ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Давид. Родом Солуњанин. Најпре се подвизавао близу Солуна у једној колиби, направљеној под бадемовим дрветом. Доцније продужио подвиг свој у Тесалији. Толико се очистио постом, молитвом и бдењем, да се удостојио примити велику благодат од Бога. Једном је узео жара на руку, метнуо тамјан, и окадио цара, без икакве повреде руке своје. Видећи то, цар му се поклони до земље. Многобројним чудесима својим задивио је људе. Упокојио се мирно, и преселио у блажену вечност 540. године.

2. Празник иконе Тихфинске. Ова икона Пресвете Богородице била је најпре у Цариграду, но на седамдесет година пред пад Цариграда, 1383. године, она се изненадно појави на ваздуху близу града Тихфина у северној Русији. Ту где се спустила на земљу, буде постројена црква и обитељ. А по граду Тихфину прозове се Тихфинска. Безбројна чудеса десила су се од ове чудотворне иконе; нарочито многи болесници добили су од ње исцељење.

3. Празник иконе Одигитрије. Ову је икону радио на дрвету сам јеванђелист Лука. Њу је видела Пресвета Богородица и благословила је. Ту икону свети Лука подарио је державном Теофилу, за кога је писао Дела светих апостола. Из Антиохије икона се доцније пренесе у Јерусалим, а из Јерусалима узме је царица Евдокија и пошаље у Цариград царевој сестри, побожној Пулхерији, на дар. Пулхерија је положи у Влахерну цркву, своју сопствену задужбину. Једанпут се јави Пресвета Богородица двојици слепаца и доведе их у цркву Влахерну, пред Своју икону, и ту им обојици поврати вид. Због тога ту икону прозваше Одигитрија - Путевођа. Када војске персијског цара Хозроја и скитског Кагана ударише на Цариград, патријарх Сергије изнесе ову икону на бедеме градске, и ношаше је по бедему. И Пресвета Богородица тада спасе хришћане од нехришћана. Збунише се војске непријатељске, море се усколеба, лађе се потопише, преостали у животу непријатељи дадоше се у бекство. Од тада је установљен спомен овога чуда Пресвете Богородице у суботу пете недеље Часног Поста са читањем Акатиста. У време иконоборства ова икона би пренета у обитељ Пантократора и тамо зазидана у зид, и би остављено кандило пред њом да гори. Како је зазидана, онако је после и нађена.

4. Празник Богородичине иконе Лидске, или Римљанке. Патријарх Генадије пошаље ову икону у Рим за време иконоборства. Она доплови ту сама брже од било код брода, и кад се иконоборци уморише од свог прогона она доплови назад у Цариград истим путем.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАВИДА СОЛУНСКОГ

Овај блажени отац роди се на Истоку,[1] и као пресјајна звезда засија на Западу. Он за младости напусти свет, сроднике, пријатеље и све богатство, и са љубављу пође за Господом својим. Силним уздржањем он покори телесне страсти, и јави се као неки анђео у телу. А беше осим уздржања још и веома смиреноуман. Читајући Свето Писмо и житија светих мужева он се труђаше да им подражава, а особито светим столпницима. Настанивши се близу града Солуна, он се подвизаваше на једном бадемовом дрвету седећи без ичега на његовим гранама. Ту он као милогласна птица, утешаваше корисним саветима све оне који прибегаваху њему. Његов ум беше устремљен свагда ка божанској висини, зато га Бог обогати даром чудотворства, и он постаде светозарни стуб Цркве, који својим чудесима просвећиваше све.
Он имађаше и неке ученике саподвижнике, који га молише да сиђе са дрвета и да живи у келији коју ће му они направити. Но свети Давид остаде на дрвету док не напуни три године. Тада му се јави анђео Господњи и рече му да је Господ испунио његове молитве и подарио му смиреноумље и побожност коју је од Бога тражио. Затим сиђе са дрвета и подвизаваше се у келији коју му начинише под бадемовим дрветом. Јуначки подносећи сваку оскудицу, зиму и врућину, он достиже бестрашће. А од његових чудеса, којима га Бог обдари за то, да споменемо само ова два. Једног ђавоиманог младића беху довели преподобноме. Ђаво из младића страшно викаше како га опаљује огањ који излази из келије преподобнога. На то преподобни пружи руку кроз прозорче своје келије, и благословивши дечка изагна демона из њега. Тако и једну слепу жену, коју доведоше преподобноме, он, помоливши се Богу, благослови је знаком крста, и она одмах прогледа.
Митрополит Солунски Аристид и сви великаши и грађани умолише једном преподобнога да отиде у Цариград цару Јустинијану (527-565. г.) ради свршавања неких градских послова. Преподобни крете на пут са своја два ученика, Теодором и Димитријем, али прорече да им се неће вратити жив у град. Кад стиже пред цара у Цариград он узе у руке жар, метну на њега тамјан и окади цара, а огањ му ни најмање не опржи руке нити повреди. Видевши то цар се удиви, поклони се до земље угоднику Божјем, и испуни му молбу народну ради које беше дошао.
При повратку натраг у Солун преподобни се, по претсказању, упокоји на домаку града Солуна 548. године. Његово свето тело би пренето у град и погребено у манастиру мученика Теодора и Меркурија. Мошти му се касније открише целосне и нетљене.
Својим анђелским животом и надприродним чудесима овај блажени отац превазиђе границе људске природе - ύπερβάς τά όρια της άνδρωπίνης φύσεως отиде ка Господу своме, Кога је измлада заволео.

СПОМЕН ЧУДА СВ. ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ПАРАСКЕВЕ на острву Хијосу

Овога дана врши се спомен чуда које учини света преподобномученица Параскева (Петка) на острву Хијосу 1442. године.[2] О светој Параскеви видети опширно под 26. јулом.

О ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ЗВАНОЈ ОДИГИТРИЈА

Неко време по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа и по силаску Светога Духа на апостоле, божанствени апостол и еванђелист Лука, који беше вешт иконописац, намала на дасци икону Пресвете Владичице наше Богородице и донесе је к самој Пречистој Дјеви. Угледавши свој лик на икони, Пречиста се опомену свог некадашњег пророчанства о себи и рече: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Затим изговори и ово: "Благодат моја нека буде са овом иконом". - И ова пресвета реч Богородице заиста постаде дело: јер благодаћу Божје Матере стадоше од те свете иконе бивати неисказана чудеса.
Касније свети еванђелист Лука посла ту икону у Антиохију[3] к велможи Теофилу, који беше примио веру Христову, и коме свети Лука написа своје Еванђеље и Књигу Дела Апостолских. И та чудотворна икона, налазећи се у Антиохији, беше побожно и молитвено поштована не само од Теофила него и од свију тамошњих хришћана.
Много година после тога та света икона би пренета најпре у Јерусалим, па затим у Цариград. И то на овакав начин. Царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег,[4] бавећи се у Јерусалиму, узе ту чесну икону и посла је на поклон царевој сестри, светој Пулхерији, као што о томе пише у њеном житију.[5] Света Пулхерија с радошћу и љубављу прими чудотворну икону и постави је у цркви Пресвете Богородице, званој Влахернска.[6] И та чесна икона постаде не мали украс царскога града, јер од ње се изливаху разна чудеса и исцељења. Након доста година та икона би названа Одигитрија, што значи Путоводитељка. Она би названа тако зато што Пресвета Богородица, јавивши се двојици слепаца, сама их доведе у своју Влахернску цркву к чудотворној икони Својој, где се они помолише и потпуно прогледаше.
У време цара Ираклија[7] на грчку царевину једновремено нападоше Персијанци и Скити. Сарвар, војвода персијског цара Хозроја,[8] и скитски кнез, са огромном војском допреше до Цариграда, опседоше га и дуго време мучаху одсекавши га од осталога света. Тада патријарх Сергије, узевши чесне крстове и свете иконе, нарочито чудотворну икону "Одигитрију", као и ризу Пречисте Богоматере, стаде обилазити градске бедеме, са сузама вршећи литије и молепствија. И по милости Божјој, посредовањем Пресвете Богородице, престоница би на чудесан начин спасена од варвара и Грцима дата славна победа над Персијанцима и Скитима. Јер када патријарх и духовништво, после усрдних молепствија пред иконом Пречисте Богоматере, спустише Њену ризу у воду, море се усколеба и потопи непријатељске лађе; у исто време пометоше се и непријатељи који беху на копну, те их грчка војска без велике муке разби. У спомен овог дивног чуда Пресвете Богородице би установљено да се сваке године у пету суботу Великога Поста чита благодарни акатист Пречистој Богоматери.
Када се након много година појави у Цариграду иконоборска јерес, тада неки православни свештеници ноћу узеше кришом из Влахернске цркве чесну икону "Одигитрију" и однеше је у манастир Пантократора.[9] Ту је они сакрише у црквеном зиду, упалише кандило пред њом, са сузама се помолише, па је онда зазидаше, да јој се иконоборци не би наругали. И чудотворна икона остаде ту у току многих година, док не изгибоше покровитељи иконоборачке јереси. А када у Цркви наступи мир и свете иконе заузеше своје пређашње место, тада дуго трагаху за чудотворном иконом Пресвете Богородице, званом Одигитрија. Напослетку је, по Божјем откривењу, пронађоше сакривену у црквеном зиду Пантократорова манастира; при томе нађоше где и кандило гори пред њом, које некада беху упалили свештеници што је ту сакрише. Сазнавши да је чудотворна икона Одигитрија пронађена, верни се испунише великом радошћу, па је свечано уз песмопјеније пренесоше на њено пређашње место у Влахернској цркви.

