ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

svetimeletijeantiohijski1. Свети Мелетије, архиепископ антиохијски. Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник Православља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме, он диже своју руку увис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију.

Sv.Aleksej Moskovski2. Свети Алексије, митрополит московски. Велики јерарх руске цркве у тешко време робовања руског народа под Татарима. Једном у детињству ловио птице, па заспи, и у сну чује глас: "Алексије, зашто се трудиш узалуд? Ја ћу тебе учинити ловцем људи". У својој двадесетој години замонаши се и временом постане митрополит московски. Два пута ходио у "златну хорду" татарску; први пут да ублажи гнев хана Вердевира против руског народа, а други пут по позиву хана Амурата, да му исцели жену од слепила. Три године била је та жена слепа, но оздрави и прогледа када јој Алексије очита молитву и помаза освештаном водицом. После трудног и многоплодног живота упокојио се 1378. године у осамдесетпетој години својој и преселио у дворе Господње.

3. Преподобна Марија. Девојка мушке одважности. По смрти њене мајке отац њен пожели да се замонаши. Но Марија се не хтеде раздвајати од свога оца, те договорно обоје се упуте у један мушки манастир, и то Марија са остриженом косом и у мушком оделу, као младић. Умре отац, а Марија се замонаши као мушко и добије име Марин. У близини манастира била гостионица, и кћи гостионичарева загледа се у тобожњег монаха Марина, и после неуспешног облетања оптужи Марина за незаконити однос с њоме, пошто она с неким другим зачне и роди сина. Марија се није бранила те буде изгнана с поругом из манастира. С туђим дететом у рукама она проживи у дубрави манастирској три године подносећи и глад и мраз и сваку муку и оскудицу. У том кћи крчмарева полуди, а ускоро за тим и Марија умре. Тек по смрти сазна се да је "монах Марин" био женско. Луда кћи крчмарева пак, чим се дотаче моштију свете Марије, оздрави, и по том призна свој страшни грех. Света Марија упокоји се и пресели у бесмртну радост 508. године.

4. Свети Антоније, патријарх цариградски. Најпре велики подвижник необичнога милосрђа и потом патријарх у време цара Лава Мудрог (889-912). Замонашио и свога оца. Устројио манастир над моштима свете Калије.

5. Света Калија. Издашне руке према бедним из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута, он види да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин што се од њених моштију исцелише многи болесници. Уверивши се у то свети патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

12. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МЕЛЕТИЈА архиепископа Антиохијског

