ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Партеније, епископ лампсакијски. Син некога ђакона из града Мелитопоља. Још као дете добро памтио речи Јеванђеља, и трудио се да их испуни. Насели се украј једног језера где је ловио рибу, продавао и делио сиромасима. По Божјем промислу би изабран за епископа лампсакијског. Очисти град од незнабоштва, храмове идолопоклоничке затвори, многе цркве сагради и благочешће утврди. Молитвом лечаше сваку болест, а нарочито силан беше над злим дусима. Једном када хтеде изагнати злог духа из неког лудог човека, мољаше га зли дух да га не изгони. "Даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати", рече му Партеније. Упита зли дух: "Ко је тај човек?" "Ја сам тај човек", одговори му светитељ, "уђи и обитавај у мени!" Чувши то, зли дух побеже као огњем опаљен, вичући: "Како бих ја могао ући у дом Божји?!" Дуго поживе свети Партеније и показа на делу своју обилну љубав према Богу и људима. Преселио се у вечни покој Христов у IV веку.

2. Преподобни Лука Јеладски. Родом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена, а мањи део, што му преостаде, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде, виде се с мајком, но опет се од ње удаљи, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу, а дању је радио у башти и на њиви, не себе ради, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро.

3. Преподобна Мастридија. Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастридија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе седамнаест година, и за све време, по сили Божјој, нити јој је нестало боба, нити јој је хаљина овештала. Упокојила се мирно око 580. године.

4. Хиљаду и три мученика у Никомидији. Пострадали у време Диоклецијана.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

7. ФЕБРУАР

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАРТЕНИЈА епископа Лампсакијског

Свети Партеније родио се у граду Мелитопољу[1]. Отац му се звао Христофор, и био ђакон мелитопољске цркве. У почетку се Партеније није учио књизи, али je добро памтио многе ствари које је чуо када се читало Свето Писмо, и био је као неки изврстан зналац.
Када поодрасте, одлазио је на оближње језеро, ловио рибу, продавао, и делио милостињу сиромасима. Још од раног детињства свог он би удостојен благодати Божје, коју је скривао пред људима. У својој осамнаестој години он је већ почео чинити чудеса: изгонио је демоне из људи призивањем пресветог имена Христовог. А када се слава његова стаде ширити по народу, дознаде за њега Дреосвећени Филип, епископ мелитопољски. И дозва га к себи. И пошто га добро испита о свему, он се удиви његовој врлини и Божијој благодати у њему, и нареди да га науче књизи. А кад се научи књизи, епископ га, и против његове воље, посвети за презвитера, и повери му старање и управу над једним храмом.
Као презвитер, свети Партеније се још више подвизаваше, и доби двоструку благодат Божју освећења и чудотворства, те исцељиваше сваку болест и чињаше многа дивна знамења именом Господа нашег Исуса Христа. Поред осталих чудеса он учини и ово: Једном га срете на путу неки човек коме во беше истерао око. Око му је висило на образу, а он га је подржавао руком јаучући и плачући. Светитељ узе око својом руком, врати га на његово место, опра водом, и за три дана га потпуно исцели. - Жена пак нека, која је на телу свом имала љуту и неизлечиву рану, дође к светитељу, молећи га да је исцели. Светитељ осени крсним знаком њено чело, и она одмах доби исцељење. - Једанпут свети Партеније иђаше да посети неког болесника. Кад је пролазио поред куће једног велможе, један велики пас се откину са ланца, излете на капију, јурну бесно на њега, скочи му предњим ногама на рамена желећи да га уједе за лице. А он дуну на њега и прекрсти се, и пас тог тренутка угину, и светитељ га збаци мртвог са својих рамена.
Чувши за таква и слична чудеса, архиепископ кизички Ахил позва к себи светог Партенија и посвети га за епископа лампсакијског[2]. А када овај човек Божји дође у поверену му епископију, затече у граду врло мало хришћана, док сви остали беху идолопоклоници. Због тога пастир добри веома туговаше. И не престајаше саветовати их, и изобличавати, и молити, и пут истине им показивати, и чудеса именом Христовим творити, и болеснике њихове исцељивати, док их не приведе к познању истинитог Бога. Пошто очисти град од незнабоштва и приведе вери, светитељ зажеле да разори идолопоклоничке храмове, и место њих сагради храмове Божје. Стога отпутова код цара Константина Великог да издејствује допуштење за ово. И од благочестивог и христољубивог цара би примљен са чашћу и љубављу, и доби што је желео. Јер Константин Велики даде светитељу своју царску писмену дозволу. Усто му подари много злата за зидање светих цркава Божјих, и отпусти га с миром.
Вративши се у Лампсак, светитељ Божји Партеније се одмах лати посла: поруши до темеља сва идолишта, и усред града подиже велики и диван Божји храм. При томе је лично сам својим рукама помагао зидарима. За време зидања храма, једнога дана дође к светитељу човек, у коме је потајно боравио нечисти дух, и то одавна, али сам човек то није знао. Он приступи светитељу, и врло га учтиво поздрави, целивавши му руку. А човек Божји Партеније, познавши да је у њему нечисти дух, не узврати му целивом. Демон пак, смућен у човеку, рече светитељу: Желео сам да те видим, зато ти и дадох целив, а зашто ми ти не узврати целивом? Свети Партеније му одговори: Ето, видео си ме; шта онда? Демон рече: И видех те, и познах те. Светитељ на то рече: Пошто си ме видео и заиста познао, онда нзиђи из божјег створења. Демон одговори: Молим те, немој ме изгонити ИЗ дома мог, у коме тако одавно обитавам. Светитељ га упита: А откад обитаваш у њему? Демон одговори: Од детињства његовог. И нико ме до сада није приметио, само ти сада, и видим изгониш ме. Но ако ме одавде изгониш, куда ми онда наређујеш да идем? Светитељ му одговори: Одредићу ти место куда ћеш отићи. Демон рече: Свакако ћеш ми наредити да идем у свиње. Светитељ му одговори: Нe, даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати. Само, изиђи сада из овог човека. Демон упита: Да ли ћеш то заиста учинити, или само говориш желећи да ме истераш одавде? Светитељ му одговори: Истину ти говорим да имам човека готова, у кога можеш ући и обитавати, ако хоћеш, само изиђи брзо из овог човека. Демон, убеђен таквим речима светитељевим, мољаше га да му да што му обећава. Тада свети Партеније, отворивши уста своја, рече демону: Ево, ја сам тај човек, уђи и обитавај у мени! - А ђаво као огњем опаљен повика: Јао мени! изгониш ме, иако сам толико времена живео у овом дому! И које ми зло ти нећеш учинити, ако уђем у тебе? И како бих ја могао ући у дом Божји! - Рекавши то, ђаво изиђе из човека, и оде у места пуста и непроходна. А човек онај благодаћу Христовом оздрави, и хваљаше Бога.
Пошто црква би довршена, светом Партенију беше главна брига да у олтару начини свети престо, како би на њему могао вршити свету литургију. И у једном од порушених идолишта он пронађе одличан камен, врло згодан за то. И нареди мајсторима да га што боље и лепше удесе за свети престо. Они све то урадише и удесише како ваља, натоварише камен на кола, и упрегоше јаке волове да га одвезу до цркве. А ђаво, љут што се камен узима из идолишта, разобада упрегнуте волове, те они почеше трчати да их нико није могао задржати. Рабаџија Евтихијан, који је терао кола, у тој пометњи, по дејству ђавола, паде под кола, и кола са каменом пређоше преко њега, и све му кости поломише, труп спљескаше, утробу просуше, и он одмах издахну. Када дознате за то, светитељ Божји Партеније рече: ђаволска пакост учини то. Али, ђаволе нећеш омести дело Божје! - И одмах устаде, поведе са собом неке благочестиве људе који беху код њега, и хитно оде на место где се несрећа догодила. И када угледа леш прегаженога, он преклони на молитву света колена своја, и са сузама се усрдно помоли Богу, говорећи: Свемогући Господе, даваоче живота и смрти, Ти знаш ради чега пакосни враг замкама својим нанесе смрт Твоме створењу. Али, о Преблаги! као свагда, тако и сада покажи да је лукавство његово ништавно, и врати у овај живот слугу Твог Евтихијана, јављајући на тај начин онима који верују у Тебе непобедиву силу Своју, јер си Ти једини Бог, и Теби приличи слава вавек, амин.
Док је ова молитва Богу била још у устима светитељевим, поврати се дух мртвачев у тело његово, - народ је то посматрао, - и стаде оживели мртвац говорити: Слава Теби Христе Боже, који и мртве подижеш! - И одмах устаде здрав, као што је и раније био, узе волове и кола, и отера камен до цркве. Тада сви који видеше ово чудо: изненадан мртвачев повратак у живот, одадоше славу и хвалу преблагом Богу. И са свих страна доношаху болеснике и страдалнике од нечистих духова, и сви се благодаћу и силом Божјом исцељиваху на молитве светог Партенија. А лекове лекарске људи не употребљаваху у дане овог великог угодника Божјег, јер он у име Господа нашег Исуса Христа забадава исцељиваше од свих болести.
Између осталих болесника, свети Партеније за три дана исцели од лудила кћер неког царског сродника Дионисија, у којој је био зли дух, и силно је мучио. Исто тако он исцели Агалматију, кћер кнеза смирнскога Мамалија, која је патила од нечистог духа, због чега је често на земљу падала, ваљала се, пену бацала и сушила се. Тако исцели чувену жену Зоилу, која је у себи имала духа гаталачког, и од њега тешко патила. Затим младић неки Никон, свештенички син, у коме је био љути демон који га је страшно мучио, би доведен к светитељу. Припавши к ногама светитељевим, родитељи младићеви мољаху га да се смилује на њега и избави га од нечистог духа. А човек Божји Партеније рече им: Ваш син није достојан исцељења, јер му је за казну дат дух што га мучи, пошто је оцеубица. Јер сте се ви често, трпећи од њега увреде и грдње, са болом у души молили да га Бог казни. Оставите га дакле нека тако остане, јер му је ова казна потребна. - А они као чадољубиви родитељи, којима се срце кидало од бола за сином, са сузама завапише преклињући светитеља: Светитељу Божји, моли се Богу за њега, да га избави од љутог ђавола. - Блажени Партеније, видећи толике сузе родитељске, сажали се на њих, помоли се усрдно Богу, и одмах изиђе ђаво из младића. И родитељи узеше свог оздравелог сина, и вратише се дому свом, славећи и благосиљајући Бога.
Жена нека Александрија, из града Арисва, у којој беше змијски дух, која је звиждала и многе убијала, би приведена к служитељу Божјем Партенију. Он запрети духу, исцели је и посла здраву к њенима. И опет: неки Синодије, авиденијски грађанин, имађаше кћер девојку, коју је мучио ђаво, и она се скитала по горама. Њу родитељи ухватише и приведоше к праведнику. И он је исцели метнувши на њу руке и помоливши се. Војника пак неког Аксана, коме сви удови беху одузети, светитељ уми водом, и помоливши се за њега Богу, исцели и сатвори здрава.
Човек неки, по имену Алан, родом из Сирије, по дејству злог духа који је обитавао у њему, обеси се у цркви, коју свети Партеније подиже, и висаше мртав. Сазнавши за то, светитељ дође у цркву, приђе лешу Алановом и, васкрснувши га молитвом, истера из њега ђавола. - Евтропије, житељ града Пареје, који лежи између Лампсака и Кизика, доведе светитељу своју луду жену ради исцељења. Светитељ, дунувши на њу и помоливши се над њеном главом, одмах је сатвори здраву. Исто тако угодник Божји исцели и другу луду жену, по имену Акакију, коју доведоше к њему из села Келеја. - Евхерија, супруга високог достојанственика Агапита, била је трована, силно је патила, јер јој је смртоносни отров разједао унутрашње органе. Њу доведоше к светитељу. Он се помоли за њу, запоји је освећеним јелејем, и тако сатвори здраву.
Младић Максим из града Визе, живео је у Лампсаку служећи код једног ђакона. Он доби дизентерију и, пошто се не могаде излечити, умре. Његови родитељи, чувши да је умро, дођоше из Визе у Лампсак да сахране свога сина. И плачући однесоше сина у цркву, и положише га на место, где је светитељ Божји Партеније имао да прође. А кад светитељ дође, и виде мртваца, и родитеље како плачу за њим, расплака се и сам и, преклонивши колена, помоли се Богу за умрлога, и одмах оживе мртвац. И уставши седе, и стаде говорити. А светитељ му пружи руку, подиже га, и даде здрава родитељима. И сав се град веома удиви таквом славном чуду, и слављаше Бога.
Теофилија ђакониса из села Асермије, и с њом девојчица Руфина, из истога села, тешко болесне од бесомучности, бише донесене код светитеља. И он их обадве исцели окропивши их освећеном водицом и помоливши се за њих. Тако исто молитвом излечи од лудила Теласија, сина презвитера Иларија. Старицу неку Калиопу, сиротицу, и са њом девојку Кириакију, које су патиле од нечистих духова, светитељ исцели, и давши им потребне ствари, испрати их здраве.
Осим ових и других премногих и неисказаних чудеса светитељевих, догоди се и ово: у дом, у коме су се правиле царске порфире и раскошне хаљине, усели се ђаво, и чињаше радницима силне пакости, плашећи их привиђењима и кварећи им рукотворине. И беху у великој невољи и радници и надзорници због штете која је на тај начин наношена. А бојаху се и од царевог гнева због тако велике штете. Надзорници овога предузећа обавестише о томе светитеља Божјег Партенија, и замолише за помоћ. Он без одлагања оде тамо и, дозвавши нечистог духа који је те пакости чинио, запрети му страшним и светим именом Христовим, и отера га одатле. А ђаво, одлазећи одатле, кукаше на сав глас и изјављиваше да га божански огањ тера у пакао огњени. И од тога времена предузеће то беше на миру.
Потом стаде ђаво чинити пакости рибарима у њиховом риболову. Јер када бацаху мреже у воду, по опсени ђаволској, виђаху у њима велико мноштво риба. И пошто би их са великом муком извукли на обалу, не налажаху у њима ниједну рибицу. И тако су се узалул трудили дуго времена. И то се догађаше не само у Лампсаку, већ и у свима оближљнм градовима и селима. Поводом тога се скупише рибари из свих градова и села, и дођоше код светитеља молећи га да се за њих помоли Богу, да им риболовни труд не буде узалуд. А када се светитељ мољаше са постом и сузама, би му откривено од Бога да та невоља сналази рибаре по дејству ђавола. И одмах крену светитељ и обиђе све обале и пристаништа, творећи молитве и прогонећи одасвуд ђавола који се гнездио у водама. Онда нареди рибарима да пред њим баце мреже у воду. Они то учинише одмах с радошћу, и молитвама светитељевим њихов лов би толико благословљен, да од великог мноштва рибе једва извукоше мреже на земљу. И од тада им риболов опет постаде срећан, као и раније што је био. А кад у катаптелијском пристаништу рибари ловљаху рибу у присуству светитељевом, и извлачаху мреже, велика риба туна искочи из мреже и баци се пред ноге светитељу. Он је осени крсним знаком и нареди да је испарчају, па разделе братији у славу Божју.
После тога свети Партеније исцели хромог човека Калиста, тако да је овај врло лепо ходио. А други човек, коме беше име Лезвије, беше сав у ранама од главе до ногу. И нимало се није разликовао од губавца. Помазујући га светим јелејем и молећи се за њега, светитељ га за три дана сатвори здрава.
Једном приликом светитељ Божји Партеније оде црквеним послом у Тракију. И бавећи се у митрополији ираклијској[3] он посети тешко болесног архиепископа Ипатијана. И у разговору са њим он га распитиваше о узроку болести. А те ноћи Бог откри угоднику свом Партенију, да је архиепископ Ипатијан кажњен том тешком болешћу због среброљубља и тврдичлука свог, јер присваја себи ствари и имовину сиротих и убогих. И изјутра свети Партеније опет посети архиепископа и рече му: Устани велики господине, јер ти си кажњен телесном болешћу зато што си оболео душом. Стреси дакле са себе болест душе, и бићеш опет здрав. Болесник одговори: Знам и сам да сам грешан, и да ме зато Господ кажњава. Нeгo, молим те, помоли се за мене, да се очистим од безакоња мојих. Свети Партеније му рече: Да си сагрешио човеку, вероватно би молитва поводом тога била услишена. Али ти си згрешио Богу. Стога што је сиротињско врати Богу, и бићеш свагда здрав и душом и телом. Архиепископ би ганут, и рече: Оче, сагреших Господу моме, а Господ је праведан. И одмах дозва економа и нареди му да донесе новац, добијен за имања отета од убогих. Видевши да је то велика гомила, архиепископ моли светог Партенија да он разда новац ништима. А светитењ му саветова да сам разда оно што припада ништима. Болесни архиепископ нареди те га колима одвезоше до цркве свете мученице Гликерије. Тамо сакупи ниште и убоге, и cвe им дарежљиво раздаде. А Благи и свемилостиви Бог, који није презрео две лепте удовичине и који је примио сузе блуднице и уздахе цариникове, прими и архиепископово покајање, и у току три дана даде му потпуно оздрављење.
Човек Божји Партеније сваког дана обилажаше цркве у граду Ираклији, вршећи у њима прописана богослужења. Тако, једнога дана он уђе у цркву, звану Ахила, и тамо нађе где лежи један болестан човек, необично мршав. Светитељ се сажали на љега, преклони колена своја, и са сузама се помоли преблагом Богу. И уставши с молитве помаза болесника светим јелејем, и тог часа га исцели и подиже на ноге. И нареди да хода. И исцељени оде здрав своме дому, хвалећи Бога. А када грађани Ираклије сазнаше за ово неочекивано чудо, поврвеше к светитељу сви, најразноврснији болесници; и силом Господа нашег Исуса Христа, а молитвама светог Партенија, сви се враћаху здрави.
У то време када свети Партеније благодаћу и силом Христовом чињаше чудеса, исцељујући од разних болести, беше поред њега архиђакон ираклијске цркве, коме беше име, као и архиепископу његовом, Ипатијан. Гледајући чудеса, он припаде к ногама светога човека, и исприча му како због суше на његовом имању пропадају сви усеви, и виногради, и градине. И са сузама га мољаше, говорећи му: О свечесни оче, хајдмо у поље, види како је све свенуло, и помоли се Богу да сухој земљи да кише, и тако се постојбина наша спасе од глади. Чесни и свети човек Партеније одмах отиде у поље, и видевпш како су повенули сви усеви, и виногради, и градине, расплака се. И преклонивши колена, дуго се са сузама мољаше човекољубивом Богу да пошаље земљи кишу и узнапредују плодови. А Бог који испуњује вољу онима који Га се боје, још док је молитва била у устима светитељевим, покри небо кишним облацима, и паде силна киша те напоји земљу богато. Тада светитељ преноћи са архиђаконом на његовом имању. Свети Партеније проведе сву ноћ у молитвама, и ујутру рече архићакону: Пази на себе, брате! Јер ти није непознато да твој архиепископ би кажњен од Бога тешком болешћу због свог среброљубља. А ове ми ноћи јави Бог да ће он после не много дана отићи из овог живота и ти ћеш место њега бити архиепископ у граду Ираклији. Пази дакле да се увек стараш о сиротињи, јер то више свега умољује Бога. - После тога светитељ благослови архиђаконове њиве, градине и винограде, и својом молитвом и благословом учини да изобилно рађају, па се врати у град, и оде архиепископу да се опрости са њим пошто је имао намеру да лађом отпутује. Архиепископ га с љубављу дочека и загрли. У току разговора свети Партеније рече архиепископу: Обавештавам те, господине, да ћеш се после не много дана разрешити од тела, и oтићи ка Господу, јер те позива Христос, истинити Бог наш. Ти иак, одлазећи к Њему, оставићеш после себе, као што ми Господ откри, доброг наследника, господина Ипатијана, твог архиђакона. Архиепископ одговори: Нека буде воља Господња! И пошто целиваше један другог целивом светим, растадоше се, и свети Партеније отплови из града Ираклије, и после неколико дана стиже у свој град Лампсак.
