ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети пророк Исаија. Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету.

2. Свети Николај Чудотворац Мирликијски. Пренос моштију. У време цара Алексија Комнена и патријарха Николе Граматика, 1087. године буде тело свога светитеља пренето из Мира Ликијскога у град Бари, у Италији. То се десило због навале муслимана на Ликију. Светитељ се на сну јавио некоме чесном свештенику у Барију и наредио да му се мошти пренесу у тај град. У то време град Бари био је православан и под православним патријархом. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2020, Еп. нишки Г. Арсеније 2018, 

3. Свети мученик Христифор. Велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ИСАИЈЕ

Време пророчке службе светог Исаије било је тешко време у животу јеврејског народа. У дане овог великог пророка Израиљско царство је престало да постоји, а Јудејско је одживљавало своје последње године пред Вавилонским ропством. Овај болни удес, потчињење "изабраног народа" под тешку руку незнабожачких царева, био је јеврејском народу наказање од Господа зато што се одметнуо од Бога, све више и више тонући у безакоњу и идолопоклонству. Нарочито је Царство израиљско силно отступило од завета Божјег, због чега га убрзо и постиже казна, док је у Царству јудејском повремено блистала нада на бољу будућност. И што се у Јудеји није потпуно угасио огањ свете ревности по Богу, и што је Господ оклевао са казном, има се у главноме захвалити пророчкој делатности светог пророка Исаије.
Свети пророк Исаија беше из племена Венијаминова, од царскога рода. Роди се у Јерусалиму око 760 године пре Христа. Отац му Амос беше рођени брат Амасије цара Јудејског. Васпитан у страху Божјем и научен закону Господњем, Исаија када постаде пунолетан ступи у законити брак, узевши богобојажљиву жену која такође беше пророчица. Она му роди два сина. О томе сам свети пророк каже: Приступих к пророчици, то јест к супрузи мојој, коју узех за жену из збора девица што у храму Господњем до пунолетства свог служаху Господу; она беше врлинска и света, навикнута да се непрестано моли, и удостојена благодати пророчке због богоугодног живота свог (ср. Ис. 8, 3). Она би назвата пророчицом са два разлога: прво, што беше пророкова супруга, и друго, што и сама доби од Бога дар пророковања. И она заче од мужа свог светог Исаије пророка, и роди сина. Стога Исаија говори: Ево ја и деца коју ми даде Бог (Ис. 8, 18). Овде, по мишљењу тумача, свети пророк говори о својој рођеној деци. Још се у Књизи пророка Исаије помиње син његов Јасув (Ис. 7, 3). А блажени Јероним прича по јеврејском казивању и то, да је свети Исаија био по мајци дед цару Манасији, мучитељу свом, јер се Манасија роди од кћери његове Офовије, удате за цара Језекију.
Свети Исаија би призван на пророчку службу у време цара Јудејског Озије. А цар Озија беше син цара Амасије, рођеног брата Исаијиног оца Амоса. И свети Исаија пророкова у дане цара Озије, и у дане Озијина сина цара Јоатана, и у дане Јоатанова сина цара Ахаза, и у дане Ахазова сина цара Језекије, и у дане Језекијина сина цара Манасије, од кога и пострада. А шта је и како је пророковао свети Исаија, јасно нам показује његова опширна књига. Из ње се јасно види и његов богоугодни живот. Јер он постаде толико мио Богу, да се удостоји и Бога видети где седи на престолу високу и издигнуту, а око Њега стајаху шестокрили серафими кличући: Свет, свет, свет је Господ Саваот[1]; пуна је сва земља славе његове. И задрмаше се прагови на вратима од гласа којим викаху, и дом се напуни дима. Када то свети Исаија виде, он се напуни великога страха, и рече себи: Јаох мени, јер се ја човек нечистих усана, и који живим усред народа нечистих усана, удостојих да својим очима видим Господа Саваота. Тада к преплашеном пророку би послат један од серафима држећи у руци жив угљен, који клештима узе са олтара, и дотаче се уста његових говорећи: Ево, ово се дотаче уста твојих, и Господ ће узети безакоња твоја, и грехе твоје очистиће. Потом свети Исаија чу глас Господњи који му говораше: Кога ћу послати? и ко ће нам ићи? Исаија рече: Ево мене, пошљи мене. И посла га Господ к људима својим, да грешницима саветује покајање, и да им објави ствари онога света, то јест различне казне ако се не покају, а милост и опроштај ако се обрате Богу покајањем (Ис. 6, 1-11).
