Флп. 242 (2:17-23)

Браћо, да ми не буде узалуд трчање, нити труд узалуд. Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем. 18. Исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном. 19. А надам се у Господа Исуса, да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим дознавши како сте ви. 20. Јер немам никога тако сродне душс који би се толико искрено бринуо за вас. 21. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса. 22. А његову освједочену вјерност зиате, јер је као дијете оцу са мном служио јеванђељу. 23. Надам се, дакле, да ћу њега послати одмах чим видим шта ће са мном бити.

Лк. 27 (6:37-45)

Рече Господ: не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се. 38. Дајите, и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити. 39. И каза им причу: Може ли слијепац слијепца водити? Неће ли оба пасти у јаму? 40. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши, биће сваки као и учитељ његов. 41. А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш? 42. Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега. 43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. 44. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине. 45. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.


Мисли за сваки дан у години - Свети Теофан Затворник



Тумачење преподобног Јустина Ћелијског посланице Филипљанима

2,17-18

Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. "Радост спасења" (Пс. 50,12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову "радост спасења", славни апостол одлучно захтева од њих: "радујте се са мном": ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.

2,19

Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива.

2,20

Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима - ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?

2,21

Отуда што "сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса": сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи "што је њихово" и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: "Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је" (Мт. 16,25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25). Јер шта је то "што је Христа Исуса", што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Јн. 3,14-17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

2,22-24

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се "истински бринути" за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.