Свети Мелетије беше најпре епископ севастијски у Јерменији[1], затим би премештен за епископа у Верији сиријској. Потом би постављен за ерхиепископа антиохијског на овај начин: Када би збачен с престола злочестиви јеретик Македоније[2], лажни пастир цариградске цркве, тада антиохијски архиепископ Евдоксије, такође јеретик аријанац, зажеле цариградски престо због богатства. Јер у време цара Констанција, сина Константина Великог, цариградска црква беше много богатија од антиохијске и других цркава. Због тога Евдоксије, ниподаштавајући престо антиохијски, стаде тражити цариградски. Сазнавши за то, Антиохијани се веома наљутише на свог архиепископа Евдоксија што ниподаштава њихову цркву, и отераше га. А он оде и доби престо цариградски[3]. У Антиохији би сазван сабор (360 г.) и на њему се већало кога би место Евдоксија довели на престо. А тада међу њима беше много чувених аријанаца, који могаху много; православни беху у мањини, и њих ниподаштаваху. Једне православне називаху евстатијанима, по светом Евстатију[4], ранијем архиепископу антиохијском, који и прогонство претрпе за благочестиву веру. На том дакле сабору у Антиохији име светог Мелетија беше свима на устима; и жељаху сви, нарочито аријанци, да им он буде архиепископ. Јер аријанци мишљаху да је он њихов једномишљеник; и надаху се да ће на њихову страну превести и евстатијане, и сву Антиохију научити аријанским догматима. У Антиохији и би изабран свети Мелетије, па тај избор потврдише и Антиохијани својеручним потписима, и то уручише светом Јевсевију[5], епископу самосатском, човеку правоверном, који је био на том сабору. И пошто добише царев пристанак, они послаше молбу светом Мелетију. И доведоше га за епископа у Антиохију, и примише га сви веома свечано. Тај дочек описује епископ Теодорит[6] овако: Када се велики Мелетије, позван од цара, приближи Аитиохији, изиђоше му у сусрет сви: свештенство, црквени службеници и огромне масе грађана. Међу њима беху и Јевреји и незнабошци, желећи да виде знаменитог Мелетија. И, после једне његове проповеди о вери, би устоличен свети Мелетије на архиепископски престо антиохијски као човек достојан, мудар и свет. О њему свети Епифаније[7], који је живео у то време, величајући га, пише ово: Код нас је у великом поштовању онај муж (свети Мелетије), и његова слава бруји на све стране. Јер је живот његов постојан, честан, узвишен. И он је веома омиљен у народу због свог беспрекорног живота. И сви га неизмерно хвале због тога. Народ га толико воли, да сваки грађанин чезне да му он дође у кућу и освети је својим доласком.
Пошто прими антиохијски престо, свети Мелетије најпре учаше људе врлинском животу, благим наравима, исправљајући криви пут у њиховом срцу ка правоверју. Јер се светитељ надао да, пошто исправи њихове рђаве нарави, тојест почупа трње и чкаљ са њиве срца њихова, лакше посеје у њима семе православља. Он знађаше и светог Василија Великог, који беше дошао у Антиохију, и беше с њим у великом пријатељству[8]. А свети Јован Златоуст у то време беше још мало дете; ишао је у школу и учио се читању и писању. Као такав, он је са вршњацима својим учествовао у свенародном дочеку светог Мелетија. И њега свети Мелетије и крсти. Касније он и написа о светом Мелетију у својој похвалној речи, да је он, на тридесет дана после доласка на антиохијски престо, био отеран из цркве од стране јеретика, тих непријатеља истине. Јер, пошто су сви људи желели да тачно сазнају каквог је вероисповедања њихов нови архиепископ, и тиме га узнемиравали, свети Мелетије одржа у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, исповедајући да је Син савечан Оцу, и саприродан, и раван, и нестворен, и да је Творац целокупне творевине. Док је светитељ тако учио народ громким гласом, архиђакон антиохијски, заражен јересју, приђе своме архиепископу и руком му затвори уста, да не би поучавао народ правоверју. Тада светитељ, не могући беседити језиком, диже руку своју у вис, громкије исповедајући Свету Тројицу прстима своје руке него гласом свога језика. Јер најпре показа три прста, изображавајући три Лица Божанска; затим склопи руку и показа народу само један прст, изображавајући на тај начин једно Божанство у три Лица. Видевши то, архиђакон скиде руку са светитељевих уста и дохвати му руку, да би спречио такву проповед о Светој Тројици. А светитељ онда опет стаде говорити о Светој Тројици у Јединици, и о Јединици у Тројици, и саветоваше народ да се чврсто држи вероисповедања Никејског Сабора. И говораше народу да је у тешкој заблуди сваки који одбацује догмате Никејског Сабора. И то се тако дуго понављаше: архиђакон или уста светитељу затвараше, спречавајући га да говори, или му руку држаше, не допуштајући му да прстима изображава Свету Тројицу. А светитељ, час устима час прстима, показиваше народу своје православно вероисповедање. Тада се правоверни обрадоваше неисказаном радошћу, видећи на апостолском престолу тако побожног архијереја, и од радости клицаху, помажући свога пастира у православном вероисповедању. А аријанци, веома огорчени, отераше из цркве архијереја Божјег, и почеше га на све стране грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.
После тога јеретици наговорише цара Констанција, да осуди Мелетија на заточење у његову постојбину Јерменију. И светитељ би ноћу изведен из Антиохије и послат у Јерменију, а на његово место у Антиохији изабраше неког Евзоија, заштитника Аријевих догмата, који још беше у ђаконском чину.
Свети Јевсевије, епископ самосатски, видећи неред који јеретици стварају у антиохијској цркви и злостављају новог архиепископа, невиног светог Мелетија, ожалости се веома, и не говорећи никоме отпутова из Антиохије у свој град. А аријанци се сетише да се код светог Јевсевија налази саборска одлука о избору светог Мелетија за архиепископа антиохијског, са њиховим својеручним потписима. И бојећи се да их некада помоћу те одлуке не изобличе на сабору што су одмах протерали архиепископа кога су сами сложно изабрали, они умолише цара који се тада бавио у Антиохији да пошаље код Јевсевија и узме ту одлуку. Цар одмах најбржим путем посла свог изасланика за светим Јевсевијем. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти царево наређење, епископ одговори: Саборску одлуку, поверену ми на чување, нећу дати док се сви који су ми је поверили поново не саберу на сабор. - Изасланик се онда врати цару празан. Цар се силно разљути, и по други пут посла изасланика са писмом, у коме је строго наређивао епископу да преда одлуку. А не буде ли то учинио, да му се отсече десна рука. Ово пак написа да би заплашио епископа, а изасланику нареди да тако не поступи. Када изасланик царев поново сустиже на путу светог Јсвесвија, предаде му претеће писмо царево. Свети Јевсевијс прочита писмо, и одмах пружи обе руке да му их отсеку, говорећи: Нe само десну руку него ми и леву отсеците, a ja вам нећу дати одлуку саборску која тако јасно обелодањује аријанску поквареност и безакоње. - И опет се царев изасланик врати празан. Када цар чу светитељев одговор, веома се удиви његовој неустрашивој храбрости и чврстој одлучности. И касније га је због тога хвалио пред многима.
После изгнанства светог Мелетија са престола, неки православци, који се беху потпуно издвојили од аријанаца, нађоше себи цркву ван градских зидина у месту званом Палеа (Стара), и тамо држаху своја богослужења. Свештеник им беше Павлин. Неколико година затим умре цар Констанције, и зацари се Јулијан Отступник[9]. Он се у почетку свога царовања претворно показиваше побожан, јер свима прогнаним епископима даде слободу и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се и свети Мелетије врати из заточења у Антиохију. Али нађе православне подвојене у две групе: једна група, пре повратка његова, изабра себи за епископа поменутог свештеника Павлина, и одвоји се од друге групе која је чекала повратак Мелетијев. И прве називаху павлијани, а ове друге мелетијани. Нарочито павлијани не примаху у своје општење оне аријанце које је свети Мелетије својим учењем обратио у Православље. И то са ова два разлога: прво, што су били крштени од аријанаца, и друго, што је свети Мелетије био изабран од аријанаца за архиепископа антиохијског. Но обе ове групе, по истинском правоверју, беху православне. Свети Мелетије рађаше на црквеном помирењу, како би раздељено стадо опет ујединио. Кротак и смирен срцем, он не одбациваше ни Павлиново епископство, него поштоваше. А сам пасаше ново стадо, од аријанства обраћено у Православље, које павлијани не примаху у то време у своју заједницу.