После овог виђења отпочину на светом Исаији Дух Божји, који му откриваше тајне садашњости и будућности и крепљаше га у мучној борби за правду Божју међу богоборним сународницима његовим. И пророковаше свети Исаија о разним предметима: о освојењу Галилеје и Самарије од Асираца, о најезди Сенахерима на Јудеју, и о разорењу многих земаља и градова путем разноврсних ратова. Но нарочито је пророк Божји пророковао о Христовом зачећу и рођењу од Пречисте Дјеве ради спасења рода људског. О томе он говори: Ето девојка ће зачети и родиће Сина, и наденуће му име Емануило, што значи: с нама Бог (Ис. 7, 14). Изаћи ће шибљика из стабла Јесејева (то јест Пречиста Дјева), и изданак из корена његова изникнуће (тојест Христос); и на њему ће почивати Дух Божји (Ис. 11, 1-2). Дете нам се роди, син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће му бити: весник великог савета, Бог силни, отац вечни, кнез мира (Ис. 9, 6). А о страдању Христовом он предсказа ово: Он болести наше носи и немоћи наше узе на се; би рањен за грехе наше и мучен за безакоња наша; кар беше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо; као овца на заклање вођен би и као јагње немо пред оним који га стриже не отвара уста своја (Ис. 53, 4-7). А о крсту Христовом он унапред објави ово: Слава Ливанска теби ће доћи, кипарис, јела и кедар, да украсе место светиње моје, - говори Господ - да бих прославио место ногу својих (Ис. 60, 13). Затим о страшном другом доласку Христовом он претсказа ово: Гле, Господ ће доћи као огањ, и кола ће му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном. Јер ће Господ огњем судити свој земљи (Ис. 66, 15-16).
Свети Исаија живљаше презрен од света, јер иако бејаше рођак царевима јудејским и могаше имати огромна богатства и славу овога света, он ипак све то презре Бога ради. И са богоугодном супругом својом он живљаше у добровољном сиромаштву и смирењу, и у великом уздржању и мучењу тела; одећа његова беше сура врећа на голом телу, једно ради смирења, друго ради умртвљења тела, и треће ради примера покајања грешним људима. И таквим смирењем он мољаше Бога за грешне људе. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под Асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога свевишњега. Тада рече Господ: Како иде слуга мој Исаија го и бос за знак и чудо што ће бити до три године Мисиру и Етиопији, тако ће одвести цар Асирски у ропство Мисирце и Етиопљане у сужањство, децу и старце, голе и босе и голих задњица, на срамоту Мисирцима (Ис. 20, 1-6). И ово пророчанство Исаијино убрзо се испуни: Асирски цар Сенахерим, чувши да Етиопски цар Тарак иде на њега помажући Јудејцима, окрену се противу њега, победи га, освоји и оплени земљу Египатску и Етиопску, па онда поново навали на Јудеју освајајући њене градове. И хваљаше се да ће Јерусалим заузети, и хуљаше Бога вишњега преко војводе свог Рапсака, кога са великом војском посла на Језекију.
Свети Исаија беше и велики чудотворац: када у Јерусалиму за време опсаде од туђинаца беше велика беда, а нарочито оскудица у води, свети пророк Исаија молитвом својом изведе извор воде испод горе Сиона, и тај извор би назван Силоам, тојест послан, као од Бога, жедним људима ради молитве пророкове. Чудесан беше тај извор, јер воду даваше само Јудејцима, а за странце биваше сув. Исто тако свети пророк молитвом својом избави град Јерусалим од опсаде варварске. Јер једне ноћи изиђе анђео Господњи и поби у околу Асирском сто и осамдесет пет хиљада; и кад усташе ујутру, а то све сами мртваци. Од тога се препаде Сенахерим и побеже са стидом од Јерусалима, и остаде у Ниневији где и убијен би од својих синова.