ПРАЗНИК ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ТИХВИНСКЕ"

Године 1382, за царовања великога кнеза Димитрија Јовановича,[10] при свјатјејшем митрополиту целе Русије Пимену[11] и при новгородском архиепископу Алексију, појави се у Русији пречесна икона Пресвете Богородице, која на левој руци Својој држи Предвечног Младенца - Господа нашег Исуса Христа. Ово јављење догоди се на следећи начин.
У околини Великог Новгорода, недалеко од Варјажкога Мора,[12] на водама великог језера Нево[13] рибари ловљаху рибу. За време лова њих изненада обасја пресјајни зрак с неба. Погледавши увис, они угледаше дивно чудо: по ваздуху иђаше, ношена невидљивом руком, икона Пречисте Дјеве Богородице. Запањени тиме, рибари се и препадоше и обрадоваше, па оставише свој посао и уперише очи своје у то прекрасно чудо, желећи да сазнаду куда то света икона иде и где ће се зауставити. Али им Бог не испуни жељу, и света икона се сакри од њихових очију и постаде невидљива.
После тога та се икона Пресвете Богородице јави у новгородском крају, у селу Вимоченици, на реци Ојати, на сто потркалишта од Тихвина. Ту се она јави стојећи у ваздуху и сијајући неисказаном светлошћу. Угледавши тако необичну појаву, сви се житељи тога села сабраше, и престрављени дивљаху се томе чуду, па се потом стадоше усрдно молити Пречистој Богоматери. Тада се чудесна икона Владичице Небесне спусти с ваздушних висина к људима на земљу. Они је са неизрецивом радошћу примише, па се одмах потрудише и црквицу подигоше, у којој свету икону сместише. Доцније на том месту би саграђена црква у част чесног и славног Рођења Пресвете Богородице. И многа исцељења биваху од те свете иконе.
После не много времена та света икона би узета одатле невидљивом руком и, ношена по ваздуху, појави се на месту, званом Кожела, на гори, близу реке Паше, на двадесет потркалишта од Тихвина. Појави се на исти начин као и у првом селу. Угледавши је где сија чудесном светлошћу, сви се житељи тога места слегоше и, задивљени и запањени, усрдно се мољаху Богоматери да остане с њима у њиховом месту. И молитва им би испуњена: света икона Њена спусти се са висине на земљу. Они Јој онда сазидаше црквицу, где касније би подигнута црква у част чесног Покрова Пресвете Богородице. Али Пресвета Богородица не благоволи да и у том месту Њена икона остане дуго: јер после неког времена она би и одатле невидљиво узета, и ношена на лаком облаку по ваздуху она се заустави близу града Тихвина на реци Тихвинки.[14]
То се догоди на исти начин као и раније. Чесна икона ношаше се, као облак, по ваздуху. Такво беше чудесно и надприродно путовање Богоматере! Привучено тим великим чудом, мноштво народа се слеже тамо из града Тихвина и околних села. Дођоше с народом и свештеници са крстовима и иконама, и дуге молитве вршаху, појући псалме и свештене песме. И сви са сузама вапијаху: Дођи к нама, Царице! дођи к нама, Владичице! погледај на нас, недостојне слуге Твоје! ниспошљи нам доброту човекољубља Твог! посети нас одозго, и Твојим светозарним доласком просвети помрачене гресима!
Док се они тако усрдно мољаху и многе сузе проливаху, света икона се спусти из ваздуха у њихове руке. И они, радосно је грлећи и с љубављу је целивајући, сатворише пред њом многа метанија и молитве. И одмах стадоше сећи дрвеће за грађење црквице. И тог истог дана поставише као темељ три реда дрвене грађе, оградивши чудотворну икону. А када наступи ноћ, народ се разиђе својим кућама, оставивши код чудотворне иконе неколико људи, да сву ноћ недремљиво проведу у молитви. Ови људи стварно проведоше сву ноћ молећи се, али у свитање задремаше од умора. И док они спаваху догоди се овакво необично чудо: чудотворна икона Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице, би, по наређењу Божјем, пренета одатле на друго место. Поред тога и сва припремљена за црквицу дрвена грађа би, заједно са иконом и темељем, невидљивим рукама пренесена на то друго место. И не само грађа него чак и иверје, до оног најситнијег, би невидљиво пренесено, а да нико од оних што стражаху то не виде нити чу. А када се ти људи пробудише, и не нађоше на свом месту ни икону Пресвете Богородице, ни темељ црквице, ни грађу, њих спопаде велики страх и ужас и недоумица.
Сутрадан се околни житељи поново слегоше ради поклоњења пречесној икони Пресвете Богородице и ради грађења нове црквице. Но не нашавши ништа на том месту, где беху оставили чудотворну икону и почели зидати црквицу, њих спопаде ужас и питаху оне што тамо преноћише: Шта ово значи? - Они им испричаше како сву ноћ проведоше на молитви, како у зору задремаше, и како, када се пробудише, не нађоше ни икону, ни грађу, па ни иверје, узетих ко зна од кога и однетих ко зна куда. То све људе веома ожалости и растужи, јер се лишише тако чудесног богатства духовног. И они стадоше плакати и ридати, и молитве узносити Богу вапијући: О, Владико Човекољупче! јави нам опет божанствени дар Твој, који си Ти човекољубиво и преславно послао Руској земљи! не скриј од нас то неоцењиво богатство, којим се ми надамо обогатити душевну убогост нашу. О, Владичице Мајко милосрђа! куда си отишла од нас, недостојне деце Твоје? Јуче Својим доласком к нама Ти нас испуни великом радошћу, а сада одласком Својим Ти нас баци у велику тугу, сузе и ридање. Но јави нам се опет, светлости наша, и жалост нашу претвори у радост.
Ридајући тако, они се разиђоше на разне стране по тој гори и по целој дубрави, уплаканих очију загледајући и по ваздуху и по земљи, не би ли пронашли икону. И усрдно трагање њихово не остаде узалуд. Они ускоро угледаше необичну светлост на истоку, с друге стране реке Тихвинке, у пустој мочвари шумској, удаљеној од горе око две стадије. Угледавши светлост, сав народ полете к њој и нађе тамо икону Пресвете Богородице, заједно са темељем црквице и целокупном грађом и иверјем. Дрвени темељ стајаше потпуно читав, као што беше и на гори постављен, а света икона налажаше се на источној страни његовој, висећи у ваздуху и блистајући као сунце. Тада сви, са сузама радосницама припадајући к светој икони, клицаху: Слава Теби, Христе Боже! Слава Теби, Мати Божија, што ниси оставила нас, слуге Твоје! Молимо Те, не остављај нас никада, него свагда пребивај с нама, спасавајући и чувајући словесно стадо Сина Твога.
Помоливши се довољно, сав се народ даде на посао и доврши грађење капеле. Затим изабраше чесне људе и послаше их у Велики Новгород к преосвећеном архиепископу Алексију и ка градоначелнику, обавештавајући их о преславном јављењу чудотворне иконе, која, невидљиво ангелима ношена по ваздуху, дође к њима не зна се откуда. Чувши то, архиепископ и градоначелник се удивише и, испуњени духовном радошћу, они благодарно прославише Бога и Божију Матер. А известише о томе и самодршца, великог кнеза московског Димитрија Јовановича, те и њега испунише духовном радошћу. Затим преосвећени архиепископ хиротониса неколико презвитера и ђакона за Тихвин, па их заједно са дошавшим к њему изасланицима посла, давши им антиминс и благослов за грађење и освећење цркве на реци Тихвинки, у име чесног и славног Успенија Пречисте Богородице.
Дошавши на реку Тихвинку, они сатворише молитве пред чудотворном иконом, па се с усрђем латише зидања цркве, коју довршише пред Успеније Пресвете Богородице. Имајући намеру да се на тај празник изврши освећење храма, они послаше црквењака у околна села да обавести хришћане о дану освећења цркве и да их упозори да се постом и молитвом припреме за ту свечаност.
Тај црквењак, по имену Георгије, бејаше по животу човек праведан, богобојажљив и богоугодан. Када се он, извршивши што му беше наређено, у дан предпразништва Успенија враћаше к цркви и налажаше на три потркалишта далеко од ње, у пустој шуми, он осети неки неисказан миомир, као од мноштва тамјана и дивних мириса: јер благодат Светога Духа својим присуством омиомири то место, на коме се имала јавити сама Пречиста Богородица. Идући, Георгије размишљаше у себи, откуда такав миомир у пустињи. Одједном он угледа Пречисту Матер Божију која сеђаше на боровој клади, блистајући неисказаном светлошћу, и држаше у Својој десној руци пурпуран жезал, на који Она као да се ослањаше. Пред њом стајаше светао муж у архијерејском одјејању, седином украшен, који целокупним својим изгледом подсећаше на светог Николаја Мирликијског.
Угледавши ову необичну појаву, црквењака спопаде страх и ужас, и он паде на земљу као мртав. А светитељ који стајаше поред Богородице приђе к њему, додирну га и рече му: Устани, не бој се! - Георгије се подиже са трепетом и радошћу, стаде на колена и, прекрстивши руке на грудима, посматраше дивно виђење. Тада му Пречиста Дјева рече: Георгије! иди к мојој цркви и реци свештеницима и свима људима, да на моју цркву не стављају гвоздени крст који они хоће да поставе, него нека ставе дрвени крст, јер је таква воља моја. - Георгије, прибравши се мало, са страхом рече Пречистој: Госпођо Владичице! неће ми поверовати! - На то му присутни светитељ рече: Ако ти не поверују, онда ће се дати знак да би поверовали.
После ових речи Пречиста Дјева и светитељ што беше са њом постадоше невидљиви. Тада се црквењак потпуно убеди да му се заиста јавила Пресвета Богородица и велики чудотворац свети Николај. И припавши на земљу он узнесе молитве и благодарност Богу што га удостоји таквог преславног виђења. Дошавши к цркви, црквењак исприча свештеницима и народу шта он виде и шта чу. Али му они не повероваше, већ наредише радницима да на цркву ставе гвоздени крст. Но када један од радника, по наређењу свештеника, узе крст, попе се на црквени кров и стаде намештати крст, изненада настаде силан ветар и велика олуја, која тог радника са гвозденим крстом дохвати са црквеног крова и као рукама га постави на земљу без икакве повреде, као да није пао с висине него као да је сам својим ногама сишао на земљу. Видевши то страшно чудо, свештеници и сав присутни народ веома се уплашише и, поверовавши црквењаковим речима, прославише Бога и Пречисту Богоматер Његову и узвеличаше великог чудотворца светитеља Николаја. Онда одмах направише дрвени крст, поставише га на цркви, и с великом радошћу прославише освећење цркве и уједно празник Успенија Пресвете Богородице. Тада се од чудотворне иконе Пречисте Богоматере догађаху премнога чудеса и даваху се разна исцељења сваковрсним болесницима; како тада тако и после тога.
По освећењу цркве Пресвете Богородице на реци Тихвинки, сав народ крену на оно место где богоугодни муж Георгије црквењак виде Пресвету Богородицу и чудотворца Николаја. Помоливши се на том месту, они подигоше ту капелу у име светог Николаја Чудотворца; а од борове кладе на којој је седела Пречиста Богородица начинише крст и поставише га на капели ради свенародног поклоњења и незаборавног сећања на јављење Пресвете Богородице са светитељем Николајем. И у тој капели, као и у споменутој цркви Пресвете Богородице, биваху чудеса у славу Божију а на корист вернима.
Седам година након тога нехатом црквењака, а по Божјем попуштењу, ноћу се од неугашене свеће догоди пожар у Тихвинској цркви Богоматере. Сва се црква претвори у пепео, а чудотворна икона Пречисте Богородице, невидљивом силом Божјом изнесена из огња, обрете се где стоји међу смрекама, на пола потркалишта од тог места. У исто време изгоре у пустињи и капела светог Николаја, а онај крст, који беше начињен од кладе на којој је седела Богородица, би такође невидљивом силом изнесен из огња, и обрете се где читав стоји у смречјем шумарку недалеко од капеле.
На месту изгореле цркве би подигнута друга црква од дрвета; такође и у пустињи би начињена на пређашњем месту нова капела. И у новоподигнутој цркви би чесно постављена на своје место чудотворна икона Пречисте Богоматере; тако исто и онај крст заузе своје место у новој капели. Но након пет година црква се опет запали ноћу и изгоре до темеља, а чудотворна икона Пресвете Владичице наше, као неопаљива купина, би нађена у пепелу читава, без икакве повреде од огња. Исто тако у то исто време изгоре и капела у пустињи, не зна се како, а онај крст би нађен у пепелу неповређен. Таквим чудесима сви се дивљаху и прослављаху Бога и Богородицу. Затим се потрудише, те и по трећи пут подигоше цркву од дрвета, само већу и лепшу од оних двеју претходних; исто тако начинише по трећи пут и капелу у пустињи. Ова трећа црква трајала је више од сто година, све до царовања благоверног сверуског великог кнеза Василија Јовановича.[15]