А кад се безакони Јулијан учврсти на престолу царском, он се јавно одрече Христа и поклони идолима. Тада свети Мелетије би опет прогнан из Антиохије, јер настаде гоњење на хришћане по целом свету, нарочито у Антиохији. Овај безакони цар, идући са својом војском на Персију, дође у Антиохију. И ту приношаше многе жртве идолу Аполона, који се налазио у предграђу Антиохије Дафни, где су биле и мошти светог мученика Вавиле и трију младенаца[10]. И питаше цар свога поганог бога Аполона, који је понекад тобож давао одговоре људима, да ли ће победити Персијанце. И идол му не даваше никаквог одговора. Јер откако беху донесене на то место мошти светог Вавиле, побеже демон одатле, и умуче идол који је раније многе ствари говорио, пошто је демон у њему прорицао. И ожалости се цар због ћутања бога свог. Но сазнавши од тамошњих жречева да је Аполон онемео од Вавилиних моштију, цар одмах нареди галилејанима, - тако називаше хришћане, - да узму одатле те мошти. А кад хришћани однеше мошти, огањ паде с неба на храм Аполонов, и спали идолиште с идолом. Посрамљени и ожалошћени тиме, нечастиви жреци свалише кривицу на хришћане, говорећи цару да су галилејани из мржње запалили ноћу храм Аполонов. Разјарен, цар нареди да злостављају хришћане. И свети Мелетије би прогнан из града. А други сами избегоше, и кријаху се. Тада пострадаше и света два свештеника антиохијска, Евгеније и Макарије, и војвода свети Артемије.
А када с хуком погибе богомрски цар Јулијан, зацари се благочестиви и христољубиви Јовијан[11]. И Антиохија опет доби учитеља Православља и пастира, светог Мелетија. Њега поштоваше и вољаше много цар Јовијан, због чега се аријанци веома бојаху светитеља. И неки од њихових епископа, мада лицемерно, приступише православном вероисповедању. A то, само да би се додворили цару и антиохијском архиепископу Мелетију.
И би у то време 363 год. од светог Мелетија и Јевсевија самосатског сазван у Антиохији помесни сабор, на коме и неки аријанци исповедише једносушност Сина са Оцем, и веру утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. Али они то учинише лицемерно. Јер када убрзо умре цар Јовијан, а зацари се Валент[12], јеретици се опет вратише своме зловерју. Па и цара придобише за аријанство преко његове супруге Домникије. И опет настаде гоњење на Цркву православну. И пастири њени беху прогоњени. Јер злочестиви цар Валент, бавећи се дуже времена у Антиохији и подржавајући јерес аријанску, наговорен од аријанаца, протера пресветог архиепископа Мелетија. И беше светитељ у изгнанству све до смрти Валентове, 378 године.
После Валента постаде цар благочестиви Грацијан, који узе себи за савладара благочестивог Теодосија, свог војсковођу, и њему предаде источни део царства[13]. И по царевом наређењу опет православни архијереји бише пуштени из заточења, и несметано се вратише на своје престоле. Тада се и свети Мелетије већ по трећи пут поврати из изгнанства у Антиохију на свој престо. Али међу вернима још делимично трајаше раздор, због двојице архијереја, Павлина и Мелетија. Једни се држаху једнога, а други - другога, и туђаху се међусобно. И свети Мелетије улагаше велики труд да их потпуно измири. У то време благочестиви и христољубиви цар Теодосије издаде своју царску наредбу, да се широм царства одузму цркве од аријанаца и врате правовернима.
С таквом наредбом царском допутова у Антиохију неки кнез Сапор. И пред њим свети Мелетије рече епископу Павлину: Пошто је Господ и мени поверио старање о овим овцама, и ти си један део њих одвојио себи, а саме овце се ни најмање не разликују међу собом по вери, хајде онда да ујединимо стадо, пријатељу, и одбацимо свађу око првенства, и заједно пасемо словесне овце, промишљајући заједнички о њима. Ако пак престо који је између нас изазива распру, ја ћу се постарати да ту распру уклоним. Ево, метнућу Свето Еванђеље на престо, и ја ћу сести с једне стране Еванђеља, а ти с друге: и ако ја први будем окончао овај привремени живот, онда ћеш ти, пријатељу, сам пасти стадо; ако пак ти будеш први скончао, онда ћу ја према својим моћима узети на себе старање о овцама.
Ово свети Мелетије, најкроткији човек, с љубављу предложи, али Павлин не пристаде. Кнез Сапор извести о томе цара. И добивши од њега одговор, он одузе од аријанаца саборну цркву и остале, и предаде их пресветом Мелетију, а Павлин остаде пастир оним овцама које је од почетка себи одвојио.
Свети Мелетије, примивши свој престо, на који је у почетку једногласним избором био уздигнут, добро руковођаше своју паству у миру и тишини све до блажене кончине своје. А аријанци се више не могоше подићи и гонити Цркву Христову, и њене добре пастире, нарочито светог Мелетија, који правоверјем и светим животом својим сијаше као сунце, обасјавајући цркву а прогонећи таму јереси. Под његовим руководством, учењем и примером беспрекорног живота многи Антиохијани показаше велики успех у врлинама и у православној вери, и постадоше савршена светла Цркве. Такав беше: Флавијан[14], који после њега заузе престо његов, и Акакије, касније епископ веријски, и Диодор тарсијски, и Елпидије епископ лаодикијски, а нарочито свети Јован, касније назван Златоуст, кога он зађакони, и друг и вршњак Златоустов Василије, који је са светим Златоустом одрастао. Ови и многи, многи други, васпитани светим Мелетијем, беху потом украс Цркве Христове, и светљаху, сваки у свом месту и на свом положају, као свеће на светњаку.
У дане светог Мелетија, у Сирији, у којој је и Антиохија, отпоче свој подвиг свети Симеон, који касније узиђе на стуб[15]. A најпре је у једној високој планини био приковао себе гвозденим ланцима, као што о томе пише у његовом житију. Чувши за њега, блажени Мелетије оде к њему. И видевши га прикована, рече му: Може човек и без окова владати собом; и привезати себе заједно место не гвожђем већ вољом и разумом. - Чувши то, преподобни Симеон извуче поуку за себе: скинувши окове, он везиваше себе својом слободном вољом, да би био добровољни сужањ Исуса Христа.
На неколико година пред блажену кончину светог Мелетија зацари се, као што рекосмо, благочестиви Теодосије (који пре тога беше у цара Грацијана знаменит и угледан војвода, јер је много пута славно победио непријатељске војске). Пре но што ће постати цар, Теодосије виде једном у сну архиепископа антиохијског, светог Мелетија, кога на јави никада није био видео, само је слушао о њему. Виде светог Мелетија где стоји поред њега, и ставља на њега царски плашт и царску круну. Тргнувши се од сна, он исприча то виђење једноме од својих укућана, и чуђаше се шта то треба да значи. Неколико дана после тога ово се виђење оствари. Јер цар Грацијан, видећи да не може сам управљати и Истоком и Западом због огромног пространства и због многих непријатељских најезда, изабра себи за сацара доброг, храброг и правоверног мужа, војводу Теодосија, предаде му сав Исток, којим је раније владао цар Валент, а сам оде на Запад. Добивши источно царство, Теодосије победи Готе који беху навалили на Тракију, и дође у Цариград. И жељаше да види светог Мелетија, који га у сну зацари.
У то време, по сагласности светих великих отаца, православних архијереја са Истока, и по вољи благочестивих царева Грацијана и Теодосија, поче се сабирати у Цариграду 381 године Други Васељенски Сабор[16]. И царским писмима позиваху се на Сабор епископи са свих страна света. Стога дође и пресвети архиепископ антиохијски Мелетије. И нареди цар велможама и дворјанима, да му нико не показује светог Мелетија, јер жељаше да га сам распозна према виђењу, у коме виде његово лице, и да тачно дозна да ли је то заиста Мелетије, или неки други архијереј, који га у сну зацари. А када многи архијереји улажаху на Сабор у царску палату, посматрајући их, цар одмах угледа и познаде светог Мелетија. И минувши све друге, он хитно приђе и припаде к њему као мили син који одавно жели да види оца. И стаде му целивати руке, груди, очи, уста, главу, и пред свима исприча како га виде у виђењу где на њега меће царску круну и царски плашт. И одаваше цар светоме веће поштовање него осталим архијерејима.
На том Сабору свети Мелетије, који беше председатељ Сабора, удиви све овим чудесним знамењем: Када аријанци неправославно мудроваху о Светој Тројици, и благочестиву веру унакажаваху својим злочестивим учењем, устаде овај божанствени човск, на захтев осталих, показа три прста у знак трију Лица Свете Тројице, затим саставивши два прста и један повивши, он благослови људе. И изиђе од њега огањ као муња, и славни отац изговори ове речи: Три дакле Ипостаси разумемо, a o једној суштини говоримо.
Удививши на тај начин све, он јеретике посрами а правоверне утврди у вери православној. На том Сабору свети Мелетије утврди поново светог Григорија Богослова на патријаршиском престолу цариградском, на који га је он већ раније био послао из Назијанза. И после неколико дана, за време трајања Сабора на који још не беху стигли сви епископи, он се мало разболе, и усну у Господу[17]. Много суза пролише за њим и цар и архијереји и сав православни народ. И би сахрањен свечано. Затим би пренет у Антиохију, и положен поред свештеномученика Вавиле, на заштиту града, a У славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ МАРИЈЕ која се у монаштву подвизавала под мушким именом Марин, и преподобног ЕВГЕНИЈА, њеног оца

