ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

 

1. Преподобни Јефрем Сирин. Рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост провео доста бурно, но наједном наста прелом у души његовој и он почне сав пламтети љубављу према Господу Исусу. Био је ученик светог Јакова Нисибијског (13. јануар). Од велике Божје благодати лила се мудрост с језика његовог као медени поток, а из очију су му непрестано текле сузе. Трудољубив као пчела Јефрем је непрестано или писао књиге, или усмено поучавао монахе у манастиру и народ у граду Едеси, или пак сам се предавао молитви и размишљању. Многобројне су његове књиге, прекрасне су његове молитве. Најпознатија му је она молитва уз Часни пост: Господи и Владико живота мојего: Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру. Био је савременик и пријатељ светог Василија Великог. Свети Јефрем је углавном апостол покајања. Његови списи и дан-данас мекшају многа срца отврдла од греха, и враћају их Христу. Упокојио се у дубокој старости 378. године.

2. Преподобни Исаак Сирин. Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био свети Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века.

3. Преподобни Паладије, пустињак сиријски. Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он, да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртваца. Упокојио се у IV веку.

4. Преподобни Јефрем Печерски (+ 1096. године) Установио празновање преноса моштију светог Николаја у Бари 9. маја.

 

 

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

 

 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА СИРИНА[1]

 

Свети Јефрем се родио у Сирији, у граду Низибији[2], од хришћанских родитеља, у време цара Константина Великог[3]. Још у младим годинама одрече се света, оде у пустињу, и постаде монах. И доби од Бога дар мудрости, те је из његових уста текла као слатка река благодат, натапајући умилењем душе свију који су слушали његове поуке. А то је било претсказано пре но што он одрасте. Јер док је још био дете, његови родитељи видеше за њега у сну ово: на језику његовом ниче винова лоза, и толико порасте, да гранама и грожђем испуни све поднебесје, те се све птице небеске сабираху и јеђаху грожђе. И уколико оне више јеђаху, утолико виноград више рађаше.

А када је у пустој гори свети Јефрем, препун умилења и скрушености срца, монаховао, један од богоносних отаца виде у сну човека страшна, који је сијао као анђео, где држи у руци свитак исписан и пита: Ко може да прими и сачува овај свитак? И дође му глас одозго: Нико други сем Јефрема, угодника мог.

А стајаше пред њим Јефрем, и отвори уста своја, и човек који се беше јавио метну свитак у уста Јефрему. И он га поједе и прогута. И убрзо затим стаде преподобни Јефрем говорити и писати поуке корисне, које могу свакога који их чита или слуша тронути, и страху Господњем приводити, и на покајање побуђивати, што је очигледно из његових богонадахнутих књига.

Али још један од великих светих стараца виде у сну овакво виђење о светом Јефрему: По наређењу Божјем Анђелске Силе с неба силажаху, држећи у рукама свитак исписан изнутра и споља, и говораху један другоме: Ко треба да добије овај свитак? И једни говораху овај, други - онај, а трећи рекоше: Заиста су свети и праведни ти које спомињете, али ниједан од њих не може добити овај свитак осим Јефрем кротки и смирени срцем.

И виде старац где тај свитак би дат Јефрему. И уставши изјутра, чу блаженог Јефрема где братији говори поуке, као да извор кључаше из уста његових. Јер из уста његових извираху речи од велике користи. И верова да је од Духа Светога све што излази из уста његових. И прослави Бога који такву благодат даје слугама својим.

Једном зажеле преподобни Јефрем да иде у град Едесу[4], па се помоли Богу говорећи: Господе Исусе Христе, удостоји ме да видим град Твој, и пошљи ми у сусрет таквога човека, који би корисно поразговарао са мном о Светом Писму. - Пошто се тако помоли, он се приближи граду. И кад уђе на капију, срете га жена блудница. Угледавши је, слуга Божји се ожалости, и у себи се обрати к Богу говорећи: Господе, презрео си молбу слуге Твога, јер како ће ова расправљати са мном о речима Светога Писма? А и жена стајаше гледајући га. И упита је свети Јефрем: Реци ми, жено, зашто стојиш и гледаш ме? Жена одговори: Гледам те, јер сам ја жена, постала од човека. А ти не гледај у мене већ у земљу, од које си постао.