Покренут нарочитом ревношћу и усрђем према Пречистој Дјеви Богородици, и љубављу према чудотворној икони Њеној, Велики кнез Василије нареди да се о његовом трошку подигне на Тихвинки уместо дрвене камена црква. Ускоро би црква готова са папертом. Када мајстори стадоше глачати и белити зидове у паперти, паперта се, по неиспитаном промислу Божјем, сруши, и својим камењем затрпа двадесет радника. Свештенике, радничке надзорнике и сав народ обузе силна туга због затрпаних камењем радника, јер сматраху да су сви погинули под рушевинама. И одмах се дадоше на раскопавање рушевина. После тродневног рада они раскопаше рушевине, и све раднике нађоше живе и неповређене, сачуване милосрђем Божјим и помоћју Пречисте Богоматере. Овоме преславноме чуду сви се присутни веома обрадоваше и узнесоше благодарност Христу Богу и Његовој Пречистој Матери. Затим изнова приступише радовима и убрзо сазидаше прекрасну паперту. И када цео храм би потпуно довршен и украшен, на његово освећење дође, по жељи великога кнеза, преосвећени Серапион, архиепископ новгородски. Осветивши цркву, он унесе у њу чудотворну икону Пресвете Богородице.
Неко време после освећења цркве Пресвете Богородице дође на Тихвинку сам велики кнез Василије Јованович. Вучен љубављу к Пресветој Богородици, он је желео да види и целива Њену чудотворну икону, и да јој се усрдно помоли, а и да разгледа новоподигнуту цркву. У то време архиепископ Великог Новгорода беше преосвећени Макарије, који потом по вољи Божјој постаде митрополит московски.[16] Он дође заједно са великим кнезом на Тихвинку. Ту они пред чудотворном иконом са сузама сатворише дуге молитве, па се затим вратише: архиепископ у Новгород, а велики кнез у Москву.
По престављењу благочестивог великог кнеза Василија Јовановича на великокнежевски престо московски ступи његов син Јован Васиљевич,[17] који се први круниса за цара. Слично оцу свом, и он имађаше велику веру и усрђе к Пресветој Богородици и к чудотворној икони њеној на Тихвинки. И као некада отац његов, тако и он сам дође тамо на поклоњење. Видевши да црквом на Тихвинки управљају мирски свештеници и ђакони, то се њему не допаде, и он намисли да ту оснује манастир. Пошто се посаветова са митрополитом московским Макаријем, са новгородским архиепископом Пименом, и са кнежевима и бојарима својим, он нареди да се сва околна села и мирски свештеници који беху при цркви преселе на друго место, далеко од цркве, а да се код цркве доведу монаси и да се приступи зидању манастира. И за кратко време на Тихвинки би подигнут о царском трошку диван манастир, сав од камена, и ограђен каменим зидовима; и у њему би заведено општежиће, као и у другим великим обитељима. Први игуман овог манастира би Кирил. И многи врлински монаси, привлачени чудесима од иконе Пресвете Богородице, стадоше напуштати своја пустињска обиталишта и долазити у Тихвинску обитељ.
Један од првих који тамо дође још док се манастир грађаше, беше инок Аврамије. Он се дотле подвизавао у Сергијевом манастиру на Великим Лукама, удаљеном од Тихвинске обитељи око пет стотина потркалишта.[18] Овај Аврамије, као што сам причаше, био је дуго времена болестан у своме манастиру, и већ се стао припремати за смрт. А богоугодни наставник његов Мартирије, који је слушао много о чудотворној Тихвинској икони Пречисте Богородице, и о разноврсним исцељењима која она даје болесницима, посаветова Аврамију да се заветује да ће ићи на Тихвинку и помолити се Пречистој Божјој Матери. Болесни Аврамије се одмах заветова да ће ићи тамо и помолити се Богородици; и тог часа се исцели од своје дуге и тешке болести. Вративши се на тај начин од врата смрти, он одмах устаде са болесничког одра потпуно здрав, радујући се и славећи Бога. Обрадова се и наставник његов Мартирије због тако брзог исцељења свога ученика, и дивљаше се овом чуду Пресвете Богоматере. И нареди ученику да без одлагања иде на Тихвинку и испуни своје обећање.
Аврамије одмах крену на пут, и, стигавши у Тихвинску обитељ, он богобојажљиво испуни своје обећање. Са сузама радосницама припадајући к светој икони Богоматере, он је устима и срцем целиваше, и узношаше јој благодарност од све душе. И свима присутнима он исприча о милости којом га обасу Пресвета Богомати. То дође до ушију новгородског архиепископа Пимена, који се у то време налазио на реци Тихвинки надгледајући ударање темеља манастиру, и испуни се духовне радости, и прослави Господа и Његову Пречисту Матер. Аврамију он не допусти да се врати к своме старцу Мартирију, већ му предаде кључеве од цркве, да би он, у знак благодарности за неисказану милост Божје Матере према њему, први долазио у њен храм и последњи одлазио, отварајући га пред почетак богослужења и затварајући га по завршетку богослужења.
Међутим старац Мартирије, по Аврамијевом одласку, стаде жалити што и он сам не пође с учеником својим да се поклони чудотворној икони Пресвете Дјеве. И донесе одлуку да иде на Тихвинку чим се његов ученик врати. Пошто је дуго чекао ученика, старац се забрину због његовог невраћања, и виде у сну овакво виђење: огроман огњени стуб стајаше на оној страни где се налазио Тихвин; на врху стуба бејаше икона Пресвете Богородице, као она Тихвинска, и сијаше као сунце; Мартирија обузе силна жеља да ту икону целива, али се у таквом расположењу он пробуди. И тада га обузе двоструко јача жеља, да на јави види ту свету икону и целива је. И он одмах остави све и хитно крену к Тихвину. Стигавши тамо и угледавши икону Богоматере, он припаде к њој са неизразивом радошћу, лијући силне сузе од радости. Притом он виде и ученика свога потпуно здрава, и не хтеде да се врати у свој манастир, већ и сам остаде у Тихвинској обитељи, да би могао свакодневно гледати чудотворну икону Богоматере.
Но после неког времена Мартирије, по Божјем благоволењу, би пресељен на друго пустињско место, удаљено четрдесет потркалишта од Тихвинске обитељи, над којим једне вечери Аврамије виде крст на небу, састављен од звезда, који обасјаваше сав тај крај. Пресељујући се на то место, блажени старац Мартирије узе са собом копију чудотворне иконе Пресвете Дјеве, и борављаше у тој пустињи у безмолвију, у молитвеном тиховању и богоразмишљању, дан и ноћ служећи Богу. А копију чудотворне иконе Пресвете Богородице он свагда ношаше са собом, куда би год ишао. И догоди му се једном да буде у граду Тверу, у коме по наређењу цара и великог кнеза Јована Васиљевича живљаше тада казански цар Симеон.[19] У време боравка старца Мартирија у том граду, цару Симеону умре син Јован, који пре тога беше дуго боловао. Старац Мартирије положи на мртваца икону Богоматере коју ношаше са собом, и мртвац тог часа васкрсе. Симеон се веома обрадова и узнесе велику благодарност Господу Богу и Пречистој Богоматери. Потом, у знак благодарности блаженом старцу Мартирију, он сазида у Мартиријевој пустињи цркву од камена у име Пресвете Богородице, и крај ње подиже манастир.
А сада ћемо се опет вратити на Тихвинску обитељ, или боље - на Тихвинску чудотворну икону Пресвете Богородице, да бисмо бар делимично испричали њена чудеса.
Од дана јављања свете иконе на Тихвинки до устројења манастира прошло је сто седамдесет седам година. За то време цркву држаху мирски свештеници, и многа чудеса биваху од чудотворне иконе Пресвете Богородице, и разна се исцељења даваху од ње, али та чудеса нико не записа за поуку каснијим поколењима. Тако смо због простоте ондашњих црквених свештенослужитеља ми лишени велике духовне користи. Но и када манастир би устројен не записиваху се многа чудеса, или из простоте или из нехата. И то мало што је дошло до нас ми и сабирамо, као после жетве преостало класје, или као после бербе винограда случајно необране гроздиће.
Човек неки по имену Теофил, који је четири и по године био слеп, прогледа молећи се пред иконом Пречисте Богоматере. То се збило 1581. године.
Те исте године један дечак, по имену Харалампије, који беше бесомучан, када га приведоше к чудотворној икони Пресвете Дјеве, ослободи се нечистога духа.
Слепац Захарија, који пет година не беше видео светлости, чим га доведоше пред свету икону, прогледа.
Једноме човеку, коме беше име Климент, и живљаше у царском граду Москви, занеможе жена која се зваше Параскева. Читаву годину она лежаше на постељи, целим телом силно патећи од болести. Од страховитих болова она полуде и изгуби вид. Муж употреби сва средства, да би је излечио; али све беше узалуд, и он стаде очајавати за њен живот. Утом он чу да у Тихвину постоји чудотворна икона Пресвете Богородице, која дарује милост и брзо исцелење свима који јој са вером прибегавају. Испуњен надом, он стаде убеђивати жену да да обећање Пречистој Богоматери, да ће ићи на поклоњење Њеној чудотворној икони Тихвинској. Жена даде такво обећање. И чим изговори то обећање, она тог тренутка устаде потпуно здрава са болесничке постеље, као да се пробудила од сна. При томе цело јој тело постаде здраво, само очи њене не добише вид. Тада они обоје одмах пођоше у Тихвин, заједнички испуњујући дато обећање. Стигавши у Тихвинску обитељ Богоматере у прву суботу Великог Поста, они право с пута уђоше у цркву к светој икони Пречисте, помолише се пред Њом и сатворише молебно пјеније. И када тог истог дана беху на свеноћном недељном бденију, милосрђем Пресвете Богородице жена доби вид. И сви који беху у цркви, видевши то чудо, прославише Бога и Богородицу. А исцељена жена и њен муж велику благодарност узнесоше Господу и Пречистој матери Његовој, па се с радошћу вратише своме дому. То се догодило 1583. године.
У години 1586. о празнику Покрова Пресвете Богородице би доведен у Тихвинску обитељ неки слепац Георгије, и кад се мољаше пред чудотворном иконом Пречисте, он прогледа на десно око. И никим не вођен, он отиде кући својој, славећи Христа Бога и Његову Пречисту Матер што прогледа на једно око.
На неколико дана после тога донесоше у обитељ к чудотворној икони Владичице човека, који се звао Андреј: петнаест година он беше узет, глув и нем. Када пред иконом Пречисте очиташе молитве за његово исцелење, он се одмах исцели од својих недуга: поврати му се слух, одреши му се језик, и ослободи се узетости, те му цело тело оздрави, и он стаде на ноге као потпуно здрав човек.
Жена нека Мавра, која је живела на реци Усћи, беше седамнаест година потпуно слепа. Приведена к чудотворној икони Пресвете Богоматере, она сасвим прогледа. То је било у 1587. години.
Те исте године 4. марта доведоше у Тихвинску обитељ из Великог Новгорода неког дечка, по имену Георгија. Он беше овладан нечистим духом, који га шест година љуто мучаше. Када га приведоше пред свету икону Богоматере, то мрачни дух, не подносећи светлост благодати која се лила из чудотворне иконе, одмах изиђе из болесног дечка, ишчезнувши као тама пред сунцем, и дечак постаде потпуно здрав.
Нека удовица Јулијана тако се тешко разболе од очију да потпуно изгуби вид, и беше слепа две године. Чувши за многочудотворну Тихвинску икону Пресвете Богородице, и за неисказана исцељења која бивају од ње, Јулијана се запали пламеном вером к Богоматери и даде обећање да ће отпутовати к Њеној икони на поклоњење. И одмах, тог часа Пресвета Владичица јој у кући њеној даде очни вид, и она прогледа. И Јулијана, горећи од жеље да што пре принесе благодарност Пречистој, одмах крену, никим не вођена, у Тихвинску обитељ Њену. Стигавши тамо, она испуни своје обећање, и исприча свима о чудесној милости коју јој указа Богоматер. То се догодило у 1589. години.