После кратког времена опет се разболе архиепископ ираклијски, и упокоји се у Господу. И уместо њега би посвећен за архиепископа његов архиђакон, господин Ипатијан. И тако се испуни светитељево пророчанство.
Кад дође лето и стиже жетва, и настаде сабирање разних плодова, оде архепископ Ипатијан на своје имање. И тамо где је пре због суше све било свенуло, угледа он сада такво изобиље плодова, какво раније никада није било. И то би благодарећи молитвама и благослову светог Партенија. Тада архиепископ натовари велику лађу пшеницом, вином и другим разним ллодовима, и оде у Лампсак да захвали чудотворцу за благослов. Светитељ с љубављу дочека архиепископа ираклијског, али донесене поклоне не хтеде да прими, говорећи му: Благодари Бога за све, а ово раздели братији. - Пошто је доста дуго провео у пријатном разговору са светитељем, архиепископ Ипатијан се врати у свој град и, по наређењу Божјег човека, раздели братији много пшенице и вина и других разних плодова, и до краја живота казиваше свима велика дела Божја, која учини Господ преко слуге свог Партенија.
Угодник Божји и велики чудотворац свети Партеније, пошто је заблистао у равноангелском животу, и многе обратио од идола истинитоме Богу, и безбројне болеснике исцелио од разноврсних болести, при крају свога живота сам се разболе и, позван од Господа, отиде к Њему 7 фебруара 318 године, упокојивши се с миром у дубокој старости. И одмах се сазнаде у околним градовима и крајевима за чесно престављење светитељево. И стекоше се на његов погреб са свих страна архијереји: ираклијски, кизички, мелитопољски, парејски, и многи друти епископи и свештеници, као да су се договорили. И врло свечано извршише опело над светитељем, са псалмима и славословљима и песмама духовним. И чесно тело његово сахранише близу саборне цркве у молитвеници коју он беше подигао. И на светом гробу његовом биваху многобројна исцељења. Јер не само за живота свог, него и после претстављења овај бесплатни и чудотворни лекар очишћаваше губавце, изгоњаше из људи нечисте духове, и исцељиваше од сваке болести; а и сада лечи и исцељује душе и тела наша молитвама својим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и светим Духом слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКE ЕЛАДСКОГ

Свети Лука родио се у Елади[4], у Грчкој, у месту званом Кастрион, 896 године, од родитеља дошљака. Јер они беху са острва Егине у Јегејском мору, на које често Агарјани нападаху, због чега Лукини родитељи напустише своју постојбину и пређоше у Грчку. Настанише се у селу Кастрији, где се и родио овај блажени Лука. Родитељи му се зваху: Стефан и Ефросинија. Још из раног детињства, дружећи се с децом, блажени Лука не показиваше у себи ништа детињско. Напуштао је дечје игре и забаве и, као неки зрео човек по нарави, волео повученост, тишину и честитост. А што је још необичније, још у детињству он се показа испосник и уздржљивац: не само није јео меса, него ни млека, ни сира, ни јаја; па се чак уздржавао, од тако омиљених деци, јабука и другог воћа; хранио се само хлебом, водом и поврћем; а средом и петком постио је све до заласка сунца. И ово је утолико достојније дивљења, што он за овакво пошћење и уздржање није имао никаквог учитеља и наставника, већ је сам себе руководио благодаћу Божјом која је деловала у њему. И из дана у дан он увећаваше свој подвиг: избегавао је преједање и слатка јестива, а волео је пост, труд, оскудицу, и све што умртвљује тело. To je и упражњавао. И тако, све што је другима слатко, мило и пријатно, блаженом Луки беше горко, и мрско, и веома непријатно.
Родитељи његови, видећи ове његове необичне за децу особине, чуђаху се веома, нарочито његовом испосништву и уздржању. И држаху да то код њега није од врлине, него од неке детињске лакомислености. И једном га ставише на овакву пробу: на трпезу изнесоше месо и рибу који су у једном суду били скувани; отац узе рибу и даде је блаженом Луки. А он не знајући да је риба кувана заједно са месом, стаде јести. Но после неколико залогаја он познаде да је риба била са месом, и силно се ожалости, и одмах поврати оно што беше појео. И као да је учинио неко велико намерно безакоње, он ридаше плачући и уздишући, па не хтеде ни хлеба више да окуси. И тако проведе три дана у ридању и гладовању. Тада се родитељи уверише да то код њега није од детињске лакомислености већ од благодати Божје. И од тада га оставише на миру, да живи по своме нахођењу.
Живео је у послушности према својим родитељима. Ревносно је радио све што су му наређивали: пасао је овце, а кад одрасте радио је земљу, обављао је све домаће послове, трудећи своје младићско тело и умртвљујући страсти. Према сиромасима је био толико милостив, да је ради њих потпуно заборављао на себе. Јер кад год је одлазио од куће на неки посао, он би храну, коју је носио за себе, раздавао гладнима, а сам је гладовао. Још је и хаљине своје са великим усрђем и љубављу раздавао сиромасима, и много се пута наг враћао кући. Због тога су га родитељи грдили, ружили и не по мало тукли. А понекад су га остављали да иде наг, и дуго му нису давали да се одене, да би, постиђен због своје наготе, престао поклањати своје хаљине. Међутим, врлински младић не престајаше са чињењем милосрдних дела, нити се стиђаше своје наготе, нити се бојаше батина. Јер му нагота ништих ради беше као царска порфира, а батине ради њих и грдње сматраше као одликовање и похвалу. И све јаче ревноваше у чињењу добра ништима.
Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но уз пут виде сиромахе где просе, и већи део семена раздаде сиромасима, а мањи део, што му преостаде, посеја. А Господ, који милостињу, чињену убогима, враћа стоструко, оно мало посејаног семена толико благослови да њива донесе већи род него ли икада раније.
Затим се родитељ светог Луке Стефан разболе, и престави. Тада блажени Лука напусти земљорадњу и даде се на читање књига. И ревноваше у богоразмишљању и молитвама. И у томе божанствени младић толики напредак показа, да је, узносећи ум свој к Богу, телом лебдео у ваздуху изнад земље. To je јасно видела његова мајка. Јер она, видећи једном да јој син дуго не излази из своје собе, и желећи да сазна шта ради, провири тајом кроз кључаоницу и виде ово: он се моли, сав устремљен умом к Богу, и целим телом лебди у ваздуху на један лакат високо од земље, нимало је не додирујући. To je она видела не једанпут, него двапут, и трипут, и веома се дивљаше. О томе је касније причала другима са заклетвом.
Онај блажени младић одавна је имао жељу да остави овај хучни и бучни свет, и да се ода монашком безмолвију и монашким подвизима. Mислећи о томе, и обузет жељом за монаштвом, oн потајно напусти кућу и крену са намером да оде из Грчке. Али путем наиђе па војинчке страже, које су хватале одбегле робове и предавале их у тамницу. Видећи младића бедно одевена, и мислећи да је одбегли роб, војници га ухватише, и стадоше пспитивати, чији је роб, одакле је и куда иде. Младић им одговори да је Христов роб и да ради молитве иде к светим оцима. Али му они не вероваху, јер мишљаху да он скрива од њих своје робовство и бекство. Зато бездушно избише невиног младића. Затим га закључаше у тамницу док не призна чији је роб и како је побегао од свог господара. Изгледа да ово искушење снађе блаженог јуношу од врага који је завидео његовој доброј намери и правио му сметње. А после извесног времена неки знанци познаше светога младића, посведочише за њега, и он би пуштен на слободу. И он се врати својој кући. И ту слуга Христов трпљаше многе прекоре и увреде, не лакше од оних батина. И дан и ноћ он уздисаше к Богу, да Он благоволи привести у дело његову благу намеру. И жеља му се ускоро испуни на овај начин: два инока, који су путовали из Рима, задржаше се ради одмора у Лукином селу. Чим их Лука виде, откри им своју намеру, и срце се његово запали пламеном божанске љубави. Разговарајући са њима, он их упита куда иду. Они му рекоше да иду у Јерусалим. И много их моли блажени Лука да и њега поведу са собом и начине монахом. Они одбијаху да га поведу зато што је млад, - било му је једва седамнаест година, - а пут је тежак. И још зато што су се бојали његових родитеља да им не причине какве непријатности, ако буду сазнали, и пошли у потеру за њима и сустигли их. Али он им говораше да је сироче и странац, и да нема над собом стараоца. И тако умоли иноке да га поведу са собом. И они кришом отпутоваше са њим из села, и допутоваше у Атину. Тамо уђоше у знамениту цркву пречисте Дјеве Богородице, помолише се Богу, и одпочинуше у манастиру. Одлазећи одатле за Јерусалим, иноци оставише блаженог Луку у том манастиру, рекавши му: Младићу, ово је добро место за твоју намеру. Овде можеш остварити своју жељу, и брзо бити причислен дивном лику монахујућих. - И пошто га предадоше игуману, отпутоваше.