Беше у Витинији[18] неки човек по имену Евгеније. Он имађаше жену веома честиту и богобојажљиву. Она му роди кћер јединицу, и надену јој име Марија. Али Евгенију умре жена, и он васпита кћер своју у cтpaxу Божјем. И када девојчица одрасте, рече јој отац: Мила кћери, ево целокупно имање своје предајем у руке твоје, јер ја идем у манастир да спасем душу своју. Чувши то од оца свог, девојка му рече: Оче, ти хоћеш само себе да спасеш, а мене да погубиш. Зар не знаш да Господ у Еванђаљу каже: Пастир добри душу своју полаже за овце. Ко спасе нечију душу, он је као творац њен.
Чувши то, Евгеније се веома обрадова њеним речима, јер изговарајући их она плакаше и ридаше. И рече јој отац: Мила кћери, не знам шта да чиним с тобом. Ти си женско чељаде, a ја хоћу да идем у мушки манастир, и како ти можеш у њему живети са мном? Јер ђаво преко женског пола изазива саблазан код слугу Божјих. А девојка на то рече: Господине оче, нећу ја ући у мушки манастир како ти кажеш, него ћу острићи косу, обући мушко одело, па тако с тобом ступити у монаштво. И нико неће знати да сам женско.
Чувши овакве речи од своје кћери, блажени се Евгеније веома обрадова духом, раздаде целокупно имање своје ништима и убогима, сиротама и удовицама, остриже кћер своју и обуче је у мушко одело, наденувши јој име Марин место Марија. И рече јој: Пази, кћери, добро чувај и скривај своју природу, јер знаш да жене у манастир не улазе. А ти ћеш међу мушкарцима живети као усред огња. Сачувај дакле себе Христу беспрекорном, да бисмо се, када испунимо што обећавамо, удостојили царства небеског.
Рекавши то и помоливши се Богу, Евгеније узе своју кћер као мушкарца, и одоше у манастирско општежиће. Живећи међу иноцима, напредоваше девојка у врлини из дана у дан, у послушању и смирењу, и у упражњавању великих подвига. И пошто проведе у манастиру неколико година, монаси мишљаху да је она евнух, јер јој ни брада ни бркови не растијаху. А и глас беше у ње танак, те неки држаху да то долази код ње од великог подвига и поста. Јер је јела сваки други дан, и то другог дана узимала по мало хране. А после извесног времена преподобни Евгеније престави се Богу у монашком чину. И блажена Марија, тобожњи младић Марин, остаде сироче. И увећаваше своје подвиге, умртвљујући своје тело многим трудовима и уздржањем. И благодаћу Божјом толико успе, да и власт над ђаволима доби. Јер је она на довођене к њој болеснике од нечистих духова полагала руке своје, и молећи се, изгонила из њих нечисте духове, и оздрављивала их.
У том манастиру беше четрдесеторо братије, украшених сваком врлином и духовном мудрошћу. Од њих су сваког месеца по четворица ишли на манастирско имање ради обрађивања. To имање је било далеко од манастира. На средини пута између манастира и имања беше једна гостионица, у коју су монаси, путујући на имање или враћајући се са имања, свраћали на одмор и преноћиште. УСТО, И гостионичар је веома волео братију, и давао им засебну одају за одмор. А мрзитељ добра ђаво, видећи толико добродетељан живот младе девојке у мушком оделу, и велику љубав њену према Богу, и огромну ревност њену у монашким подвизима и трудовима, и непобедиву истрајност њену у трпљењу, устаде на њу својим замкама, са намером да је омете на њеном добром путу ка небу, и уцвели, и осрамоти. И својим вештим лукавством он удеси ово: Једнога дана игуман манастира тог дозва к себи младог инока Марина, и рече му: Брате Марине, знам да си по животу савршен у свему, а нарочито у послушању. Стога не одреци да идеш на манастирски посао. Братија се жале на тебе што не одлазиш из манастира на имање, да би тамо радио за манастир. Иди дакле, чедо, да велику награду добијеш од преблагог Бога, јер се и Господ наш није либио да послужи својим ученицима. - Чувши то од игумана, Марин се врже пред ноге његове, говорећи: Благослови, чесни оче, и ја ћу поћи куда наређујеш.
И отпутова Марин са три друга инока на манастирско послушање. Успут свратише у ону гостионицу на починак, и ту преноћише. А гостионичар имађаше ћерку, одраслу девојку, коју војник неки, свративши на преноћиште у гостионицу, обешчасти, и она затрудне. И рече јој војник: Ако се за ово дозна, и родитељи те упитају откуда ти то, ти им реци: Онај лепи млади инок спава са мном, и ја затруднех од њега.
После извесног времена примети се да је девојка трудна. Родитељи је питаху од кога затрудне. Она одговори: Онај млади лепи инок из манастира, коме је име Марин, спава са мном, и ја затруднех од њега. - Гостионичар, отац њен се веома ожалости. И уставши, хитно оде у манастир, вичући јаросно: Где је онај лукави и лажни хришћанин, за кога кажете да је инок? Преда њ изиђе манастирски намесник, и рече му: Добро си дошао, брате! Што си тако утучен, и зашто тако љутито вичеш? Молим те, смири се мало. А гостионичар му одговори: Проклет био час у који се упознах с монасима! Авај мени, шта ми се догодило! Просто не знам шта да радим. - Обавештен о томе, игуман дозва к себи гостионичара, и упита га: Шта желиш, брате? Зашто си тужан? Гостионичар одговори: Шта желим? Желим да у будуће никада не видим ни једног монаха, нити разговарам с њим. А кад га игуман упита због чега тако говори, он одговори: Имам кћер јединицу; сву сам наду положио у њу, да ће ме у старости надгледати. А гле, шта учини Марин, за кога кажете да је побожан хришћанин и добар монах: од њега затрудне моја кћер. - Чувши то, игуман се веома зачуди, и рече му: Шта могу да ти радим, када Марин није овде? Још се није вратио са послушања. Чим буде дошао, ништа ми друго не остаје, отераћу га из манастира.
Када потом Марин дође са остала три монаха са манастирског имања, игуман га призва к себи, и рече му: Брате, такав ли је твој живот и подвиг? Док си преноћио у гостионици, ти си обешчастио гостионичареву кћер, и она је од тебе остала трудна? Њен отац је долазио овде, и све нас страшно изружио због тебе. Чувши то, Марин паде ничице на земљу, говорећи игуману: Прости мени грешном, оче, прости Господа ради! јер сагреших као човек. - Тада се игуман страшно разгневи, и отера Марина из манастира са срамотом.
