отровна змија. Чувај се да те не уједе."


2. Св. Василије исповедник. У време иконоборства овај добродетељни муж беше епископ у граду Парији, у Малој Азији. Опре се да потпише царску хартију против иконопоштовања. Због тога би много гоњен и мучен. Но он оста тврд у Православљу као дијамант. Сконча у првој половини VIII века, и пресели се ка Господу.

3. Преп. Акакије. Из села Голице у Епиру. Велики атонски подвижник, духовник и прозорљивац. Имао многе небеске визије. Неколико монаха благословио на подвиг мучеништва. Упокојио се у 98 години, 1730 год.

4. Преп. Атанасија. Рођена на острву Егини, од родитеља богатих и благородних. Раздаде имање своје ништим и удаљи се у манастир, где налагаше на себе све тежи и тежи подвиг. Узимала је храну само једном на дан, и то хлеб и воду; уз Часни Пост једном у два дана; а само на Рождество и на Ускрс кушала је уље и рибу. И ако је била игуманија у манастиру, била је слушкиња свима осталим сестрама, и стидела се да њу неко послужи. Удостојила се великог дара чудотворства, и за живота и по смрти. Упокојила се у Господу 860 год.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСААКА СИРИНА II

Свети Григорије Двојеслов, папа римски, у своме Диалогу[1] са ђаконом Петром овако говори о овом преподобном Исааку: У древно Готско време беше у близини града Сполето један човека света живота, по имену Исаак. Њега су многи наши познавали, нарочито света девица Грегорија, која је у Риму живела близу чесног храма Пресвете Богородице. А када је у младости обручише, и дан свадбе дође, она побеже у цркву желећи свети живот монашки. Тада је овај свештени човек Исаак избави од оних што су хтели да је силом врате, уз помоћ Божју испуни јој жељу: замонаши је. Тако она, презревши земаљског женика, удостоји се да буде обручена Небеском Женику.
О овом светом мужу Исааку многе сам ствари сазнао од чесног оца Елевтерија, јер су били пријатељи. И што Елевтерије говораше о Исааку, то житије Исааково потврђиваше. Преподобни Исаак није био родом из Италије, али ми ћемо казивати она чудеса његова која он учини у Италији. Када он дође из Сирије у град Сполето, уђе у цркву на молитву, и замоли црквењака да га остави у цркви закључана и преко ноћи. И тако проведе целу ноћ на молитви не мичући се с места. Сутрадан исто тако, па и другу ноћ. Црквењак, човек надмена духа, стаде грдити блаженога, називајући га лицемером који се три дана и ноћи притворно моли да би га људи видели. И удари шамар Божјем човеку гонећи га из цркве. Али у том часу полуде, јер по Божјем попуштењу нападе га нечисти дух, баци га пред ноге Божјег човека, и стаде га мучити љуто. И викаше нечисти дух кроз уста мученога: Исаак ме изгони! Тако дух нечисти објави име овога странца кога нико није познавао. А Божји човек, видећи црквењака како се љуто мучи, наднесе се над њега, и зли дух побеже од њега, и црквењак оздрави. Чуше људи за тај случај и цео град стече се око овога чуднога старца, и сваки је желео да угодника Божјег прими у свој дом. Нуђаху му новаца и имања, но он све одби, и ништа не прими, него се повуче из града у оближњу шуму, где направи себи келију.
Тамо му почеше долазити многи, привучени примером његовог врлинског живљења. И стадоше се распаљивати жељом за вечним животом, и под његовим руководством предаваху себе на службу Богу. И тако се образова велики манастир. И када ученици мољаху преподобног Исаака, да ради манастирских потреба прима донешене му дарове, он, поуздан чувар свога сиромаштва, одговараше ученицима: Монах који тече имовину на земљи - није монах. Тако се он бојао да изгуби своје сиромаштво, као што се тврдица боји да изгуби своје богатство.
Знаменит беше свети Исаак због свог чудотворства, нарочито због пророчког дара, видовитости. Његов живот је сијао као светлост. Једном увече нареди он братији, да изнесу све мотике у манастирску градину и тамо их оставе. И кад те ноћи устадоше ради јутарњег богослужења, светитељ рече братији: Кад сване, спремите ручак за наше раднике. - А кад свану, пође светитељ. с братијом и понесе ручак у градину. Чудила се братија, коме ће тај ручак, кад немају радника. Кад тамо, а оно онолико људи копа колико је било мотика. Десило се то, да су ти људи као лопови дошли да украду мотике, но силом Божјом буду приморани да сву ноћ копају. И тако до доласка преподобног Исаака окопаше сву градину. А кад Божји човек дође к њима, рече им: Радујте се, браћо! престаните са радом, јер сте се сву ноћ трудили. - Онда им поставише ручак. И кад бише готови са ручком, преподобни им рече: Немојте одсада чинити зло, него кад вам што затреба из градине, дођите и потражите, па ћете с благословом добити. Крађу напустите, јер је грех. - И нареди да им се да од свега из градине колико ко жели. И тако ови људи дођоше са грехом у градину, а одоше без греха с благословом, носећи награду за свој труд.
Другом приликом дођоше два човека безмало нага и затражише одећу од преподобног Исаака. Он им рече да мало причекају, па тајно дозва једног свог ученика и рече му: Иди ван манастира у ту и ту дубраву, и тамо ћеш у шупљем дрвету наћи неку одећу, узми је и донеси. Брат оде, пронађе то шупље дрво и у њему одећу, узе је и предаде је насамо учитељу своме. Божји човек узе та одела и даде их просјацима, рекавши им: Пошто сте наги, узмите ово и обуците се. - Они узеше, и силно се застидеше, када познадоше своје одело, које они беху у оном дрвету сакрили.
Једном приликом неки благочестив човек посла по своме слузи две корпе хране преподобноме Исааку са молбом да се моли Богу за њега. Уз пут слуга сакри једну корпу, а другу донесе Божјем човеку и испоручи му молбу пошиљаочеву. Светитељ прими пошиљку, и кротко поучивши слугу рече му: "Примићу овај дар, него пази при повратку, у ону корпу што си сакрио крај пута увукла се отровна змија- Чувај се да те не уједе". - Ове речи Божјега човека веома постидеше слугу, али га уједно и обрадоваше, јер сазнаде за опасност која му прети од змије.
Својим богоугодним животом преподобни Исаак се удостојио славе и блаженства у царству Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин[2].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ИСПОВЕДНИКА, епископа Паријског

Парија, древни град у Малој Азији, чим је примио веру Христову добио је епископију која је подлегала митрополиту кизичком. Због своје превасходне врлине и богоугодног живота преподобни Василије би изабран и постављен за епископа у овом граду. А кад се за царовања Лава Исавријанца (717-741 г.) појави иконоборска јерес, он се показа исповедником Христовим. Он одби да потпише царску наредбу против иконопоштовања, иако су га приморавали. Због тога би много гоњен и мучен. Живот му је пролазио у невољама, у бедама, у тескобама (2 Кор. 6, 4), али он остаде тврд у Православљу као дијамант. Пошто угоди Богу у свему, он сконча у првој половини осмога века, и пресели се ка Господу .

