1.Тим. 285(4:9-15)

Чедо Тимотеју, ово је истинита ријеч и достојна свакога примања; 10. Јер за то се и трудимо и бивамо срамоћени, јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних. 11. Ово заповиједај и учи. 12. Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. 13. Докле не дођем пази на читање, утјешавање и учење. 14. Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старјешина на тебе. 15. Ово проучавај, у овоме стој, да се напредак твој покаже у свему.


Лк. 94 (19:1-10)

У вријеме оно, дође Исус Јерихон. 2. И гле, човјек звани именом Закхеј, и он бјеше старјешина цариника, и бјеше богат. 3. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер бјеше малога раста. 4. И он потрчавши напријед, попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. 5. А кад Исус дође на оно мјесто, погледавши горе, видје га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. 6. И сиђе брзо; и прими га радујући се. 7. И сви који видјеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грјешнога човјека. 8. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. 9. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов. 10. Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено.




Свети Николај Српски

Ко хоће да види Христа, мора се духом дићи високо изнад природе, јер је Христос већи од природе. Једна висока планина лакше се види с брда него из долине. Закхеј је био мален, па обузет жељом да види Христа попео се на дрво високо.

Ко хоће да се сретне с Христом, мора се очистити, јер се срета са Светитељем над светитељима. Закхеј је био упрљан среброљубљем и немилосрђем, па је при сусрету с Христом пожурио да се очисти покајањем и делима милосрђа.

Покајање је напуштање свих распутних путева, којима су ходиле човекове ноге, и човекове мисли и жеље, и повраћање на нов пут, на пут Христов. Но како ће се покајати грешан човек док се у срцу своме не сретне с Богом и не застиди себе? Пре него је мали Закхеј видео Христа очима, он се срео с њим у срцу свом и застидео од свих путева својих.

Покајање и бол од самообмане којом се грешан човек дуго уљушкавао, дуго предуго, управо дотле док није осетио бол од самообмане. Но сам тај бол води очајању и самоубиству, ако с њим није везан и стид и страх од Бога. Само тада тај бол од самообмане није убитачан него лековит. Блажени Августин осетио је најпре убитачан бол од самообмане, који би му убио и душу и тело, да га убрзо није сустигао стид и страх од Бога.

Покајање је изненадно увиђање своје губавости и вапијање за лек и лекара. Као кад човек црне косе дуго не види себе у огледалу, па кад изненадно стане пред огледало - а он сав сед! Тако и непокајан грешник дуго мисли и тврди, да он има здраву и безгрешну душу, док му се једнога дана изненадно не отвори вид духовни и он не сагледа душу своју сву губаву. Но како ће сагледати губу на својој души, ако се не погледа у огледало? А где је то огледало? Христос је то огледало, у коме се свак види онакав какав је. То јединствено огледало и дато је човечанству, да се људи огледају и да виде какви су. Јер у Христу као у најчистијем огледалу свак види себе болесна и ружна, и још види првобитну красну слику своју, какав је он био и какав би требао опет да буде. И грешни Закхеј, споља здрав и изгледан, сазнавши за Господа Исуса опазио је страшнога губавца у самом себи, и страшни бол, од кога није било лекара на земљи осим Христа.

Покајање је почетак лечења од самовоље, почетак покоравања вољи Божјој. Живећи по својој вољи човек се брзо спушта са свога царског достојанства у обор скотова и у јазбину зверова. Никад ниједан човек на земљи није могао ходити за својом вољом и остати човек. Човек не значи самовоља; човек, прави човек, значи потпуна покорност вишој вољи, видовитој и непогрешној вољи Божјој. У кућама лудила и јаука станују самовољни, у кућама крајње таме и шкргута зуба. Њихово је тело тама и шкргут зуба; њихова је душа тама и шкргут зуба. Самовоља отвара врата за црва неуморног, који глође грешнику и душу и тело. Покајање је откриће црвињака у себи. Авај, кад се запатише толики црви у мени! Авај, ко ће ме испразнити од толиких гадних црви у мени! Тако вапије ужаснути грешник, када му се открије вид те сагледа оно што живи у њему.

Данашње јеванђеље описује једног покајаног грешника, малога Закхеја, који се дигао на висину, да би видео Христа превисокога; који се покајањем очистио, да би срео Христа пречистога; и који се исцелио од душевне губе среброљубља и немилосрђа силом Христа свесилнога. Много је грешника обратио Господ у покајнике, много изгубљених нашао и спасао; много залуталих довикао и вратио на пут прави; но Провиђење је хтело, да се у Јеванђељу запишу само неколики примери покајника, и то они који су типични и поучни за сва поколења људска. Пример апостола Петра показује поновљено падање због страха од људи и поновљено покајање због љубави Божје. Пример жене грешнице показује проказу блуда и исцелење од те проказе. Пример Закхеја показује проказу среброљубља и исцелење од те проказе. Пример покајаног разбојника на крсту показује могућност и спасоносност покајања најтежих преступника чак и на самртном часу. Све су ово примери пунонадеждног покајања, које води животу. Све су ово обрасци покајања, који су изнети пред нас, да би ми према своме греховноме стању знали изабрати пут и начин свога сопственога спасења. Но има и покајања убитачног и смртоносног, безнадежног и самоубилачког. Такво је било покајање Јуде издајника. Ја сагреших, рече, што издадох крв праву. И отиде те се обеси (Мат. 27, 5). Овакво покајање, које води очајању и самоубиству, није хришћанско благословено покајање, него сатанска раздраженост против себе, против света и живота; сатанско гађење од себе, од света и живота. Но задржимо се данас на дивном примеру спасоносног покајања малога Закхеја, о коме и прича данашње јеванђеље.

У време оно кад уђе Исус у Јерихон и пролажаше кроза њ, и гле, човек по имену Закхеј, који беше старешина над цариницима, и беше богат, и искаше да види Исуса да га позна, и не могаше од народа, јер беше малога раста. Па истрчавши напред попе се на (дрво) сикомору да га види, јер му је онуда требало проћи. То је било у оно време када је Господ учинио и друго једно чудо у Јерихону, наиме: када је повратио вид слепоме Вартимеју. Јер и ово што је Господ учинио са Закхејом једва да је мање чудо од исцелења слепога. Вартимеју је Он отворио телесне очи а овоме Закхеју духовне. Вартимеју је скинуо слепило с очију, а Закхеју скинуо је слепило с душе. Вартимеју је отворио прозоре да види Божја чуда у материјалном свету, а Закхеју је отворио прозор за Божја чуда у небесном, духовном, свету. Чудо над Вартимејем објашњено је чудом над Закхејом. Отварање телесног вида треба да послужи отварању вида духовнога. Свако чудо које је Господ Исус сотворио имало је првенствено свој духовни циљ, који се у главном састојао у томе, да се заслепљеном човечанству отвори духовни вид, те да увиди присутност божју, моћ Божју, и милосрђе Божје. Тај циљ је постигнут делимично, рецимо при исцелењу десет прокажених људи; јер само један од њих исцеливши се телесно исцелио се и душом, и повратио се да благодари Господу (Лк. 17, 12-20). Но на слепом Вартимеју, као и у већини других случајева, тај циљ је постигнут потпуно. Прогледавши телесним очима од речи Господње слепи Вартимеј је одмах прогледао и духом својим, јер је одмах познао присутност Божју, моћ Божју и милосрђе Божје - и одмах прогледа и пође за њим хвалећи Бога (Лк. 18, 43). И не само да слепи Вартимеј прогледа него и многи други духом прогледаше видећи чудо сотворено Господом над Вартимејем; јер се каже: и сви људи који видеше хваљаху Бога. Вероватно да је ово чудо утицало и на цариника Закхеја, да му се отвори духовни вид. Несумњиво је пак, да је он морао пре тога чути много о чудесним делима и чудесној личности Господа Исуса, када се у њему зародила тако једна неодољива жеља да Га види, да је чак морао гурати се напред испред гомиле људи, виших растом од њега, па још и пењати се на дрво, да би само остварио своју жељу. Цариници су сматрани за врло грешне и нечисте, јер наплаћују порез од народа за државу они су при том немилосрдно глобили народ у своју корист. Зато су цариници стављани наравно са незнабошцима (Мат. 18, 17). Па кад су такав зао глас уживали цариници уопште, на каквом ли је злом гласу тек морао бити један старешина над цариницима? А један такав злогласни старешина царинички био је и овај мали Закхеј. Био је старешина царинички и био је богат, то јест био је презиран и био је завиђен. Презрење и завист - то су увек два зближена зида измећу којих се душа једног богатог грешника провлачи у овом животу. Но у грешнику Закхеју пробудио се човек Закхеј, који се узбунио против грешника у себи, и појурио свом силом напред и на висину, да види Христа, да види човека без греха, да види свој неупрљани, пречисти праобраз. Успе се, дакле, човек Закхеј на високо, рачвасто и степенасто сикоморно дрво украј пута којим је требао проћи Господ.

