Позивајући нас да га следимо са крстом, Господ ближе одређује сам пут, одстрањујући главне препреке на њему, и то не спољашње, него унутрашње, које се корене у човековом срцу. Ако хоћеш да идеш за мном – као да говори – прво, немој жалити себе. Јер, ко буде жалио себе – погубиће себе. Друго, не везуј се љубављу за ствари, јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Треће, не устручавај се због онога што ће рећи или због тога како ће на тебе гледати други, јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом грешном и прељуботворном, и Син ће се Човечји постидети њега када дође у слави Оца свога са светим анђелима. Саможаљење, љубав према имању и стид пред лицем човечијим јесу три главна ланца којима се човек држи у оквирима небогоугодног живота, на путу страсти и греха. Они су главна препрека која омета обраћење грешника. Они су главни предмет духовне борбе у човеку који се каје и који је већ почео да приноси плодове покајања. Док се те везе не покидају, нема много изгледа на хришћански живот. Наиме, све дотле он ће бити пун саплитања и падова, ако и не увек спољашњих, а оно свакако унутрашњих. Стога, нека свако на себе погледа пажљиво. Ако у себи нађе нешто од реченога, нека се потруди да се ослободи, иначе нека се не нада да ће доспети до савршенства у Христу, макар по спољашњости и био сасвим исправан.