ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостол Вартоломеј. Овога дана празнује се пренос моштију св. Вартоломеја, док је главни празник његов 11. јуна. Када овај велики апостол би распет на крст у Албанопољу Јерменском, хришћани скидоше тело његово и чесно сахранише у оловни ковчег. Па како се на гробу апостола догађаху многобројна чудеса, нарочито исцелења болних, због чега се увећаваше број хришћана, то незнабошци узеше ковчег с моштима Вартоломејевим и бацише у море. У исто време бацише још четири ковчега с моштима четири мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. Но по Божјем Промислу ковчези не потонуше, него водом ношени допливаше, и то: Акакијев у град Аскалус, Григоријев у Калабрију, Лукијанов у Месину, Папијанов на другу страну у Сицилију, а Вартоломејев на Липарска острва. Неким тајанственим откровењем узнаде епископ Липарски, Агатон, о приближењу Липару моштију св. апостола Вартоломеја. Агатон са клиром и народом изађе на обалу и дочека ковчег са великом радошћу. Том приликом десише се многа исцелења болних од моштију св. апостола. Мошти су те биле положене у цркви св. Вартоломеја, и ту су лежале до времена Теофила иконоборца (око 839 год.), па како тада муслимани загрозише Липарима, то мошти апостолске беху пренете у град Беневент. Тако Господ прослави Свога апостола чудесима и за живота и после смрти.

2. Св. апостол Тит. Један од Седамдесеторице. Рођен на Криту и васпитан на философији и поезији грчкој. Поводом једнога сна он узе да чита пророка Исаију, и посумња у свумудрост јелинску. Чувши за Христа Господа он оде у Јерусалим са још неким Крићанима, и лично чу речи Спаситељеве и виде моћна дела Његова. Срце његово младићско све се прилепи Христу. Доцније би крштен од апостола Павла, коме као син оцу послужи у делу јеванђелском. Павле толико љубљаше Тита, да га називаше час сином (Тит. 1, 4) час братом (II Кор. 12, 18). Путоваше Тит много са великим апостолом народа, и би од овога постављен за епископа Критског. При страдању Павловом у Риму био присутан и Тит, и чесно сахранио тело учитеља и оца свога духовнога. По том се вратио на Крит, где је с великим успехом крштавао незнабошце и управљао мудро црквом Божјом до дубоке старости. Упокојио се у 94 години свога живота.

3. Св. исповедници Едески. Страдали много по тамницама и у прогонству за веру православну у време цара Валента, који се држаше Аријеве јереси. Но под царем Теодосијем ослобођени.

4. Св. Мина патријарх Цариградски. Мудро управљао црквом од 536 - 552 год. Пре тога управљао домом св.Сампсона (за бедне и невољне). При његовом хиротонисању за епископа учествовао и папа Агапит који тада дође у Цариград ради оповргнућа и низвргнућа јеретичког патријарха Антима.



из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ПРЕНОС ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ АПОСТОЛА ВАРТОЛОМЕЈА