Чувши то, Јефрем се зачуди таквом одговору њеном, и прослави Бога који је такав ум дао жени. И увиде да Господ није презрео његову молбу. И ушавши у град, остаде у њему много дана. У кући пак у којој обитаваше, до његове собе становаше нека жена блудница. Потстакнута од лукавог демона, она зажеле да увреди старца. И отворивши прозорчић који беше на зиду, она угледа старца где стоји и кува себи јело. И рече му: Благослови господине! Преподобни погледа на прозорчић, и видевши је где вири, одговори јој: Господ те благословио! Жена га упита: Шта недостаје твоме јелу? Светитељ одговори: Три камена и мало блата потребно је, да се затвори прозорчић, кроз који ти овамо вириш. А жена му бестидно рече: To ти најпре проговорих, и ти си већ устао против мене. Ја желим да легнем с тобом, а ти ме првом речи одбијаш. Одговори јој слуга Божји: Ако желиш да легнеш са мном, онда дођи на место које ти будем означио, и лећи ћемо заједно. Блудница рече: Означи место, и доћи ћу. Одговори свети Јефрем: Ако си ме зажелела, онда не можеш лећи са мном сем у сред града. Упита га жена: Зар се не стидимо људи? Светитељ одговори: Ако се стидимо људи, онда колико више треба да се стидимо, и уједно с тим бојимо Бога, који зна тајне људске. Јер Он има да суди целоме свету, и да свакоме да по делима његовим. - Чувши то, блудница би дирнута речима његовим; и дошавши к њему, она припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Слуго Божји! упути ме на пут спасења, да бих се избавила многих мојих злих дела. И преподобни Јефрем је поучи многим стварима из Светог Писма; утврди је у покајању, и упути у женски манастир. И тако спасе душу њену од одвратних безакоња.

Опет друга нека развратница приступи преподобном Јефрему, када је он једном приликом путовао некуда. И хтеде или да га наведе на грех, или да га бар наљути, јер га нико никада није видео љутог. И рече јој преподобни: Хајде за мном! И она пође за њим. И када стигоше у једно многољудно место, он јој рече: Овде хоћу да легнемо и да учинимо грех! А она, видећи народ, рече му: Како можемо то овде чинити када је толики народ; зар није срамота? Одговори јој преподобни: Ако се стидиш људи, колико више онда треба да се стидимо Бога који зна тајне срца! - И жена отиде од њега посрамљена, не могавши светитеља ни на грех навести, ни на гњев покренути. Јер он заиста беше човек незлобив, и кротак, и веома негњевљив.

О његовој негњевљивости прича се и ово: Када се једном пошћаше у пустињи, ученик му његов у одређено време доношаше храну. Али једанпут, носећи му храну, он случајно, не хотећи, разби суд, у коме беше храна. И побоја се гњева старчева. А старац, видећи га утучена, рече му: He секирај се, брате! Пошто храна није хтела да дође к нама, ми ћемо отићи к њој. - И отишавши, седе крај разбијеног суда, па скупљаше јело и јеђаше. Тако он беше негњевљив. И причају за њега, да откако је постао монах, никада се ни на кога није наљутио.

Преподобном Јефрему би откривено о светом Василију Великом ово: виде у вићењу огњени стуб који досезаше до неба, и чу глас: Јефреме, Јефреме! као што видиш овај огњени стуб, такав је Василије. - Стога зажеле да види светога Василија, и отпутова у Кесарију Кападокијску. И нашавши га у цркви где поучава народ, он га стаде громким гласом славити говорећи: Ваистину је велики Василије! ваистину је стуб огњени Василије! ваистину Дух Свети говори устима његовим.