И кад дође Исус на оно место, погледавши горе виде га и рече му. Закхеју! похитај и сиђи јер ми данас ваља бити у твојој кући. И он похита и сиђе; и прими га радујући се. Из ових речи излази као да није Закхеј први смотрио Господа но Господ њега. Погледавши горе виде га и ослови га. Својим духовним видом Господ је видео Закхеја и много раније, а Својим телесним очима виде га кад дође на оно место. И ако је мали Закхеј побегао из масе народа и попео се на дрво, ипак је Господ њега пре смотрио са земље и из масе народа него ли он Господа са висине дрвета. О, како је видовит Господ Бог наш! Он нас види и онда када ми то и не слутимо. Када Га ми тражимо чинећи све могуће напоре, да би га нашли и видели, Он стоји близу нас и гледа у нас. Увек Он пре види нас него ми Њега. Када би ми упрли свој умни поглед попут Њега, тражећи Њега, желећи само Њега, тада би се Он нама јавио и викнуо нас по имену, да би и ми сишли са високих и опасних литица чулног мудровања и спустили се у срце своје - спустили се молитвеним умом у срце своје - у праву кућу своју. Тада би Господ и сваком од нас рекао: данас ми ваља бити у твојој кући. Јер кад ум човечји сиђе у срце, и у срцу окупа се сузама пружајући се ка живоме Богу, тада срце постаје место састанка Бога и човека. То је унутрашњи или духовни смисао овога догађаја.

И он похита и сиђе, и прими га радујући се. Како да не похита на глас који мртве оживљава и ветрове зауставља и бесомучне умирује и тврда срца грешничка раствара у сузе? Како да не прими Онога кога је желео само издалека крадимице сагледати? И како да се не радује радошћу неисказаном кад види Њега у своме дому, у који се нико сем извиканих грешника није усуђивао ногом ступити? Но тако Господ милује кад милује. Тако Господ дарује кад дарује. Очајним рибарима препуњава мреже рибом, тако да се мреже цепају, хиљаде гладних људи у пустињи храни обилато, тако да преостају многе котарице комађа; болеснима који моле за помоћ дарује не само здравље телесно но и духовно; грешницима и грешницама не опрашта једне грехе а друге задржава него им прашта све. Свуда царски потези, царска милост, и царска раскош у даровању! Тако и у овом случају: Закхеј жели само да Га види, а Он се не само даје видети, него жури да први ослови Закхеја, и још улази под кров дома његовог. Тако поступа Господ. А ево како поступају обични грешни људи, самохвалисави и самозвани поштењаковићи:

И сви, кад видеше, викаху на њега говорећи да грешноме човеку уђе у кућу. О, неизречене несреће људске од тога што је језик бржи од ума! Озлобљени душом и раслабљени умом ови људи вичу, подсмевају се и ропћу пре него што су размислили о намери Господа Исуса и о могућој промени срца грешнога Закхеја. Својом кратком мишљу они мисле, да Господ Исус улази у дом Закхејев из незнања какав је грешник Закхеј. Тако су фарисеји краткомислено судили и оном приликом када је Господ дозволио био жени грешници да Му мије ноге - да је он пророк знао би ко и каква га се жена дотиче: јер је грешница (Лк. 7, 39). Тако су судили и тако суде и данас сви они људи који мисле чулним разумом и цене људе по спољашности, а не познају дубине ни милосрђа Божјег ни срца људског. Христос је више пута рекао, да је дошао у овај свет због грешника, а највише због највећих грешника. Па као што лекар не хита здравим у посету него болесним, тако је и Господ хитао не здравим од правде но болесним од греха. Не каже се у јеванђељу, да је Господ овом приликом свратио у кућу ма кога праведника у Јерихону, међутим похитао је да сврати у кућу грешнога Закхеја. Не поступа ли тако и сваки разуман лекар кад улази у болницу? Не хита ли он прво постељи најтежих болесника? Цела земља представља једну велику болницу, препуну болесника заражених грехом. Сви су људи болесни у сравњењу за здрављем Христовим; сви немоћни у сравњењу са моћи Христовом; сви ружни у сравњењу са красотом Христовом. Али међу људима има болесних и болеснијих, немоћних и немоћнијих, ружних и ружнијих. Први се зову праведницима а други грешницима. И небесни Лекар, који није дошао на земљу ради разонођења но ради хитног лечења и спасавања окужених, хитао је прво најкужнијим у помоћ. Зато је Он јео и пио с грешницима; зато је дозвољавао да Му грешнице плачу пред ногама; зато је и ушао под кров грешнога Закхеја. Но уосталом овај Закхеј у тренутку када се срео са Христом није ни издалека био најкужнији човек у Јерихону. Његово се срце наједанпут променило, и он је у самој ствари постао у том тренутку много здравији, много моћнији и много лепши праведник од свију оних роптача и подсмевача. Јер он се покајао за све грехе своје, и срце се његово наједанпут изменило. А да се његово срце било изменило показује ово што следује: а Закхеј стаде и рече Господу. Господе? ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Ко је то од њега захтевао? Нико. Ко га је оптужио за отмицу туђега? Нико. Само присуство пречистога и безгрешнога Господа Закхеј је осетио као оптужбу себе, и само то присуство, без речи, исповести и објашњења, побудило га је на овај корак. Покајничко срце без речи се споразумева с Богом. Покајнику Бог брзо открива шта треба даље чинити. Је ли се само човек срцем покајао због свог греха, Бог га одмах Својом силом побуђује да сотвори плодове покајања. Још Свети Јован Претеча показао је људима цео метод истинског покајања. Он је прво призивао људе к покајању: покајте се? А одмах затим: родите, дакле, род достојан покајања (Мат. 3, 2-8)! Ево грешника који цео тај метод убрзо прелази и извршује га! Чувши само за Господа Исуса Закхеј се узбунио против самога себе, видевши Га он се искрено згадио од своје грешности; а сада када му је преблаги Лекар указао толику пажњу и ушао у дом његов, он твори плодове покајања. Он зна своју главну болест, и ево, одмах употребљује и главни лек против те болести. Среброљубље је Закхејева болест; милосрђе лек од те болести. Још стари су рекли: ко љуби новце не ће се наситити новаца (Пропов. 5, 10). Закхеј је љубио новце и провео цео дотадашњи живот сабирајући новце свима начинима, а највише грешним начинима. То је болест која незадржано вуче човека у пропаст. То је огањ који се све већма разгорева што се богатство већма умножава. Нема те суме новаца која може среброљупца заситити. Као што огањ не уме да каже: не мећите више дрва у мене, доста ми је! тако и страст среброљубља не уме да изговори реч: доста! Од ове страсти човек се не може сам својом силом спасти. Њу може загасити једино присуство Божје које уноси стид и страх у срце човеково, а поред стида и страха још и познање нечега бољега од сребра и злата. Без присуства Христовога Закхеј би проживео свој грешни век као и сви други цариници, и умро би презрен, проклињан и - заборављен. Нити би се икада име његово споменуло у Јеванђељу на земљи ни у Књизи Живих на небу. Но присуство Живога Господа оживело је душу његову, дотле умртвљену страшћу среброљубља, и учинило га новим човеком, препорођеним и васкрслим из мртвих. Ово је бесмртна поука свима људима, да се нико од смртних не може спасти од своје греховне болести без помоћи Господа Исуса.