После страдалачке кончине светог апостола Вартоломеја[1], коју он прими за Христа од незнабожаца у јерменском граду Албану[2], верни узеше чесно тело његово и у оловном ковчегу положише у истом граду. И биваху чудеса од моштију светог апостола: болесници се исцељиваху, због чега се многи од неверних обраћаху ка Христу. Но ђавоље слуге, погани и свирепи жреци, слушајући о тим чудесима, па чак и гледајући их својим очима, не само не познаше силу Божију, него се у срцима својим гневљаху и беснијаху на чесне мошти апостолове. Понесени мржњом и јарошћу, они узеше оловни сандук са моштима и бацише у море, са намером да ковчег потопе у дубини морској.[3] У исто време они бацише још четири ковчега са моштима четири светих мученика: Папијана, Лукијана, Григорија и Акакија. И ови ковчези, уместо да потону на пучини морској, као лађе пловљаху по површини воде, носећи у себи неоцењиве ризнице. Нарочито ковчег светог апостола Вартоломеја, иако олован и тежак, не потону у води, него на натприродан начин постаде лак, и управљан свемоћним Богом пловљаше као лађа посред осталих ковчега мученичких: јер се два налажаху с десне стране његове а два с леве, ради почасти апостолу. Пловећи тако на чудесан начин, ковчези припловише к Босфору Тракијском у Пропонтиди, прођоше кроз Хелеспонтски мореуз, па препловише Јегејско и Јонско Море и стигоше до Сицилије; и оставивши Сиракузу слева упутише се к западу и допловише до Липарских острва. Ту апостолов ковчег пристаде уз обалу, а ковчези осталих светих мученика, који праћаху апостола до Липара, оставише га, па се раставише и сваки крену на своју страну, по Божјем изволењу. Папијанов ковчег доплови у Сицилију, Лукијанов у Месину, Григоријев у Калабрију, Акакијев у град Аскалус.
О свему томе би обавештен Липарски епископ Агатон, коме се свети апостол Вартоломеј јави у божанском откривењу. Епископ са клиром и народом изађе на обалу морску, и нашавши ковчег са моштима светог апостола испуни се радости са свима, и говораше: Откуда теби, о Липаре, дође такво неоцењиво богатство? Заиста си се сада узвеличао и прославио! Ликуј и играј, примајући својим рукама посетившег те овог великог застугашка и молитвеника пред Богом, и ускликну му: Добро дошао, добро дошао, апостоле Господњи!
И сви се дивљаху како оловни ковчег са моштима светог апостола не само не потону, него лакше од лађе преплови тако дугачак морски пут, руковођен очигледно не силом човечијом већ силом Божијом. И слављаху сви величија Божија. Потом, узевши ковчег са светим моштима, однесоше га са појањем псалама свечано у цркву; и потече миро од светих моштију апостолових, којим се исцељиваху од неизлечивих болести.
Ове чесне мошти апостола Христова остадоше на том острву дуго време, све до царовања Теофила иконоборца[4]. У дане овог Теофила, по попуштењу Божјем, због грехова људских агарјани поробише острво Липар. Тада кнез Сикард, поглавар града Беневеита, који одавна беше слушао за чудеса Христовог апостола, побуђен топлом вером к светитељу, позва из града Амалфије морнаре, и обећавши им велику награду умоли их да лађом отплове на острво Липар и отуда му довезу драгоцену ризницу - мошти светог апостола Вартоломеја. Морнари отпловише лађом до острва Липара, узеше оданде тако много жељено духовно богатство и вратише се к својима. Чим кнез Сикард сазнаде да се мошти светог апостола приближују, он им са епископом и мноштвом људи на лађама изиђе у сусрет на мору, и примивши са великом радошћу свете мошти апостола Христова, чесно их унеше у град Беневент и положише у великој цркви, и свечано отпразноваше овај догађај. Од тога времена би установљен празник у част преноса чесних моштију светог апостола Вартоломеја, у двадесет пети дан месеца августа. Од ових чесних моштију даваху се исцељења разноврсним болесницима, молитвама светог апостола Вартоломеја а благодаћу Господа нашега Исуса Христа.[5]

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ТИТА, једног од Седамдесеторице