Изишавши из манастира, Марин борављаше пред капијом без крова над главом, трпећи зиму и жегу. О они што су улазили и излазили питаху га: Зашто тако седиш, аво, патећи се без крова? А он им одговораше: Сагреших, и зато сам истеран из манастира.
А када дође време гостионичаревој кћери да роди, она роди мушко дете. Гостионичар га узе и оде у манастир. И нашавши Марина где седи пред вратима, остави му дете, и одмах се удаљи. А Марин узе дете у руке, и ридајући говораше: Тешко мени кукавноме и одбаченоме! Што сам ја кукавни и гадни делима својим заиста заслужио, то и примам. Али зашто да ово јадно дете умре поред мене? - Стога стаде тражити млека од чобана, и као прави отац хранити дете. Није доста било невином Марину свакодневних страдања зими и лети, од мраза и од оскудице, него му је још и дете задавало не малу тугу и муку плачући, поганећи се и прљајући му одело. И проведе три године у таквим патњама, трпећи, и благодарећи Бога.
Пошто прођоше три године, сажалише се братија на Марина, па сви скупа одоше игуману, и рекоше му: Чесни оче, доста је брату Марину покајања које показа. Стога те молимо, прими га опет у манастир, нарочито зато што је пред свима исповедио свој пад. - Но игуман не хте да их послуша, и не пристаде да прими Марина у манастир. Монаси опет стадоше говорити игуману: Оче, ако брата Марина не примиш поново у манастир, онда ћемо и ми сви отићи. Јер како можемо молити Бога да нам опрости грехе наше, када ми не опраштамо брату своме који се ево три године пати пред вратима без крова над главом? - Чувши такве речи од инока, игуман им рече: Због греха који је учинио, Марин зацело не заслужује да уђе овамо, али ћу га због љубави ваше и молби ваших примити.
И дозвавши Марина, игуман му рече пред свима: Брате, ниси достојан да стојиш на своме ранијем месту међу братијом због греха који си учинио. Али због љубави братије који су ме молили за тебе, ја те примам на последње место, да будеш од свих најпоследњи. А Марин са сузама стаде говорити игуману: И то је много за мене, свечесни оче, што ми допушташ да уђем у манастир, да бих се удостојио служити светим оцима мојим.
Примивши тако Марина опет, игуман му наређиваше да обавља најгоре и најпоследње послове манастирске. А он их све обављаше са великом ревношћу и страхом, срцем скрушеним и духом смиреним И имађаше Марин са собом дете, које идући за њим викаше: тата, тата! и тражаше себи потребну храну. Иако толиким невољама и патњама притешњен, Марин се веома стараше око васпитања детета. И кад касније одрасте, и постаде пунолетно, оно показа велики успех у смирењу и послушању, молитвама свога тобожног оца. И сви га вољаху због врлине његoве. И удостоји се монашког чина. А све то би по престављењу блаженог Марина, чија блажена кончина би на овај начин:
После такве напасти и толиких патњи и мука виде Господ Христос веру и трпљење своје невесте и, желећи да је после невоља утеши и после трудова одмори, Он је узе у вечна насеља рајска и у дворац свој небески. Узе је тако да нико није знао. Јер се она престави у својој келији, и нико није знао о томе. А игуман, видећи да брат Марин већ три дана не долази ни у цркву на богослужење нити на манастирско послушање, упита братију: Где је отац Марин? Ево прође три дана откако га нисам видео. Увек је први долазио пре почетка богослужења, а сада га не видим. Идите у његову келију и видите да се није разболео.
Братија одоше, и нађоше Марина преминулог у Господу и дете где седи поред њега и плаче. Братија брзо известише игумана, говорећи: Брат Марин усну. Чувши то, игуман се зачуди И рече: Како изиђе душа из њега? И ко ће дати одговор за његов грех? - И нареди да се тело његово по обичају спреми за сахрану. Почевши да му спремају тело, братија се запрепастише када видеше да је женско, и стадоше једногласно вапити: Господе, помилуј! Чувши вапијање братије, игуман зачуђен упита: Шта је то? А они му запрепашћени одговорише: Брат наш Марин је женско. - Игуман дотрча и, поражен неочекиваним открићем, баци се на земљу пред светитељкине ноге, и плакаше вапијући: Опрости ми, Господе Исусе Христе, јер у незнању сагреших наневши тако страшну увреду светој и чистој невести Твојој! - И опет павши ничице крај светих моштију њених, он кукаше: Нека умрем крај чесних ногу твојих, о светитељко, док не добијем опроштај грехова које учиних према теби! - И док он тако плакаше и ридаше дуго, дође глас с неба говорећи: Да си то учинио у знању, не би ти било опроштено. Али пошто си не знајући сагрешио, опраштају ти се греси твоји.
Тада устаде игуман од чесних моштију њених, и одмах посла по гостионичара, поручивши му: Дођи брзо к нама, јер имам да ти кажем нешто. А кад гостионичар дође у манастир, игуман му рече: Брат Марин умре. Гостионичар на то рече: Бог нека му опрости грех који учини према мојој кћери! Игуман му рече: Покај се, брате, јер си сагрешио пред Богом; а и мене си завео својим речима, те сагреших и ја због тебе. Јер Марин је жена. - Чувши то, гостионичар би поражен, и ћуташе као нем. А игуман га узе за руку и одведе тамо где лежаше свето тело блажене Марије, чесно спремљено, и показа му да је женско, и да је невино била нападнута за обешчашћење његове кћери. Тада гостионичар, видевши ово неочекивано чудо, стаде плакати и кукати што је оклеветао невино створење. А игуман са монасима извршивши опело, чесно сахрани на нарочитом месту у манастиру чисто девичанско тело беспрекорне невесте Христове. To би 508 године.
Дође уто и гостионичарева кћер, мучена демоном, и пред свима каза сву истину: ко ју је преварио, од кога је затруднела, и ко ју је наговорио да оклевета младог инока, свету девојку, коју су сви сматрали за мушко. А када луду бесомучницу приведоше на гроб свете Марине, одмах изиђе из ње бес, и би исцељена тог часа.
Видевши то чудо, сви прославише свемилостивог Бога због чудесне благодати његове, и због трпљења свете слушкиње његове Марије, која до смрти своје никоме не откри тајну да је жена, него царства ради небеског претрпе напаст и многе муке Стога и ми, љубљена браћо, угледајмо се на њено јунаштво, постојанство и трпљење, да би смо у оном животу обрели милосрђе и благодат у великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, коме слава и моћ, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА II, патријарха Цариградског

Антоније свети беше по оцу са Истока, по мајци из Европе, а као трећа отаџбина беше му Цариград[19], у коме је одрастао, васпитан био, и школовао се. Па је у њему касније био и архипастир.
Када Антоније стиже до пунолетства, он постаде монах. И врло јуначки упражњаваше врлину и унутрашњу философију, подвижнички духовни живот. Затим, иако није хтео, би рукоположен за презвитера, и постаде игуман у свом манастиру. Од тада он веома заволе бдење, пост, непрекидну молитву. Тада и отац његов прими монашку схиму. Овај божанствени Антоније чинио је милостињу обема рукама.
А када дође време те тражаху човека достојна за патријарха, тада избор Светог Синода и цара паде на светог Антонија. И он би хиротонисан за патријарха цариградског. Као патријарх врло је ревносно обилазио цркве и неуморно служио. Помагао је изобилно подизање и поправљање цркава; исто тако помагао сиромашне свештенике и чтеце; и својом милостињом тешио хиљаде и хиљаде ништих и убогих. Чинећи многа добра дела и велика чудеса, он доживе дубоку старост, и онда отиде ка Господу. Патријарховао у време цара Лава Мудрог[20].

СПОМЕН СВЕТЕ КАЛИЈЕ

Света Калија беше издашне руке према беднима из чистог хришћанског милосрђа и као девојка и, доцније, као удата жена. Муж њен био је богат но тврд. Вративши се једном са свога пословног пута он види, да му је жена расточила његово богатство на сиромахе. И он је убије. Но Бог прослави ову милосрдну душу на тај начин, што се од њених моштију исцелише многи болесници.
Уверивши се у то, св. патријарх Антоније подигне манастир над њеним моштима.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСИЈА митрополита Московског и целе Русије, чудотворца