А неки од народа рекоше: Ко је овај странац што овако хвали архиепископа? Гле, улагује му се, да би нешто добио из његових руку. - А после службе Божје, када преподобни Јефрем са светим Василијем зађе у пријатељски разговор, упита га свети Василије: Зашто си ме таквим похвалама славио? Одговори преподобни Јефрем: Зато што видех голуба белог где седи на твоме десном рамену, и шапуће ти на уво оно што си ти говорио народу. И још: огњени језик говораше из уста твојих. Рече му свети Василије: Што слушах о теби заиста сада видим, житељу пустиње и љубитељу пустињачког молитвеног тиховања. Пише у пророштву Давидовом: Јефрем је крепост главе моје (Пс. 59, 9). Ове пророчке речи уистини доликују и теби: јер си многе упутио на врлину, и учврстио; а кротост твоја и незлобивост срца твог сијају свима као светлост. - И посвети га свети Василије за презвитера, и отпусти с миром. Али, прича се за њега, да никада није хтео литургисати, јер је сматрао себе недостојним да служи таквим великим Тајнама божанским. А често се причешћивао када су други служили свету литургију. У презвитерском чину он је усрдно служио спасењу других, проповедајући реч Божју.

Преподобни Јефрем је гајио велику љубав према преподобном Аврамију Затворнику, чији се спомен празнује двадесет и деветог октобра. И често су један другог посећивали, и скрушавали се међусобним корисним разговорима. И када блажену Марију, нећаку Аврамијеву, снађе саблазан од врага, преподобни Јефрем молитвама својим много поможе њеном спасењу. Јер он силно паћаше због оних што падају у грехе, и веома се стараше да их поправи.

Преподобни Јефрем је некад боравио у пустињи, служећи Богу у молитвеном тиховању, где и многе ученике сабра; а некад је, по наређењу Божјем, бораћио у граду Едеси, где је својим поукама многе људе приводио покајању, и пропале душе враћао Богу. У душекорисним проповедима он је био толико изобилан, и благодати Божје препун, Да су га грло и језик од силног говорења издавали. Али он није престајао говорити, јер му је ум био погружен у дубину мудрости и знања. Усто, био је и веома смирен, и на све могуће начине избегавао сваку људску почаст и привремену славу. Једном су хтели да га силом узму за епископа. Сазнавши за то, он се направи луд и стаде јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Притом, је грабио хлебове и воће што су продавали, и јео. Видећи то, људи су сматрали да је полудео. А он побеже из града, и скриваше се све док други не би постављен на то место.

Преподобни Јефрем је непрестано проводио у молитви и дане и ноћи. Пошто је имао дар умилења и суза, он је стално плакао, сећајући се судног дана, и пишући о њему и говорећи много. Мало је спавао, мало јео, и то само колико да не изнемогне и не умре од глади и неспавања. Био је пуки сиромашак, волећи сиромаштво више од богатства, као што у своме завештању сам каже за себе: "Јефрем никада није имао ни злата, ни сребра, ни ковчежић. Јер послуша доброга учитеља Христа који говори: "He теците ништа на земљи."

У то време беше јеретик Аполинарије. Он је зло учио о оваплоћењу Господњем. Али је био речит, и вичан јелинској мудрости, и велику пометњу изазва у Цркви Божјој. И многе заведе у своју јерес. И томе јеретику од младости до старости беше један труд и један посао: да буни православне, и да их привлачи своме зловерју. И написа многе књиге противу правоверних. Од њих се издвајају две, у којима употреби сву своју душегубну вештину, окомљујући се на православне. А те две књиге чувала је једна жена, његова љубавница. Сазнавши за те књиге, преподобни Јефрем пронађе противу јеретикове вештине необичну вештину. Јер он дође код те жене тајно, и веома хваљаше Аполинарија, престављајући се као његов ученик. Па пошто тобож жели да се научи његовој недокучивој мудрости, он је мољаше да му на кратко време да те Аполинаријеве књиге што су код ње, да би из њих преписао најглавније ствари. А жена, држећи да је он заиста ученик њеног љубавника, даде му обе књиге с тим да их што скорије врати, и да никоме не прича о томе. Узевши књиге, свети Јефрем их однесе у своју обитељ. Па пошто направи лепак, он тако прилепи лист уз лист, да се од обадве књиге доби као неко дрво или камен; и ниједан се лист не могаше одлепити од другог. И тако однесе жени. А она их узе и, не погледавши унутра, она их остави на своје место.