Игуман је много пута питао блаженог Луку одакле је и чији је. Али није могао да дозна, јер је јуноша скривао и свој завичај и свој дом. Није желео да ико то зна. Затим игуман, видевши да је добре нарави, тих, кротак, смирен и послушан, постриже га за расофора. А мајка његова туговаше за њим веома, јер није могла да подноси отсутност свог милог чеда. Он је био једина утеха удовиштва њеног, и радост у жалости њеној. И плакаше горко за њим, вапијући к Богу и говорећи: Тешко мени, Господе, сведоче удовиштва мог и сиротанства! Ти си ме прво ожалостио, смрћу отргнувши од мене друга, кога си ми браком био дао, и бацио ме у невоље удовиштва, које су ми теже и од саме смрти. А сада си удаљио од очију мојих онога који ми је био утеху у толиким невољама, и не знам, где бих могла угледати ту једину зору мог многонапаћеног живота. Сада ми доликује да с Давидом зборим: И видело очију мојих, и њега нема са мном (Пс. 37, 11). Но какав је разлог што је син мој отишао далеко од мене? Еда ли сам му бранила да непрестано служи Теби, Господу? Еда ли сам му наређивала да ради домаћих послова напушта и пренебрегава своје уобичајене молитве? Еда ли сам га поучавала да претпостави телесно духовном, земаљско небеском, временско вечном? Ја сам научила од својих родитеља да будем не само мајка тела него и душе. Желећи да ми син буде савршен у врлини, ја сам му одређивала више времена за молитву него за кућне послове. И једина ми беше радост, да видим своје мило чедо, ако не свагда, а оно бар у извесно време. Доста ми је било да чујем како суседи хвале његову добру нарав, и ја сам тиме тешила своју тужну душу. Зато, Господе Царе, не презири сузе очију мојих, него нека изиђу преда Те, и Ти снисходљиво растури велику таму жалости моје. A pacтурићеш је, ако подариш мојим материнским очима да поново виде своје мило чедо. Тада ћу сазвати све због доласка сина мог, и исповедити величину Твоју. И славићу Те у све дане живота свог.
Тако се у тузи својој удовица мољаше Богу. И Њега, благог по природи, она склони на милост, и доби оно за што Га мољаше. Јер Господ који све мигом чини, учини те игуман онога манастира у коме се блажени Лука подвизаваше, виде у сну Лукину мајку где плаче, и чу од ње с кукањем овакве речи: Зашто си мени удовици нанео неправду? Зашто си болу моме додао ране? Зашто си ми немилосрдно отео једину утеху моју? Зашто си ми уграбио сина, потпору старости моје? Врати ми га брзо, врати ми светлост очију мојих, врати ми једину наду моју! Јер нећу престати да се обраћам Богу свих и Цару, кукајући на тебе што ми велику неправду чиниш.
Уплашен оваквим сном и речима које је чуо, игуман најпре мишљаше да је то неко празно ђавоље привићање и застрашивање. Али када и идуће ноћи, па и треће, виде у сну ону исту жену и чу од ње љутите речи, он разумеде да то није ђавоља прелест већ Богом устројена појава. И чим свану, он дозва јуношу Луку, и рече му са гневом: Слушај ти, зашто си скривао ко си и одакле си, иако сам те много пута питао? Зашто си ми причао да немаш родитеље ни сроднике? И како си се дрзнуо да приступиш овом светом чину и сажитију с нама, када си пун преваре и лажи, о чему имам доказе? Да си нам у почетку добровољно казао истину, то нам сада неби, и против твоје воље, било откривено оно што се односи на тебе. Иди дакле од нас и из свих крајева атичких и врати се мајци својој, која ми, веома уцвељена, ево већ три ноћи грдне муке задаје.
Од ових игуманових речи блажени Лука се силно уплаши и стајаше као избезумљен. Оборене главе, он је ћутао, док су му из очију текле сузе. Није желео да се одвоји од ове свете дружине. Видећи његове сузе и смирење игуман би тронут, и стаде му кротко говорити: Немогуће ти је чедо, да се сада не вратиш својој мајци. А потом ти неће бити забрањено житије у манастиру. Саветујем ти, поступи тако. Јер је очигледно да је молитва твоје мајке веома силна пред Богом, те јако потискује твоју молитву. Чувши то, блажени Лука ништа супротно не рече, него се поклони и замоли оца за молитву и благослов. И тако, против своје воље, оде из манастира, и крену путем у село Кастрију код своје мајке. Када стиже дома, он затече своју мајку тужну. Угледавши га она, обрадована и зачуђена, устаде. Али не притрча одмах сину да га загрли, што је по матерински. Нeгo најпре, као јуначна и богобојажљива жена, подиже и очи и руке к Богу, благодарећи Mу што Његовом помоћи опет види милог сина кога је била лишена. И рече: Благословен Бог који не одбаци молитву моју и не ускрати милост Своју!
Тако свети Лука би, по Божјој вољи, враћен матери. И служаше јој као син. И остаде поред ње четири месеца. Но горећи духом к Богу и к безмолвном житију по Богу, он зажеле да опет иде од куће. Али му мајка сада већ не брањаше, нити га одвраћаше од тог пута. Јер је знала да њен син, и сваки, треба да воли Бога више него родитеље. И она се помоли Богу за њега. И свети Лука, имајући њену молитву за свог доброг путовођу, оде у приморску гopу, звану Јованова Гора, где се налажаше црква светих Бесребреника Козме и Дамјана. Ту направи себи малу келију, и стаде живети ради Бога. А колики је трул тамо поднео подвизавајући се и борећи се с демонима, то се не може подробно описати. Али не треба све ни прећутати, већ од многога рећи нешто, да би се знало какав је по животу био овај угодник Божји.
Беше у преподобног Луке један ученик, који сумњаше у свог духовног оца, сматрајући да се лицемерно претвара како се непрестано моли. Јер виђаше да се преподобни Лука ни у чему не упражњава: ни у читању Светога Писма, ни у светоотачким поукама. И држаше да је неук, да ништа не разуме у божанственим стварима и у бдењима, и да ноћи проводи у спавању и ленствовању. Зато једном приликом, касно у ноћи, када старац беше затворио врата своје келије, ученик тај седе испред врата и наслони уво на њих да чује шта старац ради ноћу, да ли се одмара или се моли. И остаде прислушкујући сву ноћ све до сванућа. А шта је чуо, сам је казивао: Чух га како чини поклоне ударајући главом о земљу, и како уз сваки поклон говори гласно у топлоти духа: Господе, помилуј! Затим се његово уcpђe к Богу све јаче и јаче распаљиваше, и он све чешће и чешће поклоне чињаше и усрдније вапијаше: Господе, помилуј! И тако се труђаше док не малакса телом; онда се ничице баци на земљу. Али не малакса духом, него се и ничице лежећи мољаше Богу вапијући. Потом уставши опет, чињаше то исто правећи поклоне, све тако до зоре. И тако сву ноћ проведе у таквој молитви.
Уверивши се на тај начин у подвиге свога оца, ученик се тај кајаше због своје раније сумње. И после светитељевог престављења он је то исповедао другима кунући се.
Преподобни је умртвљавао себе не само ноћним бдењима с поклонима, него и дневним трудовима. Јер он начини градину, и посади разне воћке, и сејаше разно семење, не ради своје потребе или зараде него ради замарања тела свог. И он сваки дан рађаше у градини знојећи се и презнојавајући се. А кад су стизали плодови, он их је раздавао посетиоцима својим. А понекад би напунио велики кош, и односио потајно на оближње туђе њиве, и тамо остављао. Тако је он својим трудом хранио друге, а сам гладовао и постио се. Но почеше му у градину долазити јелени и правити штету, нешто једући а нешто газећи. И светитељ их одгоњаше. Но чим би се у келију повукао, јелени су се одмах враћали у градину. To ce дешавало много пута. Најзад досади то светитељу и он, изишавши к њима, рече једноме од њих, који растом беше највећи, као разумном и словесном сгвору: Зашто ми правите штету, и таманите мој труд, када вас ја никад ничим нисам ожалостио? Једног смо Господа слуге, једног Бога створења, с том само разликом, што сам ја створен по лику Божјем и имам власт над другим створењима, јер Бог све покори под ноге човеку. И ево, Бог наређује да се не макнеш с овога места, него ту где стојиш добићеш заслужену казну. - Чим то светитељ рече, јелен се, као стрелом погођен, сруши на земљу, и лежаше непомично, а сви се остали јелени разбегоше. А догоди се да су тада у близини пролазили ловци, који су ради лова ишли по пустињи. Када угледаше јелена, они радосно притрчаше да га закољу. Светитељ се сажали на јелена, и рече им: Ништа ви, браћо, немате с овим јеленом, јер нити сте се око њега трудили, нити сте га уловили, него дођосте да га уловљеног закољете. Боље је да се смилујете на њега, јер он од немоћи паде и лежи не могући да бежи. - Чувши то, ловци оставише јелена, дивећи се милосрђу светитељевом. А он отпусти јелена у пустињу читава и здрава.
Иако је преподобни отац наш Лука по животу био тако савршен монах, он још није био обучен у потпун монашки чин. A TO je веома желео. И молио се Богу усрдно, да га удостоји светог анђелског образа. И би услишен, и доби што је желео.
Jep дођоше к њему, незнанo откуда, дна чесна cтapa монаха, светих лица. Рекоше му ла путују у Рим. И сатворивши молитву, oни обукоше преподобног Луку у потпун монашки анђелски образ. И пошто га поучише, спремаху се да путују. Caв ништ телом и духом, Лука немаше ништа од хране да им да за пут. И испрати их до морске обале. Ту седоше да се мало одморе. И гле, изненада искочи из мора повећа риба и паде на обалу пред њихове ноге; за њом искочи и друга; и обе се ваљаху по земљи, као нудећи им се. А ово би молитвама светог Луке: јер пошто није имао ништа да да за пут својим добротворима, он тајном молитвом срца свог умоли Бога, промислитеља свих, да им пошаље храну за пут. И Бог који је некада преко гаврана слао Илији хлеба и меса, Он и овим преподобним оцима посла рибе преко воде морске. И они, узевши обе рибе, захвалише Богу који пружа сваком живом бићу оно што му треба.
