ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свети Григорије епископ ниски. Брат светог Василија Великог. Био је најпре само презвитер, пошто беше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II васељенском сабору. Мисли се да је он саставио други део Символа Вере. Велики беседник, тумач Светог Писма, и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валента, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај Свети Отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило цркве.

2. Преподобни Амон. Подвижник мисирски. Четрнаест година трудио се и Богу молио само да победи гнев у себи. Достигао толико савршенство доброте да није био више свестан да постоји зло у свету. Особит зналац Светог Писма. Упокојио се прочетком V века.

3. Свети Маркијан. Рођен у Риму, но као презвитер проживео до краја свој век у Цариграду, већим делом у време царовања Маркијана и Пулхерије. Наследивши велико богатство од родитеља, он га је нештедице истрошио на две сврхе: на зидање или обнављање храмова и на милостињу сиромасима. Сазидао је две нове цркве у Цариграду, знамените по својој лепоти и светињи: светој Анастасији и светој Ирини. Кад су га питали зашто тако много троши на цркве, он одговори: "Кад бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих потрошио много злата да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам Цркву, невесту Христову". Колико је, пак, овај дивни муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома тврд, према самом себи, следујући савету апостолском: "Кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни" (1. Тим 6, 8).Пише се о њему: "Сав би у Богу и Бог у њему, и представи се Богу испуњен годинама и добрим делима", 471. године.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

10. JAHУAP

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА епископа Ниског

Овај свети Григорије беше млађи брат светог Василија Великог. Родио се око 335. г. у граду Неокесарији у Понту у оној истој благочестивој породици из које су изашли још многи други светитељи Божји. Прву науку учио је код свога старијег брата Василија, а затим је прошао и све светске и духовне науке. Оженио се побожном девојком Теосевијом и био посвећен за чтеца божанских књига у Цркви Божјој. Касније му дође мисао да се посвети позиву светског ритора, но по савету светог Григорија Богослова, друга Василијевог и његовог, одбаци ту мисао и, шта више, отиде те се замонаши код свога брата Василија на реци Ирису у Понту, а блажена му супруга Теосевија постаде ђакониса. Ову блажену Теосевију, која се ускоро затим упокоји, многим похвалама увенча свети Григорије Богослов (у писму упућеном Григорију), називајући је "сестром" Григоријевом и својом, похвалом Цркве и украсом Христовим.
По избору светог Василија за архиепископа Кесаријског, би изабран и свети Григорије у јесен 371. год., за епископа у малом кападокијском граду Ниси, да би уједно подржао и свога брата у одбрани Православне вере и Цркве. Свети Григорије мудро управљаше Црквом Христовом, а нарочито беше славан беседник и изврстан хришћански философ. Ревнујући за Православну веру он изазва против себе гоњење од стране аријанаца, који се у време цара Валента беху поново осилили. Ови јеретици успеше да збаце светог Григорија са епископске столице (375 г.), на коју се светитељ поново врати тек по смрти цара Валента 378 године. По смрти брата му Василија, великог поборника Православља, свети Григорије преузе на себе богословску догматску борбу против јеретика Евномија, крајњег аријанца, и зато писаше знамените богословске књиге у одбрану Православне вере у Свету Тројицу. Учествовао је затим на сабору у Антиохији 379. г. са светим Мелетијем Антиохијским. Од православних би изабран за архиепископа у Севастији (380. г.), те је управљао и том Црквом неколико месеци до избора новог православног епископа. Када за царовања Теодосија Великог би сазван у Цариграду Други Васељенски Сабор 381. године, против аријанаца и духоборачке јереси Македонијеве, на њему узе активног учешћа и свети Григорије. Са осталим светим Оцима, поборницима Православља, изложи никејско-цариградски Символ Вере, и би увршћен у "изабране оце" Цркве, општење са којима беше знак и доказ православности. Када се на истом Сабору упокоји председавајући Сабора - свети Мелетије Антиохијски, би одређен од Сабора свети Григорије да му одржи надгробно похвално слово. После II Васељенског Сабора узимао је учешћа још на неколико Сабора држаних у Цариграду. Иза себе остави многе богословске и подвижничке књиге, корисне Цркви светој и вернима за живот и благочешће. Упокојио се око 395. године. По изгледу личио на свог брата Василија, само био нижег раста и просед.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОМЕТИЈАНА

Овај угодник Божји роди се у време Јустина Млађег[1] од побожних и богатих родитеља, Теодора и Евдокије. Пошто изучи световне науке, он се ожени, али му жена убрзо умре. Он се одмах са великим усрђем одаде духовној философији; из љубави према Богу напусти свет, и у подвижништву провођаше свој живот. А кад му би тридесет година, по Божјој вољи поставише га за епископа свете Цркве у Мелитини[2]. Сјединивши световну образованост са подвижничким животом, он беше не само добри пастир своме стаду него светило и помоћ и другим људима, нехришћанима, јер промишљаше о општем добру. Много пута га је цар Маврикије[3] слао у Персију ради народних послова, и са персијским царем Хозројем учвршћивао мир између Грка и Персијанаца. А када неки кнез Варам, устаде против персијског цара Хозроја, и збаци га с престола, тада овај светитељ поможе Хозроју те се врати на престо. Са тог разлога Хозрој се потчини Грцима, и плаћаше им данак. To учини те свети Дометијан постаде велики пријатељ цара Маврикија и његове супруге. Ови га наградише многим златом, које он све утроши на зидање светих цркава и сиротишта. А када по други пут дође у Цариград, он се пресели ка Господу, 601 године. И светим моштима његовим одадоше велику пошту и црквени и царски великодостојници, јер их са великим почастима пренесоше у његов град Мелитину. Овај светитељ учини многа чудеса и за живота на земљн и после свога престављења - у славу Христа Бога нашег.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА презвитера и старешине Велике цркве у Цариграду

За царовања Маркијана и Пулхерије[4] блисташе у Цариграду врлинама прекрасни човек, Маркијан блажени. Рођен у Риму од високородних и богатих родитеља, који се преселише у Нови Рим, Цариград, и доведоше свога сина Маркијана као дете. Маркијан успешно изучи школу, и доби дивно васпитање. А пошто је волео да посећује храм Божји и присуствује црквеним службама, заволе га Патријарх и уврсти у своје клирике[5]. Но после мало времена, иако Маркијан беше по годинама млад али по памети и чистоти живота стар, патријарх га рукоположи за презвитера, и затим постави за старешину Велике цркве.
Када се родитељи блаженог Маркијана преставише из овог живота, оставише за собом велико богатство. Пошто блажени беше јединац, он наследи целокупно богатство. И нештедице га потроши на две сврхе: на зидање или обнављање храмова, и на милостињу сиромасима. Он сазида светој мученици Анастасији нову цркву, дивну и скупоцену. А када га један од другова зачуђен упита, зашто је толико злата потрошио на зидање и украшавање ове цркве, светитељ му одговори: "Када бих ја имао ћерку, и хтео је удати за некога племића, зар ја не бих утрошио много злата, да је украсим као достојну невесту? А овде ја украшавам цркву, дивну невесту Христову, која се уневестила најдивнијем између синова људских, и која је крв своју за Њега пролила, - зар да штедим своје имање? и зар да се још више не старам око њеног украшавања?"
Колико је овај блажени муж био издашан према црквама и сиромасима, толико је био тврд, и веома немилосрдан, према самом себи. He само да се није лепо одевао, него је и оно бедно одело што је на себи имао, често скидао са себе и давао сиромасима.
Пошто доврши и изванредно украси цркву свете Анастасије, дође време да се она освети на сам дан свете Мученице, 22. децембра, дан у који је она мученички пострадала за Христа. Освећење изврши сам пресвети патријарх Генадије[6]. Беше присутан и цар са целим сенатом, и много народа. Обавише и литију, јер пренесоше свете мошти мученице Анастасије из мале старе цркве у велику нову цркву Маркијанову. За време литије преподобни Маркијан у фелону иђаше са осталим свештенством испред кола на којима беху свете мошти. Утом му приђе један просјак, просећи милостињу. А он, немајући при себи ништа осим хаљине у којој беше обучен, - јер никада у своме животу није имао две хаљине, - а не желећи да без ичега отпусти бедника, кришом се извуче, нађе скровито место, скиде са себе хаљину, и даде је просјаку. А сам остаде наг, само у фелону[7], поступивши по речи Господњој: Који иште у тебе, подај му. - И опет се увуче у свој ред међу свештенством, и нико не знађаше шта је учинио. И кад дођоше цркви, осветише је, и чесно положише мошти свете мученице Анастасије. Пресвети патријарх нареди и блаженом Маркијану да служи са њим свету литургију. А кад дође време умивања руку, Маркијан се покриваше фелоном сво јим, осврћући се, да не бе неко приметио да је наг. А присутни ђакони и свештеници, погледајући на њега, видеше на њему под фелоном неку дивну хаљину, као скупоцену порфиру царску, која се сва блисташе у злату. И једни се чуђаху, а други негодоваху, говорећи у себи да свештеник не треба да носи тако раскошну одећу и да литургише. Но ту невидљиву одећу, којом Бог покриваше наготу слуге свога, сви видеше када блажени Маркијан приступи да се причести пречистим и животворним Тајнама. Неки пак од презвитера казаше о томе пресветом Генадију. И рече пресвети: И ја видех то исто што ми ви кажете. - И после свете литургије позва га патријарх у ђаконик, и поче га корити говорећи: Шта то радиш, брате, гиздајући се преко обичаја раскошном одећом? Зар ти доликује да литургишеш у одећи која приличи цару а не презвитеру? - А он са смирењем припаде ногама његовим, говорећи: "Опрости, Владико, нисам учинио то што ми кажеш. Јер од младости своје нисам навикао да носим лепе и скупоцене хаљине; па зар да се сада у такве облачим?" - Рече му патријарх: "Ми те сви видесмо у царској одећи. Што се тако покриваш?" И нареди му да разгрне фелон. А кад разгрну фелон, видеше тело његово наго, и зачудише се. Патријарх затражи од њега објашњење, и он против воље исприча шта се десило, како Христа ради даде просјаку своју једину хаљину. И сви који то чуше, као и они који на њему испод фелона царску одећу видеше, прославише Бога који такву тајну благодат даје онима који Га љубе. И отада многи сазнадоше за његово милостиво житије. Докле је ишла љубав блаженог Маркијана према сиромаштву, и трпљење, види се из овога: једном приликом, идући по киши, покисе му одећа; он дође дома, закључа врата, наложи ватру и сушаше крај ње своју мокру одећу, јер није имао другу да обуче. Утом се деси да патријарху затреба ради нечега старешина цркве, и посла неке да зову Маркијана. Ови дођоше Маркијановој кући, али она беше затворена. Тада они стојећи пред кућом довикнуше Маркијана и саопштише му да одмах иде патријарху. Он обећа да ће доћи, али не отиде, јер му се одећа још не беше осушила. И понова дођоше ти људи од патријарха са поруком да одмах иде патријарху. А један од њих погледа кроз кључаоницу и виде Маркијана како крај ватре суши своју одећу, и то каза онима што беху с њим. Онда они отидоше и известише патријарха о томе. А он рече: He чудите се томе. Маркијан се још из младости евоје научио добровољном сиромаштву и смирењу; свега себе поверио је Богу јединоме, и делом извршује апостолску реч: имајући храну и одећу, он је тиме задовољан (ср. 1 Тм. 6, 8) - Чувши то, прославише Господа који има такве своје служитеље.
Због таквог његовог врлинског живота Бог му даде дар чудотворства: да изгони ђаволе и да исцељује болесне. Једном, о празнику неком беше сдужба у цркви свете Анастасије; народа беше много, а једна трудна жена, пошто у цркви беше тескобно, изиђе на црквено крило, али се случајно омаче с њега, паде на земљу и издахну. А свети Маркијан, не желећи да празник буде нарушен кукњавом, подиже руке своје к небу, и усрдно се помоли Богу, и наједанпут жена оживе, и стаде на ноге здрава, а плод који ношаше у утроби својој нађе се да је жив. И удивише се људи овом преславном чуду.
Једном беше велики пожар у Царцграду. И огањ већ беше опколио цркву свете Анастасије. Преподобни Маркијан се пoпe на кров цркве, и подигавши руке к небу, мољаше се. И одмах огањ задржа и заустави своје неукротиве пламенове, и сав угасе од светитељевих молитава као од многе воде, и ни најмање не оштети црквену грађевину.
Преподобни Маркијан сазида још цркву и другој мученици, светој Ирини, и то на месту крај мора где је био стари и већ пали храм. Исто тако он обнови и оближње цркве: храм светог Теодора и храм светог Исидора, и снабде их свима потребама. И залажаше већ у дубоку старост, приближавајући се блаженој кончини својој. Ноћу пак обилажаше улице градске, и кад би нашао неког мртваца, он га је умивао и облачио. И говорио би мртвацу: Устани, брате, да се поздравимо! - И устајући на реч светитељеву, мртвац би му давао целив у уста, и опет отпочинуо.
А спасао је блажени Маркијан и многе блуднице саветима својим и доброчинствима, и оне су се удавале и живеле по закону. А оне од њих које су пошле на тај пут из беде, он је обраћао на пут целомудреног живота, потајно их збрињујући од имања што су му били оставили родитељи.
Овог блаженог мужа Бог усини, Анђели похвалише, Светитељи почитоваше, цареви се застидеше, народи му се удивише, и због њега прославише Бога. А ђаволи га се поплашише, и побегоше од њега. Он сав беше у Богу и Бог у њему, и престави се Богу испуњен годинама и добрим делима. А престави се Богу 471 године, пре но што доврши и освети цркву свете Ирине. На самртном часу изговори ове речи: Господе, у руке твоје предајем ово двоје: душу, коју си Ти сам саздао, и цркву, коју сам ја по твојој вољи сазидао. - А погребен би славно у манастиру светог Јована Претече, који се назива и Даниловим, близу цркве светог мученика Мокија.
О довршењу цркве свете Ирине, после кончине блаженога Маркијана, побрину се благочестива царица Верина, супруга цара Лава Великог, који се зацари после Маркијана и Пулхерије. И доврши је како доликоваше; и кров јој украси златом; и изнутра је улепшана сваким благољепијем у спомен преподобног Маркијана, а у част самог Христа Бога, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АМОНА