Свети апостол Тит родио се на Криту, од родитеља високородних, пошто вођаху порекло од цара критског Мироа, али зловерних, јер се држаху идолопоклоничког незнабожја. У почетку и сам Тит служаше истом незнабожју, и у младим годинама показа велику ревност у изучавању јелинских наука, и веома усрдно изучаваше дела древних философа и стихотвораца, као на пример Хомера и осталих. Но он провођаше живот непорочан и целомудрен. Иако није познавао истинитог Бога, он ипак беспрекорно чуваше девствену чистоту свога тела, као што нам доцније сведочи о њему свети Игњатије Богоносац[6] у својој Посланици Филаделфијцима, називајући Тита девствеником; и Бога кога не познаваше вером, Тит почитоваше делима и угађаше Му.
Када Тит наврши двадесет година, он чу глас који му долажаше с неба и говораше: "Тите! ти треба да отидеш одавде и да спасеш душу своју, јер јелинско учење не води ка спасењу". - Пошто чу овај глас, Тит жељаше да га и по други пут чује, јер је знао да понекад и од идола бивају гласови и речи. Сада већ Тит не хте веровати идолима, пошто беше почео познавати демонску обману идолопоклонства. И проживе тамо још једну годину. Затим он доби у сну наређење од Бога, да прочита јеврејске књиге. После тог сновиђења он стаде тражити јеврејске књиге. Нашавши књигу светог пророка Исаије, отвори је и заустави очи на четрдесет првој глави која почиње овако: "Умукните преда мном, острва" ... Читајући ову главу, Тит нађе у њој неке речи које као да сам Бог говори самом срцу његовом, и то ове: "Ти си слуга мој, ја те изабрах, и не оставих те. Не бој се, јер сам ја с тобом; не варај се, јер сам ја Бог твој" (ст. 9 и 10); "Ја сам Бог твој, држим те за десницу и говорим ти" (ст. 13). На крају пак главе он прочита о идолској обмани ово: Међу идолима њиховим нема ни једнога ко би световао; и ако их упитам: одакле сте? не одговарају ми. Јер међу вама су они што их праве и што вас обмањују (ст. 28 и 29).
Ове и друге речи у књизи пророка Исаије бише за Тита као неки кључ који отвори врата ума његова ка познању јединог истинитог Бога и ка разумевању идолске обмане и заблуде незнабоштва. Од тога времена Тит гораше срцем к Богу, кога Јевреји почитоваху.
У то време на острву Криту, где живљаше Тит, пронесе се глас о Христу Богу који се јавио у телу, живи међу људима у Јерусалиму и чини дивна и неисказана чудеса; јер слава о Њему прохођаше све крајеве земље. Царски намесник Крита, који беше ујак Титу, договоривши се са угледним људима, посла у Јерусалим свога сестрића, овог благоразумног философа Тита, као способног да добро чује и схвати оно што говоре уста Христова, и да разговара са Њим, па да им по повратку подробно изложи све што је сам дознао о Христу.
Тит отпутова у Јерусалим, виде Господа Христа, поклони Му се, и праћаше Њега и ученике Његове, мешајући се са многима осталима из народа који су ишли за Господом; и беше очевидац чудеса која чињаше Христос; виде и спасоносно страдање Господа, а увери се и у васкрсење Његово. По вазнесењу пак Господњем, када Дух Свети сиђе на апостоле у виду огњених језика и они стадоше говорити на разним језицима, Тит чу њихову беседу и на критском језику, и чуђаше се, - као што о томе пише у Делима Апостолским: Дошљаци Крићани (међу којима бијаше и Тит) и Арапи, дивећи се и чудећи се, говораху један другоме: Чујемо их где говоре нашим језицима величине Божје (Д.А. 2, 11). - Доцније Тит све то исприча у отаџбини својој Криту.
Блажени Тит узе учешће и у служби апостолској. Када се врата вере отворише и незнабошцима (Д.А. 14, 27), и бише крштени најпре Корнилије капетан а потом и остали јелини, тада и Тит, пореклом од незнабожаца необрезаних, прими крштење од светог апостола Павла, ранијега Савла. Мада је и пре тога веровао у Христа, Тит се до тада не беше крстио, једно због тога што апостоли у прво време не примаху у Цркву необрезане, а друго што сам није хтео да се подвргне старозаветном обрезању, које су хришћани из Јевреја првобитно захтевали од свих незнабожаца који су ступали у хришћанску веру. При томе су хришћани из Јевреја говорили, да без обрезања нико не може добити спасење, као што о томе стоји написано у Делима Апостолским: Неки сишавши из Јудеје учаху браћу: ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти (Д.А. 15, 1). Такви роптаху и на светог врховног апостола Петра због крштења Корнилија капетана и препираху се с њим што је ушао к људима који нису обрезани и јео с њима (Д.А. 11, 2-3). Када пак свети апостоли претресоше то питање на Сабору у Јерусалиму, они донеше одлуку по којој су незнабошци слободни од обрезања (Д.А. 15, 1-31); тада и блажени Тит приступи крштењу, пошто га већ нико није приморавао на обрезање, о чему и апостол Павле спомиње у Посланици Галатима, говорећи: Ни Тит, који беше са мном, и беше јелин, не би натеран да се обреже (Гал. 2, 3).
