Ако ви не опраштате другима сагрешења према вама, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша, рекао је Господ (Мк.11,26). Ко је тај што другима не опрашта? Праведник, или онај који себе сматра таквим? Ономе ко себе сматра праведником остаје само да суди о другима, да проналази приговоре и тражи казне за кривце. Ономе, пак, ко се oceћa грешним, зар је стало до других? Његов се језик неће покренути на осуђивање другог, нити на захтевање надокнаде од њега, будући да га његова властита савест непрестано изобличава и непрестано му прети праведним судом Божијим. Шта, зар је боље грешити него праведновати? Не, увек ревнуј за праведност, али при свој својој праведности сматрај себе непотребним слугом, и то не двосмислено (при чему би испред стајала мисао о непотребности, а позади се скривало осећање праведности), него уз потпуно свесно осећање личне грешности. Када дођеш до тог степена (што без труда неће бити могуће, будући да се он не стиче одједном), нећеш више тражити кажњавање брата, ма колико да ти сагреши, с обзиром да ће ти твоја савест говорити: „Заслужујеш не само то, него и много више“. И опростићеш. Опростивши, пак, и сам ћеш се удостојити опроштаја. И тако за читав живот: опроштај за опроштајем. Због тога ћеш и на Суду добити свеопроштај.