Свети чудотворац Алексије, митрополит Руски, беше бојарскога рода. Родитељи његови Теодор и Марија беху бојари из Черњиговске кнежевине. Свети Алексије родио се у Москви 1300. године, за владавине Московског кнеза Данила Александровича[21]. Син и наследник кнеза Данила, кнез Јован Данилович[22], који тада беше дечак, би кум Алексију на светом крштењу, при чему младенцу би дато име Елефтерије. Када Елефтерије поодрасте, дадоше га да учи књигу. Једном, у дванаестој својој години, дечак Елефтерије разапињаше у пољу мреже ради ловљења птица. У томе он случајно заспа и чу глас: "Алексије, зашто се узалуд трудиш? Ево, ја ћу те учинити ловцем људи".
Тргнувши се из сна, дечко не виде никога поред себе и веома се чуђаше гласу који чу. Од тога часа он много мишљаше и размишљаше шта треба да значи овај глас. Заволевши Бога од ране младости, он остави своје родитеље, одрече се женидбе и, желећи да само Господу Христу служи, оде у Богојављенски манастир у Москви. Ту га игуман Стефан, брат чудотворца Сергија, постриже за монаха давши му оно име које он чу у свом саном виђењу: Алексије[23]. Нови постриженик Алексије имађаше тада двадесет година. Отада па до своје четрдесете године он се подвизаваше постом, посвуноћним стајањем и непрестаним молитвама, служећи Богу, тако да се многи дивљаху таквом подвигу његовом. Због свог врлинског живота он беше поштован и уважаван од свију. И сам велики кнез Московски Симеон Јованович[24] и митрополит Теогност[25] веома га љубљаху. Затим због великих врлина својих он би постављен за епископа града Владимира[26].
По престављењу митрополита Теогноста, велики кнез Јован Јованович[27], који после свога брата Симеона прими кнежевски престо, на основу саборске одлуке изабра за митрополита светог Алексија и посла га на посвећење у Цариград к свјатјејшему патријарху Филотеју[28]. Патријарх Филотеј постави светог Алексија за митрополита Кијевског и целе Русије. По повратку из Цариграда, свети Алексије прими управу над Руском Црквом[29], и стаде се још више подвизавати, подвиг подвигу додавајући. И беше он свима светионик, и углед стаду речју, животом, љубављу, духом, вером и чистотом.
Глас о светитељу Алексију рашири се не само међу хришћанима него и међу мухамеданцима који не знађаху за Христа. Тајдула, супруга татарскога хана Џанибека, три године раније беше изгубила вид. Слушајући да Бог чини чудеса на молитве светог Алексија, Џанибек упути великом кнезу Московском Димитрију Јовановичу[30] молбу, да му пошаље овог Божјег човека, да он умоли Бога да његовој царици подари вид. При томе Џанибек је додао и ово: "Ако царица добије исцељење на молитве тога човека, онда ћеш имати мир са мном. Ако га пак не пошаљеш к мени, онда ћу мачем и огњем разорити твоју земљу".
Када ова Џанибекова молба стиже у Москву, свети Алексије се растужи, сматрајући да је ова ствар изнад његових моћи. Али на молбе великога кнеза Димитрија, он се ипак упути ка хану Џанибеку. Пред свој одлазак из Москве он са свештенством отслужи молепствије у саборном храму у част Успења Пресвете Богородице. За време овог молепствија свећа код гроба светог чудотворца Петра запали се сама од себе, и сви видеше то чудо. Из тога свети Алексије закључи да га Господ милостиво обавештава, да ће његов пут бити успешан. Узевши један део воска од те свеће и направивши од њега малу свећу, светитељ се заједно са својим клиром стаде спремати на пут, чврсто се уздајући у милост Божју.
Још до приспећа блаженога у престоницу Монгола, царица виде у сну светитеља Божјег Алексија у архијерејском одјејању, праћеног свештеницима. Пробудивши се, она одмах нареди да се израде скупоцене одежде за архијереја и свештенике по оном обрасцу какав је она видела у саном виђењу. Када се свети Алексије приближи престоници Татара, Џанибек му изађе у сусрет са великом чешћу и уведе га у своје палате. Светитељ, почевши молепствије, нареди да се упали она мала свећа коју беше донео са собом. После дуге молитве, он покропи освећеном водом царицу, и она тог часа прогледа. Хан са својим велможама, и сви присутни, беху силно запрепашћени овим дивним и славним чудом и узношаху хвале Богу. И указавши велико поштовање митрополиту Алексију[31] и његовим пратиоцима, и обилно их обдаривши, Џанибек их отпусти с миром.
Вративши се из Орде, свети Алексије после неког времена би приморан да понова путује у Орду. Хан Џанибек умре, а на његов престо ступи свирепи и крволочни син његов Бердибек. Убивши својих дванаест брата, он хтеде да са војском крене на Руску земљу. Тада, на молбе великога кнеза Јована, свети Алексије отиде у Орду код Бердибека и својом кротком, мудром речју укроти бес свирепог хана. Пошто издејствова пред грозним владарем мир за хришћане, свети Алексије се врати у Москву, јер светим Петром, митрополитом кијевским, би пренесен у Москву престо Кијевске митрополије због честих ратова и најезда варварских народа.
Када умре велики кнез Јован, на плећа светитељу паде нова брига: он постаде старалац непунолетном кнезу московском Димитрију Јовановичу. Власт великог кнеза измоли себи у Орди суздаљски кнез Димитрије Константинович[32]. Светитељ је морао да благослови суздаљског кнеза на велико кнежевство, но одлучно одби молбу великога кнеза да живи у Владимиру, остајући стараоцем младоме кнезу Димитрију Јовановичу. Међутим у Орди су се одвијали нереди; сваке године појављивало се по неколико ханова, који су уништавали један другог; године 1362. јавише се два хана супарника. Млади кнез Димитрије издејствова код једнога од њих звање великог кнеза Русије и примора Димитрија Констатиновича да се уклони из Владимира. Свети Алексије с радошћу благослови чудотворном Владимирском иконом Богоматере свога васпитника на велико кнежевство. И он беше душом намера и дела кнеза Димитрија; његовим трудом расла је и учвршћивала се власт великог кнеза Московског.
Свети Алексије се усрдно труђаше око подизања храмова и манастира. Тако он подиже на обали реке Јаузе храм у име Господа нашег Исуса Христа, у част Нерукотворене Иконе Његове, и поред њега сагради манастир, у коме заведе општежићни устав. Старешинство у новој обитељи он повери Андронику, ученику светог чудотворца Сергија. Сем овог манастира свети Алексије сагради и друге цркве и манастире у Москви и у другим градовима руским. Тако, он подиже у Москви од камена цркву у име светог Архистратига Михаила, у част славног чуда његовог у Хони[33], и устроји манастир који се до сада зове Чудов[34]. При томе светитељ нареди да се ту сахрани тело његово. И многа друга славна и дивна дела, достојна спомена, створи свети Алексије у славу Божју, и добро пасијаше словесно стадо своје све до саме кончине своје.
Сазнавши унапред за свој одлазак ка Господу, светитељ отслужи Божанствену службу и причести се Светим Тајнама. Затим, пожелевши мир кнезу и људима, он свима даде последњи целив и отиде ка Господу 12. фебруара 1378. године. Поживе овај велики слуга Божји 85 година, од којих 24 проведе на архијерејском престолу. Тело његово би чесно погребено у њиме подигнутој цркви светог Архистратига Михаила у параклису Благовештења Пресвете Богородице.
После много година, на дан 20 маја 1431. године, бише нађене његове свете мошти потпуно целе, па чак и ризе на почившем светитељу беху сасвим читаве, као да су јуче обучене. После тога свети Алексије би пренет у цркву, подигнуту у његово име. Од светих моштију његових и до сада се, као из неког неисцрпног извора, изливају многа исцељења, и светим молитвама његовим даје се помоћ свима који им са вером прибегавају, a пo благодати Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, Амин.