Још свети Исаија исцели цара Језекију од болести којом се разболе на смрт, и извести цара Језекију од стране Господа, да му се ради молитве и суза додаје његовом веку петнаест година. И као доказ истинитости тога Господ поврати сунце за десет степени по степенима по којима беше сишло (4 Цар. 20, 1; Ис. 38, 4 и 5). И би дан тај дуг, слично дану у који Исус Навин заустави сунце побеђујући непријатеље. Ово чудо удиви сав свет, и цар Вавилонски Меродах Валадан син Валаданов, посла изасланика са писмом и даровима у Јерусалим цару Јудејском Језекији, пошто беше чуо да је био болестан на смрт па оздравио; и питаше га за чудо односно сунца, јер и за то беше чуо цар Вавилонски. Језекија се веома обрадова изасланицима цара Вавилонског, и показа им све ризнице своје; али то не би по вољи Господу. Тада дође к цару Језекији свети пророк Исаија и рече му: Шта видеше у твом двору људи који дођоше из Вавилона? Језекија одговори: Видеше све што има у мом двору; није остало ништа у ризницама мојим да им нисам показао. На то му рече Исаија: Чуј реч Господа над војскама: Ево иду дани, вели Господ, кад ће се однети у Вавилон све што има у кући твојој, и што су сабирали оци твоји до данас, неће остати ништа. И синове твоје, који ће изаћи од тебе, које ћеш родити, узеће да буду дворани у двору цара Вавилонскога (Ис. 39, 1-7). Ово се пророштво светог Исаије зби касније, а цар Језекија сконча у миру, и би сахрањен поред својих предака.
После кончине цара Језекије поче царовати син Језекијин Манасија, коме беше дванаест година. И чињаше што је зло пред Господом. Јер када одрасте он стаде ходити не по заповестима Господњим, него по гадним делима незнабожаца: подиже храмове идолима и жртвеник Ваалу, и клањаше се идолима, и храм Господњи оскврни идолским жртвама, и синове своје проведе кроз огањ, као што чињаху идолопоклоници, и врачаше и гаташе, и исквари људе Господње привевши их идолопоклонству, и убијаше оне који не пристајаху уз њега, и проли веома много невине крви, док не зали Јерусалим крвљу до гуше (Ис. 21, 1-6). Изобличаван и ружен због тога од светог пророка Исаије, он се распали јарошћу; исто тако и кнезови јерусалимски, и многи од народа, напунише се гнева на пророка Божјег. А он, изобличавајући их за тешке грехе, називаше их кнезовима содомским: Чујте реч Господњу, кнезови Содомски; послушајте закон Бога нашега, народе Гоморски! (Ис. 1, 10). Овако их називаше пророк Божји због њихове покварености, пошто гадним делима својим беху слични Содому и Гомору.
Не подносећи такво изобличавање, сви они заједно са царем својим искаху да убију светог пророка. И заиста, по наређењу цара Манасије свети пророк Исаија би преструган дрвеном тестером ван Јерусалима. Тако, велики пророк Божји мученички сконча у дубокој старости, када му беше сто двадесет и шест година. А Исус син Сирахов овако велича светог пророка Божјег Исаију: Руком Исаијином Господ избави људе своје, уништи војску Асирску, и сатре их анђео његов, јер Језекија учини што је добро пред Господом и учврсти се на путевима Давида оца свога, што заповеди Исаија пророк, велики и веран у виђењу свом. У дане његове поврати се сунце, и додадоше се године царевом веку; духом великим он виде оно што ће се десити најпосле, и утеши тужне у Сиону; чак показа вековечне тајне (Ис. Сирах. 48, 23).