После тога плану опет препирка између православних и Аполинарија, који већ беше остарео. И кад му понестаде препирачке вештине, због старачке излапелости, он хтеде да искористи оне две књиге. Али кад их узе, не могаше их отворити, јер чврсто слепљене, оне се беху скамениле. Стога се веома постиде, и повуче се побеђен и посрамљен. И ускоро се од туге и стида лиши овог живота, зло извргнувши кукавну душу своју.

Преподобни отац наш Јефрем, пошто богоугодно поживе много година и приведе многе спасењу, провиде своју кончину, и написа поучно завештање ученицима својим. Одболовавши мало, он у дубокој старости отиде ка Господу[5]. А чесно тело његово би сахрањено у његовој обитељи што је у пустињи, у околини града Едесе, у Сирији. Света пак душа његова стоји сада пред престолом Господњим, заузимајући се за нас, да молитвама његовим добијемо опроштај грехова, а благодаћу и милосрђем Господа нашега Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИСАКА СИРИНА

Преподобни Исак Сирин родио се у Бет-Катараји, у Сирији, на обали Персијског залива, у близини граница Индије. Још у младости заједно са својим рођеним братом ступио у манастир Map-Матеј[6], у близини Ниневије. Када се браћа стадоше издвајати од других својим подвижништвом и ученошћу, брату светога Исака би поверено старешинство у манастиру и управљање братијом. А свети Исак, прошавши потпуно подвиге општежића, удаљи се у усамљеничку келију која се налазила недалеко од манастира, и ту се свецело предаде молитвеном тиховању и усамљеништву. Када се прочу због светости живота, учености и чудотворства, он би изабран за епископа великог града Ниневије и приморан да се прими тога чина. За епископа би посвећен у манастиру Бет-Абе патријархом Георгијем (660-680). На епископском престолу он остаде само пет месеци, па остави епископство[7] и тајом се повуче на гору Мату, у близини Бет-Хузаја, и ту живљаше у усамљеништву са тамошњим пустињацима. Одатле он оде у пустињски манастир Рабан-Шабур. Ту се врло ревносно бављаше изучавањем Свештених Књига. Саставио је многа дела, од којих је до нас дошло око 100 беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи као што је био св. Симеон Дивногорац тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости почетком осмога столећа.

По светом Исаку Сирину, у духовном животу постоје три главна ступња: покајање, очишћење, савршенство. Покајање је мајка живота. Оно је потребно увек, свима грешницима и праведницима, који ишту спасења. И нема краја усавршавању, пошто је и савршенство најсавршенијих уствари несавршенство. Стога до саме смрти нема граница за покајање, ни у времену ни у делима. Као благодат на благодат, - људима је по крштењу дато покајање. Јер покајање је друго рођење од Бога. Дарове вере примамо покајањем. Покајањем стичемо милост Божју. Покајање је друга благодат, и рађа се у срцу од вере и страха Божјег. - Очишћење тела је недотицање до телесне нечистоте. Очишћење душе је ослобођење од тајних страсти, које се појављују у уму. А очишћење ума извршује се откривањем тајни. Чистота ума је просветлење Божанственим, по делатном упражњавању у врлинама. - Савршенство васцелог подвижништва садржи се у ове три ствари: у покајању, у чистоти и у усавршавању себе. Шта је покајање? Напуштање греховног живота и кајање због њега. Шта је чистота? Укратко речено: срце које има милости за свако створење. Шта је усавршавање себе? Дубина смирења. Ознака оних који су достигли савршенство јесте ово: ако и десет пута на дан буду предани на спаљење због љубави према људима, не задовољавају се тиме.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАЛАДИЈА ПУСТИЊАКА