СПОМЕН ЧУДЕСНОГ ЈАВЉАЊА ИВЕРСКЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ зване "Портаитиса" (Вратарка)

Овa чудотворна Икона Пресвете Богоматере дошла је, "у време иконоборства, чудесно идући сама по мору, из Мале Азије у Иверски манастир на Светој Гори. Њу је са воде унео у манастир преподобни Гаврил Иверски, који се слави 13. маја. Икона стоји на вратима манастира и зато се зове "Портаитиса" - Вратарка. Ту ју је ранио у лице неки неверник, због чега је из Иконе потекла крв, што се и до данас види. Ова св. Икона празнује се још и 13. октобра и на Пасхални уторак.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА РИСТЕ[35] ВРТАРА

Мученик Христов Риста беше из Албаније. У својих четрдесет година он оде у Цариград, и тамо постаде вртар. Једнога дана на тржишту он продаде јабуке једноме Турчину. У разговору они се стадоше препирати око вере, па се и посвађаше. Да би се осветио Ристи, Турчин га оклевета како је, тобож, Риста рекао да ће се потурчити. Ристу позваше на суд, и овај Турчин лажно сведочаше да је Риста заиста рекао да ће се потурчити. Судија упита Ристу о томе. Риста одговори храбро и јуначки: Хришћанин сам, и никада нисам рекао да ћу се потурчити, нити ћу икада променити своју веру, па макар ме ставили на безброј мука.
Чувши то, судија нареди да Ристу жестоко бију; при томе га силно удараху по глави, те мученику истече врло много крви. После тога бацише мученика у тамницу, и ноге му ставише у тешке кладе.
У то време у тамници се налажаше као затвореник и учени Кесарије Дапонт. Он се сажали на мученика и кришом му понуди мало хране, еда би се окрепио. Но мученик не хте ништа да окуси, и рече Кесарију: Зашто да једем? Боље да за Христа умрем гладујући и жеђујући. - Том приликом мученик извуче из свог појаса један челични брус и даде га Кесарију са молбом да га прода, те да му после смрти отслуже неколико светих литургија за покој душе.
После тога мученика изведоше из тамнице, и отсекоше му главу. Тако блажени доби венац мучеништва од Господа Христа, коме слава кроза све векове. Амин[36].

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПЛОТИНА и САТОРНИНА

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ УРБАНА епископа Римског

Епископовао у Риму од 223 до 230 године. Пострадао мученички.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Севастија Јерменска - град на североистоку Мале Азије.
2. Македоније I, епископ цариградски, заузимао цариградски престо од 342 године; затим као јеретик био свргнут, но неколико пута захватао у своје руке архијерејску власт до 360 године. Македоније је богохулно учио о светоме Духу ово: Дух Свети је створење и нема удела у Божанству и слави Оца и Сина.
3. Евдоксије био епископ у Цариграду од 360 до 370 године.
4. Свети Евстатије био епискои у Антиохији од 323 до 331 год.
5. Свети свештеномученик Јевсевије, епископ самосатски мученички скончао око 380 године. Спомен његов празнује се 22. јуна.
6. Учитељ Цркве, епископ Кирски, знаменити историчар петога века (в. Црквена Историја, II, 27).
7. Архиепископ кипарски, познат црквени писац четвртога века; спомен његов празнује се 22 маја.
8. О везама Св. Мелетија и Св. Василија Великаог видети више у житију Св. Василија под 1. и 30. јануаром.
9. Јулијан Отступник царовао од 361 до 363 године.
10. Спомен светог Вавиле, епископа антиохијског, празнује се 4. септембра.
11. Јовијаи царовао од 363 до 364 године.
12. Валент царовао од 364 до 378 год.
13. Грацијан царовао од 375 до 383 год. на Западу, а Теодосије од 379 до 395 год. на Истоку.
14. Флавијан, потоњи наследник Св. Мелетија, био архиепископ од 381 до 404 год.
15. Реч је о светом Симеону Столпнику, који се празнује 1. септембра.
16. На овом Сабору би осуђена Макоденијева духоборачка јерес, a Никејски Символ вере би допуњен и завршен са пет нових чланова. Би осуђена такође и јерес Аполинаријева.
17. Свети Мелетије, патријарх антиохијски, упокојио се 381 год. у време Другог Васељенског Сабора. Свети Григорије Ниски, пред лицем Сабора, одао поштовање успомени св. Мелетија похвалним Словом, а св. Златоуст учини то исто по ступању свом у свештенички чин у Антиохији.
18. Витинија - северозападна покрајина Мале Азије.
19. Свети Антоније родио се око 829 године.
20. Свети Антоније II, звани Кавлеас, ступио на патријаршиски престо цариградски 893 године и патријарховао до саме смрти своје, која би 901 год. He ради се дакле о Антонију III Студиту.
21. Кнез Данило Александрович, млађи син светог Александра Невског, оснивач самосталне кнежевине Московске и родоначелник московских кнезова (1261-1303. год.). Доцније он је Руском Црквом увршћен у лик светих; мошти његове, пронађене нетрулежне у 1652. год., почивају у храму Данилова манастира, њиме подигнутог на обали реке Москве.
22. Касније велики кнез Московски, Јован Данилович Калита, од 1328. до 1340. год.
23. To је било 1320. г. Богојављенски манастир основан 1296. г. у Москви.
24. Кнезовао од 1340. до 1353. год.
25. Св. Теогност управљао Руском Црквом од 1328. до 1353. год.
26. Св. Алексије би посвећеи за епископа Владимирског 1352. г. На 12 година пре тога митрополит Теогност преведе св. Алексија у свој епископски двор, да руководи судским пословима црквеним. Стално у непосредном додиру са митрополитом Теогностом, Грком, св. Алексије одлично изучи грчки језик.
27. Велики кнез Московски Јован II Јованович владао од 1353. до 1359. године.
28. Патријарх Филотеј управљао Цариградском црквом од 1354. до 1355. године, и од 1364. до 1376. год.
29. Св. Алексије, митрополит Московски, управљао Руском Црквом од 1354. до 1378. год.
30. Димитрије IV Јованович, велики кнез Донски, родио се 1350. г.; од 1362. год. добио велико кнежевство; подигао камено Кремље у Москви; кнезовао 27 година, живео 40 година. Он је победио хана Мамеја на Дону 1380. године 8. септембра; умро 19. маја 1389. године.
31. Захвални хан поклони том прњшком светитељу прстен, који се досада чува у патријаршиској ризници.
32. Димитрије Константинович био великим кнезом од 1359. до 1363. године.
33. Спомен чуда, које се догодило у Хони, празнује се 6. септембра.
34. Чудов манастир основан 1365. године у спомен чудесног исцељења татарске царице Тајдуле.
35. Грчко име Христос, посрбљено у нас гласи: Риста.
36. Свети мученик Риста пострада у Цариграду 1748. године.