Страшни суд! Судија иде на облацима, окружен безбројним мноштвом небеских бесплотних сила. Трубе се чују на свим странама земље и подижу мртве. Уставше мноштво ходи на одређено место, ка престолу Судије, предосећајући већ унапред какву ће пресуду о себи чути. Јер, свакоме ће дела бити написана на челу, и сам човеков изглед ће одговарати његовим делима и наравима. Деоба на десне и леве ће да се изврши сама по себи. Најзад се све поделило. Настало је дубоко ћутање. Још један трен, и чуће се коначна одлука Судије – за једне: „Приђите!“, а за друге: „Одлазите!“ Помилуј нас, Господе, помилуј нас! Нека буде милост Твоја на нама! Но, тада ће већ бити касно да се тако узвикује. Сада је нужно да се потрудимо да сперемо са нашег бића оне неповољне ознаке које су на њему написане услед греха. А тада ни реке суза, које бисмо били готови да пустимо ради умивања, неће ничему послужити. Стога заплачимо сада барем потоцима, ако не рекама суза. А ако не ни потоцима, оно барем кишним капима. А ако чак ни то немамо, скрушимо се срцем и, исповедивши своје грехе Господу, измолимо опроштај, дајући завет да га више нећемо жалостити нарушавањем Његових заповести. Затим поревнујмо да верно испунимо завет.