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АТАНАСИЈЕ, игуманије

Празновати спомен Светих, апостолска је заповест; а описивати њихове животе и подвиге ради свеопште користи, заиста је похвално и спасоносно. Због тога нам се прохте да макар укратко опишемо и живот блажене Атанасије, да се у току времена не би заборавиле добре ствари, и тако људи били лишени онога што је корисно за душу. Ова славна жена, чије име значи бесмртност[3], рођена је на острву Егини[4], од родитеља богатих и благородних: од оца Никите и мајке Ирине. Одгајена од побожних родитеља, она постаде благопријатан сасуд Светога Духа. У седмој години својој она за кратко време изучи Псалтир. Много је волела књигу, и усрдно је изучавала Свето Писмо. Једнога дана кад је платно ткала она виде сјајну звезду где силази с неба к њој, дође до њених прсију и сву је обасја; и чим се приближи њеним прсима, одмах постаде невидљива. Од тога часа блажена девојчица се просвети душом, и поче мрзети сујету овога света, и жељаше да иде у манастир. Али се родитељи њени силно успротивише томе, и силом је удадоше преко њене воље. Но она поживе са мужем само шеснаест дана, и изненада обудове. Јер Маври ударише на њихову земљу, и муж Атанасијин мораде у рат, у коме погибе од мача варвара.
После погибије свога мужа Атанасија опет пригрли своју пређашњу намеру, да иде у манастир. Али пре но што она то оствари, изненада стиже царева наредба да се девојке и младе удовице удају за његове копљанике. И родитељи опет примораше Атанасију да се по други пут уда. Но и после тога она се труђаше око свога спасења. упражњавајући ревносно псалмопјеније и приљежно читање светих књига. Њу никакве сласти овога света нису могле привући, нити брига о привременом благу захватити. Украшена кротошћу и смерношћу, она је свештено сијала, и сви су је домаћи веома волели а суседи хвалили, знајући њену врлину. У давању милостиње била је толико усрдна да, иако је њен дом био пун препун сваковрсних блага, ипак јој све то није било довољно за раздавање. Све иноке и странце који су њеном дому долазили, она је чесно примала и гостољубиво дочекивала. Удовицама, сиротама и свима невољнима она је обилно давала што им је било потребно за живот. Једном за време глади она је прехранила не само једноверне него и неверне. Јер испуњаваше реч Господњу која каже: Будите милостиви као што је и Отац ваш небески милостив, јер Он заповеда своме сунцу те обасјава и зле и добре, и даје дажд и праведнима и неправеднима (Лк. 6, 36; Мт. 5, 45). И она даваше невољнима не само храну него и одећу и друге потребне ствари. А у недељне и празничне дане она је с љубављу призивала к себи своје сусетке и читала им Свето Писмо. И отвараше им ум за Господњи страх и љубав, и побуђиваше их на врлину. Тако напредујући у божанским стварима, и украшавајући себе добрим делима као цвећем, она после неколико година усаветова свога мужа да се одрекне света и приступи светом монашком животу. Упућиван својом блаженом супругом, он би добар монах, и поживе свето, и упокоји се у Господу.
Блажена Атанасија, поставши слободна, сва се посвети Богу. Тада се окупише око ње и друге побожне жене, које су имале исту намеру и духом гореле. И Атанасија, раздавши све своје имање ништима, убрзо са свима тим женама напусти живот у свету и оде у једно повучено и забачено место. Тамо стадоше водити безмолвно житије, житије молитвеног испосничког тиховања и бише пострижене од једног светог старца. А после три-четири године блажена Атанасија, иако се много одупирала, би приморана да прими старешинство над тим женама. Оне су је називале игуманијом, а она је себе сматрала за најпоследњу, држећи заповест Господњу: Који хоће да буде међу вама највећи, нека вам буде слуга (Мт. 20, 26.27). Али која реч и који језик може изразити висину њеног смирења? Иако је била игуманија, она никада није допустила да је иједна сестра послужи, или воду јој на руке излије, говорећи за себе да је недостојна и да борави с њима, акамоли да је нека служи. Уздржање њено беше велико: узимала је храну само једном на дан, и то мало јечменог хлеба и воде увече; а само на Божић и Ускрс кушала је уље и рибу. Уз Часни Пост, и уз остале постове, узимала је храну једном у два дана, и то не хлеб већ мало дивљег зеља, а воду у дане поста уопште није пила. Постеља њена беше камење на земљи поређано, и једном суром одрпаном поњавом покривено. Одмарајући се на њој, она је сваке ноћи давидски постељу своју сузама квасила. Горећи у срцу божанском љубављу, из њених очију су се сузе потоцима лиле за време псалмопјенија и молитве. На телу је носила врло суру власеницу, а преко ње одећу од овчије коже. Спавала је мало, а већи део ноћи проводила свагда у усрдним молитвама Богу и у богоразмишљању; у току пак дана појала је псалме Давидове понекад сама, понекад заједно са осталима. Трудила се да јој ни један тренутак не прође без молитве, или да јој уста буду без славословљења Бога. По речи Давида: Благосиљам Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 2). Откако ступи у манастир, она уздржања ради не окуси воће до саме кончине своје. Многе је јаде видела старешинујући над сестрама и старајући се о њима. Смерна и кротка, она никада не изговори оштру или прекорну реч, нити из уста њених изиђе погрдна реч ни према коме: ни према маломе, ни према великоме, ни према робу, ни према слободњаку, иако много пута њена наређења нису била испуњена. Све је то она подносила кротке душе и блага срца, свагда имајући у виду будућу награду.
После четири године свога старешинства блажена Атанасија се договори са сестрама да се преселе на друго, усамљеније и безмолвније место, где би могле боље служити Богу у ћутању. По Божјем упутству оне нађоше једног старог инока Матеја, јеромонаха и игумана, човека ваистину божанственог и светог. Схвативши добро њихову намеру, он им показа такво место на истом острву Егини, на једној гори, где се налазила црква светог првомученика Стефана. Када преподобна Атанасија дође и виде то место, она рече: Ја сам ово место давно видела очима ума свог, и држим да ћемо остало време живота свога овде провести и умрети. А преподобни Матеј, са благословом епископа те области, устроји поред цркве светог Стефана обиталиште за блажену Атанасију и њене сестре.
Треба сада нешто рећи и о блаженом житију Матејевом. Овај преподобни отац упражњаваше велики подвиг: сваке ноћи прочитавао је цео Псалтир с молитвама. А кад је морао да се одмори спавањем, он не би легао, већ би седећи мало одспавао. И у њега беше тако велико умилење, да су се из његових очију непрестано лиле сузе кад је појао псалме и молио се или служио свету литургију. И који год би га видео, велику је корист духовну добијао. Стално је носио од одеће једну суру власеницу. Он тело своје изможди неизмерним уздржањем и умртвљењем. Но нарочиту је љубав и усрђе имао према љубљеном ученику Христовом, светом еванђелисту Јовану Богослову. Једне године о празнику овог светог Еванђелиста пред сам почетак свете литургије он рече једноме од саслужитеља: О каква би то била срећа, сада у Ефесу бити и светог апостола Јована видети.[5] Рекавши то, грунуше му сузе из очију, и он од срца уздахну. И догоди се чудесна ствар: он угледа светог Јована Богослова у олтару где крај светог престола стоји. И то виде не само он, него и друга два саслужитеља. И стајаше свети Јован од почетка божанствене литургије па све до отпуста. А то испуни срце блаженог Матеја толиком сладошћу и радосним умилењем, да он три дана не могаде ништа окусити. - Једном приликом доведоше преподобном Матеју човека потпуно узета; он се сажали на њега, скиде са себе мантију, метну је болеснику на раме, и овај тог часа оздрави. Други један човек имађаше лице искривљено, и кад преподобни додирну својом руком то лице творећи крсни знак на њему, лице се одмах исправи и доби свој првобитни облик. Опет, старица нека, коју је мучио нечисти дух, дође к светоме, и он је молитвама својим ослободи од нечистог духа. Исто тако и једна монахиња, која је такође патила од нечистог духа, би исцељена молитвама светитељевим. Но овај угодник Божји и чудотворац, по неиспитаном промислу Божјем, утопи се у мору при једном бродолому. Јер кад је једном путовао лађом у Цариград, лађа потону у мору и сви се подавише који беху на њој. Тако острво Егина би лишено чесних моштију преподобног оца, од којих би болесници добијали исцељење. После њега настаде други јеромонах и игуман Игњатије. По богоугодном животу и даровима од Бога он беше сличан преподобном Матеју; и поживевши свето, он сконча у миру, а гроб његов изгоњаше демоне и исцељиваше болеснике. - Но време је да се вратимо на повест о преподобној Атанасији.
Веома смирена и кротка, блажена Атанасија се стално мољаше Богу, и често гледајући к небу, она се ужасом и дивљењем испуњаваше, јер је виђала облак који је сијао као сунце, и усред облака неког дивног човека који се блистао великом красотом. Она је то често виђала, и питала се: Ко оном човеку даде толику красоту? која ли га врлина учини тако светлим и дивним? Док је она тако размишљала у себи, причу јој се глас који јој говораше: Човеку, коме се дивиш, онаку красоту даде смирење с кротошћу. Буди сигурна, да ћеш и ти тако просијати за смирење и кротост.
Имајући то виђење сваки дан, блажена Атанасија украшаваше себе као нико други тим двема врлинама: смирењем и кротошћу. У њој не беше ни трага од гнева и величања. А да је узишла и на врх осталих врлина, очигледно је из тога што је чистим оком срца могла гледати небеска виђења. Усто је Бог обдари и чудотворством. Тако, једном приликом док је била погружена у богоразмишљање дође к њој неки човек са тешко болесним очима и замоли је да се помоли за њега Богу. А она, смиравајући себе и као тешећи болесника, рече му: И ја исто тако патим од очију; трпи дакле, и Бог ће ти помоћи. Али болесник не хте да иде, већ са вером мољаше за исцељење. Тада блажена, метнувши руку своју на његове очи, рече: Господ наш Исус Христос, који је исцелио слепог од рођења, нека ти, брате, да потпуно исцељење. И тог часа човеку потпуно оздравише очи.
Слава преподобне Атанасије пронесе се у целом том крају, и многи се болесници стицаху у њен манастир и добијаху исцељење њеним богопријатним молитвама. Покрај цркве светог Стефана преподобна подиже још три цркве: једну у име Пресвете Богородице, другу у име светог Јована Претече, и трећу у име светог Николаја Чудотворца. Но највише украси цркву Пресвете Богородице. Средства за подизање и украшавање цркава добијала је од својих христољубивих поштовалаца. Али пошто су је људи славили и поштовали, и посетиоци јој досађивали, она због тога стаде много туговати, и размишљаше где би се сакрила. Затим узе са собом две сестре, Марину и Евпраксију, и тајно побеже у Цариград. И тамо у једном женском манастиру проведе седам година. Али много туговаше за својом љубљеном црквом Пресвете Богородице, што у своме манастиру подиже, и много пута са сузама говораше: Због људског досађивања и указивања таштег поштовања ја прогнах себе из цркве Владарке моје Пресвете Дјеве Богородице; избегавајући сујетну славу, ја напустих дивни дом Пресвете Богородице, и седим овде као туђинка.
Али се преподобна ни тамо не могаде сакрити. Бог који прославља слуге Своје учини те она стаде изгонити демоне и исцељивати болести. И дознаше за њу сестре њене из манастира на острву Егини, дођоше к њој молећи је да се врати с њима у свој манастир. Осим тога и неко божанско виђење определи је да се врати у свој манастир. И рече својим љубљеним сестрама, Марини и Евпраксији: Време је да се вратимо у своје место, јер у виђењу видех цркву Пресвете Богомајке отворену, и нама се наређиваше да уђемо у њу.
И тако оде са сестрама из Цариграда, и дође на острво Егину у свој манастир. Но после неколико дана она се тешко разболе, и на дванаест дана раније сазнаде за своју смрт. Јер виде где јој дођоше два човека у бело обучена, пружише јој неку исписану хартију, и рекоше: Ето слобода твоја; узми је и радуј се! - Дошавши к себи после тог виђења, њој би јасно да јој је исход близу. И проведе дванаест дана у непрекидном богоразмишљању и молитви, и за то време не окуси ни хране ни пића. А присутним сестрама ништа друго не говораше до ово: Појте, сестре моје, појте, и славите Бога свагда, да би се смиловао гресима нашим! - А кад настаде дванаести дан, преподобна рече сестрама: Помозите ми изнемоглој, идите у цркву и довршите Псалтир, јер ја већ нисам у стању да га довршим, пошто ме сасвим издаде снага моја. А оне је плачући упиташе: До ког си псалма дошла, да бисмо знале одакле да почнемо? Она им тихо одговори: Деведесети псалам ми је у устима, и већ више не могу. Сестре онда одоше у цркву и довршише остале псалме. Затим изишавши, падоше на лица своја пред одром њеним, и плач велики учинише молећи од ње последње молитве. А она, пошто се помоли за све, загрли својим чесним рукама Марину и Евпраксију, говорећи: Сестре моје миле, ето данас се растајемо, али ће нас Бог опет саставити у оном свету. Нека вам Господ да мир љубави и један ум, и нека вас обаспе сваким благом Својим!