Једновремено са тим неки богаљ Акиндин, коме ноге беху згрчене и две године није могао уопште ходити ногама, пузећи на коленима дође пред многочудотворну икону Владичице наше Богородице, и чим се помоли пред њом, ноге му се одмах исправише, и уставши стаде ходити здрав пред свима, благодарећи Христа Бога и Његову Пречисту Матер.
Те исте године, 10. августа, доведоше у свету обитељ Тихвинску из Великог Новгорода слепог младића Јону. И он доби вид од чудотворне иконе Пресвете Богородице.
Други младић, по имену Максим, у коме беше нечисти дух, би поведен од својих родитеља к чудотворној икони Пречисте; и док још беху на путу младић доби небеску помоћ од Преблагословене Мајке Божије: силом Божјом нечисти дух би изгнан нз њега. Стигавши у манастир, они испричаше о том чуду. И сви узнесоше благодарност Богу и Богородици. То се збило у 1591. години, шестог септембра.
Жена, по имену Јелена, која две ипо године беше потпуно слепа, прогледа пред чудотворном иконом Богоматере у дан недељни на Литургији, за време певања: Достојно јест...
У 1593. години на празник Успења Пресвете Богородице, друга слепа жена, Марија, доведена к чудотворној икони Пречисте, прогледа благодаћу њеном.
Такође човек неки, по имену Климент, по занату кујунџија, разболе се од очију и изгуби вид. Молећи се пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, он оздрави и прогледа.
Други слепац, по имену Филип, пет година не виде бело видело. Њега доведоше у Тихвинску обитељ у Недељу Православља. Стојећи и молећи се пред чудотворном иконом Пречисте Богородице, он у време свете Литургије, при преношењу Чесних Дарова, прогледа потпуно и стаде све видети јасно. То се десило 1596. године.
Те године дође из царског града Москве неки човек Кирил, слеп на једно око. Молећи се пред иконом Пресвете Богородице, он прогледа на то око. При томе ево шта он исприча о себи. Разболевши се од тешке главобоље, он од силних болова ослепе на оба ока. Пола године он нити светлости виде, нити му се болови умањише, ма да се његови необично много брињаху око њега. Тада његова супруга виде у сну неко виђење, при чему она чу овакве речи: "Нека муж твој оде у Тихвин к чудотворној икони Пресвете Богородице, и тамо ће бити исцељен. Не буде ли отишао, настрадаће још страшније". Пробудивши се од сна, жена одмах исприча то мужу. И он се одмах стаде усрдно молити к Пречистој Богородици и давати обећање да ће ићи у Тихвин на поклоњење Њеној икони. И тог часа престадоше му болови, и прогледа на оба ока, и би потпуно здрав. Али одлажући с дана на дан испуњење свога обећања, он најзад потпуно заборави на њега, и тако не испуни дато обећање. Због тога после неког времена поново наиђе на њега пређашња болест, и он опет ослепе на оба ока. Тада опоменувши се неиспуњеног обећања и увидевши свој грех, он стаде плакати, ридати и кајати се, и поново се молитвом обрати Пресветој Богородици заветујући се да ће испунити своје раније обећање. И милосрђем Пресвете Владичице он опет доби исцељење, и прогледа, али само на једно око, а друго му остаде слепо. Он онда, не одлажући више испуњење свога обећања, одмах крену у Тихвин, и угледавши тамо једним оком чудотворну икону Пречисте, њему се отвори и друго око.
Деветог децембра те исте 1596. године допутоваше у манастир двадесет и три човека, предвођени својим старешинама, Григоријем и Михаилом. Пошто извршише благодарно молепствије пред чудотворном иконом Пречисте Богородице, они испричаше о себи следеће. Налазили су се далеко на Северном Мору у лову на морске звери, али их морска бура задржа много дана на једном пустом месту. Оставши без хране, они стадоше гладовати, и од дугог неједења њима прећаше смрт. И тако, у очекивању смрти сваки се мољаше Богу за опроштај грехова својих. При томе они се сетише Тихвинске чудотворне иконе Пресвете Богородице, па јој се стадоше усрдно молити. И прве ноћи једноме од њих, када га усред молитве мало ухвати сан, јави се брза Помоћница - Пресвета Дјева Марија, и нареди му да каже свима да се хране неком травом која је расла тамо, док се време не пролепша, да би се морем вратили својим кућама. Ово виђење он исприча својим друговима. И када они пробаше траву, нађоше да има изврстан укус и да је ситовна као хлеб. И та трава беше њима оно што и Израиљцима мана у пустињи, и они се храњаху њоме двадесет дана, све док не престаде бура.
Након мало времена у Тихвинску обитељ дође жена, по имену Јелена, и исприча о себи следеће. Три године она беше слепа. Али, покренута вером, она нареди да је повезу к Тихвинској икони Богоматере. И када беше на путу, она изненада прогледа, и до манастира дође без ичије помоћи. Ту она и одаде благодарно поклоњење Божјој Матери пред чудотворном иконом њеном.
Тако исто и човек неки, по имену Мамант, допутова из Бјелојезерских крајева и исприча о себи како је дуго време био слеп, но чим даде обећање да ће ићи у Тихвин на поклоњење чудотворној икони Пречисте Владичице, он тог часа потпуно прогледа. То је било у 1597. години.
Те исте године из тих истих крајева дође један други човек, по имену Диомид, и такође исприча о себи како је целе године лежао узет, па сетивши се Тихвинске чудотворне иконе Пресвете Богородице, стаде јој се молити и обећавати да ће отићи и поклонити јој се; и тог часа устаде здрав, и одмах испуни своје обећање.
Те исте године неки Пимен, овладан љутим демоном, би од својих сродника, окован у вериге, поведен ка Тихвинској чудотворној икони Пресвете Владичице. И кад они још беху на половини пута, болесник доби исцељење милосрђем Пречисте: демон изађе из њега, и он потпуно здрав дође у манастир и поклони се брзој исцелитељки својој. То је било 9. децембра.
Један човек, по имену Кодрат, разболевши се од главобоље, ослепе, и не виде сунца годину и по дана. Чувши за Тихвинску чудотворну икону Богоматере, он се с умилењем помоли и даде обећање да ће ићи к њој на поклоњење, и - одмах прогледа. Али одложивши пут за друго време, он потпуно заборави своје обећање, и не оде да принесе благодарност својој Исцелитељки - Пречистој Дјеви Богородици. Но након десет година пошто је прогледао, он поново ослепе на исти начин као и први пут. Али поред свега тога он се не сети свога обећања док у сну не би опоменут. Јер у сну он виде једног човека који му говораше: "Иди к Пречистој Богородици у Тихвин, и испуни своје обећање. Ако пак не пођеш и обећање не испуниш, нећеш прогледати". Пробудивши се од сна, он се опомену свога обећања и увиде свој грех, па одмах крену у Тихвинску обитељ вођен пратиоцем. Стигавши тамо, он би приведен к чудотворној икони Пречисте. Усрдно се молећи пред њом, он прогледа милосрђем Пресвете Богородице.
Некоме човеку Јовану, који је дуго време тешко боловао и био близу смрти, јави се у сну светитељ Христов Николај и рече му: "Ако хоћеш да будеш жив и здрав, дај обећање Пресветој Богородици да ћеш ићи и поклонити се чудотворној икони Њеној на Тихвинки". - Пробудивши се из сна, Јован се одмах стаде са сузама молити и давати обећање Пречистој Богоматери, да ће ићи и поклонити се Њеној светој икони, - и тог часа устаде потпуно здрав, и отпутова у Тихвинску обитељ, с благодарношћу испуњујући своје обећање. То се збило августа месеца 1599. године.
Те исте године доведена би у Тихвинску обитељ слепа жена, по имену Марија, која десет година не беше видела белог видела. Помоливши се пред чудотворном иконом Пречисте, она прогледа.
Друга жена, по имену Евдокија, из околине језера Оњеге, бесомучна и узета, притом са сувом руком, чим даде обећање да ће отићи к Тихвинској чудотворној икони Пречисте, одмах се исцели у дому свом од бесомучности и узетости: јер дух нечисти побеже из ње, и одузети делови тела оздравише; једино јој рука остаде неисцељена, да она не би заборавила на своје обећање. А када она дође у Тихвинску обитељ, и помоли се Божјој Матери пред Њеном иконом, тада јој и рука постаде здрава. То се збило 1603. године.
Хроми и слепи човек Јован даде обећање да ће ићи на поклоњење чудотворној икони Пречисте, и милосрђем Богоматере доби исцељење у кући својој: очима прогледа и ноге му се исправише. И он омдах отпутова у Тихвинску обитељ, и првог марта 1606. године принесе благодарност Пречистој Исцелитељки својој.
Исто тако и многи други људи, болесни од разних болести, у ово време и у потоња времена, одмах добијаху исцељења чим би дали обећање да ће ићи на поклоњење Тихвинској чудотворној икони Пресвете Богородице. "Ми знамо, каже Тихвински летописац, да од ове свете иконе никада нису престајала предивна чудеса; она су се изливала из ње, као жива вода из извора, на све који јој са вером приступају. Тако, многи слепци добише вид, бесомучни се ослободише бесова, глуви прочуше, узети оздравише, неми проговорише, болесни у ногама скочише као јелени, болесни од главобоље се исцелише. Чак и по далеким покрајинама разни болесници, чим би се заветовали чудесној икони, убрзо су добијали од ње помоћ. Једном речју, који год се с вером обратио заштити Богоматере, ускоро је добијао потребну помоћ".
За царовања благочестивог цара и великог кнеза Василија Јовановича Шујског[20] настаде, по попуштењу Божјем због грехова наших, велика пометња у Руској земљи, једно од унутарњих међусобица, друго од спољних непријатеља. И проливаше се крв православних хришћана. Царски град Москву заузеше погранични иноверни људи, а Велики Новгород са целом његовом облашћу освојише Варјаги.[21] У то време и обитељ Тихвинска налажаше се под влашћу Варјага, и трпљаше од њих многа угњетавања. Но милошћу Божјом и Његовом свемогућном помоћу, растурена руска војска се сабра, одузе од иновераца царски град Москву, и у њему се зацари благоверни цар и велики кнез Михаил Теодорович.[22] Он посла своју војску и у пределе Великог Новгорода против Варјага, и тамо, код реке Усће, Варјаги бише побеђени и ударише у бекство; царска војска их сустиже на реци Тихвинки, па једне поби, а друге зароби живе.
Чувши за такав пораз, војвода варјажки, који господараше Великим Новгородом и имађаше у њему велику војску варјажку, испуни се страховите јарости и гнева. Желећи да одмазди Русима за тај пораз, он посла своје пукове да мачем и огњем потпуно опустоше и разоре Тихвинску обитељ са свима околним насељима. Дознавши о томе, сви се житељи околних насеља слегоше са женама и децом у обитељ, ограђену тврдим каменим зидовима. Ту се они заједно са монасима и немногобројним царским војницима затворише, уздајући се не толико у јакоћу зидова, колико у помоћ и заштиту Пресвете Дјеве Богородице, те необориве тврђаве. Када Варјаги стигоше, они са свих страна опседоше манастир и стадоше страховито ударати на њега. Они пак у манастиру беху у великом страху. Док се једни налажаху на зидовима и бијаху са непријатељима, дотле се други заједно са монасима, сабрани у цркви, са сузама мољаху Богу и Пресветој Богородици пред чудотворном иконом Њеном, вршећи свеноћно бденије и просећи од Пречисте помоћ православним хришћанима. И та помоћ не изостаде. Те ноћи једној жени Марији, која сва уплакана задрема у току бденија, јави се у сну Пречиста Дјева Богородица и рече јој: "Кажи свима што су у манастиру: нека узму икону моју и са њоме прођу по зидовима око манастира, па ће тада угледати милост Божју". - Тргнувши се из сна, жена одмах исприча то виђење свима што беху у цркви. Чувши то, они се испунише радости и наде, па узевши чудотворну икону Пресвете Богородице, они се уз појање црквених песама попеше на манастирске бедеме. И ту, вршећи литију око манастира, они плакаху и вапијаху к Пресветој Богомајци: "Царице Небеска, погледај на невоље слугу Твојих! избави нас од непријатеља који су нас опколили! јави силу Своју! да би сви непријатељи наши сазнали, да си са нама Ти, Заштитница наша". - И тог часа велики страх спопаде Варјаге, и они се пометоше, и сви побегоше од манастира, иако их нико није гонио.