Родом из Сирије. Овај блажени Паладије сагради себи једну малу келију у једној шуми у близини села Име. Ту се преподобни затвори, и помоћу бдења, поста и непрекидне молитве удостоји се те доби од Бога благодат чудотворства. Једне ноћи један рђав човек сачека на путу једног богатог трговца, уби га ради пљачке, и леш његов одвуче и остави пред келијом преподобног Паладија. А када свану и људи угледаше леш убијенога, они развалише врата на келији преподобнога, и потераше преподобног на суд као убицу. И кад га салетеше са свих страна, он, да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртваца. И васкрсли мртвац каза ко га је убио, и да преподобни нема удела у томе. He само ово, него и друга врло многобројна чудеса учини преподобни. Али су највише чуђења изазвала дела његових врлина. Тако дакле проживевши свој живот, он у миру отиде ка Господу. Упокојио се у четвртом столећу.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА НОВОТОРЖКОГ

У дане благоверних великих кнезова, светих страдалника руских Бориса и Гљеба, беху у Русији три рођена брата: овај Јефрем о коме је реч, Георгије и Мојсије. Они беху родом из Угарске земље[8], и у звању бојара служаху великим кнезовима Борису и Гљебу. Када свети Борис би убијен на реци Алти[9], догоди се да бојар Јефрем не беше тамо са кнезом Борисом. И тако остаде у животу, док његов брат Георгије би убијен заједно са светим Борисом: он паде крај господара свог, при чему му убице отсекоше главу због златне гривне којом га беше одликовао свети Борис. А трећи брат Мојсије[10] беше поред кнеза када овај би убијен, али се бекством спасе од смрти. После тога Мојсије пострада због своје чедности од једне Пољкиње више него некада Јосиф од Пентефрије; и постаде свети инок у Кијевском Печерском манастиру, као што о томе пише у његовом житију.

Овај пак блажени Јефрем, после убиства благоверног кнеза Бориса, дође на место где то неправедно убиство беше извршено, и, плачући и ридајући, тражаше тело свога брата. Али нађе само његову главу, коју узе и чуваше је све до краја свога живота. Оставивши онда свој бојарски чин и дом, он оде у град Торжок[11] и нашавши у близини тога града једно прекрасно место на обали реке Тверце, подиже тамо храм у име својих господара, великих кнезова, светих страдалника Бориса и Гљеба. И сабравши много инока, он основа манастир, а сам постаде архимандрит[12].

Потрудивши се дуго у посту и молитвама, он угоди Богу и престави се 1053 године. По престављењу његовом, на гробу његовом[13] догађаху се многа чудеса и даваху се исцељења болнима; дају се исцељења и сада онима који са вером долазе, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

 

СПОМЕН СВЕТИХ ДВЕЈУ МУЧЕНИЦА

Мајка и ћерка пострадале за Христа мачем посечене.

 

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХАРИСЕ

За веру у Господа Христа одсечене јој ноге, и тако пострадала.

 

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА ТОТЕМСКОГ

Преподобни Теодосије рођен за царовања Василија Јоановича у граду Вологди; васпитан у православној побожности и страху Божијем. На захтев родитеља оженио се; имао деце. Но породични живот га одвлачио од љубави к Богу. Усрдно посећивао цркву; често се дома молио Богу, нарочито ноћу. По смрти родитеља и супруге он се замонаши у Вологодско-Прилуцком манастиру. Као монах вршио тешка послушања: носио воду, секао дрва, пекао хлеб, притом држао строги пост и узносио молитве Богу. Са благословом игумана и по дозволи цара Јоана Васиљевича отишао и основао манастир близу Тотме. Васпитавао братију примером свог подвижничког живота и на списима светих Отаца, које нарочито набавио у том циљу. За све то време он је изнуравао тело своје веригама и грубом власеницом. Преставио се преподобни 1568. године, и био погребен у њиме основаном манастиру. На његовом гробу бивала многа чудеса од чудотворних моштију његових.