После крштења Тит би од осталих главних апостола посвећен за апостолску службу и увршћен у седамдесет мањих апостола, и послан са светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје међу незнабошце. И свети Тит пратијаше светога Павла, не само као ученик учитеља него и као љубљени син оца. Јер апостол Павле назива Тита својим сином, што се види из његове посланице самоме Титу, у којој свети Павле вели: Титу, правоме сину, благодат и милост (Тит. 1, 4). Путовао је свети Тит понекад заједно са светим Павлом, а понекад га је апостол Павле слао самог на проповед. Тако, на пример, апостол Павле је послао Тита у Далмацију, о чему свети апостол спомиње у Посланици Тимотеју, говорећи: Тит у Далмацију (2 Тм. 4, 10), тојест, би послан од мене на проповед Еванђеља у далматинске градове. Понекад је свети апостол Павле слао Тита са својим апостолским посланицама, као на пример Коринћанима, којима пише: Умолих Тита, и с њим послах брата (2 Кор. 12, 18). Још им пише и ово: Ми умолисмо Тита да као што је почео, онако и сврши благодат ову и међу вама (2 Кор. 8, 6). А додаје и ово: Хвала Богу, који је дао таково старање за вас у срце Титово (2 Кор. 8, 16). Нема сумње, Павлова духовна љубав у Христу према Титу огромна је, пошто га назива час сином час братом својим; а када се Тит задржи на путу, апостол Павле тугује за њим, говорећи о себи: Када дођох у Троаду да проповедам Еванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господа, не имадох мира у духу своме, не нашавши Тита, брата свога (2 Кор. 2, 12-13). И уколико велики апостол туговаше духом без Тита, утолико се духовно утешаваше од његовог присуства. јер каже: Утеши нас Бог доласком Титовим (2 Кор. 7, 6). И још вели: Још се већма обрадовасмо радости Титовој (2 Кор. 7, 13).
Проходећи многе земље са проповеђу Еванђеља Христова, свети апостоли дођоше на Крит, отаџбину Титову. Тада на Криту царски намесник беше Рустим, муж сестре Титове. Чувши проповед апостолску о Христу Богу, он се испрва подсмеваше. Али када умрли син његов би васкрснут апостолом Павлом, онда Рустим поверова у Христа и прими свето крштење са свим домом својим. И други многи од незнабожаца што живљаху на том острву, примише свету веру и крштење. А свети Павле постави блаженог Тита за епископа острва Крита и осталих оближњих острва, и поверивши му новопросвећене хришћане остави га тамо, а сам отпутова у друге земље да проповеда Христа незнабошцима. Дошавши у Никопољ, свети Павле написа посланицу светоме Титу, у којој га поучаваше добром управљању, и писаше му: Ради тога те оставих на Криту да свршаваш оно што је недовршено, и да постављаш свештенике по свима градовима, као што ти ја заповедих (Тит. 1, 5). - Објашњавајући ове апостолове речи, свети Златоуст вели: Међу онима што су били са Павлом Тит је био највичнији; јер да није био вичан, Павле му не би поверио цело острво, не би му наредио да доврши недовршено, не би потчинио његовом суду толике епископе, да није имао велико поуздање у овог мужа. - А пошто је свети Павле имао намеру да се задржи у Никопољу, он опет позива код себе Тита, пишући му у Посланици: Кад пошљем к теби Артему или Тихика, постарај се да дођеш к мени у Никопољ, јер сам намислио да онде зимујем (Тит. 3, 12). - И свети Тит оде к њему у Никопољ; и оставши с њим кратко време, поново би од Павла враћен на Крит.
После тога свети Павле би ухваћен у Јерусалиму, метнут у окове и послат у Рим. Чувши о томе свети Тит крену у Рим, да види страдалачки подвиг свога учитеља. Тит остаде у Риму до кончине светог апостола Павла; по одсечењу чесне главе његове од стране Нерона[7], Тит погребе чесно тело светог учитеља свог, па се поново врати својој пастви на Крит. Архијерејски престо свој свети Тит имађаше у једном од најбољих градова критских, званом Гортина. Блажени Тит се труђаше непрестано, обраћајући ка Христу јелине од заблуде њихове, поучавајући их речима и утврђујући веру њихову чудесима.
На острву Криту бејаше чувени идол богиње Дијане[8]; на поклоњење овоме идолу долажаше мноштво јелина и приношаху му жртве. Једном свети Тит оде на то место у време незнабожачког празновања, и стаде сакупљеним незнабошцима говорити реч Божију, саветујући им да увиде идолску обману и обрате се к истинитом Богу. Али пошто народ не обраћаше пажњу на његове речи, то се свети Тит помоли Господу, и одмах паде тај идол и расу се у прах. То запрепасти све, и тога дана поверова у Христа пет стотина душа. Исто тако, када се по наређењу римскога цара грађаше на Криту велики храм идолски у част одвратног бога Зевса[9], и већ се грађење привођаше крају, апостол Христов Тит, пролазећи мимо то место, помоли се истинитоме Богу, и тај храм изненада паде и сруши се до темеља. И због овог чуда мноштво се јелина обратише ка Христу, и саградише прекрасну цркву у име Господа Исуса Христа, истинитог Бога.
Просветивши острво Крит и околна острва светлошћу свете вере, апостол Тит достиже дубоку старост и престави се ка Господу у деведесет четвртој години свога живота. На самрти својој он виде анђеле с неба где дођоше да узму душу његову, и лице се његово засија као сунце. Јер чији живот беше светлост свету, тога и смрт би почаствована обасјањем од Христа Спаса нашега.

