2. Кор. 181 (6:1-10)

Браћо, сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију; јер говори: У вријеме погодно послушах те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења! Никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, него се у свему показујмо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама; у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдјењима, у постовима, у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемјерној, у ријечи истине, у сили Божијој, са оружјем праведности десним и лијевим, у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и истинити, као незнани и познати, као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују.

Лк. 33 (7:36-50)

У време оно мољаше Исуса један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. А њој рече: Опраштају ти се гријеси. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта? А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.