После убиства светог пророка Исаије неки богобојажљиви људи узеше његово чесно тело и погребоше га близу оног Силоамског извора што га свети Исаија изведе молитвом. А тамо га погребоше, да би молитвама пророка Божјег Исаије и после његове смрти непресушно текла вода из Силоамског извора. Покрај тог извора би подигнута бања, у коју касније Господом Христом би послан да се умије и прогледа слепац од рођења коме Господ помаза очи калом од пљувачке. Та вода и данас има извесну целебну силу, јер посетиоци светих места јерусалимских причају да Сарацени, који по попуштењу Божјем живе тамо, а чија тела по природи својој заударају, умивају своју децу у води Силоамској, и сами се мију, те тако одгоне донекле тај смрад. Усто и онима који пате од очију бива велика помоћ од те воде, молитвама светог пророка Исаије а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА

Овај свети мученик[2] пострада 249 године, за време цара Декија (249-251 г.). О њему се причају неке чудне и необичне ствари, тојест да је био псетолик: κυνοπρόσωπος[3] - и да је пореклом из земље људождера. У рату он би заробљен од једног војводе. Пошто није могао да говори, он се помоли Богу, и Господ му посла анђела свог који му рече: Буди јунак, Репреве! (такво му беше прво име). Онда се анђео дотаче уста његових и учини те стаде слободно говорити. Затим оде у један град и изобличи незнабошце што гоне хришћане. Због тога би бијен од поглавара Вакхиа. Но светитељ на то одговори Вакхиу: Добровољно и смирено примам ударце и не противим се, следујући заповести Христовој. А кад бих ставио у покрет мој гнев и јунаштво, онда не би могао отстојати ни ти нити сила самога цара, јер је царева сила слаба и ништавна према мојој сили.
После тога, цар, бојећи се мученика и због силе његове и због ружноће лица његова, посла двеста војника да га доведу к њему. Мученик не ношаше у рукама оружје, но имађаше само један суви штап. И кад иђаху путем, тај суви штап процвета у рукама светог мученика. Но пошто за време путовања понестаде хлеба војницима те немаху шта да једу, светитељ се помоли Богу и изобилно умножи оно неколико хлебова што им беху остали. Поражени овим необичним чудом, војници повероваше у Христа. И кад стигоше у Антиохију, сви заједно са светитељем бише крштени од епископа антиохиског, светог свештеномученика Вавиле[4]. И тада светитељ место имена Репрев доби име Христофор. А када би изведен пред цара на суд, видевши га цар се препаде, и од страха паде у несвест. Но дошавши потом к себи, цар одлучи да светитеља придобије вештином и да му ласкама промени расположење, еда би га на тај начин одвојио од вере у Христа, пошто не смеђаше да га на то побуђује застрашивањима. Шта онда он учини? Дозва две жене, Калинику и Акилину, лепе лицем али блуднице и развратнице расположењем, које беху веома веште у завођењу и залуђивању људи на телесно спаривање. Овим женама цар нареди да иду код светитеља и да употребе сву своју вештину како би га привукле да их заволи, јер рачунаше неваљалац да на тај начин одвоји мученика од Христа и приволи га да принесе жртву идолима. Али догоди се супротно ономе што смераше цар: свети Христофор научи вери у Христа ове две блуднице и одврати их од идолопоклонства. Онда се оне вратише к цару и изјавише да су хришћанке. Зато их цар врже на страшне муке. И оне блажене, подневши храбро ужасна мучења, примише венце мучеништва.
То силно разјари цара, и он нареди те доведоше преда њ светог Христофора, кога он стаде исмевати и вређати због ружноће и необичности лица његовог. Но светитељ му на то одговори да је он обиталиште ђавола, што и само његово име Декије означава. Онда нечовечни тиранин осуди на смрт оних двеста војника које он беше послао да ухвате светитеља и који беху поверовали у Христа. Погубљени од цара, ови блажени мученици добише венце мучеништва.