Пошто доби потпун монашки образ анђелски, преподобни отац наш Лука одаде се најсавршенијем животу: јер се стаде још више подвизавати, додајући много усрдније него раније труд на труд и пост на пост са сузама и свеноћним бдењима. Храна му беше јечмени хлеб и вода, а понекад дивље зеље. Врло мало је кад спавао. Ради тога је у својој келији ископао ров у облику гроба, да би га стално потсећао на смрт. И када му је било потребно понеке ноћи да отспава, он би се спуштао у тај ров као већ умирући и сахрањујући себе. И пошто би се мало одморио, одмах би устајао на молитву, говорећи Давидову реч: Претичем свануће, и вичем. И опет: Претичу очи моје зору, да бих размишљао о речима твојим (Пс. 118, 147.148).
Подвизавајући се тако, слава његовог врлинског житија пронесе се међу околне житеље, и стадоше људи долазити к њему. Једном му дођоше два рођена брата, и испричаше му како је њихов отац своје злато, сребро и ситне новце сакрио негде у земљу, а када је умирао није им казао место где је то благо сакривено. И говораху браћа: Молимо те, оче, помоли се Богу да нам открије то место, да де не бисмо свакодневно свађали око тога. Јер као браћа, ми помишљамо један о другом да је украо очево благо, и сакрио за себе. Учини дакле молитвама својим, и да непријатељство међу нама престане, и да се пронађеним благом помогнемо у своме сиромаштву и оскудици. - Преподобни их одби и одасла од себе, изјављујући да је он недостојан да умоли Бога за тако нешто. Али они често долажаху и досађиваху му молбама да се смилује на њих. Најзад се светитељ помоли за њих свевидећем Богу, и би му откривено, и он им каза место где је њихов отац закопао благо. Они онда отидоше и, копајући на означеном месту, нађоше очево злато и сребро, као што им светитељ каза. И пуче глас о том чуду по околним селима.
Али мрзитељ добра, ђаво, иако је стално био побеђиван од овог храброг војника Христовог, ипак покушаваше са новим борбама против њега. И желећи да му напакости и да га помете, он удеси овакву замку: у једном оближњем селу oн потстаче три жене, те одоше к светитељу плачући и ридајући, и падоше к ногама његовим, и исповедише му тешке грехе своје; и мољаху га да благим саветом и молитвом исцели душе њихове. А он их одвраћаше од себе, и одбијаше их одлучно, упућујући их свештеницима, пошто он сам није свештеник већ обичан непосвећени монах. Али, иако није желео да их слуша, оне му напунише уши одвратним причама о женским гресима.
Пошто оне отидоше, ђаво који из мрака стреља праве срцем, одмах нападе на светитеља помоћу прљавих помисли, и у умртвљеним удима његовим подиже греховну буру. А светитељ, распознавши ђаволово лукавство, наоружа се против њега молитвеним оружјем и, стојећи три дана на једном месту и молећи се непрестано, победи га, и кишом суза угаси пламен жестоке похоте, и помоћу Божјом размрска главу змије паклене. А пошто му тело од тридневне молитве беше малаксало, он прилеже мало, и заспа. И виде у сну: дође му Анђео у облику дивног младића држећи у руци удицу, коју баци њему у уста и грло. И изгледаше блаженом Луки да је прогутао удицу и она му дубоко зашла унутра. Затим младић истрже удицу из њега, и извуче једно крваво парче меса, и баци га од њега, и рече му: Буди храбар и не бој се! - И тргнувши се одмах из сна, он разумеде да га Господ избави од телесне греховне страсти. И благодараше Спаса и Избавитеља свог.
Преподобноме би дат од Господа и дар прозорљивости због чистоте живота његова. И претсказиваше будуће догађаје. Тако претсказа најезду бугарске војске на грчко царство, што се и зби у своје време. О томе ће касније бити речи. Он и тајне људске провиђаше.
Преподобни имађаше сестру по телу. Звала се Кали. Но беше му она не само сестра по телу него и по духу, јер животом својим подражаваше свога брата у девствености, целомудрености и монашким подвизима. Она је понекад са својим послушницама долазила код брата, и помагала му, ако му је била у чему потребна помоћ: каткад му је радила у градини, садила поврће и гајила. Једном рече преподобни њој и онима што беху с њом: Долази нам човек који носи на леђима велико и тешко бреме, и много се мучи. - Рекавши то, остави их и оде у гору. А оне не разумеше његове речи, и чудећи се размишљаху о њиховом значењу, и ко је то обремењен, и каквим то бременом. И гле, ускоро дође један човек који није имао на себи никакво бреме, нити је што носио. И питаше за преподобног: Где је свети Лука? Врло ми је нужно да га видим. Светитељева сестра му одговори: Њега сада нема овде, отишао је на извесно време у пустињу. Ако желиш да га видиш, ти га причекај док се врати. А он на то рече: Нећу отићи док га не видим. И остаде код келије седам дана, чекајући светитеља. Седмога дана дође преподобни из пустињске горе и угледавши оног човека, он, насупрот својој уобичајеној кротости, љутито погледа на њега и грозно му подвикну: Што си дошао у ову пустињу? Што си оставио градове и кренуо у горе? Што си мимоишао црквене пастире и свештенике и прибегао к нама, неуким простацима? Како си се усудио да нам изађеш пред очи, не уплашивши се одмазде Божје, ти страшни безакониче.
Уплашен од оваквих речи светитељевих, он лијаше сузе, и не беше у стању да од страха проговори ниједну реч. А светитељ му се опет обрати: Што ћутиш? Докле ћеш ћутати и не исповедити дело своје: објавити убиство које си чинио, еда би мало умилостивио Бога? Тада човек, једва муцајући од плача и јецања, стаде говорити: Шта бих ти више, о човече Божји, рекао? Јер, обавештен од благодати Божје која у теби живи, ти си објавио мој тешки грех пре но што сам ти га исповедио. Како видим, за тебе није тајна оно што сам ја учинио тајно. Али, ако наређујеш, ја ћу јавно испричати мој злочин. И стаде подробно казивати пред свима како је, и где, и ради чега убио пријатеља свог на путу. А казивао је то са великим ридањем и смирењем, припадајући к ногама светитељевим и молећи га да га не остави да пропадне у ђавољим замкама. Светитељ му даде многе савете, упути га на покајање, и нареди му да иде свештеницима.
Ово наведосмо као доказ светитељеве прозорљивости, како је прозревао тајне грехе људске. Али треба споменути и још једну сличну ствар. Неки сопственик лађе, коме беше име Димитрије, често је својом лађом пристајао у луку, која се налазила недалеко од светитељеве келије. Упознао се са светитељем, и долазио к њему, удостојавајући се његових светих молитава и наслађујући се његовим поукама. Једном приликом он пристаде уз обалу, и по своме обичају зажеле да посети светитеља. Али није хтео да иде празних руку. Зато се реши да улови коју рибу и однесе му. И цели дан са својим морнарима бацаше удице, али не улови ни једну рибу. Пред вече он помену име преподобног Луке, и у његово име врже удицу, и одмах упеца велику рибу. Затим опет врже удицу у име светитељево, и одмах упеца другу рибу, нешто мало мању од прве. И полазећи к светитељу он понесе мању рибу, а већу остави за себе. А прозорљиви светитељ сазнаде шта он уради. Али с љубављу прими госта и донесени поклон. У току разговора светитељ помену како Ананија сагреши Богу сакривши од новаца што узе за њиву, и како се од светог апостола Петра не могаде сакрити оно што је сакривено (Д.А. 5, 1-4). Чувши то, сопственик лађе разумеде да се ова реч односи на њега што је сакрио већу рибу. И препаде се од прозорљивости блаженог оца. И постиђен због изобличеног греха, он припаде к ногама светитељевим, исповеди му свој грех, и кајући се мољаше за опроштај. Светитељ га поучи кротко, и даде му опроштај. И нареди светитељ ученику да скува донесену рибу и изнесе пред братију који му беху дошли у посету, јер он сам није јео рибе. - И много пута преподобни је предвиђао ко ће му доћи у посету, и наређивао ученику да за посетиоце спреми јела и хлеба.
Пошто преподобни проведе на овој гори седам година, би иајезда Бугара на Грчку земљу, што је преподобни пророчки претсказао раније. И бегаху људи, једни у градове и тврђаве, a неки на острва и на Пелопонез. Тада и преподобни Лука остави гору и своју келију, седе на лађу, и дође у Коринт. А кад чу за неког столпника у Патрасу, он оде к њему, и проведе код њега десет година, служећи му са сваком послушношћу и усрђем, као син оцу свом. О том столпнику се неки презвитер рђаво изражаваше, и саблажњаваше слушаоце. Он опадаше и клеветаше праведног човека. А беше присутан и преподобни Лука. И он, чувши неправедне и клеветничке речи против свог оца, отстрани своју уобичајену кротост, и устаде против тог презвитера, изобличавајући његове клевете и снажно бранећи невиност свог оца. А презвитер, човек сурове нарави, удари светог Луку по образу. И чим га удари, презвитера одмах постиже казна Божја. Јер изненада паде на земљу демонујући. И остаде тако до кончине своје, предан Сатани на мучење тела, да би се дух његов спасао.