Када то изрече, лице њено засија као сунце, те се сви присутни запрепастише и удивише. А уочи Успенија Пресвете Богородице, блажена рече сестрама: Пазите да што не пропустите о празнику. Нека и богослужење буде како ваља, и угостите ниште и убоге. А после свете литургије предајте земљи моје убого тело- Рекавши то, и загрливши две споменуте сестре, она се упокоји у Господу, као да је заспала. Јер као жива, она сама и очи заклопи и уста затвори. А сестре, припадајући светом телу њеном, плакаху што остадоше сирочад, и нарицаху: Куда одлазиш сада, о света мати наша? Зар нас сирочиће остављаш, одлазећи са очију наших? Где ћемо одсад видети ангелолико лице твоје? Где ћемо чути глас твој који је радовао срца наша и упућивао нас на добра дела? Угаси се свећа наше добре наде. Ти сада спаваш, а ми од туге за тобом умиремо. Нећеш одсада с нама појати, читати, молити се, разговарати и радити, јер те Господ изабра и узе у своје бесмртне вечне обитељи. - Тако су сестре дуго плакале и нарицале за њом. Онда опремише свето тело њено.
Упокоји се у Господу преподобна Атанасија четрнаестог августа, уочи Успенија Пресвете Богородице, а на сам празник после свете литургије би чесно погребена уз неутешно ридање сестара, године 860. А нова игуманија дан и ноћ не одлажаше од њеног гроба плачући. И јави јој се у сну у виђењу света Атанасија, говорећи јој: Насигурно знај, да ћу по истеку четрдесет дана од мог престављења примити од Бога оно што ми је уготовио. - Игуманија се прену од сна, и беше у недоумици шта значи ово виђење и речи преподобне. А кад прође четрдесети дан, сестре заборавише, као што то често бива, да учине прописани помен, мислећи да ће се тек кроз два дана навршити четрдесет дана. И то вече опет се светитељка јави игуманији, говорећи јој: Зашто пренебрегосте мој четрдесети дан, те не спремисте оно што је потребно за помен, ни за милостињу сиротињи, ни за угошћење гостију? - Тргнувши се из сна, игуманија тачно изброја дане, и виде да је то вече - вече четрдесет дана у који је требало одржати парастос.
Сутрадан за време Божје службе и парастоса, две инокиње, хоровође двају црквених хора, којима Бог отвори душевне очи, видеше дивно виђење у цркви: нека два човека врло чесна изгледа, обучени у пресветле ризе, уђоше у цркву водећи између себе преподобну Атанасију, коју поставише пред светим олтарем. Ту је обукоше у царску порфиру, украшену драгим камењем и скупоценим бисерима, ставише јој на главу царску круну, на којој беше крст спреда и позади, дадоше јој у десну руку златан жезал, такође украшен драгим камењем, па је онда узеше под руку и кроз царске двери уведоше у свети олтар.
У Прологу пише за њу још и то, да је она, одлазећи ка Господу, заповедила сестрама да до четрдесетог дана сваки дан постављају трпезу за сиромахе. Оне тако чињаху до седмице, али отада престадоше. И јави им се светитељка са два Анђела, говорећи: Зашто преступисте заповест моју? Знајте ово: милостиње које се чине за душу до четрдесетог дана, и храњење гладних, и свештеничке молитве, умилостивљују Бога, те душе преминулих, ако су грешне, добијају од Господа отпуштење грехова својих, а ако су праведне, онда они који чине помен обогатиће се чињењем тих добара. - Рекавши то, светитељка забоде жезал свој у земљу, и постаде невидљива. А кад сестре ујутру устадоше, видеше где је жезал њен процветао. И прославише Бога Творца.
А кад се наврши година по престављењу преподобне Атанасије и наста дан светог спомена њеног, дођоше, пише о томе Метафраст, два свештена мужа и доведоше на гроб светитељкин једну жену која је патила од многих злих духова. Они дигоше плочу са гроба, откопаше земљу, извадише ковчег са моштима преподобне Атанасије, и зли дуси одмах побегоше од бесомучне жене, и она постаде здрава. А диван и јак мирис разли се од ковчега, и они угледаше где из ковчега капље миро. И када отворише ковчег, видеше преподобну као да је тог тренутка заспала: лепотом је блистало њено лице, усне и обрве, тело је било меко, руке гипке, и свето тело њено потпуно цело, трулеж га се ни коснула није, и точило је из себе миро.
Видевши то, сви присутни плакаху од радости. Онда она два свештена мужа затворише ковчег, и решише да свете мошти преподобне Атанасије не ставе у земљу него да их отворено положе у цркви. Тако и урадише. Затим направише нов ковчег, и у њега пренеше чесне мошти. Потом инокиње скидоше са моштију светитељкиних стару власеницу и хтедоше их обући у свилену, али им се не даде да то учине, пошто света Атанасија није то желела: држала је чврсто руке на грудима, бранећи се као да је жива и не хотећи свилене хаљине. Тако и по смрти показа да воли сиромаштво. А једна од тих инокиња, врлинска и сасуд Светога Духа, преклони колена своја и стаде се као живој молити светитељки, говорећи јој: Као што си, госпођо наша, живећи с нама показивала у свему савршено послушање, пристани да те обучемо у ову скромну одећу што смо донеле. - Пошто се девица тако помоли, преподобна је Атанасија као жива послуша. И, о чуда! она се подиже и седе, и пружи руке своје да је обуку. А кад је обукоше, она опет леже у ковчегу.
Од светих моштију њених биваху многа чудеса, јер се њеним молитвама исцељиваху од најразноврснијих болести и демони се изгоњаху из људи. Да се подробно опишу сва њена чудеса, требало би много времена. За духовну корист доста је и оволико. А ти, о блажена госпођо! почаствована именом бесмртности, сажитељко божанствених Анђела, Атанасијо, ти си Христа ради осиротела, али се и божанским дарима обогатила; ти си свагда плакала, али си бесконачну утеху добила; ти си се кротошћу украсила, и земљу си кротких наследила; ти си у глади и жеђи привремени живот провела, али си се вечном сладошћу наситила; ти си била милостива према ништима, и Бог је излио на тебе богату милост Своју; ради чистоте срца свога ти си при-мила у себе светлост Духа Светога, и имајући мир у души својој ти си начинила себе храмом Светога Духа, и била си на земљи ризница свих добрих дела, због чега си и удостојена на небу неисказане светлости; ти си се настанила међу Светима и веселиш се са Праведницима, помени и нас који славимо твоје врлинско житије и с духовном радошћу прослављамо твој спомен. Погледај на наш живот, потресан житејским валима, да бисмо, проживевши добро твојим молитвама, избегли замке ђаволске, и удостојили се с тобом вечних блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом нека је слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНТУСЕ

Света Антуса беше кћи цара Константина Копронима.[6] Иако ју је отац гонио да се уда, она није хтела. А кад јој отац умре, она раздаде своје имање сиромасима, црквама, добротворним установама и манастирима. Тако ова блажена девица постаде мајка сирочади и заштитница удовица. Неколико пута ју је молила царица Ирина[7] да буде заједно с њом и да сацарује, али она није хтела. Док је живела у царској палати носила је царске хаљине а испод њих власеницу; храна јој је била испосничка, пиће - вода; очи су јој увек биле пуне суза; молитва и псалмопјеније били су јој стално у устима. Доцније постаде монахиња, постриже је свети патријарх Тарасије. Од пострига она никада више не изађе из манастира. Никада није изостајала од богослужења; никада се није ленила нити занемаривала молитву; а сврх свега, њена смиреност бејаше неизмерна; служила је све сестре, спремала цркву, вукла воду, стајала у трпези и служила.[8] Пошто проведе живот у таквим богоугодним делима, блажена Антуса оде ка Господу са својим врлинама, у својој педесет другој години. Упокојила се дванаестог априла 811 године.

СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА МИНЕ, ДАВИДА и ЈОВАНА

Били монаси; мученички пострадали устрељени стрелама. Три аве, слуге Свете Тројице, умртвитељи страсти, устрељени убише душеубице.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЗИНОНА, епископа Веронског

Свети Зинон бејаше пореклом Грк из Сирије. Путујући по разним земљама са намером да добије што шире хришћанско образовање, он дође у Италију и настани се у граду Верони. Житељи овога града, видећи врлински живот светог Зинона, изабраше га за свог епископа. Иако гоњење хришћана у то време беше престало, ипак је још свуда било много незнабожаца, и свети Зинон их је просвећивао светлошћу еванђелске науке. Сем тога њему је пало у део да води борбу с аријанцима. У тој борби он се показа тврдим исповедником православних истина, и не отступи од Православља, иако су аријанствујући цареви Констанције[9] и Валент[10] гонили православне.
Пошто се свети Зинон много потруди у Цркви Божјој и мудро руководи своју паству, он у миру отиде ка Господу, око 380 године.
За своје велике подвиге, свети Зинон би удостојен од Бога дара чудотворства. Свети Григорије Двојеслов казује о следећем чуду које се догодило 558 године на сам дан светога Зинона. Те године Италију снађоше велике поплаве. Главна река Италије Тибар изли се и поплави сву околину Рима. Река Атесис, која протиче близу града Вероне, такође се изли; њене воде опколише храм, подигнут у част светог Зинона, и нарастајући све више и више, дођоше чак до прозора цркве. Црквена врата беху отворена, али вода не уђе у храм већ стаде као зид пред вратима, те многи од оних што беху у храму прилажаху к вратима и утољаваху жеђ, захватајући воду својим рукама.
Многа и друга чудеса чињаху се молитвама угодника Божјег Зинона.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКАКИЈА НОВОГ