 

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА EBHУXA инока Печерског, епископа Перејаславског

Овај блажени Јефрем беше знаменитог рода и славан. Књаз Изјаслав[14] га веома вољаше и имађаше неограничено поверење у њега. Но овај блажени напусти књажев дом и отиде код преподобног оца нашег Антонија у пештеру, молећи га да га, место служења књазу, уврсти међу слуге Небеског Цара давши му свети анђелски чин монашки. Преподобни Антоније га поучи спасењу душе, и предаде га блаженом Никону[15] да га постриже. Он поступи по наређењу, постриже блаженог Јефрема и обуче у монашку ризу. А какве је муке враг добра, ненавидник ђаво, причинио преподобнима због пострижења овог блаженог Јефрема, као и због блаженог Варлама, описано је у Житију преподобног Антонија и Никона. Јер кнез таме, видећи себе побеђена од светог стада Антонијевог, које се скупљаше у мрачној пештери, и увидевши да ће се то место прославити због тога, плакаше над својом погибијом. И поче злим сплеткама својим распаљивати срце књаза Изјаслава противу преподобних, да би бар на тај начин распудио то свето стадо. Али ни на тај начин не могаде успети, већ сам би прогнан молитвама преподобних, и паде у јаму коју беше ископао. Јер и преподобни Никон, који постриже овог блаженог, би изведен пред књаза и укорен; и сам старешина преподобни Антоније са братијом би од стране разгневљеног књаза протеран из пештере. Али ускоро, заузимањем књагиње код књаза Изјаслава или боље рећи, молитвама Небеске Царице, Пресвете Богородице, Цару славе Христу Богу, они се вратише у своју пештеру, као неки храбри ратници из рата, који су победили противника свог ђавола. И беху свагда у пештери, славећи и благосиљајући Бога.

Преподобни отац наш Јефрем, видећи какву је невољу навукао на то свето стадо због његовог пострига, силно се наоружа против њега богугодним животом у пештери, молитвама и постом, и свеноћним бдењем. У свему пак томе повињаваше се упутствима оца и наставника свог преподобног Антонија, и са великом ревношћу подражаваше гa y свима врлинама. И као што сам преподобни Антоније странствоваше, путујући из Русије у Свету Гору, тако и овај преподобни отац наш Јефрем гораше духом према светим местима, желећи да својим очима види равноанђелско житије тамошњих светих отаца, како би себе љубављу потстакао на подражавање њихових добродетељних трудова. Стога мољаше преподобног Антонија да му да благослов да путује у Грчку. А он, не желећи да га лиши тог корисног путовања, отпусти га с благословом и молитвом, као некада Ноје голубицу из ковчега да донесе маслинову гранчицу.

Добивши благослов и молитву преподобног оца Антонија као два голубија крила, преподобни отац наш Јефрем крену на пут. И кад стиже у Цариград, он стаде посећивати обиталишта небеских људи и земаљских анђела. И обилно храњаше себе духовном храном: душекорисним речима и поукама тамошњих светих отаца. To беше разлог те се дуже задржа тамо. А пред повратак љубљеном оцу, он, да се не би вратио у свој духовни ковчег без неке маслинове гранчице, преписа Устав светог Студијског манастира[16], и донесе у Печерски манастир.

По свом повратку из светих места, преподобни Јефрем проведе у Печерском манастиру мало време, али би узор многих врлина на духовну корист, тако да сви захваљиваху Богу што га имају. И у то време престави се блажени епископ перејаславски Петар. По Божјем благовољењу, и по одлуци свих, и по жељи великог књаза Всеволода Јарославича, преподобни отац наш Јефрем би преосвећеним митрополитом кијевским Јованом постављен за епископа перејаславског.