После десет година врати се преподобни у своју постојбину Еладу, и опет се настани на своме ранијем месту на Јовановој Гори. Једном се деси да епископ Коринтски, путујући за Цариград, сврати на одмор недалеко од светитељеве келије. А преподобни Лука, предузнавши о томе раније, оде да му се поклони, и однесе му поклоне од свога труда: воће и градинско поврће и зеље. Епископ га врло љубазно прими. И оде да види његову келију. И видевши пустињачко и безмолвно обиталиште преподобнога, и његову градину и деловање, дивљаше се и духовно богаћаше. И зажеле епископ да му да милостињу. И предложи својим пратиоцима, чесним људима, да сваки приложи по нешто новаца, а сам приложи злато. И би сабрана довољна милостиња. И кад би предложена светитељу, он је не хтеде примити, изјављујући: Нe злата, свети владико, него твојих светих молитава и поука иштем и просим. Јер на што злато мени који сам изабрао сиромаштво и ово убого обиталиште? Дај ми оно што просим и желим: поучи мене проста и неука како ћу се спасти. - Епископ се ожалости. И сматрајући да преподобни, не само милостињу него и њега сама одбацује и презире, рече преподобноме: Зашто наш дар, и уједно с њим и нас даваоце одбијаш? Јер и ја сам верни хришћанин, иако грешан; и епископ сам, иако недостојан. Желећи да се у свему на Христа угледаш, зашто се и у томе не угледаш на њега? Јер и Он је примао милостињу коју су му благочестиви давали. Зато и ти, ма да ти злато није потребно, ипак га прими и дај другима којима оно треба. Јер ако сматраш да је добротворство ништима непотребна ствар, онда одбацујеш ово двоје: збрињавање ништих и cпaceњe оних који творе милостињу. Јер ништи, ако не прими милостињу, како ћe имати оно што му треба? и ми који дајемо милостињу, како ћемо се спасти? - Усаветован овим речима епископовим, преподобни узе милостињу, али не много, већ један новчић. И пошто га епископ благослови, оде на свој пут.
Преподобни Лука имао је обичај да се на Цвети рано изјутра пење на врх гope, носећи крст у руци и певајући: Господе, помилуј! И када се једном тако пео уз гopу, једна гуја, по дејству злог духа, изађе из рупе своје, ухвати светитеља за палац на нози, и висаше. А он се саже и, ухвативши гују отрже је, и рече јој: Нe повређуј ни ти мене, ни ја тебе, него идимо сваки својим путем! Јер смо једнога Творца творевина, и не можемо ништа чинити што не жели или што не наређује наш Творац. - И одгамиза змија у своју рупу, а светитељ продужи својим путем уз гору, нимало не повређен од гујина уједа.
Дворјанин неки, управитељ царских ризница, послан од цара у Африку, дође у Коринт, носећи много царева злата. Али ноћу, то злато би украђено. Одмах је настала потера и истрага. Многи су били саслушавани и мучени, али се злато не пронађе. И дворјанин онај беше на великој муци. Тешили су га најугледнији грађани, али га нису могли утешити. Очајан због украденог злата, он је очајавао за свој живот, бојећи се царевог гнева. Тада неко од присутних ступи пред њега и рече: Нико не може пронаћи украдено осим Луке монаха, кроз кога Бог чини многа чудеса. На то и остали присутни рекоше: Заиста је тако. И причаху о њему, хвалећи његово врлинско житије, и дар Божји што је у њему. Чувши то, дворјанина озари нека нада, и он посла светитељу овакву молбу: Угледај се на Оног који се не отказа да сиђе с неба ради спасења људског, па дођи на кратко време у град да посетиш оне што су на великој муци.
Светитељ у почетку не хтеде да иде, избегавајући људску празну славу и поштовање. Али, пошто су многи невини страдали због украденог злата, он оде. И дочекан чесно од дворјанина и грађана, он најпре нареди да се спреми трпеза, говорећи дворјанину: Прво, дајмо стомаку што треба, и провеселимо се у славу Божју! А моћан је Онај који нас поји вином умилења, да и чашу радости човекољубиво напуни. - И док су они седели за трпезом и јели, и више корисним поукама светитељевим хранили душу него тело јелом, светитељ погледа на једног од оних што су служили око трпезе, позва га к себи по имену, и рече му: Зашто си се дрзнуо да украдеш царско злато, те умало ниси нанео себи смрт а господару свом велику муку? Иди дакле одмах и донеси овамо злато које си у земљу закопао, ако хоћеш да се удостојиш милосрђа и опроштаја. - А он, чувши то, препаде се, и стајаше запрепашћен и дршћући, и не могаше ниједну реч рећи као оправдање, јер га и сама савест његова изобличаваше. Затим паде на земљу, загрли ноге светитељу, и признаде да је злато украо, молећи са сузама за опроштај. И доби опроштај. Јер је светитељ желео не само да га због греха изобличи, него и да га од греха излечи. И одмах крадљивац оде, и брзо се врати, носећи све злато што беше украо. И веома се обрадова дворјанин и они што беху с њим. И бише пуштени на слободу они што беху похапшени због крађе злата. И посрамљен би ђаво који устроји ову крађу; и крадљивац би проштен; и уста свих прослављаху Христа Бога. А светитељ, нимало не присвајајући себи славу од људи већ је сву приписујући Богу, врати се у своје обиталиште.
После неког времена преподобни Лука оде у манастир крај града Тебе[5], да посети тамошњег игумана Антонија. Јер је преподобни Лука имао обичај да посећује богонадахнуте људе, и разговара с њима о стварима корисним по душу. И када беше код игумана Антонија, разболе се једном високом чиновнику тебанском син и беше на самрти. Чувши да се преподобни Лука налази у њиховом манастиру, овај великодостојник просто отрча у манастир, паде светитељу пред ноге и с плачем га мољаше да пође његовој кући и посети његовог болесног и умирућег сина. Јер је веровао да ће син његов оздравити од светитељеве посете. А светитељ, смирен, одбијаше, говорећи: Шта сам ја? И шта то велико видите у мени, те варате себе таквим мишљењем о мени? Један је Лекар душа и тела, и Он може избавити од смрти: Бог који нас је створио. А прашински и грешни човек ништа такво учинити не може. - И онај великодостојник, тужан и очајан, оде плачући и ридајући.
Toг дана увече насамо разговараху игуман и преподобни. Тада игуман рече: Држим, чесни оче, да нисмо добро урадили што нисмо болесника посетили и уцвељенога утешили. Јер ће и нама с правом Христос упутити реч своју: Болестан бејах, и не обиђосте ме (Мт. 25, 43). Одговори свети Лука: Али, исцељивати болесне, то је ствар Божје силе; а тешити уцвељене доликује онима који имају речитост и мудрост у устима својима. A ja сам далеко од првог, и потпуно оскудевам у другом, јер сам прост и неук. Ако пак желиш, и сматраш да ће то бити угодно Богу, онда хајдемо, али ти иди први, и буди ми вођ, а ја ћу те пратити. - И одмах уставши, обојица одоше у град касно ноћу. И кад уђоше у кућу онога грађанина, затекоше сина његовог већ полумртва и неспособна да говори, а оне око њега како очекују његов крај. Отац болесников и укућани његови припадоше к ногама светитељевим, молећи га са сузама да се помоли Богу за умиpућег болесиика и да га спасе од смрти. И једва умољен од укућана и од игумана Антонија, преподобни подиже руке к небу и помоли се. И кад заврши молитву, одмах се с игуманом врати у манастир. И сутрадан рано, у праскозорје, он журно отпутова у своју гору, избегавајући славу од људи. А чим свану, игуман Антоније посла слугу свог у град да види шта се збива са болесним младићем: да ли су успеле што молитве преподобног Луке. И слуга се одмах, без задржавања врати, и исприча игуману ову необичну и чудну ствар: Младића, који је прошле ноћи био на самрти, сретох где јаше на коњу и иде у купатило да се окупа. - Чувши то, игуман се Антоније удиви, и прослави Бога.
Преподобног Луку узнемираваху многи, долазећи к њему ради духовне користи, и прекидаху му омиљено безмолвије, молитвено тиховање. Због тога зажеле да се одатле уклони у још усамљенија места. Али не подајући се својој жељи, он посла свог ученика Германа у Коринт код једног искусног и богонадахнутог мужа Теофилакта, да га упита за савет, да ли да остане на Јовановој Гори и трпи узнемиравање од посетилаца, или да отпутује у неко непознато место. Теофилакт му посла савет, који је некада светом Арсенију био дат с неба: Бегај од људи, и спашћеш се!
Преподобни Лука радосно прими овај савет, и са учеником својим отиде одатле у пусто место крај мора, звано Калавије. И тамо живљаше, хранећи се трудом руку својих: копао је земљу, сејао семење, па потом млео на жрвњу, и правио хлеб. Једном неки морнари у пролазу, пристадоше уз обалу недалеко од келије преподобног, уђоше у келију, и никога у њој не затекоше, пошто светитељ беше отишао некуда са учеником својим. А угледавши у келији добар жрвањ узеше га и однеше на лађу. Потом дође преподобни у келију и, видевши да му нема камена, отрча к морнарима молећи их да му врате камен, пошто нема чиме да меље жито за хлеб себи. А они се кунијаху и тврђаху да нису узели. Светитељ им на то рече: Ако нисте узели, идите с миром. А ономе ко је узео, нека Бог плати како хоће! - Рекавши то, он оде од њих. А онај што беше узео камен, одмах паде мртав. Морнари се страшно препадоше, па узеше камен и однеше преподобном молећи га за опроштај. А светитељ се ожалости због изненадне смрти тог морнара, и много дана плакаше због њега.
Пошто преподобни проживе на том месту три године, би најезда Агарјана на атичке крајеве[6]. И пресели се светитељ на неко пусто и безводно острво Ампил. И на њему трпљаше не мало времена глад и жеђ. Затим пређе одатле на дивно место, звано Сотирије. Одатле отера демона који га је хтео заплашити привиђењима, и ту остаде све до блажене кончине своје. Тамо се око њега сабраше братија, и би устројен мали манастир. A атички старешина суда Кринет, имајући љубав к преподобном, подиже у манастиру његовом цркву у име свете Великомученице Варваре. И живљаше светитељ, непрестано служећи Богу постом и молитвама, и служећи спасењу душа и здрављу тела људских. Јер поукама својим и животом душама њиховим коришћаше, а молитвом телесне болести њихове лечаше. Тако, Григорија инока, који је стално боловао од стомака, исцели речју. A некој угледној жени у Теби, дуго од љуте болести болесној, и од лекара измученој, посла свог ученика Панкратија да је помаже светим јелејем. И чим је овај помаза, она одмах потпуно оздрави. И тако, преподобни брзо исцељиваше од свих болести, и многима претсказиваше шта ће им се догодити.