Беше подвижник мисирски. Четрнаест година се трудио и Богу молио само да победи гнев у себи. Достигао толико савршенство доброте, да није био више свестан да постоји зло у свету. Особит зналац Светога Писма. Упокојио се почетком петога века.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА КОМЕЉСКОГ

Преподобни Павле родио се и васпитавао у Москви. Родитељи су хтели да га ожене, али он, не желећи то, тајно остави родитељски дом, не поневши са собом ништа, и оде у крај звани Прилук. Тамо, у манастиру Свете Тројице, основаном светим Сергијем, Радонешким чудотворцем, он би пострижен за монаха. Под духовним руководством великога старца, преподобног Сергија он проведе петнаест година, живећи у отшелничкој келији. После тога свети Павле измоли од преподобног Сергија благослов да се удаљи у пустињу и тамо живи у потпуној самоћи, прелазећи с једног места на друго, док не дође у Комељску шуму.
Ту, на обали речице Грјазовице, преподобни се настани у дупљи једне велике липе. Три године проживе светитељ у тој дупљи, дан и ноћ проводећи у молитви и посгу, са сузама служећи Богу. Потом преподобни пређе на оно место, где се сада налази његова чесна обитељ. Тамо он остаде до краја живота свог, боравећи у строгом посту. Храна му беху хлеб и вода, и то у врло малој количини. Ту храну узимао је суботом и недељом. У остале дане свети угодник Божји није уопште ништа узимао од хране, проводећи све време у својој усамљеничкој келији у молитви. Христа ради блажени пустињак, помаган благодаћу Божјом, поднесе велика лишавања, и многе невоље од демона. Једном демони навалише на његову келију са намером да је сруше, али се блажени не уплаши демонских лукавстава и силом крста Христова посрами ђавола. Другом приликом светитеља нападоше разбојници, жестоко га избише, келију му опљачкаше, па му везаше и руке и ноге, и тако оставише. Неколико дана преподобни прележа тако везан у келији, док по промислу Божјем не дођоше у пустињу неки добри људи те одвезаше блаженог старца. Све то преподобни подношаше кротко ради имена Христова.
Ка пустињачкој келији блаженог подвижника слетаху мноштва шумских птица; а долажаху и дивље крвожедне звери, које молитвама светог усамљеника постајаху кротке и извршаваху све што би им он наредио.
Много пута чуо је блажени богоугодник црквена звона на месту где се беше настанио, и видео светлост на месту где се касније подиже храм у име Пресвете Тројице. Праћен својим учеником Алексијем преподобни се упути у Москву и исприча о том небеском откривењу светом митрополиту Фотију[8]. Митрополит даде благослов преподобном Павлу да сагради храм у својој пустињи, произведе Алексија за јеромонаха и, давши богат прилог за подизање храма, отпусти светитеља с миром.
Повративши се у Комељску пустињу, преподобни подиже храм у име Животворне Тројице, сабра братију и устроји манастир, за чијег настојатеља постави споменутог јеромонаха Алексија. Сам пак блажени отац наш Павле живљаше као и раније у усамљеничкој келији својој. У манастир је долазио само суботом и недељом, и тада говорио поуке својим ученицима. Живљаие блажени пустињак по заповестима Господњим и по уставима светих Отаца; братији пак завештаваше да се држе општежићних устава Пахомија Великог и Теодосија Киновиарха; није допуштао да монаси ма шта сматрају својим, већ им све беше заједничко; у келијама није смело бити ништа сем икона и књига; монаси су дужни били утољавати жеђ у трапези; у цркви, у трапези и на радовима имали су чувати усамљеничко пустињачко подвизавање, храну зарађивати трудом руку својих и не заборављати ништа.
Пошто поживе 112 година, преподобни се престави ка Господу од трудова привременог живота овог у вечни неисказани покој, оставивши код ученика својих светлу успомену о себи. Престави се 10 јануара 1429 године. Свете мошти његове почивају у саборној цркви Обнорског манастира.

СПОМЕН БЛАЖЕНЕ ТЕОСЕВИЈЕ

Ова блажена Теосевија беше супруга светог Григорија Ниског, и по договору с њим постаде ђакониса, пошто се он замонаши. Због чистоте и светости свога живота уживаше свеопшту љубав и поштовање. Свети Григорије Богослов увенча ову светитељку многим похвалама (у писму упућеном Григорију Ниском поводом њене смрти), називајући је "сестром и светом супругом свештеника", "похвалом Цркве, украсом Христовим", и истичући је за пример свима женама. Преставила се у миру у млађим годинама.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јустин II или Млађи. византијски цар, царовао од 565-578. г.
2. Мелитина - престоница Мале Јерменије.
3. Маврикиј - царовао од 582-602. г.
4. Маркијан царовао од 450-457 г.; Пулхерија његова жена.
5. Клирик - од грчке речи клир, што звача наслеђе (Божје). Тако се одвајкада називала црквена јерархија заједно са лицима, која у Цркви зaузимају и разне ниже дужности (појци, чтеци, и томе слично), јер су све то лица која су се посветила нарочитом и непосредном служењу Богу.
6. Свети Генадије патријарховао од 458-471. године.
7. Фелоном се у старини називала горња дуга хаљина, без рукава; покривала је цело тело са свих страна. Маркијан је иа тај начин могао потпуно покривати наготу свога тела, док није при богослужењу почео да ради рукама.
8. Био Сверуским митрополитом од 1410-1431. год.