Преподобни Акакије родио се у Епиру у селу Голици од простих али побожних родитеља, и на светом крштењу добио име Анастасије. Још као дечаку њему умре отац, и он остаде сироче са млађим братом и мајком. Зато је морао да се посвети домаћинству, те није имао времена да учи књигу, иако је то много желео. Тако он остаде неписмен. Но у накнаду за то Небески Творац га умудри вишњом мудрошћу и огради Својим страхом.
Анастасије са нарочитом ревношћу и љубављу похађаше цркву Божју, и тамо пажљиво слушаше читање светог Еванђеља и поучне беседе о савршеном еванђелском животу и о светим подвижницима који тај живот остварише испосништвом. Све то загреваше његово младо срце, те се он стараше да подражава узвишени живот, указан Господом Христом у Његовом светом Еванђељу.
Када Анастасије постаде пунолетан, мати му предложи да се ожени. Но целомудрени јуноша не хте ни да чује за женидбу; срце му је горело љубављу према Господу Христу, и вукло га ка усамљеничком животу. Зато се он, у слободно време од домаћих послова, повлачио у самоћу и у тишини узносио молитве к Богу.
Почетак таквог живота веома се допаде младом подвижнику, и он са необичном ревношћу стаде усрдно проводити врлински живот. Са временом такав живот постаде му неопходна потреба, те је понекад, занесен сладошћу молитве и божанствене радости, заборављао да се из усамљености врати кући. Овакав његов живот узнемиравао је његову мајку, која је имала једну жељу: да јој Анастасије буде потпора у старости. Зато му је често говорила да се жени. Али њега не могаху поколебати ни њене молбе, ни њене претње, јер он беше чврсто одлучио да остане девственик. Његова је душа чезнула за монашким животом, и да служи Господу у повучености од света. И он у двадесет трећој години живота отиде у крајеве Загоре и ступи у манастир Свете Тројице, основан светим Дионисијем Олимписким. Ту он, пошто проведе прописано искушеништво у манастирским послушањима, би пострижен у монаштво и доби име Акакије.
Прве ноћи после пострига Акакије се удостоји божанственог виђења. Тако, он виде себе као да држи запаљену буктињу, која разливаше светлост на огромно пространство. - Ово виђење означавало је његов потоњи врлински живот, који ће бити светлошћу и примером за оне који с ревношћу траже пут спасења.
Пошто проживе неко време у манастирским послушањима и у потчињавању себе вољи настојатеља и братије, монах Акакије, вучен срцем ка усамљеничком животу, стаде се често повлачити у пусте шуме и горе, где провођаше време у посту и молитви хранећи се само травом, коју је узимао сваког другог или трећег дана. Овакав начин живота смућивао је братију, па су неки чак мислили да се Акакије налази у прелести, и саветоваху му да се окане удаљавања од братства и иде упоредо с братијом, јер ће Бог, по великој милости Својој, и мале подвиге примити за велике. Међутим, неблаговремено усамљивање и отшелнички живот, говораху братија, многе су упропастили и занавек погубили.
Иако је Акакије увиђао умесност савета ових паметних мужева и оправданост њиховог мишљења, ипак га је љубав ка отшелничком, пустињачком животу вукла у безмолвије, у усамљеничко молитвено тиховање. И не желећи више да смућује братију, он се занавек уклони из манастира и оде у Свету Гору. Пошто проведе неколико дана у пештери близу скита Свете Ане, он зажеле да види друге скитове и старце, који провођаху узвишен подвижнички живот, да би се од њих напојио духовном философијом. И тако, проходећи Свету Гору, и посећујући скитове и велике старце, он као пчела свуда сабираше слатки мед од њихових медоточивих поука и врлинског живота. У близини Григоријатске обитељи он обрете у једној келији два велика старца, и остаде код њих да научи правити кашике, и још више, да се научи од њих духовној уметности.
По истеку године преподобни Акакије остави старце и дуго тражаше место које би одговарало свима условима безмолвија и пустињске тишине. Али тражење би узалуд, и он поче падати духом и пометати се. У то време, помисли као густ облак наднеше се у његовом срцу и стадоше га узрујавати: једне му саветоваху да се врати у Загору, а друге - да се удаљи на неко пусто острво и тамо преда потпуном безмолвију. Немајући више снаге да се бори са помислима, изнемогао он седе на камен и утону у лак сан. У том сну он угледа где пред њим стоји црн и одвратан џин, који злобно гледаше у њега и шкргуташе зубима. Међутим, неки тих и умиљат глас говораше му: Пази, чувај се! овај џин је ђаво, који хоће да омете твоју добру намеру и да те упропасти.
Од страха Акакије се пробуди, и сместа оде к духовнику Галактиону који живљаше у усамљености у Катунакјима[11], и откри му помисли које га смућиваху, тражећи савет шта да ради. Саслушавши Акакија, духовник му посаветова да се настани у крају Капсокаливи[12]. Акакије га послуша и настани се тамо у келији, која имађаше цркву у част Преображења Господњег. Ту он стаде проводити живот у бдењу и молитви, изнуравајући тело постом. Јер је као храну употребљавао само хлеб и воду, и то сваког другог, а понекад сваког трећег дана- Штавише, већином се хранио дивљом травом и кестењем, да би тело потчинио духу. И тако, у непрестаној борби са страстима, ђаволским нападима и привидима, он проведе у тој келији двадесет година. При томе, себе је издржавао правећи дрвене кашике.
Желећи пак да потпуно умртви у себи старог човека, он се настани у пештери, у којој се некада подвизавао преподобни Максим Капсокалива. Ту Акакије удвостручи трудове подвижничког живота свог: поред сталних трудова у бдењу и молитви, мразу и голотињи, он престаде уопште употребљавати хлеб за храну: сушио је дивље траве, мешао их са туцаним мермером, и то употребљавао као храну. Доцније, како он сам казиваше ради користи других, он од такве исхране доби крволиптење. Видећи подвижника Христовог како се сјајно подвизава, демони се силно окомише на њега, наводећи на њега разне страхоте. Понекад удараху тело његово слабошћу и изнемоглошћу. Али храбри војник Христов све демонске нападе одбијаше молитвом. Понекад су се демони, да би уплашили преподобног Акакија, претварали у разне зверове и гадове и прилазили му са риком и шиштањем. Једном, пак, враћајући се у пештеру из које беше изашао ради неке потребе, преподобни угледа пред њом читав логор цигана са женама и децом, који се по обичају свом бављаху домаћим пословима и силно галамљаху. Видећи лукавство препредених демона, преподобни се осмехну, па погледавши у небо рече: "Господе Исусе Христе, молим Те, отерај од мене све вражје нападе, да бих убудуће могао у тишини и спокојно служити Теби, Господу моме". Онда огради себе крсним знаком и привиђења нестаде. Видећи подвиге и труде угодника Свог, Господ га најзад удостоји дара умне молитве и божанских откровења; срце његово постаде боравиштем Светога Духа; и радост Светога Духа одражаваше се на његовом лицу, те је изгледао као анђео, и сви који би га видели наслађивали су се његовим медоточивим разговорима и анђелским изгледом.
У то време к преподобном Акакију дође и Роман Карпенисиот, који потом пострада за Христа, и остаде поред њега за дуго време, делећи са њим трудове подвижништва. Али пошто Роман живљаше као да нема никакве везе са овим светом и непрестано жуђаше за мученичким венцем, то се обојица договорише, те удвостручише свој пост и молитву и стадоше просити од Господа откровење: да ли је угодно светој вољи Његовој да Роман преда себе на мученички подвиг. Господ услиша молитву слугу Својих, и брзо им откри да је Богу угодна Романова жеља, и да ће Роман јуначки извршити страдалнички подвиг на посрамљење непријатеља хришћанске вере[13]. После овог откровења Роман прими постриг у анђелски лик, опрости се са преподобним Акакијем, па отпутова у Цариград који беше изабрао за место свога страдања. А Акакије се, ради веће усамљености и ради већих подвига, пресели у пештеру преподобног Атанасија.
