Еф. 221 (2:14-22)


Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.


Лк. 39 (8:41-56)

У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Свети Николај охридски и Жички - Омилије

 


ВАСКРСЕЊЕ ЈАИРОВЕ КЋИ


    Вера нема никакве везе са уобичајеним датостима. Она пружа могућност за један нови однос. Она је нада, ишчекивање и могућност ка свему новом и лепом, ка новом животу. Исус нема никакве везе са смрћу већ са животом. Христов однос према младој Јаировој кћери је друге природе, оне која се не може оствари другачије до даривањем новог живота. Зато и васкрсење ступа на сцену као природна последица заједничења са Христом. И док сви остали ридају, „сви плакаху и јаукаху“, и сви потврђују да „умрла је“, Господ има други осећај према овоме догађају и једно друго сагледање случаја ове младе Јаирове кћери. Вера гледа с оне стране смрти. 
    Васкрсење Јаирове кћери је једно од три догађаја васкрсења која су забележена у Светим списима. Једно од њих је оно које говори о васкрсењу сина наинске удовице. У удовичином граду, где владају смрт и туга, Христос поново доноси радост и живот. Друго васкрсење је ово Јаирове кћери. У оба случаја говори се о смрти два млада бића који по својој природи не би требало да имају никакве везе са смрћу већ једино са животом. И треће васкрсење се односи на једно младо биће, а то је Исусов пријатељ Лазар. Господња љубав према пријатељу не дозвољава смрт Мартине и Маријине наде, али ни смрт живота свога пријатеља. У свим овим случајевима појам васкрсења је, коначно, једно другачије сагледавање живота и света од стране Исуса Христа. У свом благоделатном приступу свету Он не чини никаква разликовања, бил да се ради о некој небитној и сиротој удовици или пак о важној и познатој личности јудејске заједнице, као што је то Јаир који се, може бити, и супроставио новом тумачењу Мојсијевог закона од стране новог Учитеља. Исус Христос је живот и васкрсење.


    Исцелење крвоточиве жене

    У овом случају није само болест та која отежава положај сироте жене и која може свакога тренутка да је пошаље у смрт. Постоји и једно тумачење течења крви неке жене које је засновано на „закону“. Пре свега, „законски“ гледано,  течење крви означава носиоца злих духова. Затим, ово значи да је жена нечиста, не само телесно већ и духовно, те јој није дозвољен излазак из куће и живот у заједници. Звог своје болести жена из ове приче је, сходно менталитету онога времена, осуђена на константно отуђење и презрење. Није случајно јеванђелиста нагласио како је жена Христу пришла тајно, у страху и „дрхтећи“ како се не би приметило њено присуство на сабрању свих ових људи, а нарочито њена намера да се дотакне одеће Господње, све у нади не би ли се исцелила. Овим својим отварањем, закључује Лука, „одмах оздрави“ жена. И из једног битовања, презреног и проклетог, одмах постаје „кћи“ Божја. Нечиста и грешна жена поново задобија место које јој припада, близу Христа као дете Божје, али и у заједници као здраво биће. Исцелење крвоточиве жене је један вид поновног успења у живот, исто као и васкрсење једног мртвог бића. Два догађаја имају унутарње јединство, зато их јеванђелиста и наводи заједно. Христово присуство не представља просто исцелење и утеху. То је искупитељско и спасоносно присуство. Живот има непосредно везе са васкрсењем, а васкрсење је је поновни узлазак у живот. То значи ново стварање и обнову човека и света. Христова чуда и васкрсавања су интервенције које ствари приводе поново к њиховој правој природи, животу. Оно што је битно у свим овим случајевима је да Христос у свом обраћању свету не чини никакву дискриминацију. Једино што се тражи је чедност и једноставност у приступању Њему. Јеванђелиста Лука наглашава да „одмах“ оздрави крвоточива жена и „одмах“ устаде кћи Јаирова. Све одмах бива Христовим присуством. Све се одмах савршава нашим одговором на Његову љубав.


    Шта сејеш то ћеш и жњети

    Читање Апостола овога дана нам даје решење и одговор на питања живота. Да се болесна жена затворила у себе, да је судбински прихватила презрење света и да се предала усуду своје историјске судбине, без свог личног двига ка Исусу у нади и вери, њена смрт била би низбежна. Али и Јаир, да је остао заробљен у својим религијским убеђењима, у ставу који му је био наметнут од стране окружења, као старешини синагоге, и да није приступио Христу унижено молећи милост, смрт његове кћери би се остварила у свом коначном облику. Наш живот и пут зависе од наших одлука и дела. Врло једноставно нам апостол Павле поручује у данашњем читању: „Ко шкрто сије, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети».

извор „Фони Кириу“, изд. Апостолики диакониа
са Грчког протј. Дејан Јовановић