Но погледајте, на који начин исповеда Закхеј свој грех. Он не каже: Господе, ја сам човек грешан! Нити каже: среброљубље је болест моја! Не; него прилажући плодове покајања он већ тиме исповеда и свој грех, и своју болест. Ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли ово јасна исповест, да је богатство страст његова? И ако сам коме закинуо вратићу четворо онолико. Није ли ово опет јасна исповест, да је његово богатство стечено грешним начинима? Он није претходно рекао Господу: грешан сам, и кајем се! То је он ћутке исповедио Господу у срцу своме, и Господ је ћутке примио његову исповест и његово покајање. За Господа је важније, да човек срцем призна и исповеди своју болест и да завапије за помоћ него језиком. Јер језик може и слагати а срце не лаже. Погледајте, даље, како се Закхеј искупљује од свога греха, и какве напоре чини са своје стране да би изашао на светлост из сенке злокобне страсти среброљубља! Он одмах нуди половину свога имања сиромасима, - он који је сваки добијени динар миловао и склањао од очију људи; он који никад није познао сласт давања! Но то није све. Он се упиње свом снагом да поправи и заглади учињене неправде према људима, и нуди да плати четвороструко свакоме од кога је нешто неправедно узео. Мојсејев закон много блаже поступа према грешницима него ли што је овај Закхеј поступио према самом себи. У Мојсејевом закону се вели: човек или жена кад учини какав грех људски те згреши Господу и буде она душа крива, тад нека признаду грех који су учинили, и ко је крив нека врати цело чиме је крив и нека дометне озго пети део и да ономе коме је скривио (Мојс. 5, 6-7). Тако је прописано било за оне који признају свој грех. Признавајући свој грех Закхеј би, дакле, имао по закону да врати свакоме коме је нешто закинуо онолико колико је закинуо и поврх тога још и једну петину од тога. Но Закхеј поступа према себи суровије од закона; он на себе хоће да примени ону одредбу закона која је важила за лопове и лупеже, који не признају своје недело, но који буду ухваћени на неделу; он хоће да четвороструко плати сваком коме је нешто закинуо (II Мојс. 22, 1). Тако сваки прави покајник постаје милосрдан према другима и немилосрдан према себи самом.

А Исус му рече: данас дође спасења кући овој, јер је и ово син Авраамов. Ово беше одговор Господа Исуса маломе Закхеју на његово срдачно покајање, на његову духовну радост, и на показане плодове покајања. Следеће и завршне пак речи: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено - беху одговор Христов краткомисленим мудрацима и викачима, који се срђаху на Христа што уђе у кућу грешника. Док су ходили улицом кући Закхејевој; док су гунђали и викали против ове неприличне посете, дотле је Господ ћутао и чекао. Шта је чекао? Чекао је, да се потпуно обелодани и срце нечовекољубивих гунђала и срце покајаног Закхеја; пустио је демона злобе да се испне до врха свога ликовања, да би виднија и очигледнија за све била његова пропаст. Такав је метод Божје победе. Бог не жури никад да при првом сусрету са злом покаже слабост зла и Своју моћ, него чека док се зло не узвиси у својој надмености до облака, па га онда једним дахом Својим расипа у ништа. Тако је ништавно зло пред силом Божјом, да кад Бог не би пустио зло да порасте докле оно може да расте, па онда изашао са силом Својом, не би људима никад била јасна величина силе Божје. Пустивши на вољу и адске и земаљске силе на Голготи, Свемоћни је одмах по том показао и аду и земљи неслућену силу своју кроз Васкресење. Истим тим методом служи се Господ и у овом случају са Закхејем. Он ходи мирно кући Закхејевој; викачи вичу, гунђачи гунђају, подсмевачи се подсмевају, но Он ћути и ходи. Он улази у кућу Закхејеву; самозвани праведници остају ван прага дома грешникова из страха да се не упрљају; и опет викачи продужују још гласније да вичу, гунђачи да гунђају, и подсмевачи да се подсмевају. И тако триумф злобе достиже свој врхунац. Сви они који вичу, гунђају и подсмевају се, већ су постали уверени, да су они потпуно у праву а Христос у неправу; да они познају добро грешника Закхеја а Христос да га не познаје; да се они држе чврсто закона а Христос да је преступио закон преступивши праг дома грешникова; да се они не даду преварити а Христос да се преварио! Отуда логичан закључак за њих, да Христос нити је прави учитељ, ни пророк ни Месија; јер да је све то, или ма шта од тога, Он би знао ко је Закхеј, и не би улазио под његов кров. Дакле: ми Јерихонци данас смо ухватили Исуса Христа у клопци, и ми ћемо сада да спасемо свет од једне велике самообмане као да је Он Месија и Божји Син! - То је триумф; то је победа; то је дизање зла до облака. А за све то време Закхеј расте све бољим и новијим човеком. И Господ гледајући мање на шарену и злобну масу него на обновљење срца Закхејев, мирно стоји и чека да се све сврши, па да онда Он дође до речи. А када се злоба диже до облака, и када спаде сва тврда плесан са старога срца грешникова, тада Закхеј отвори уста и рече пред свима реч, реч неочекивану ни од кога осим Христа: ево пола имања свога даћу сиромасима! Није ли то неочекивани гром што разгони надмени облак? Зашто се сада наједанпут ућутасте ви, Јерохинци? Зашто још не вичете, не гунђате, и не подсмевате се? Зашто вам се прекиде реч у грлу? ко се преварио: Христос или ви? Ко је познао Закхеја боље: ви или Христос? ко је сад већи праведник: ви или Закхеј?