Проживевши на том месту седам година, преподобни се приближи својој кончини. А пре његове кончине догоди се ово: Ученик преподобнога Теодосија имађаше рођеног брата мирјанина Филипа, који беше царев маченосац. И зажеле Филип да дође к преподобном: једно да посети брата, а друго да види преподобног Луку, о коме је слушао многих дивних ствари. Предузнавши његов долазак, преподобни Лука рече Теодосију: Спреми, брате, добру вечеру, јер нам твој брат долази на вечеру. - Теодосије се удиви, и сав радостан поче хитно спремати вечеру. И често излажаше напоље, погледјући низ пут, не би ли угледао брата кога је жељно ишчекивао. А кад се смрче, дође Филип, носећи многа јестива. И би дочекан од светитеља с љубављу, и сви заједно вечераше, једући и пијући у славу Божју. И преподобни тада једе и пи више него што је имао обичај, а то у част Филипове посете. А пошто вечераше, и молитве пред спавање прочиташе, леже Филип да се одмори. И саблажњаваше га миcao о преподобном, и говораше у себи: Старац је лицемер, јер једе и пије добро, и чини ми се да је његово испосништво и светаштво - просто притворство. - Са тим мислима Филип заспа. И у сну виде два светла младића где срдита лица јаросно гледају на њега, и љутито му говоре: Зашто неправду помишљаш о преподобном? Зашто осуђујеш у себи невиног светог човека? Подигни очи своје и погледај, колике је части удостојен од Бога онај који је, по твом мишљењу, лицемер и варалица. И подигавши очи, Филип угледа једно дивно место, застрто порфиром, а на њему стоји преподобни Лука, сијајући у великој слави као сунце. - Затим се трже од сна, запрепашћен. И исприча то своме брату Теодосију и другим монасима. А потом и самом преподобном исповеди с покајањем свој грех, и испроси опроштај. И са великом коришћу духовном отпутова.
Предвидевши свој скори одлазак к Богу, преподобни пoђe да посети све оближње оце у тој пустињи, и даде свима последњи целив, говорећи им: Молите за мене, браћо, молите Господа Хрисга, јер није извесно да ли ћемо се видети потом или не. - И пошто тако обиђе све, затвори се у своју келију, и спремаше се три месеца за одлазак. Затим се, на осам дана пред кончину, разболе. И док је тешко болестан лежао на земљи, упита га презвитер Григорије, какво завештање оставља односно свог погреба, и где да сахране тело његово. А он одговори: Леш мој баците у јаругу, јер никоме нисам потребан, а зверовима ћу бити потребан за јело. - Презвитер пак много мољаше светитеља да измени своје завештење о телу, и да каже место где да га сахране. И после неког времена светитељ рече: На овом месту где лежим, ту ме сахрани, јер Бог хоће да прослави ово место у славу светог имена Свог. - Пошто то рече, сунце је већ заходило, он подиже очи своје к небу, и рече: У руке твоје, Господе, предајем дух свој! И заспа сном привремене смрти седмог фебруара 946 године, а света душа његова оде к Богу на бесмртни живот.
А кад свану, слегоше се сви околни монаси и мирјани. И сабра се много народа. И плакавши много што је свет лишен оваквог светила, чесно га сахранише, како је и наредио, на месту у његовој келији, у којој се подвизавао. А после шест месеци, иноку неком Козми евнуху, који је из Пафлагоније[7] путовао у Италију, дође у виђењу Божје наређење да иде на место где почива преподобни Лука, и да живи крај његовог гроба. Козма дође, и живљаше ту. Он извади из земље кивот са нетрулежним моштима преподобног, положи га поврх гроба, дивно огради даскама и решеткама, и келију претвори у цркву[8]. И биваху чудеса од светих моштију његових. И потече миомирисно миро, и помазивани њиме исцељиваху се: хроми прохођаху, слепи прогледаху, губавци се очишћаваху, и ђаволи биваху изизгоњени - молитвама преподобног Луке, а силом Господа хашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и светим Духом вавек, амин.

СТРАДАЊЕ ХИЉАДУ И ТРИ СВЕТИХ MУЧEНИКA у Никомидији

У вpeмe нечестивог и свирепог тиранина цара Диоклецијана[9] настаде велико гоњење на Цркву Христову, и многи хришћани беху затварани по тамницама и убијани ради Христа. Тада пострадаше и слуге Христове епископ Теопемпт и бивши мађионичар Теона[10], и четири царска великаша: Васос, Јевсевије, Евтихије и Василид[11]. Надзору ове четворице беше поверено чување светог мученика Петра, александријског епископа[12]. Али ова четири великаша, са својим женама, примише свету веру. И пошто остадоше непоколебљиви у исповедању Христа, они душе своје положише за Господа. А после тога, домаћи њихови, све слуге: и робови и слободњаци, размислише, и једнодушно рекоше: Гле, господари наши, који су нам заповедали у овом свету, ради свете вере у Господа Христа презреше овај привремени и ташти живот и изабраше себи Царство небеско. И зато што презреше земаљска блага, сада уживају вечна блага. А зашто и ми не бисмо следовали својим господарима? Хајдмо пред цара Диоклецијана и рецимо му: И ми смо хришћани, и желимо да заједно с нашим господарима, који су нам господарили у овом животу, добијемо неувенљиви венац у будућем животу.
Пошто донеше овакву одлуку, и сви на њу свом душом пристадоше, пребројаше се и нађоше да их је са женама и децом хиљаду и три душе. И онда се дигоше и изиђоше пред нечастивог мучитеља Диоклецијана, и једногласно изјавише: И ми смо хришћани, и следујемо оцима и господарима нашим који за Христа своју крв пролише. Ђаволима се не повинујемо, идолима се слепим, глувим, немим и мртвим не клањамо!
А цар кад виде како их је много, смете си и разгневи се силно. Али, савладавши се, он покуша најпре да их придобије ласкама, и рече им: Зашто сте тако безумни, те добровољно бацате себе у погибао? Боље ће вам бити, послушајте мој очински и пријатељски савет: принесите жртве боговима, па ћете се спасти те лудости којом вас заразише Јевсевије и његови другови, који онако зло завршише. Послушате ли ме, и принесете жртве бесмртним боговима, добићете од мене велике дарове и одликовања, и милост ће вас наша обилно обогатити.
На то свети одговорише мучитељу: Ми нити твоје дарове требамо, нити се твоје претње бојимо, него се старамо да жртву захвалности принесемо Богу живом и истинитом. А ти што намераваш да чиниш, чини брзо, јер нам ништа није драже од Христа.
Чувши овакве речи од светих мученика, Диоклецијан се побоја да они не изазову у народу неку нову побуну, јер виде како они веома смело бране своју веру у Христа. Стога даде миг својој војсци да, са оружјем на готовс, опколе ове хришћане, међу којима беше много мајки које су држале на рукама једногодишњу или двогодишњу или трогодишњу децу. А кад војска опколи хришћане, онда им цар рече: Хајде сада послушајте мој савет, и изјавите да пристајете принети жртве боговима и поклонити им се, да бисте се здрави и читави вратили кућама својим. Смилујте се на себе и на дечицу своју онолико колико ја показујем милости према вама, да не бисте због безумља свог изгинули и ви и деца ваша. Нe послушате ли ме, онда вам ни ваш Христос ништа помоћи неће!
Свети му одговорише: Ми смо научени да се клањамо живоме на небесима Богу, и једнородном Сину његовом и Речи - Господу нашем Исусу Христу, кроз кога све постаде, и Светом Духу Његовом. Стога нас нећеш обманути никаквом својом тобожњом милошћу; нити нас наговорити својим ласкавим обећањима; нити нас уплашити својим претњама, да бисмо отпали од вере у Христа Господа нашег и поклонили се мртвим идолима које ти поштујеш. Јер нама ништа не може бити драже и пожељније од Христа Бога који живи кроза све векове.
На то се Диоклецијан разјари и даде знак војницима да их одмах све покољу, И војници, као дивље звери, навалише са свих страна на њих, и посекоше свете Христове мученике, не штедећи никога, па ни одојчад на материнским грудима. И од њих хиљаду и три не остаде нико жив.
Тако свети мученици Христови у православном вероисповедању завршише свој страдалачки подвиг 7 фебруара, 303 године, у престоници Витиније Никомидији[13], за царовања Диоклецијанова, док над нама царује Исус Христос, истинити Бог Спаситељ наш, коме слава и хвала са Богом Оцем и са свесветим, благим и животворним Духом, кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРA

Подвизавао се у Монемвату. Упокојио се у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АПРИОНА (или ЕВПРИОНА, или СЕРАПИОНА) епископа Кипарског

Био епископ на Кипру и у миру скончао.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА АЛИКИАНСКОГ са острва Крита

Новомученик Христов Георгије рођен је 24 маја 1846. године на острву Криту, у области Кидонијској, у селу Аликиана, од благочестивих родитеља: свештеника Николе званог Диволиса, родом са острва Фолегандроса, и мајке Екатерине Бузианопулу, пореклом из једне благородне критске породице из познатога села Териса. У ово село беше дошао отац Георгијев као парохијски свештеник, те је ту и рођен овај блажени младић и васпитан по науци и заповестима Божјим. Научи се он у детињству и нешто мало писмености, тек толико да је могао да чита; и то мало писмености помогло му је касније врло много, као што ћемо видети даље. Занимајући се земљорадњом и сађењем винограда по цео дан, он је увече седео после вечере и читао Житија Светих а нарочито страдања светих Мученика, која је особито волео. Тако чињаше свако вече до поноћи. Родитељи му говораху: "Чедо, треба да спаваш да се одмориш, јер ћеш сутра опет на посао." А блажени им одговараше: "Не могу да се одморим нити да спавам пријатно, ако се претходно не заситим читањем божанствених књига."
Негде крајем 1865. године, прочитавши житије некога од великих мученика, које га дубоко дарну у срце, он са дубоким уздахом и умиљењем рече: "Христе мој, удостој и мене да пролијем своју крв за Твоју љубав". Чувши то његов брат Јован, који беше слеп и свагда сеђаше уз њега и слушаше житија, укоравајући га рече му: "Шта ти то говориш, брате мој; зар не знаш да, ако би се испунило то што ти велиш, онда би требало да дође гоњење на Хришћане. Ти можда и неки други могли би да поднесете страдања и задобијете спасење, али колико би се њих одрекло Христа и пропало?'' На такве речи блажени ништа не одговори, него дубоко уздахнувши поново рече: "Да, Христе мој, ако је Твоја воља удостој ме да пролијем своју крв за љубав Твоју, као што си Ти пролио Твоју крв из љубави према мени". На то му брат ништа више не рече, него чуваше тајно у себи те његове речи. А сада да видимо како се десило да се испуни та жеља његовог срца.
Као што је познато, године 1866. подиже се онај страшни устанак на Криту против Турака, у којем и Георгије помагаше носећи писма од једног устаничког вође другоме, или на неки други начин како већ могаше. У недељу 5 фебруара 1867. године, нађе се у селу Фурне у тој истој области, у којем селу бејаху сакупљени многи устаници. Ове устанике међутим, како причају, проказа неки хришћанин оближњем паши турском, те овај пославши велику војску опколи село и похвата многе устанике међу којима и блаженог Георгија. Похватавши их, Турци их одведоше у своје шаторе, и тамо узевши двојицу из села Фурне, немилосрдно их мучише да би признали из којег су села родом сви што су похватани. Дознавши оно што хтеде, паша задржи код себе све који беху из брдских крајева, а остале посла у град Ханију Мустафа-паши; Овај пак, будући умољаван од једног свог пријатеља хришћанина, по имену Јована Цапакиса или Јанакиса, напише одмах писмо ономе паши да ослободи све које је заробио. Паша мећутим, предвиђајући да се може десити тако нешто, нареди стражару да задржи писмоношу и не пропусти га док он не изврши своју крвожедну намеру. И ту ноћ између недеље и понедељника он посече све заробљене, то јест није их просто побио, него им је секао најпре уши, затим нос, језик, руке, ноге, скривене удове, па им копао очи и на крају отсецао им главу. На такав начин сви су ови заробљеници пострадали.
Када дође ред на блаженог Георгија, узе га један турски официр, из напред поменутог села Аликиана, по имену Мулаџибахрис, који Георгија познаваше од детињства, па му рече: "Ајде, море, Ђорђе, да учиниш једну ствар што ћу ти рећи те да спасеш свој живот, ако хоћеш, јер те познајем и жао ми је те да умреш". А он му рече: "Каква је то ствар, коју треба да учиним, Бахрис-ага?" - "Да постанеш Турчин", одговори му он. Тад се блажени насмеја па рече: "Нe дај Боже да ја променим своју веру, па макар ми подарили не само живот, него и сав свет". Тада му понова рече Турчин: "Желим да ти учиним ово добро, јер кад сам био још мали, сећам се, кад је мој брат Ариф сломио ногу, твој отац га је излечио. Али, кад не прихваташ мој савет, ја те не могу спасти на други начин, и зато нека грех за твоју смрт падне на твој врат. Али ако не жалиш свој живот, сажали се бар на своје родитеље, или на сестру своју и на свог слепог брата, који ће остати без заштите и помоћи? Јер твој је отац остарио, и ако ти умреш таквом суровом смрћу, умреће и он од жалости".
Овај благословени Георгије одговори му на то са смелошћу: "Ако је тако добро то што желиш да ми учиниш задржи га за себе, a ja нећу постати Турчин, него сам се као хришћанин родио и као хришћанин ћу и да умрем. Знај још и ово, да би се боље уверио у моју непоколебљивост: ја сам већ дуго времена био жељан мучеништва, и тражио сам од Христа мога да ме удостоји да се науживам тога. И сада, нека је благословен што ме удостоји оногa што сам желео! Зар да се покажем толико неразуман и да презрем дар? Нe дај Боже да то икада учиним! И шта више, ако хоћеш да ти кажем сада и ово за добро твоје душе: ти треба да постанеш хришћанин, пошто си и рођен од мајке хришћанке и познајеш од ње добро нашу веру. А за моје родитеље и брата и сестру немој да се бринеш, јер напротив, ако умрем за љубав Христа мога, тада ћу тек имати слободу пред Њим и онда ћу их заштићивати и помагати хиљаду пута више и боље". Чувши све то и много још другога Бахрис-aгa постиђен и обезнађен остави га.
Тада узевши Светога на страну, рече му један хришћанин официр, по имену Хаџиемануил Фугланакис: "Бре Ђорђе, учини то што ти вели Бахрис-ага те га тако обмани да спасеш свој живот, па кад одеш кући буди опет хришћанин; Бог ће ти то опростити, јер види да то чиниш из невоље". На то му рече Георгије: "Зар се не бојиш Бога, капетан Манојло, те ми говориш такве ђавоље речи? Знам да то говориш не злонамерно, Нeгo из заблуде, али зар не знаш шта вели Еванђеље за такве случајеве? Чуј шта вели Христос: "Сваки који ме исповеди пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима; а који ме се одрекне пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима" (Мт. 10, 32). Ако дакле учиним то што ми велиш, после треба опет да пролијем своју крв за љубав Христову да би спрао то одречење. Особито пак ако то учиним сада, Христос ће се за свагда разгневити на мене и одбациће ме као онога који презире Његову тако велику благодат, коју ми је дао, као што сам Mу je тражио. Нека дакле нeмa никакву наду Бахрис-ага да ћу испунити његову жељу".
Затим га поново узеше турски војници и одведоше пред Бахриса, који га запита: "Еј, шта си одлучио?" А блажени Георгије му одговори са великом радошћу и великом смелошћу: "Оно што сам ти мало пре рекао то велим и сада; и то исто ћу говорити до последњег даха свога. Хришћанин сам рођен, хришћанин остајем, и као хришћанин желим да умрем. Нe одричем се Христа мог, нећу да будем Турчин, нећу да напустим своју пресвету веру, да би поверовао у вашу најмрачнију и најтамнију сатанску заблуду".
Обезнађен потпуно Бахрис-ага предаде Светога џелатима, који га понудише да попије једну чашу рума, но он осмехнувши се рече им: "Хвала вам, не желим рума да пијем, јер имам да пређем велики пут па треба да имам неповређен и трезвен ум". Тада почеше да га злостављају на исти начин као и друге. Но док су за време његовог страдања други хришћани плакали и кукали, неко за својим животом, неко за женом и децом, овај благословени стајаше као отесани камен и не само што не викаше, него уопште не заплака нити уздахну; напротив он се радоваше као женик за време венчања, и слављаше и благодараше Бога што га је удостојио тога сверадосног часа. Осмехујући се он благодараше и џелатима говорећи им: "Много сам вам захвалан, јер сте ми приредили велику славу и радост са тим малим боловима, и молим вас да ме исечете на више делова од осталих, јер колико ме више мучите, толико ће Христос већма да ме прослави на небу". Пошто џелати отсекоше руке, уши, нос, скривене удове тела, језик и ноге Мученикове, ископаше му и очи, и на крају отсекоше му чесну главу, те тако сконча блажено овај свети Мученик, као што је и желео, и узађе венценосац на небо да тамо прими свецело трофеје сјајне победе, исповедништва и непоколебљивог страдања, од Христа Бога и Подвигоположника. Његове чесне и свете мошти Агарјани узеше заједно са телом осталих побијених хришћана, о којима испричасмо раније, бацише на неко место скривено и непознато до данас. Ово мучениково страдање би 1867. године на острву Криту.
To je, браћо хришћани, мучеништво овог светог и новог великомученика Георгија Критског, и нека нико не сумња, јер је написано верно и тачно како су јасно казивали напред наведени очевидци и верни сведоци. Такве подвиге остварује вера у душама оних који се ње држе чврсто, и кроз савршену љубав сједињују се са Христом. Такви све жртвују, па и сам свој живот за исповедање љубљенога Христа, надајући се да ће задобити вечно блаженство, којега дај Боже да се удостоје сви хришћани. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА

Пореклом из Фригије, ови свети мученици пострадаше за Господа Христа сагорени у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОПЕМПТА и дружине његове[14]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАСТРИДИЈЕ

Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастрилија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе 17 година, и за све то време по сили Божјој нити јој је нестало боба нити јој је хаљина оветшала. Упокојила се мирно око 580 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Мелитопољ - град у Мизији, севорозападној провинцији Мале Азије.
2. Лампсак - важан град Мизије, у северозападној области Мале Азије.
3. Ираклија - град у Тракији, области Византијске царевине, у североисточном делу Балканског Полуострва.
4. Еладом се у старини називао средњи део Грчке.
5. Теба или Тива - главни град Беотије (Виотије), средње области старе Грчке.
6. Атика - југоисточна област и полуострво Еладе, средње Грчке.
7. Пафлагонија - планинска област у северном делу Мале Азије.
8. На гробу преподобног Луке подигнут је, почев од 974 г., величанствени византијски осмоугаони храм са ванредно лепим мозаицима (из истог 10 века), који и данас постоји.
9. Диоклецијан владао од 284 до 305 год.
10. Спомен њихов празнује се 5. јануара.
11. Празнују се 20. јануара.
12. Св. Петар I, био архиепископ Александријски од 300-311. Празнује се 25. новембра.
13. Витинија - северозападна област Мале Азије; Никомидија - главни град Витиније, омиљено боравиште цара Диоклецијана.
14. Вероватно су ово они свети који се спомињу 5. и 20. јануара.