А трудићу се свакојако да се и по растанку
мојему можете опомињати овога (II Пет. 1, 15).

Нека се отворе срца ваша браћо, да примите и разумете тајну ову велику. Најпре апостол говори, да се не ће олењити опомињати верне на спасоносне истине вере, на божанствене силе, које се кроз Христа Господа дадоше људима и на приготовљење људи да приме те божанствене силе бегајући од телесних жеља овога свијета. А сад иде још даље и обећава, да ће он то опомињање наставити и по растанку, т.ј. поисходу (ова је реч употребљена у грчком тексту) из овога живота, када буде тијело своје одбацио. О веро божанска, о утехо, о сладости! Апостол обећава и из оног света продужити бринути о цркви Божјој на земљи, продужити започети посао опомињања верних, продужити љубав своју према верујућим, у Христа на земљи. О љубави апостолска, тако блиска љубави Христовој! О видовитости апостолска, коју Дух Божји не ускраћује љубави ни док је човек још замотан у мрачну завесу тела!
Ово обећање вернима апостол Петар дао је пре близу 2000 година. Па да ли га је испунио? Испунио га је дословце, и то не само, како би неки хтели протумачити, опомињањем верних кроз своје написане посланице и кроз своје прејемнике, епископе, него првенствено непрестаним дејством на цркву из онога света. Много пута јавио се апостол Петар-као и остали апостоли - кад год је по Промислу Божјем била потреба да се јави, и опомињао пастире цркве и верне, како треба да држе истину и како пут живота свога да исправе.Но и кад се није јављао да се види у сну или на јави, он је тајанственим начинима, небу познатим, дејствовао, и дејствује увек још, на спасење наше.
Живот после смрти апостолима светим тако је био јаван, као што је јавно сунце онима који имају очи. Кроз молитве њихове нека би Господ и нама отворио очи духовне, да знамо куда ходимо и шта нас по смрти чека.
О Господе Исусе, многомилостиви, изведи нас из таме на светлост, по милости Твојој и по молитвама светихТвојих апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин.