1 Кор. 159 зач. (XV, 12-19).

Браћо, ако се Христос проповиједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша. А показујемо се и лажни свједоци Божији што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.

Мт. 84 зач. (XXI, 18-22).

У вријеме оно, враћајући се Исус у град огладње; и угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква! А Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете.



Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је смокву осудио на бесплодност због тога што је била покривена лишћем а није имала плодова, иако је, судећи по њима, требало да их има (Мт.21,18-22). У примени на хришћански живот, лишће означава спољашња дела благочашћа и спољашње подвиге, док су плодови - унутрашња раслоложења. По правилу треба да је овако: први треба да произилазе из других. Или, нисходећи немоћима, у крајњој мери: други треба да се развијају заједно са првим. Међутим, када су први присутни, а других нема ни у заметку, јавља се лажни живот: човек личи на нешто, иако није оно на шта личи. У почетку се, можда, и нема таква несрећна намера у памети. Касније се, међутим, она јавља приметно и сама устројава живот на себи. Ко сувише полаже на спољашњост и постаје пристрасан према њој, прекинуће пажњу према срцу. Код њега духовна осећања постају глува и у њега се усељава хладноћа. На таквом степену духовни живот замире. Остаје само привид благочашћа, лишен његове силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра је све обрнуто. Последица таквог стања је духовна бесплодност: чине се дела, али све само мртва дела.