После тога цар нареди да светог Христофора клинцима прикују за железну постељу, па да испод постеље наложе ватру. То би одмах учињено, али светитељ не само остаде неповређен, него се осећаше као да беше на неком весељу и одмору, и причаше неке необичне ствари, које многим присутним неверницима изгледаху невероватне и немогућне, а вернима и паметнима - потпуно вероватне и лако могућне. Причаше дакле блажени мученик како види једног човека, висока раста, лепа лица, одевена у белу одећу, из лица му се лије светлост јача од сунчане, на глави има блистав венац, око њега стоје пламеновидни војници са којима се боре неки други црни и ружни војници, и изгледа да ови последњи побеђују. Но касније, онај страшни војвода се окреће са гневом, збуњује и побеђује све оне црне нападаче, и тако задобија над њима власт и силу.
Слушајући то, и усто видећи светитеља на ужареној железној постељи неповређеног, многи од присутних људи повероваше у Христа, и скинуше светитеља с постеље. Зато сви беху посечени од царевих војника. После тога светом Христофору везаше камен о врат и бацише га у бунар. Но анђео Господњи извади га из бунара и ослободи. Тада безбожни тиранин, још увек бесан од гнева, нареди те светитељу обукоше ужарену металну одећу. Напослетку нареди те му мачем отсекоше главу. И тако блажени мученик прими венац мучеништва. Његово свето тело откупи од војника Петар, епископ Аталијски, и сахрани га у свом граду.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КАЛИНИКЕ И АКИЛИНЕ

Поверовале у Господа Христа преко светог мученика Христофора. Зато их цар стави на страшне муке, и оне пострадаше за Христа.[5]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕПИМАХА НОВОГ И ГОРДИЈАНА

Обојица из Рима. Епимах пострада у Александрији 250 године; свете мошти његове пренесене у Рим на кратко време пре Гордијанова мучеништва, и положене тамо у катакомбама њиховог имена. - За неустрашиво исповедање Христове вере свети Гордијан би страховито мучен, па најзад мачем посечен 362 године.

ПОВЕСТ О ПРЕНЕСЕЊУ ЧЕСНИХ МОШТИЈУ СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА, АРХИЕПИСКОПА МИРЛИКИЈСКОГ[6]

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену,[7] и при цариградском патријарху Николи Граматику[8], би најезда Измаиљћана[9] на грчке покрајине. Почевши од Херсона[10] ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари[11]. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.
То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.
После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.
Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.
И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду - двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. - О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.
Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву[12] и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.
И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро.[13] То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НИКОЛАЈА НОВОГ

Овај преподобномученик роди се на Истоку, од родитеља благородних и побожних. Још измалена избегавао је дружење са својим вршњацима, а радо је општио са старцима и паметним људима. Када постаде пунолетан, он би узет у царску војску, пошто беше врло храбар. За кратко време он у биткама показа таква јунаштва, да постаде свима познат и славан. Ова слава његова допре и до ондашњег цара грчког. Цар позва Николаја к себи у двор. Видевши да је паметан и врло отресит, цар га постави за војводу једне покрајине, и даде му на службу потребан број војника.
Ускоро се житељи Тесалије побунише против давања царских дажбина. Цар посла са Истока војводе, међу њима и овог Николаја, да угуше побуну. Са својим војницима Николај удари на Солун, главни град Тесалије, освоји Солун, и натера Солуњане да цару плаћају данак, као што су му и раније плаћали. Војвода Николај затим крену на Ларису; у борбама око Ларисе, његов живот беше у опасности. Он се размисли, па презре свет и све што је у свету, и оде у тамошњу планину Вунену. Нашавши тамо неке монахе подвижнике, он се и сам замонаши. И заједно са тим монасима он се подвизаваше постом, молитвом, бдењем и сваком другом тескобом и подвигом.