СПОМЕН СВЕТИХ ИСПОВЕДНИКА ЕДЕСКИХ

После многах гоњења на хришћане, вођених од стране идолопоклоничких царева и мучитеља, Црква Христова доби слободу у дане великога цара Константина[10] и стаде у миру и тишини цветати. Међутим по дејству ђавола на њу би дигнуто ново гоњење, али сада не од идолопоклоника него од зловерних хришћана, који залуташе у јеретиштво. После смрти цара Константина, христохулна јерес Аријева[11] веома ојача, најпре за царовања Константинова сина Констанција[12], па затим за царовања Валента[13]; јер се оба ова цара држаху Аријева зловерја, и у време свога царовања силно гонише Цркву Христову.
За владавине цара Валента и његовог злочестивог бешњења, када правоверне архијереје протериваху са њихових престола и на њихова места постављаху јеретике, у граду Едеси беше епископом Варсис, човек правоверан и свет, који имађаше дар исцељивати сваку болест по људима, и који се јуначки супроћаше Аријевој јереси. Не трпећи овог светог мужа злочестиви цар Валент га отера са престола и посла у заточење, најпре на острво Арад. Затим чувши да се мноштво народа стиче тамо к светом епископу и слуша његово правоверно учење, Валент га одасла одатле у египатски град Оксиринт. Но када се и ту свети епископ прочу чудесима и учитељством, Валент га и одатле посла у врло удаљени град, звани Фенон, у близини варвара, где овај светитељ и исповедник Христов и сконча блаженом смрћу. А на острву Араду одар који остаде после овог угодника Божјег даваше исцељење од болести: болесници, патили ма од каквих болести, чим би полежали мало на том одру, одмах оздрављаху, и ђавоимани се ослобаћаху од нечистих духова.
Прогнавши таквог светог архијереја са престола цркве едеске, зловерни цар доведе на његово место вука, и по имену и по нарави: јер се тај лажни архијереј зваше Лупус, што значи вук.[14] На тај начин уместо истинског пастира у стадо Христово уђе грабљиви вук у овчијој одећи архијерејства. Међутим правоверни народ едески, не хотећи да општи са тим лажним пастиром, јеретиком, који као "мрзост опустошења" (Мт. 24, 15) старешинује на месту светом - у цркви, излажаху ван града у поље, сабираху се на отвореном месту и тамо свршаваху службе Божје као у храму; јер ни један храм у граду не беше дат православнима већ сви беху затворени за њих, а најглавнијим храмовима господараху аријанци, по царевом наређењу.
Догоди се једном да сам цар, путујући из Антиохије, дође у Едесу. Дознавши тамо да се православни хришћани гнушају зловерја аријанског и неће да опште са споменутим епископом Лупусом него беже од њега и сабирају се ван града на своје молитве, расрди се на епарха едеског Модеста што допушта народу да то ради, и удари по образу епарха, па му нареди да спреми наоружане војнике, и да сутрадан, када се народ по обичају свом скупи изван града на молитву, изведе на њих те војнике и растури скуп хришћана секући их и убијајући их.
Епарх, иако доживе овакву срамоту од цара, ипак, штедећи невини народ, тајно обавести православне да сутра не излазе ван града и не скупе се на уобичајену молитву и богослужење, пошто је разјарени цар наредио да се против њих изведе наоружана војска и побије их. Но православни, чувши о томе, уместо да се уплаше, испунише се велике ревности, па уставши раном зором изађоше са својим женама и децом ван града на уобичајено место својих скупова, желећи да тамо сви положе душе своје за Господа Христа. А епарх, извршујући царево наређење, када се раздани крену ка том месту са наоружаним војницима као у рат. И када епарх беше код градске капије, угледа он неку жену где изађе из своје куће и у журби не затвори за собом врата: била је наврат-нанос одевена, носила је детенце на рукама, плакала је наглас и старала се да заобиђе његове војнике, хитајући ван града. Епарх нареди да је зауставе и приведу к њему. И зауставивши се сам, епарх је упита: Јадна жено, куда тако рано хиташ и тако страховито журиш? - Жена одговори: Журим у поље где се хришћани скупљају. - Епарх је упита: Зар ниси чула да ће тамо доћи епарх са војском и побити све које тамо нађе? - Жена одговори: Чула сам, па зато и журим да заједно с њима умрем за Христа. - Епарх је упита: А зашто носиш са собом то дете? - Жена одговори: Хоћу да се моје дете заједно са мном удостоји мучеништва.