Како је мио и кротак Господ! Као назлобиво јагње Он и овом приликом стоји међу људима, озлобљеним од невидљивих вукова. И како је миран и сигуран у Своје победе, сада као и увек! Како спокојно чека Свој ред! А кад дође Његов ред Он се прво обраћа болеснику због кога је и свратио с пута у дом његов: данас дође спасење кући овој. Овим речима Небесни Лекар даје уверење болеснику, да је оздравио и да је готов да буде пуштен из болнице међу здраве. Слепило је скинуто с његове душе као и са Вартимејевих очију, и он се сад може слободно кретати на путу правде и милости. Но да би ово уверење било јасније и свима онима који су унаоколо стајали, Господ још додаје: јер је и ово син Авраамов. Прави син Аврамов, по духу и истини, а не само по имену и по телу као остали који су се хвалили својим Авраамовским пореклом једино по имену и по телу! Авраам је био човекољубив, богобојажљив, гостољубив, несреброљубив, веран, кротак и радостан Божјим Духом. Такав је, ево, постао и мали Закхеј. Авраам је због својих високих добродетељи постао духовни родоначалник свих праведника. Отуда, ево, и Закхеј кроз покајање постаје његов прави потомак, његов син по духу. То Господ објављује, Закхеју на утеху а његовим тужиоцима на размишљање. И још овима последњим Он објављује: јер је син човечји дошао да потражи и спасе што је изгубљено. То јест: да потражи именом оне грешнике које нико не тражи а сви одбацују, и да спасе именом оне које и свет и они сами себе сматрају изгубљеним. Јер Велики Јунак није сишао са неба толико да спасава мало простуделе колико губаве и слепе, бесомучне и узете, и да васкрсава мртве из гробова. На другом месту Господ говори: ја нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мат. 9, 13; I Тим. 1, 15). О, браћо, знате ли, да се ова реч и на нас односи? Знате ли, да смо и ми грешници због којих је Господ Јунак сишао на земљу? Неизрецива. љубав према нама свела Га је с неба на земљу, да тражи изгубљене и спасава грешне. О, угледајте се на малога Закхеја, који жељом својом да види Господа постаде велики. Гле, и сада се Христос приближује к нама као некад к Закхеју, окружен масом народа, неизбројном масом и праведника и гунђача. Сва историја људска од две хиљаде година тутњи за Њим и око Њега и надноси се над нас. Зар не чујете жубор и тутањ? То се сва прошлост носи према вама и поред вас. А у средини многомилионе масе корача смерни Господ Спаситељ. Пожурите и попните се на висину да би видели Господа. Све остало што је било и што јесте није толико достојно гледања. Уздигните се из каљавог пута којим сте до сада гацали, уздигните се на дрво високо: Он ће несумњиво наићи на вас. О, преблажен онај кога буде ословио најслађи глас, чијом се слашћу и ангели опијају!

Ваистину покајање је прва степеница на лествици што води у царство Божје. Никад нико није могао крочити на другу степеницу док прво није ступио на ову прву. У празнини овога живота покајање је прво и једино правилно куцање на небесну двер. Можете ви колико хоћете куцати прстима у зидове једног дома; нико вас неће чути и нико вам неће отворити. Но куцајте на врата, и врата ће вам се отворити. Покајање је куцање не у зид него у права врата што воде ка светлости и ка спасењу. Ко се истински покаје и пожели да уће у дом Оца свог небесног, тај је већ закуцао на једине двери кроз које се у тај дом може ући.

Среброљубље заслепљује; Христос једини даје вид слепима. Среброљубље усамљује човека и окива га ропским ланцима; Христос изводи усамљеника из усамљености и уводи га у друштво ангела, и ослобађава сужња, и чини га слободним. И свима покајницима који се пропињу да Га виде Он се показује; а коме се Он покаже, томе се откривају и показују све тајне неба и земље, и сва неизмерна и непролазна блага, која је Бог од створења света припремио онима који Га љубе. Зато нека је слава и хвала Господу и Спасу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.