Но после извесног времена Варјаги опет дођоше на манастир са још већом силом, опседоше га, и много дана држаху опсаду тукући га непрестано. За време опсаде у манастиру се налажаше не мало људи обојега пола и разног узраста: при тескоби и заједничком борављењу мушких и женских, нису се сви држали како доликује светињи у којој су се налазили, него су се распаљивали страшћу. Због тога их постиже гнев Божји, и Господ их остави без Своје помоћи. Тада непријатељи, по попуштењу Божјем, стадоше разноврсним довијањима све страшније и страшније додијавати опседнутима. И све који беху у манастиру обузе велики страх; и изнемогавајући од непрекидне борбе, сматраху да им је близу крај. Стога почеше с горким плачем прибегавати к чудотворној икони Пречисте Дјеве и с умилењем вапити: Ти видиш, Богородице Дјево, смирење наше! Не остави, Пречиста, обитељ Своју, коју си Ти сама доласком свете иконе Твоје благоизволела саздати! Смилуј се на стадо Твоје, Пресвета! Ти видиш, Владичице, љуту навалу непријатеља наших на нас! Стога, не остави нас слуге Твоје, који ниоткуда немамо помоћи, осим Тебе, Владичице!
За време опсаде у манастиру се налазио слуга Соловецког манастира Мартинијан, човек побожан и богобојажљив. Њему се у виђењу јави Пречиста Богородица са светим Николајем, преподобним Варламом Хутинским и Зосимом Соловецким, и рече му: "Моја је помоћ одступила од овог светог места, зато што га многи оскврнавише својим нечистим делима".
Ужаснут, Мартинијан се трже од виђења, и са многим сузама исприча своје виђење старешинама у обитељи. Када то чуше, старешине одмах пронађоше све оскврнитеље и истераше их из манастира; затим и притвор црквени очистише, па стадоше многим сузним молитвама умилостивљавати Бога и Богородицу да их не предаду у руке непријатељима њиховим. И човекољубиви Господ, на заузимање Пречисте Матере Своје, Свој праведни гнев претвори у милосрђе, и од тога дана опсађени стадоше јачати, а непријатељи слабити. Најзад се опсађени посаветоваше и учинише ово: ограђени милошћу Пречисте Дјеве, они изненада изађоше из манастирских зидина и, јурнувши на непријатеље, стадоше се јуначки борити с њима. Божја помоћ им, молитвама Богоматере, сарађиваше, и Господ им даде славну победу над непријатељима. Јер, ма да их не беше много, они многе хиљаде непријатеља победише, и у бекство натераше, а неке живе заробише и у манастир доведоше.
Међутим Варјаги и после тога не оставише свету обитељ на миру. Да би осветили свој срамни пораз, они са огромном војном силом дођоше под манастир и опседоше га. И бесно јуришаху на њега са свих страна. Затим почеше копати тајне подземне прилазе испод манастирске капије и испод зидина. Тада се Пречиста Богородица опет јави у ноћном виђењу гореспоменутом Мартинијану и рече му: "Кажи старешинама да изиђу и отерају свиње од мога дома, јер свуда унаоколо изрише, и већ сам праг капије поткопаше". - У то исто време тако исто јављање и наређење Пречисте би и другоме човеку, који се зваше Григорије. И они обојица, Мартинијан и Григорије, известише о томе све у манастиру.
Те исте ноћи Господ посла Варјагима - непријатељима страшно виђење: они угледаше са оне стране на којој се налази Москва где к манастиру иду многи пукови наоружаних војника, са многим светлим крстоносним барјацима. Мислећи да то царска војска долази у помоћ опсађенима у манастиру, они се уплашише и хтедоше да беже. Али се задржаше, уздајући се у своје поткопе, да ће помоћу њих разрушити капију и зидове.
Међутим опсађеници, чувши од Мартинијана и Григорија за наређење Пресвете Богоматере, окрепише се добром надом, и сатворивши са сузама молитве пред чудотворном иконом Њеном, изађоше из манастира, као и први пут, наоружани и јурнуше на своје непријатеље. Помажући православнима, Господ помете пукове варјажке, и њих спопаде страх и трепет. Пометени и поколебани, они ударише у бекство, бијући један другог у тој изгубљености и престрављености. При томе њих гоњаху не толико малобројни видљиви војници колико безбројни невидљиви ратници. Видећи непријатеље како беже, православни се још више охрабрише и гоњаху их још жешће, секући их као грање, а неке заробљујући живе. Оне пак Варјаге који се налажаху у поткопима, војска што изађе из манастира једне поби а друге затрпа земљом. Када се заврши битка, заробљени Варјага причаху у манастиру, како прошле ноћи видеше огромну војску наоружану где дође у манастир, и како ту исту војску видеше где изађе из манастира и јурну на њих, сатирући их и гонећи их. Слушајући то казивање Варјага, православни са сузама узношаху велику благодарност Богу и Пречистој Божјој Матери. Ова славна победа догоди се у месецу септембру, на сам Крстовдан, 1614. године.
Идуће године варјажки војвода, који је седео у Великом Новгороду, бесан од једа на Тихвинску обитељ, под којом му толико војске изгибе, поново посла врло велику војску, са наређењем: да манастир потпуно разоре до темеља, да чудотворну икону Пресвете Богородице исеку на комаде, и да цркву Њену разметну камен по камен и униште. Када варјажка војна сила крену са таквим наређењем на Тихвин, вест о томе стиже у Тихвинску обитељ. Сви што беху у обитељи веома се уплашише, и хтедоше да узму чудотворну икону Пречисте, па да с њом беже у Москву. Но икона се не даде покренути са свог места: јер колико год пута свештеници, појући молебне песме, покушаваху да је узму у руке са њеног места, никако то не могоше учинити. Онда они разумеше да Пречиста Дјева Богородица не одобрава њихово бекство из манастира. Стога, положивши сву своју наду на свемоћну помоћ Царице Небеске, затворише се у манастиру и стадоше чекати долазак непријатеља. Но брза Помоћница православних и будна Чуварка Своје обитељи не допусти Варјагима ни да дођу до Њене обитељи, него им препречи пут чудесним виђењем: Она показа Варјагима где велика и страшно наоружана војска иде на њих јурећи; не надајући се да се могу одупрети таквој непобедивој сили, они од силног страха ударише у бекство, при чему један другог гажаху и уништаваху. И од тога времена Варјаги се више не усуђиваху да долазе к Тихвинској Обитељи. Тако Пречиста Дјева неколико пута одбрани обитељ Своју од непријатеља. И не само обитељ Своју избави из њихових руку, него и Велики Новгород са целокупном облашћу његовом Она убрзо ослободи од варјажког ропства и предаде православном цару руском. И молитвама Њеним настаде мир и спокојство за цело руско царство.
Не много година након минулих, гореспоменутих невоља и опасности, када се Тихвинска обитељ са целом Руском земљом наслађивала миром, Богу би угодно, по неисказаном промислу Његовом, да обитељ, коју сачува читавом од Варјага, посети огњем, да би житеље њене уразумио и очистио од сваке нечистоте. Та страшна посета Божја би на чудесан начин предсказана братији манастира. То је било овако. У Тихвину живљаше један убог човек, по имену Никита, који се прављаше луд Бога ради, јуродиви Бога ради. Њему се, не у сну него на јави, јави преподобни Макарије Желтоводски и рече му: "Иди и кажи игуману и братији, да строго чувају уздржање, а нарочито да никакво алкохолно пиће не држе у манастиру, јер пијанство бива узрок свију зала. Осим тога, нека не пуштају у манастир, сем на црквена богослужења, лица, нарочито женскога пола, која могу изазвати саблазан код братије. Још им кажи, да се непрестано моле Богу и Пречистој Богоматери, да би отклонили од манастира казну Божју: пожар". - А Никита, не познавајући светитеља седином украшена, упита га, ко је он. Светитељ му одговори: , Ја сам Макарије Желтоводски; дошао сам да се поклоним чудотворној икони Пречисте Богородице". - Рекавши то, он постаде невидљив. Никита онда оде и исприча своје виђење игуману и братији. Али му они не повероваше, него га чак и исмејаше као јуродивог.
После неколико дана, од неке ситнице запали се једна келија, и пламен се од ње брзо рашири на сва здања, те цео манастир стаде горети. Пожар беше тако силан, да се не само дрвена здања претворише у пепео, него и многе камене зграде распадоше се од огња. Тада познаше монаси, да се преподобни Макарије Желтоводски заиста јавио јуродивом Никити и упозорио их преко њега на гнев Божји који им прети пожаром. Покајавши се, они стадоше држати све што им преподобни нареди. И усрдно се мољаху Богу и Пречистој Богоматери, просећи опроштај гресима својим. И милосрђем Царице Небеске обитељ се за кратко време опет изванредно обнови, те и сада стоји читава, цветајући као крин и прослављајући се чудесима која бивају од чудотворне иконе Пресвете Богородице. Јер и сада они који са вером долазе у манастир, добијају оно што ишту и сваковрсни недузи људски примају на чудесан начин исцељења.[23]
Откуда ова чудотворна икона Пресвете Богородице непознатим ваздушним путем би пренесена у Тихвин, о томе нема потпуно јасних података. Али у древним рукописним књигама пише, да је она, по благоволењу Божјем, дошла у Русију из Грчке, из Цариграда, у време царовања грчког цара Јована Палеолога,[24] на 70 година пре заузећа Цариграда од стране Турака (1453. године). То се види из следећег казивања.
У време, када се та чудотворна икона Пресвете Богородице стаде на Тихвину прослављати многим и великим чудесима, догоди се да неки новгородски трговци, људи побожни, буду у Цариграду. Разговарајући са њима, цариградски патријарх се сети чудотворне иконе што је код њих била, па на неки тајанствени начин отишла из Цариграда, и упита их да нису они што чули о тој икони. Они му онда испричаше следеће, и то заклетвом потврдише. Једна чудотворна икона Богоматере, казиваху они, дође по ваздуху на чудесан начин у Велику Русију, - Бог зна откуда, - и јављаше се тамо по разним местима, у крајевима Великог Новгорода, прелазећи из места у место; најзад се она појави славно на реци Тихвинки, где сатвори дивна и неисказана чудеса; па се и сада налази тамо у цркви.
Чувши ово казивање, и разумевши да је то та икона о којој он распитује, патријарх стаде из дубине душе уздисати и подробније о њој распитивати. Потом и сам исприча, како та иста икона Богоматере једном преславно оде из Цариграда по мору некуда, куда је Божји промисао вођаше, и како се, после извесног времена, поново врати у Цариград, како она чињаше многа чудеса и добра верним људима, и као моћна Помоћница даваше надмоћ и победу над непријатељима. "А сада, говораше патријарх, услед гордости наше, братомржње и других неправда, она сасвим оде од нас и више се неће вратити".
Рекавши све то са великом потресеношћу, патријарх пође заједно са новгородским трговцима у цркву и показа им место и кивот где је стајала та чудотворна икона Пресвете Богородице. То се место налазило, када се уђе у цркву на западна врата, крај деснога стуба; но сада на то место беше постављена друга икона Пречисте Богородице, само мања од оне, и пред овом гораше неугасиво кандило.
Све то чувши и видевши, новгородски се људи веома удивише и прославише Господа Бога и Његову Пречисту Матер, која Својом чудотворном иконом твори надприродна чудеса по разним земљама. Дуго они разговараху са патријархом о икони: патријарх - о чудесима почињеним Њоме у Грчкој земљи, а они - о чудесима Њеним која задивише Руску земљу. И руски се људи веома обрадоваше, добивши таква обавештења о чудотворној икони Пречисте.
Када они отпутоваше из Цариграда и стигоше у Руску земљу, онда се од њих по целој Русији разнесе то што они чуше у Цариграду од патријарха о чудотворној икони Богоматере. Све што им васељенски патријарх исприча о тој светој икони би записано. Од тога доба сви се уверише, да је Тихвинска чудотворна икона Пречисте Богоматере баш она икона која је тајанствено отишла из Цариграда. Стога, по угледу на место које је ова икона имала у Цариграду, би начињено за њу и у Тихвинској обитељи у цркви место крај деснога стуба при улазу у цркву кроз западна врата. Она се ту и сада налази, творећи многа и неизрецива чудеса.
А пошто се ова чудотворна икона Пресвете Богородице у Тихвину, од многих назива још и Одигитријом, и Римском или Лидском, то ће умесно бити да овде споменемо, да су у Цариграду постојале две, нарочито прослављене чудесима иконе Пресвете Богородице: једна се од њих звала Одигитрија, а друга - Римљанка или Лидска. Тако дакле, Одигитрија је једна икона, а Римљанка је друга. О овим двема чудотворним иконама ми ћемо овде рећи по нешто, да би то сваки знао о њима.

О ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, ЗВАНОЈ ЛИДСКА ИЛИ РИМСКА

Свети врховни апостол Петар и свети апостол Јован Богослов, пре но што кренуше, као и остали апостоли, у разне крајеве земље на проповед Еванђеља, они најпре проповедаху Христа по градовима у близини Јерусалима. И када беху у граду Лиди,[25] који потом би прозван Диоспол, они многе људе приведоше Христу Богу, и подигоше тамо цркву у име Пречисте Богоматере. У то време за хришћане беше настало затишје, пошто после убиства првомученика Стефана престаде за неко време гоњење на хришћане. Томе је допринела та околност што цар Тиберије,[26] који беше слушао много о Христу Господу нашем и о Његовим неисказаним чудесима, нареди да хришћане не гоне. О том, за Христову Цркву мирном времену, у Делима Апостолским говори се овако: "Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији бејаху на миру, и напредоваху, и хођаху у страху Господњем" (Д. А. 9, 31). Подигавши цркву у Лиди за време тог мира, свети апостоли Петар и Јован отпутоваше у Јерусалим и молише Пречисту Дјеву Богородицу да дође у Лиду да види храм подигнут у Њено име, да га благослови и освети Својим доласком, да би молитве оних који се у њему буду молили биле благопријатне Богу, рођеноме од Ње. На такву молбу светих апостола Пречиста им рече: "С радошћу се вратите у Лиду; тамо ћу и ја бити с вама".
Дошавши поново у Лиду, они угледаше у цркви на једном од камених стубова што су држали грађевину, не руком рађену већ Богом уписану икону Пречисте, која је верно изражавала изглед светог лица Њеног и чесних хаљина Њених које је Она обично носила. Угледавши то, апостоли се поклонише тој чудотворној и нерукописаној икони Пресвете Богородице и узнеше благодарност Богу Логосу (Речи) који се оваплотио од Ње. Потом и сама Владичица дође у Лиду, и, угледавши икону Своју и мноштво људи верујућих у Христа, Она се обрадова духом и даде тој икони Својој благодат и силу чудотворства.
Од тога доба прође много година када на престо грчко-римских царева ступи Јулијан Богоодступник,[27] који подиже жестоко гоњење на Цркву Христову. Знајући да у Лиди постоји чудотворна икона Пречисте, он посла тамо свога сродника, по имену такође Јулијана, са наређењем да помоћу каменосечних справа избрише ту чудотворну икону Мајке Божије. И тада се догоди дивно чудо: уколико се каменоресци труђаху да разним каменосечним справама истружу ту нерукописану икону, утолико боје и црте на чудесан начин све дубље продираху у камени стуб, и икона остајаше нетакнута. Пошто се дуго мучише и ништа не успеше, они беспомоћни отидоше. И шираше се глас о овој икони Пречисте Богородице по свима крајевима света, због превеликих и безбројних чудеса њених, и са свих страна непрестано се стицаху у Лиду мноштво верних ради поклоњења чудотворној икони Пречисте.
Након много и много година отпутова у Палестину ради поклоњења тамошњим светињама блажени Герман, потоњи патријарх цариградски.[28] Пошто се поклони гробу Господњем и осталим светим местима, он оде и у Лиду. Ту се поклони чудотворној икони Пресвете Богородице, и наручи једном иконописцу да му на дасци изради копију ове иконе. Када копија би готова, блажени Герман је однесе у Цариград, и чуваше је као неоцењиво благо, молећи се пред њом сваки дан. Затим у време цара Артемија, прозваног Анастасије,[29] он би, по вољи Божјој, изабран за патријарха цариградског. Но Лав Исавријанац,[30] ступивши после Анастасија на царски престо и показавши се ревностан иконоборац, подиже љуто гоњење на православне и протера са патријаршијског престола свјатјејшег патријарха Германа, бешчестећи га и злостављајући га. Изгоњен из цркве и патријаршије, свети Герман узе са собом две свете иконе: икону Христа Спаситеља и икону Пресвете Богородице, и то ону копију чудотворне иконе Лидске. Затим, пре но што седе у лађу и отплови у прогонство, он написа посланицу папи римском, свјатјејшем Григорију,[31] обавештавајући га о своме невином прогонству и о гоњењу православних од стране иконоборачког цара. Написавши ту посланицу, он на дебелој дасци Спаситељеве иконе издуби место и стави тамо запечећену посланицу, пошто претходно означи датум и час кад је написана. Затим, затворивши добро издубљено место, он са сузама целива свету икону Спаситељеву, и при том рече двапут: Наставниче, Наставниче! спасавај Себе и нас!
Рекавши то, он спусти икону у море. И света икона, пловећи морем дан и ноћ, стиже у древни Рим. А те ноћи свјатјејшем папи би откривено Богом о доласку Спаситељеве иконе у Рим. Стога папа, чим сунце грану, узе са собом свој клир, па са свећама и кадионицама кренуше лађом низ Тибар ка мору у сусрет Спаситељевој икони. Када стигоше на ушће Тибра у море, они угледаше икону где усправно иде по води. Пренеражени и у исто време веома обрадовани, они јој се побожно поклонише. При томе папа Григорије, обраћајући се чесној икони, са сузама говораше: Ако си, Господе, дошао к нама недостојнима, онда Те молимо: као што си преславно ишао по води, тако узиђи и на наше руке, јер ми недстојни не смемо да Те се дотакнемо.
Чим он то изговори, икона се одмах подиже увис, и летећи по ваздуху као птица, спусти се на руке архијереју. А он, са сузама радосницама целивавши је и одавши јој дужно поштовање, праћен клиром са псалмопјенијем понесе је у Рим и пронесе је по целом граду, да би сви могли видети ту божанствену икону. Затим је он постави у великој цркви светог врховног апостола Петра. Ту он извади из иконе патријархову посланицу, потпуно суву и недарнуту водом, прочита је, и дознаде шта злочестиви цар иконоборац почини у Цариграду. Из посланице свјатјејши папа дознаде још и то, да је та Спаситељева икона стигла к њима из Цариграда за један дан и ноћ. И сви величаху непостижну силу Божију. Тугујући због појаве иконоборачке јереси на Истоку и због прогонства свјатјејшег Германа, папа написа смелу посланицу непобожном цару, изобличавајући његову непобожност. А од Спаситељеве иконе у Риму биваху многа чудеса и исцељења људи од разноврсних болести.
Међутим свјатјејши Герман, видећи да иконоборци не престају са бешчешћењем и изругивањем светих икона, које они пљуваху, ломљаху, у блато бацаху, ногама гажаху, огњем спаљиваху, и осећајући да му се приближује крај, написа из свог заточења другу посланицу првопрестолнику римском, обавестивши га о безакоњима која се чињаху на Истоку. Онда на дасци иконе Пресвете Богородице, копије Лидске, издуби место, и брижљиво сакри у њему своју посланицу, ставивши претходно датум кад је посланица писана. Загрливши икону, и плакавши много, он рече: "Иди, Владичице, иди, и спасавај се бежећи сада не од Ирода у Египат него од звероподобних иконобораца у Рим; тамо ће благочестиви сачувати икону Твоју од гадних руку иконоборачких. Пређи ово велико и пространо море безбедно пловећи, јер носиш на рукама својим Створитеља неба и земље и мора. Путуј и спаси себе у рукама угодника Твог Григорија; а нас, који се злопатимо због чествовања светих икона, упокој у насељима праведних, и помени у небеским дворима Твојим".
Тако говорећи, и сузама квасећи свету икону, свети Герман је с љубављу целива, па је спусти у море. Икона заплови по мору брже од орловског лета, и стиже у Рим за један дан и ноћ. Те Ноћи папа би извештен Богом о доласку у Рим иконе Небеске Царице. Стога, уставши од сна, он са целокупним клиром крену светој икони Богоматере у сусрет као раније икони Спаситељевој, пловећи реком Тибар, са свећама и кадионицама. Када стигоше на ушће Тибра, они сви угледаше икону Божје Матере где стојећи усправно иде к њима по води. Папа пружи к њој руке своје, и икона се сама подиже и спусти на његове руке. Папа је с великом радошћу прими, поклони јој се и целива је, па се врати у Рим, дивећи се великим чудесним делима Божјим. Затим он отвори на икони удубљење, нађе у њему посланицу свјатјејшег патријарха Германа, прочита је, и дознаде да је икона јуче била спуштена у море. А жаљаше због светог Германа што тако велики светилник Цркве чами у заточењу, и плака много за њим. Свечесну пак икону Богоматере папа свечано пронесе по целоме граду, као раније и икону Спаситељеву, па је онда унесе у цркву светог апостола Петра и постави у олтару. И од тога доба биваху од те свете иконе разна чудеса и исцељења.
После тога прође још неколико година, у току којих у Цариграду беснијаху иконоборачки цареви и патријарси. Но сви они са срамом нестадоше, и на византијски престо ступи благоверни цар Михаило.[32] Пошто он беше малолетан, то царевином управљаше његова благочестива мајка, царица Теодора.[33] За њихова царовања иконоборска јерес би потпуно искорењена. (О овоме видети под 11. фебруаром, када се слави Св. Теодора).
У то време у Риму она икона Пресвете Богородице, коју свети Герман спусти у море и посла папи у Рим и која се налажаше у олтару цркве светога Петра, стаде се на очиглед свију сама од себе покретати и љуљати. То се понављало много дана, некада у време вечерњег богослужења, некада у време јутарњег, а некада у време Литургије. Због таквог чуда житеље Рима обузе и дивљење и страх, јер сматраху да је то предзнак неког гнева Божјег који иде на њих. У то време римским папом беше свјатјејши Сергије.[34] И једном, када он саборно вршаше богослужење у цркви светог апостола Петра, стаде се икона Пресвете Богородице силно покретати и њихати. Видећи то, сви се присутни препадоше, па громко вапијаху дуго: Господе, помилуј! - И пошто милост Божја би призивана дуго, икона престаде да се њиха. Али ускоро затим икона се поново стаде покретати, стварајући при томе шум, па се са свога места подиже у ваздух. Тада сви који беху у цркви, повикавши, слегоше се у олтар, и стадоше пружати руке своје ка икони, желећи да је прихвате, да не би пала на земљу и разбила се. Али је нико не могаше дохватити, пошто се она ношаше високо по ваздуху. Лагано, као ходајући кроз цркву, она се креташе ка излазу из цркве, ношена невидљивим анђелским рукама. Свјатјејши папа, са свим клиром и народом, у страху и трепету праћаше икону куда она иђаше. Дошавши на реку Тибар, икона се спусти на воду и заплови ка мору. Сав народ и папа кренуше обалом реке и, посматрајући одлазак иконе, сузних очију је праћаху. При томе папа, ронећи сузе, говораше: Авај нама, Царице! Авај нама, Госпођо! Куда одлазиш од нас, Божанствени Кивоте? Као што си некада дошла к нама по води, тако сада тим истим путем одлазиш од нас. Страх и трепет спопада нас због Твог одласка од нас: јер се бојимо да и нас у Риму не постигне гоњење од иконобораца, као што је постигло оне у Цариграду, те си и Ти отишла отуда. Када ће, о свемоћна Владичице, престати јеретичке буре и немири који смућују Цркву Христову?
То и много друго говораше папа ридајући и заједно с народом пратећи чудотворну икону, док се она не сакри од њихових очију, захваћена током брзе морске струје. После тога свјатјејши папа нареди да се ово славно чудо запише у црквеним летописима, да би спомен о њему остао за будућа поколења.
Међутим, света икона Пречисте Богоматере пловећи морем стиже сутрадан у Цариград и пристаде у пристаништу близу царских палата. Благоверни људи који се тамо десише, узеше је и однеше благочестивој царици Теодори. Примивши свету икону и дознавши да је нађена у морском пристаништу, Теодора рече да је то, вероватно, једна од оних икона које иконоборци, везавши их за тешко камење, беху побацали у море: сада пак, пошто су се врпце, којима је икона била привезана, одвезале или иструлеле, икона је испливала на површину. Тако заједно с царицом мишљаху и други.
Ускоро после тога благоверни цар Михаило и свјатјејши патријарх Методије упутише у Рим нарочите изасланике духовног и световног звања са писмима папи, у којима га позиваху у Цариград на сабор ради расматрања и осуде иконоборске јереси. Стигавши у Рим и предавши писма папи, они веома обрадоваше папу и све православне хришћане вешћу да је престала владавина иконоборске јереси. Потом и сами изасланици се испунише радошћу када дознадоше за велика чудеса која су се збила од чудотворних икона Спаситеља и Пресвете Богородице: како оне у дане свјатјејшег папе Григорија, најпре једна па потом друга, допловише морем у Рим, пуштене у море свјатјејшим патријархом Германом, и како недавно икона Пресвете Богородице сама се крену са места на коме беше утврђена и поново отплови из Рима. Записавши сва та чудесна збивања, изасланици означише дан одласка иконе Пречисте Богородице из Рима. А када се вратише у Цариград, они све то испричаше цару, матери његовој царици Теодори и патријарху Методију. Они се онда опоменуше иконе, нађене на морском пристаништу, и помислише: Није ли та икона допловила к нама из Рима?
Убрзо затим у Цариград допутоваше нарочити изасланици папини да на сабору буду представници римског епископа. Њима показаше икону Пресвете Богородице, нађену на морској обали, и они одмах познаше у њој ону чудотворну икону која недавно отплови из Рима. И са сузама припадајући к светој икони, они казиваху свима да је то та икона што отиде од њих из Рима. После тога изасланици погледаше у забелешке дан и час њеног одласка из Рима, и видеше да је света икона допловила у Цариград за један дан и ноћ. И сви прославише свемогућу Силу Божју. Тада свјатјејши патријарх Методије са целокупним клиром, у присуству цара и сената, узеше ту свету икону из царских палата и, праћени народом, свечано је пренесоше у Халкопратију,[35] и чесно је поставише у цркви Пресвете Богородице, радујући се тако чудесном дару Божјем. Од тога времена та чудотворна икона Мајке Божје би прозвана Римском, пошто из Рима доплови у Цариград. И биваху од ње чудеса премнога.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА, архиепископа суздаљског