Једном, стојећи на молитви, преподобни Акакије дође у усхићење и угледа преподобномученика Романа где у белој одећи стоји поред њега са лицем које је сијало као сунце. Старац се обрадова што страдалца Христовог види у такој слави, али се Роман стаде окретати од њега као да је нечим незадовољан. Старац се досети да свети мученик негодује на њега зато што је напустио пређашњу пештеру, у којој су они дуго време заједно провели у испосничким трудовима, и где се он припремао за мученички подвиг. Свестан своје кривице, преподобни Акакије паде пред ноге светом преподобномученику Роману и стаде га молити за опроштај. А када старац устаде на ноге, преподобномученик постаде невидљив.
Због овог виђења преподобни Акакије се врну натраг у своју пређашњу пештеру, где се удостоји да још неколико пута види преподобномученика Романа, који се, очигледно је, и после мученичке кончине своје није одвајао духом од старца. Касније преподобни Акакије својим трудом подиже крај ове пештере малу келију, у којој је безизлазно пребивао све до своје кончине. Излазио је само ради посетилаца који су му били блиски по духовном животу. Међутим, глас о његовом созерцатељном животу пронесе се надалеко, те су многи из далека долазили к њему за савет. Неки се, добивши поуке од њега, нису враћали натраг, већ су остајали код њега, градили за себе келије крај његове пештере, и као њени ученици препуштали себе његовом руководству.
Једном, вршећи своје молитвено правило, преподобни Акакије постаде изван себе: угледа светлозрачног мужа који га узе за руку и одведе на пространо поље, на коме је било врло много дивних грађевина, али без житеља у њима. Зачуђен тиме, преподобни упита лучезарног мужа: Зашто су све те тако дивне зграде празне, и за кога су спремљене? - Ове чудесне зграде, одговори светлозарни муж, спремљене су за оне хришћане који Турцима плаћају данак и дају друге дажбине, подносећи своје робовање са захвалношћу Христу Богу који све устројава на добро.
По завршетку овог виђења, преподобни дозва своје ученике и рече им: Ако имате новаца, онда идите и платите Турцима данак, да бисмо и ми имали удела са оним слугама Божјим који им дају дажбине. - При томе преподобни исприча ученицима својим своје виђење.
Преподобни Акакије имађаше молитвено страхопоштовање према свима светима, а нарочито према преподобном Максиму Капсокаливи, који га је, како сам говораше, много пута удостојавао свога јављања. Тако, када је враг наводио на њега униније, потиштеност, мрзовољу, он је призивао у помоћ овог светитеља, и осећао његово благодатно покровитељство. Преподобни Максим јављао му се обично у свештеничком одјејању, обасјан небеском славом и праћен безбројним мноштвом монаха, озарених рајском светлошћу.
Поред ових божанствених радости, које је Господ слао Своме угоднику кроз откровење, преподобни Акакије би удостојен од сладчајшега Господа Христа дара прозорљивости: многима претсказиваше шта ће им се догодити и открнваше тајне срца њихових. Сама појава преподобнога имала је чудесан утицај на оне што страдају од помисли. Требало је само погледати на његово лице, да би се срце и чувства умирили. Име Исусово он је стално носио у свом срцу. А када је изговарао то Име, из његових је уста увек излазио пламен, што се удостојио видети много пута један побожни духовник, јеромонах Силвестар.
Блистајући тако светим животом, преподобни Акакије се удостоји спремити на мученички подвиг за исповедање имена Христова, сем преподобномученика Романа, и другог мученика Никодима. Благосиљајући га на страдалнички подвиг, он му уручи свој жезал, са речима: "Иди с Богом, чедо, на пут који си изабрао; ево ти мога жезла у помоћ".[14]
Са временом се у преподобног Акакија увећавао број ученика, који су правили себи келије, те се на тај начин образова Капсокаливски скит, који, молитвама и посредништвом преподобнога цвета до данашњега дана. Пошто на том месту не бејаше воде, да братија не би оскудевали у томе, преподобни једном изиђе насред скита, усрдно се помоли Богу и нареди једноме брату, по имену Тимотеју, да копа на указаном месту. Када Тимотеј стаде копати, одједном се, на удивљење свих, показа вода веома пријатна и здрава, и то тако обилна да су и воденицу подигли.
Желећи да Богом сабрано братство у своме скиту привикне на еванђелско сиромаштво, он заведе правило: да братија у својим келијама не могу имату постељу него се ограничити само на одећу. А да би искоренили страсти у себи, он је поучавао братију да се клоне сувишног сна. И говорио је: Ништа тако не умножава страсти као сувишно спавање. Осим тога, да би победио страсти, монаху је неопходно да упражњава пост и бдење. - Упитан једном приликом, колико монах треба да спава, пре подобни Акакије одговори: За правог монаха, који љуби Господа свом душом својом и свом мишљу својом, доста је пола сата спавања . Он је то говорио из сопственог искуства, пошто је сам спавао само пола сата, иако је био болестан и већ у годинама.
Преподобни Акакије беше неписмен, али имајући ум чист и просвећен Духом Светим, он је темељно знао Свето Писмо, и понекад је решавао врло тешка питања и дубоке тајне. При својој посети Светој Гори, јерусалимски патријарх Хрисант чу за узвишени живот преподобног Акакија, и како он, иако неписмен, изврсно тумачи Свето Писмо. Патријарх изјави жељу да види овог великог и Духом Светим просвећеног мужа. И чувши из уста преподобнога оно што му други казиваху о њему, патријарх прослави Бога који лудама Својим даје премудрост да посраме мудраце овога света. После разговора са преподобним Акакијем, патријарх свуда и свима говораше како се удостојио видети светило вере и чути дубоке тајне Светога Писма од новог Илије и Јована Претече.
О созерцатељном животу преподобног Акакија ученик његов, јеромонах Јона, казује ово: Једном читајући Слова светог Симеона Новог Богослова, наиђох на ове речи: "Ако хришћанин не угледа Христа овде, у овом животу, онда Га неће угледати ни у будућем" (Слово треће). У недоумици поводом ових речи, Јона упита старца Акакија о каквом то виђењу Христа пише свети Симеон. - Чедо, не сумњај у то, одговори старац; свети Симеон говори истину, јер сваки хришћанин дужан је још овде гледати Христа очима срца и уобличити Га у срцу свом, као што о томе вели свети апостол Павле (Гал. 4, 19). А ти оче, јеси видео Христа? простодушно га упита Јона. Видео сам, одговори старац анђеоски кротко. А шта ти је Он говорио и говори? упита Јона опет. Он ми стално говори једно исто: "Хајде за мном" (Мт. 4, 19), тојест испуњавај заповести моје. Међутим ја, по лености својој, не следујем Његовом божанственом позиву. Рекавши то, Акакије заплака горко. Бога ради, свети оче, допусти ми још једно питање: Ти кажеш да је могуће видети у срцу Христа. Молим те, објасни ми, како је то могуће видети Га? - Знај, чедо, тог се дара мало њих удостојавају. За то је неопходно очистити себе од страсти. И тек када Господ Бог увиди да је тело потчињено духу и срце очишћено од свих страсних жеља, тада се у њега усељује Исус Христос са Оцем и Светим Духом, и онда такав избраник Божји у срцу свом види Христа умним очима као телесним.
Неки ученици преподобног Акакија, саблажњавајући се погледањем на лепа лица, упиташе га како да сачувају себе од такве саблазни. - Ја не знам, одговори он, шта да на то кажем, јер никада при погледу на лепа лица ја не осећам у себи никакав страсни покрет. Напротив, када ми се деси да видим прекрасне црте лица, тада се ја нехотично окренем мишљу ка Творцу небеском и славим Створитеља мог за Његова велика и дивна дела, што је Он из ништавне прашине створио тако дивно створење. И верујте ми, децо моја мила, да ја после тога у срцу осећам такву радост да чак и на храну заборавим.
Најзад, на заходу дана својих преподобни Акакије посла испред себе к Богу још и мученика светог Пахомија Руса, који молитвама великог наставника свог јуначки изврши свој страдалнички подвиг. И потом одмах за њим и чиста и блажена душа преподобног Акакија отиде из земљаног тела ка Господу Богу, дванаестог априла 1730 године, када преподобноме беше 98 година. О блаженој кончини својој преподобни Акакије би обавештен од Бога на неколико дана раније. То преподобни откри једноме иноку Атанасију, који му из скита Свете Ане дође у посету. Атанасије, рече свети Акакије, опрости! ја идем на далек пут, и ми се више нећемо видети овде.
Молитвама преподобног Акакија нека се и ми удостојимо предстојања у слави светих, славећи Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИМЕ и ПРОТИЈА