Чувши то епарх се удиви таквој готовости православних да умру за веру, и нареди војницима да се врате натраг, па оде к цару и рече му: Ако заповедиш да умрем, готов сам, али не могу извршити наређење које си ми издао. - И исприча епарх цару о жени са дететом, са каквим је усрђем хитала изван града у поље желећи мученичку смрт и себи и своме детету. Исто тако епарх обавести цара о готовости свега народа на смрт, јер сви православни са женама и децом беху спремни да умру за исповедање своје вере у Христа. - Немогуће је, говораше притом епарх, приморати едески народ на општење у вери са епископом, па макар их све до једнога побили. Но каква би корист била од тога? Јер они ће за своје јуначко страдање бити слављени од свих хришћана, а на нама ће вечито остати стид и срам.
На тај начин епарх одврати цара од покоља народа; цар нареди да се народ више не злоставља, само да јереје, ђаконе и остале клирике који не опште са епископом аријанским, узимају на ислеђење.
После тога епарх призва к себи сав духовни чин едески који се држао православља, и стаде их најпре кротко саветовати, да се покоре царевој наредби и почну општити са епископом Лупусом. При томе епарх рече: Крајње је безумље то да ви, којих није много, не слушате цара, па се чак и противите њему који влада тако многим земљама.
Када епарх говораше ово, сви ћутаху. Онда се епарх обрати најстаријем презвитеру, по имену Евлогију, човеку старом, и упита га: Зашто ми не одговараш? - Евлогије одговори: Пошто говориш свима заједнички, ја се због тога не усуђујем предухитрити остале одговором својим. Но будеш ли мене лично питао о чему, ја ћу ти одговорити. - Епарх упита: Зашто се не причешћујеш с царем? - А блажени Евлогије, подсмевајући се јеретиковом питању, одговори: Зар је цар примио презвитерски чин, да бих се причешћивао с њим? - Испунивши се гњева, епарх укори светога старца и рече: О безумниче! Зашто се туђиш цареве вере и не општиш са онима који имају општење с царем?
Тада сви са светим старцем Евлогијем исповедише своју православну веру у Христа, истинитога Бога, саприродног и савечног Оцу, и показаше да су готови душе своје положити за ово исповедање. Онда епарх, по царевом наређењу, узе осамдесет људи духовнога звања, метну их у окове и посла на заточење у Тракију.
Када ове исповеднике Христове вођаху у прогонство, народ верних одасвуд из градова и села излажаше им у сусрет, указиваше им велике почасти и снабдеваше их свима што им беше потребно. Сазнавши за то, јеретици брзо послаше и обавестише цара, да се изгнаницима уместо бешчешћа указује велика част. Цар одмах нареди да изгнанике раздвоје и по двојицу шаљу на разне стране: у Тракију, у Арабију, у Египат, и у друге земље. Блажени старац Евлогије и с њим чесни презвитер Протоген бише одведени у тиваидски град Антиној, где хришћана беше мало а јелина који се клањају идолима - веома, веома много. Тамо свети презвитери проведоше не мало време, исцељиваху сваковрсне болести по људима призивањем имена Христова, и многе незнабошце приведоше хришћанској вери и светом крштењу.
Када злочестиви цар Валент погину и скиптар источнога царства прими благочестиви Теодосије, аријанска јерес се постиде и умуче, и изнеможе сила и насилничка власт јеретика који гоњаху свету Цркву; а исповедници Христови што беху у прогонству, који се још налажаху у животу и не беху отишли ка Господу, добише слободу и вратише се сваки у своје отачаство, и православни архијереји примише своје престоле. Тада се и споменута два света презвитера, Евлогије и Протоген, вратише из заточења у Едесу; а правоверни хришћани одузеше од аријанаца своје цркве; и пошто свети Варсис већ беше отишао ка Господу за време свога прогонства, то Евлогије би постављен за епископа граду Едеси; Протоген пак постаде епископом месопотамском граду Карију. И обојица украшаваху Цркву Христову речју и животом до дана престављења свог.[15] А ми због свију њих славимо Христа Бога Спаситеља нашег, са Оцем и Светим Аухом слављеног вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА САВЕ ВЕНЕТАЛА