Али добромрзац ђаво, не подносећи живот ових монаха, диже против њиховог краја безбожне Аваре из западних покрајина. Када ови Авари, пустошећи и пљачкајући, стигоше у околину Ларисе, они многе хришћане стадоше мучити и приморавати да се одрекну Господа Христа и поклоне идолима. Док се то догађало, преподобни Николај се заједно са својим саподвижницима, којих беше дванаест на броју, мољаше Господу. И једне ноћи дође им Анђео Господњи и рече им да се спреме за мучеништво ради Христа и за венце мученичке.
После неколико дана Авари стигоше у скит ових монаха, ставише на разне муке преподобне оце, и најзад им главе отсекоше. А овог преподобног Николаја, видећи да је леп по телу и паметан по души, стадоше му ласкати и наговарати га да се одрекне Христа и да служи идолима. Али пошто свети подвижник остаде чврст у вери, варвари га најпре тако немилосрдно бише, да се два и три пута изменише они који га бијаху. Затим га обесише о дрво, па стрелама гађаше. Онда га копљима тукоше. Најзад, увидевши да је немогуће покренути га од његове вере у Христа, они му мачем главу отсекоше.
Тако овај славни војник Христов прими мученички венац. А његове свете мошти остадоше несахрањене у тој шуми, чуване од Анђела Божјих. Касније их сам светитељ откри на чудесан начин. И оне до данашњега дана исцељују кљасте и богаљасте, и све друге разноврсне болеснике, који им са вером прибегавају.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ШИО (= СИМЕОНА) МГВИНСКОГ

Родом из Антиохије Сиријске, ученик светог Јована Зедазнијског[14], он је заједно с њим, по наређењу Божјем, отишао у Грузију ради ширења вере Христове. И тамо, трудећи се на њиви Божјој, предавао се најстрожијим подвизима монашким. Живео је у пећини, коју је сам издубио у стени. Ту је њега нашао велможа Евагрије. Усхићен подвизима христочежњивог подвижника, велможа га умоли да га прими за свога ученика. И уз помоћ овог свог ученика преподобни Шио устроји манастир, који је некада имао мноштво монаха и називао се, по имену оснивача, Мгвински, и налази се на триестак километара од Тифлиса. Преподобни Шио је откривењем Божјим унапред сазнао час свога упокојења; а упокојио се у седмом веку. Свете мошти његове и сада служе као заштита и одбрана манастира, који је једини остајао читав усред честих опустошења Грузије.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Саваот значи: Господ над војскама.
2. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора.
3. Вероватно је овај свети имао обично, само врло ружно, псетолико лице.
4. Слави се 4 септембра.
5. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог мученика Христофора.
6. Житије св. Николаја Чудотворца налази се под 6 децембром. Ово празновање преноса моштију Св. оца Николаја врши се у Грчкој 20 маја, и то не у свим крајевима Грчке, него само на Крфу и још понегде.
7. Алексије I Комнен владао византијском царевином од 1081 до 1118 г.
8. Никола III Граматик патријарховао од 1084 до 1111 године.
9. Овде се под Измаиљћанима подразумевају источни једноплемени муслимански народи: Турци, Печењези, Половци.
10. Стари град на Криму, око Севастопоља.
11. Град Бари налази се на југу Италије, на западној обали Јадранског Мора, у покрајини Апулији. Становништво јужне Италије било је издавна грчко. Крајем деветога века ту се утврдила власт грчкога цара. Године 1070 град Бари заузеше Нормани, северно племе германско, али се и после тога у неким апулијским манастирима сачувала православна вера и богослужење, и они су дуго били потчињени цариградском патријарху.
12. Та црква постоји и данас и у њој почивају и данас мошти светог оца Николаја, мада сакривене од народа.
13. Преподобни Никодим Светогорац, који овај синаксар о преносу моштију Св. Николаја преведе са словенског језика на грчки, вели да је свето миро из моштију светитеља Николаја престало истицати у Барију од онда када је западна латинска Црква одступила од православне вере и догмата Светих Отаца.
14. Његов спомен 7 маја заједно са осталим Грузинским оцима.