Пострадали за Господа Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА, епископа Рјазанског

Најпре био епископ у граду Мурому. Управљао црквом ревносно и мудро. Но буде оклеветан да води нечист живот. Муромци реше да протерају владику. Владика се није правдао. Провевши сву ноћ у молитви пред Муромском иконом Божје Матере, владика одслужи ујутру свету литургију. Затим у присуству огромне масе народа, он дође на реку Ок, распростре мантију на води, прекрсти се, стаде на мантију и отплови низ реку ослањајући се на жезал и држећи на прсима Муромску икону Божје Матере. То порази Муромце, и они дошавши к себи стадоше дозивати светитеља да се врати, али већ беше касно. Свети Василије доплови у Рјазањ, и стаде тамо епископовати, доневши новој пастви своје састрадално срце, своју мудру делатност и своју светлу проповед. Богомудро руководећи своју нову паству, свети Василије се упокоји 1295 године. А 1609 године бише обретене свете мошти његове, и почивају у Рјазанској Рождественској цркви, где се налази и икона која преставља путовање светог Василија по реци Ок.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Овај диалог или разговор налази се у познатом делу светог Григорија Великог (540-604): "Разговори о животу и чудесима италијанских отаца", због чега је он и добио назив Двојеслав. Ово се дело састоји из четири књиге и садржи у себи казивања о подвизима побожних људи. Податке о томе свети Григорије је добијао или сам лично од италијанских отаца, или му их је достављао епископ сиракуски Максимилијан.
2. Преподобни Исаак живео у шестом столећу.
3. Атанасија је грчка реч и значи бесмртност.
4. Острво Егина налази се у близини полуострва Атике у Грчкој.
5. Преподобни Матеј зато спомиње Ефес што је свети апостол Јован Богослов последње године свога живота провео у том малоазијском граду, управљајући малоазијским црквама (ср. Откр. 1, 11; 2, 1-7).
6. Цар Константин Копроним ступио на престо 741 год., а умро 775 г.
7. Царица Ирина, супруга Лава Хозара, управљала државом за малолетства свога сина Константина Порфирородног од 780 до 802 год. Ревносна поштоватељка светих икона, она је сарађивала на сазиву Седмог Васељенског Сабора, који је утврдио у Цркви догмат о иконопоштовању.
8. Преп. Антуса примила монашки постриг у цариградском манастиру св. Јевтимија, а потом прешла у Омонијски манасгир где је била игуманијом.
9. Римски цар Констанције царовао од 337 (353) до 361 год.
10. Валент управљао римском царевином од 364 до 378 год.
11. Атонска пустиња, недалеко од скита Свете Ане.
12. Види о томе у житију преп. Максима Капсокаливе, под 13 јануаром.
13. Страдање ов- преподобномученика Романа види под 16 фебруаром.
14. Видети под 11 јулом страдање преподобномученика Никодима.

Извор Светосавље