Овог светог мученика, непознатог другим Синаксарима, спомиње једино Синајски кодекс број 631 из 10-11 века.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МИНЕ, патријарха Цариградског

За царовања Јустинијана[16] свети Мина беше презвитер и хранитељ путника у Гостопримници светога Сампсона[17]. Када патријарх Антим[18] би свргнут с престола због јеретичког умовања, свети Мина као муж правоверан и светога живота, те стога достојан високога звања, би узведен на патријараштво светим Агапитом[19], папом римским, који у то време беше дошао у Цариград.
У време патријарховања светога Мине у Цариграду се догоди овакво чудо. Неки јеврејски дсчак уђе заједно са хришћанском децом у цркву у време причешћивања Пречистим Тајнама Тела и Крви Христове, и приступивши са осталом децом причести се и он. А када дође кући, отац га упита где је био и што је задоцнио. А он, као дете, каза му истину: да је био у хришћанском храму и примио хришћанско причешће. Чувши то, отац Јеврејин се страховито разјари, дохвати дете и баци га у зажарену пећ, у којој је правио стакло, јер по занимању беше фабрикант стакла. Но својој жени не каза ништа о томе. Међутим мати, с плачем тражећи свуда свога сина и вичући га по имену, трећега дана приђе зажареној пећи, и дете јој се одазва из пећи. Она га онда са великом муком извуче из ужарене пећи, и упита га: Како си у толиком огњу остао жив до сада и ниси изгорео? - А дечак јој у одговор исприча ово: К мени је често долазила нека пресветла жена, расхлађивала огањ и давала ми воду; она ми је и храну доносила када сам био гладан.
Глас о овоме чуду брзо се пронесе по целоме граду; за њега дознаде и цар Јустинијан и свети патријарх Мина. После тога споменутог дечка крстише заједно са његовом мајком, а свирепог оца који се није хтео крстити цар предаде суду као детеубицу и нареди да се казни смрћу.
Свети Мина мудро управљаше Црквом Христовом шеснаест година, па се престави ка Господу.[20]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА II КАПАДОКИЈЦА, патријарха Цариградског

Патријарховао од 518 до 520 године, а претходно био презвитер и синђел Велике Цркве (свете Софије). Свети Фотије назива га "обиталиштем врлине". Спомен му се врши у Великој Цркви патријаршијској.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕПИФАНИЈА, патријарха Цариградског

Патријархом био од 520 до 535 године, у којој години и скончао.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Главни празник св. Вартоломеја је 11 јуна; под тим даном је и његово Житије.
2. Данашњи Баку.
3. Ово се догодило крајем шестога века.
4. Теофил царовао од 829 до 842 године.
5. Чесне мошти светог апостола Вартоломеја пренесене су са острва Липара у град Беневент око 839 године.
6. Спомен св. Игњатија Богоносца празнује се 29 јануара и 20 децембра.
7. Нерон царовао од 54 до 68 године.
8. Код древних Грка Дијана је била богиња лова и уопште покровитељка природе.
9. Зевс - главно божанство код старих Грка; отац свих осталих богова и људи.
10. Цар Константин управљао источном половином римског царства од 324 до 337 године, западном - од 306 до 337 године.
11. Арије - александријски свештеник, родоначелник аријанске јереси, учио: Исус Христос, Син Божји није једносуштан са Богом Оцем; Он је први створ Божји; Њему не припадају божанска савршенства: свезнање, свемогућство, вечност, и др.
12. Цар Констанције владао од 337 до 361 године.
13. Цар Валент владао од 364 до 378 године.
14. Лупус - lupus - је латинска реч и значи: вук.
15. Свети исповедници Христови Евлогије и Протоген преставили се у другој половини четвртога века.
16. Јустинијан I, царовао од 527 до 565 године.
17. Спомен светог Сампсона 27 јуна.
18. Антим I, патријарховао од 535 до 536 године.
19. Агапит I, био на папском престолу од 535 до 536 г.
20. Свети Мина патријарховао од 536 до 552 год.