Пострижник Кијево-Печерског манастира; затим отшелник, настанио се у пећини недалеко од Нижњег Новгорода, на обали Волге, основао половином четрнаестог века Нижегородски Печерски манастир. Огромним познавањем правила вере и строгим подвижничким животом, свети Дионисије стекао свеопште уважење. Он се много потрудио око искорењивања јереси стригољника. Године 1374. свети Дионисије би рукоположен светим митрополитом Алексијем за епископа Суздаљског; а затим произведен за архиепископа. Касније, изабран за митрополита целе Русије, он при повратку из Цариграда би задржан у Кијеву од стране кнеза Литовског. Налазећи се у затвору, он провођаше у молитви и срдачној скрушености све време до саме кончине своје, 15. октобра 1385. године. Свете мошти његове почивају у Кијеву у Антонијевим пештерама.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ДАВИДА

Преподобни Давид роди се у месту Ајвали у кидонијској области Мале Азије. Отуда дође у Свету Гору и постаде монах у скиту свете Богопраматере Ане. Затим га оци послаше у град Смирну да од хришћана скупи милостињу ради обнове храмова Преображења и Пресвете Богородице на Светој Гори. Са прикупљеним новцем врати се на Атон и обнови споменуте свете храмове. Но преподобног Давида беше захватила велика жеља да мученички пострада за Господа Христа и зато отиде сам у Магнезију (М. Азија) и пред Турцима на разне начине са смелошћу исповедаше своју веру у Христа. Турци га на то изудараше, разбише му главу и прогнаше га из свога места. Он се тада врати у Свету Гору и о свему исприча своме старцу, но овај му не даде дозволу за мучеништво "због непознатог исхода", како му рече. Преподобни тада отиде у Кареју да пита за савет епископа Панкратија (бившег Христупољског). Епископ му даде благослов и он отиде у Солун. У Солуну дознаде да се ту налази један бивши светогорски монах, који прелашћен беше примио Мухамедову веру, и пожури да га посаветује да се покаје и поврати у истиниту веру хришћанску. Када за то дознаше Турци одмах га ухватише и изведоше пред судију. Судија се уплаши да Давид заиста не обрати споменутог одступника, и зато брзо издаде заповест да се мученик погуби вешањем. Ово и учинише џелати турски и ноћу 26. јуна 1813. године обесише овог исповедника и мученика наше свете вере хришћанске. Његов спомен прослављају светогорски оци у скиту Свете Ане, а такође га прославља и митрополија у Солуну.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТИОНА

У миру се упокојио.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕРАПОНТА И МАКАРИЈА

У синаксару Цариградске Цркве ова два света мученика спомињу се заједно са светим мученицима Маркијем и Маркијом (о којима видети под 27. јуном).
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. По некима преподобни Давид је рођен и одрастао у Солуну. Али Јосиф Песмописац, који је најпре монаховао у Солуну и добро знао живот преподобнога, па му и Службу написао, ништа такво не говори.
2. Ово чудо описа Атанасије Париос; штампано са службом 1792., 1817. и 1842. године. Такође и у "Неон Лимонарион".
3. Антиохија - град у Сирији, на реци Оронти.
4. Цар Теодосије II Млађи - царовао од 408. до 450. године.
5. Спомен свете царице Пулхерије празнује се 10. септембра.
6. Влахерна - крај у Цариграду, у западном делу града. У време процвата Византијске империје Влахерна је била чувена на целом Истоку својим светињама; нарочито је Влахерна била позната по Богородичиној цркви, подигнутој Лавом Великим (457-474. год.); у његово време у ту цркву била је положена чесна риза Пресвете Богородице, пренета из Палестине; ту су још чувани у златном ковчегу омофор Пречисте Богоматере и део Њеног појаса.
7. Цар Ираклије - царовао од 610. до 641. године.
8. Подразумева се Хозрој II, из династије Сосанида; царовао од 590. до 621. године.
9. Овај се манастир налазио на периферији Цариграда.
10. Димитрије III Јованович владао као велики кнез у Москви од 1363. до 1388. године.
11. Митрополитовао руском митрополијом од 1382. до 1389. годнне, са прекидом од 1385. до 1388. године.
12. Варјашким Морем називало се тада Балтичко Море.
13. Језеро Нево - сада Ладошко Језеро.
14. Тихвинка је притока реке Сјас, која се улива у Ладошко Језеро с југоисточне стране; Тихвин је град у Новгородској губернији.
15. Василије IV Јованович, отац Јована Грозног, кнезовао од 1505- 1533. год.
16. Московску митрополитску столицу држао од 1542. до 1564. године.
17. Цар Јован IV Васиљевич, прозван Грозни, први се прогласио за руског цара и узео назив цара; царовао од 1533. до 1584. године.
18. Потркалиште (грчки: μίλιον; црквенословенски: поприште) износи хиљаду корачаја.
19. Подразумева се Симеон Бекбулатович, казански хан, крштени Татарин. Једно време (1574. год.) Грозни га посади на царски престо уместо себе, ма да је, разуме се, Симеон био само цар по имену. Кроз четири године он би прогнан из Москве и дат му на управу Твер и Торжок.
20. Василије Шујски, изабран од стране бојара после збацивања лажног Димитрија I, царовао од 1606. до 1610. године.
21. Варјаги = Швеђани.
22. Михаил Фјодорович Романов, изабран за цара сабором земства из целе Русије, ступио на престо 1613. године и царовао до 1645. године.
23. Тихвинска икона Богоматере је једна од најпознатијих и најпоштованијих икона Њених у Русији. Хиљаде и хиљаде поклоника стичу се сваке године к њој. Руски кнежеви и цареви су давали огромне прилоге Тихвинској обитељи. У обе престонице, у многим градовима и манастирима, па чак и сеоским парохијским црквама, налазе се копије ове иконе, прослављене такође чудесима. У Тихвинском манастиру врше се годишње двадесет и четири литије по околини са чудотворном иконом.
24. Јован VII Палеолог, царовао од 1379. до 1391. године.
25. Град у Палестини, на северозападу од Јерусалима, на путу за Јафу.
26. Тиберије царовао од 14. до 37. године после Христа.
27. Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. године.
28. Свети Герман био патријархом цариградским од 713. до 730. године.
29. Подразумева се император Анастасије II, који је царовао од 713 - 715.
30. Лав III Исавријанац - царовао од 716. до 741. год.
31. Свети Григорије био на папском престолу у Риму од 715. до 731 г.
32. Цар Михаило III ступио на престо 842. године, но почео управљати царевином самостално од 855. године; царовао до 867. године.
33. Супруга цара Теофила (824 - 842. год.); управљала царевином за малолетства сина свог Михаила: од 842. до 855. године.
34. Подразумева се папа Сергије II (од 844. до 847. год.).
35. Халкопратија - крај у Цариграду.