Поставши епископ, преподобни Јефрем уложи много бриге и труда око подизања епископалне цркве, јер сматраше да је најчеснији и најдрагоценији посао: допринети слављењу пресветог имена Божјег. Бог му помагаше у томе послу, и он за неколико година подиже огромну и дивну камену цркву у част светог Архистратига Михаила. Исто тако у истом граду подиже камену цркву у част светог Теодора, и цркву у част светог апостола Андреја Првозваног, и тако украси град Перејаслав разним црквама, и то каменим, чега раније није било. Али не прође много времена, и све ове цркве бише порушене, када, по попуштењу Божјем, због грехова наших, злочестиви владар татарски Батиј[17] пороби земљу руску, којом приликом заузе и славни град Перејаслав.

Преподобни Јефрем је као епископ учествовао и у преношењу чесних моштију преподобног оца нашег Теодосија Печерског[18]. Затим, пошто је чесно и богоугодно поживео, сконча 1096. год., и душом узиђе ка нерукотвореном престолу Господњем. A чесно тело његово положише у саборној цркви коју је он подигао. И ми, придружимо своје молитве пастирским молитвама преподобног оца нашег Јефрема, да заједно с њим прославимо Пастиреначалника Исуса, и у Њему и са Њим Бога Оца и Светога Духа кроза све векове, амин.

 

СПОМЕН СВИХ СВЕТИХ ПУСТИЊАКА

Овога дана врши се, по Јерусалимском Канонарију, спомен свих Светих Еремита (= пустињака).

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Свети Јефрем је прозван Сирином, тојест Сиријцем, пошто се Месопотамија, у којој се он родио, прибрајала Сирији.

2. Низибија (или Низибида) - велики и многољудни град у провинцији Магдонији у Месопотамнји, - на границама римске империје и персијског царства.

3. Цар Константин Велики царовао од 306 до 337 г.

4. Едеса - град у Месопотамији; у њаму се налазио нерукотворни лик Спаситеља и свете мошти апостола Тадеја.

5. Свети Јефрем се мирно упокојио 373 год.

6. "Map" значи господин; овај се назив давао на Истоку људима светог живота или епископима. Манастир Мар-Матеј налазио се у близини Ниневије. Мар-Матеј - оснивач манастира.

7. У једном записаном предању казује се да су ускоро после посвећења св. Исака Сирнна за епископа дошли к њему на суд два супарника. Поверилац је тражио да му дужник одмах врати дуг; дужник је молио да му се одложи враћање дуга. Св. Исак стаде саветовати повериоца да почека на враћање дуга, јер свето Еванђеље учи да уопште не треба тражити оно што су нам узели други; утолико пре треба пристати на одлагање исплате дуга. Али поверилац примети на то грубо: "Та мани ти Еванђеље!" - "Када се они Еванђељу не покоравају шта ћу ја онда овде?" рече св. Исак са тугом.

8. Угарска земља - Угарска, Мађарска.

9. To ce збило 1015 године.

10. Преп. Мојсеј Угрин, Печерски чудотворац; празнује се 28 августа.

11. Сада среско место Тверске губерније.

12. Борисогљебски Новоторжки манастир би основан преподобним Јефремом 1038 године.

13. Мошти преподобног Јефрема сада почивају У Новоторжком Борисогљебском манастиру у раскошном сребрном кивоту, и поред њих глава његовог брата Георгија, која је стављена у његов сандук по његовом завештању.

14. Изјаслав Јарославич - велики кнез Кијевски; владао од 1054 до 1068 год.

15. Никон - игуман Печерски, први ученик и сатрудник преп. Антонија; празнује се 23 марта.

16. Студијски устав саставио је преп. Теодор Студит, игуман Студијског манастира у Цариграду почетком IX века. Крајем XI века овај устав би уведен као руководство Руском Црквом и држао се у њој до половине XIV века, када почиње уступати место јерусалимском. Али местимично остао је на снази и надаље, и у неким руским манастирима одржао се до последњих дана.

17. Татарски хан Батиј - унук Џингис-Хана. Батијева најезда почела је 1237 и завршила се 1240 године заузећем Кијева и покорењем Руске земље.

18. Пренос моштију преп. Теодосија Печерског обављен је 1091 год.