ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Теодор Трихина. Цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић остави родитеље своје, и дом, и богатство, и настани се у једном пустињском манастиру у Тракији. Ту себе преда најтежим подвизима. Спавао је на камењу — да би само мање сна имао — ишао је вазда гологлав, и одевао се у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. Због свог великог самомучења ради спасења душе Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 год. Тело му се показало мироточивим.

2. Преп. Анастасије Синајски. Игуман горе Синајске. Најпре дуго био монах под славним игуманом Јованом Лествичником, а по смрти овога и сам постане игуманом. Поред тога што је био велики подвижник, он је био и красноречив списатељ живота светитељских као и других поучних списа. Водио је жестоку борбу против јеретика тако звани акефалита (безглавника), који су порицали IV Васељ. Сабор у Халкидону. Скончао у дубокој старости 685 год. и отишао ка Господу, коме је верно послужио.

3. Блажени Анастасије Синаит. Патријарх Антиохијски. Као монах Синајске горе буде изабран за патријарха Антиохијског у време цара Јустинијана. На тај положај уздигла га је његова добродетељ, чистота живота, велика духовна ученост и тврда вера. Но цар Јустинијан паде у јерес докетску, против које оштро устајаху патријарх Цариградски Евтихије и овај блажени Анастасије. Цар прогна Евтихија, и хтеде прогнати и Анастасија, но не може наћи овоме никакве замерке у животу. Када пак Јустинијан умре, покајавши се претходно и повративши Евтихија на престо, тада Јустин, наследник његов, успе да прогна Анастасија на основу некаквих клевета. Проведе Анастасије 23 године у прогонству, и поново би враћен на престо Антиохијски за време цара Маврикија. Још 6 година управљаше црквом Божјом и сконча земно путовање своје 599 год.

4. Блажени Григорије патријарх Антиохијски. Јерменин по народности. Би игуман манастира Фарана, под гором Синајском; па када блажени Анастасије би прогнан с престола, он би и преко своје воље постављен за патријарха Антиохијског. О њему пише и блажени Софроније патријарх у своме Лимонару врло похвално. Григорије се одликоваше нарочито превеликим милосрђем, особито према грешницима. Упокојио се у Господу 593 године.

5. Св. апостол Закхеј. Био најпре цариник и грешник. Па када га Господ виде у Јерихону на дрвету (Лк. 19, 1 —9), уђе у дом његов, што приведе Закхеја покајању. Доцније Закхеј следоваше апостолу Петру, који га постави за епископа у Кесарији Палестинској, где је верно служио Јеванђељу и мирно скончао.

6. Преп. Атанасије Метеорит. Рођен 1310 год. Подвизавао се у св. Гори. Основао знаменити манастир Метеор у Тесалији. Имао велики дар прозорљивости и чудотворства.

 


Свети Николај, Жички и Охридски. Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.

Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале."
Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом.
„Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.
Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.
Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'"
Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.
Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију старих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитарном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ."
Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту животних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир Љубостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

20. АПРИЛ

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ТРИХИНА[1]

Преподобни Теодор Трихин беше цариграђанин, и син богатих родитеља. Као младић Бога ради остави своје родитеље, и дом, и богатство, и славу, оде у један пустињски манастир у Тракији, и замонаши се. Ту себе предаде најтежим подвизима, и толико испосни тело своје, да је у лицу изгледао као мртвац. Све ноћи проводио је стојећи на молитви и борећи се са мразом и ледом; вазда је ишао гологлав, и одевао се само у једну хаљину од кострети, због чега је и прозван Трихин или Кострет. После њега и манастир у коме се подвизавао би прозван Трихин. Због свог великог самомучења ради спасења душе, Бог га обдари великим даром чудотворства и за живота и по смрти. Мирно је скончао око 400 године. Из његових светих моштију потече миомирисно целебно миро, којим се верни исцељиваху од сваковрсних болести и демони се прогоњаху, у слави Христа Бога нашег.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА СИНАЈСКОГ

Богоносни отац наш Анастасије би рођен половином шестога века. Из малена би васпитан у побожности. О томе он сам сведочи пишући; о себи овако: Они који видеше Христа у телу, држали су Га за пророка; а ми, иако Га не видесмо телесним очима, још у детињству сазнасмо да је Бог, и научисмо се исповедати Га као Господа свемоћног и Творца векова и Блистање славе Очеве. Свето Еванђеље Његово са таквом вером слушамо као да Њега самог видимо где нам говори, и примајући беспрекорни бисер пречистог Тела Његовог ми верујемо да самог Христа примамо. А када само видимо изображење божанског лика Његовог на икони, ми као да видимо Њега самог како гледа с неба на нас, почитујемо Га, клањамо Му се и падамо ничице пред Њим.
Ово неколико речи јасно показују како је преподобни Анастасије још у раном детињству научен да зна Христа истинитог Бога, и да верује у Њега, и да Га се боји, и да Га љуби свим срцем, и да Му на светим иконама одаје богодолично молитвено поклоњење.
У младости он изучи све светске и духовне науке, и беше веома даровит говорник и мудар философ. А када би пунолетан, Анастасије остави свет и све што је у свету и, узевши крст, свим срцем пође за Христом. Јер, отишавши у манастир, он постаде монах. Но желећи да буде упућен у велике подвиге и да подражава најсавршеније у врлинама људе, он оде у Јерусалим. И пошто се тамо поклони чесним и светим местима, отпутова на Синајску Гору. Нашавши тамо многе свете људе, искусне у иночким врлинама, он поче живети међу њима, покоравајући им се и служећи им усрдно, под славним игуманом светим Јованом Лествичником.[2] Због свог великог смиреноумља он доби од Бога дар духовнога знања и велике мудрости, те састави многе поучне књиге и написа житија неких светих Отаца, и би удостојен презвитерског сана. Затим, после светог Јована Лествичника и његовог брата Георгија би игуман Синајске Горе. Водио је жестоку борбу против јеретика акефалита, тојест безглавника, који су порицали Четврти Васељенски Сабор и учили да Христос нема истиниту и потпуну људску природу (монофизитство). Много је писао против њих, водио спорове с њима, изобличавао их, побеђивао и посрамљивао.
Та јерес монофизитска се појави за царовања Зинонова[3] у Александрији међу непријатељима и противницима Четвртог Васељенског Сабора.[4] Тада у Александрији беше лажни патријарх јеретик Петар, звани Монгос Овој акефалитској јереси приступи Север, који се за царовања Анастасијева дочепа патријаршиског престола антиохијског. Борећи се против ових јеретика не само списима него и живом речју, блажени Анастасије пропутова сву Сирију, и Арабију, и Египат, свуда искорењујући ову јерес а утврђујући у правоверју Цркву Христову.
Пошто угоди Богу више од других Отаца, он у дубокој старости отиде ка Господу, почетком седмог века.[5] А иза себе остави дивну духовну и богословску књигу звану Одигос (Вођа, Руководиоц), списе против јеретика Монофизита и дивне беседе препуне духовне и спасоносне мудрости.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА СИНАИТА, патријарха Антиохијског

Када тридесетпете године царовања Јустинијанова[6] сконча патријарх антиохијски Домн III (546-561), за патријарха би изабран (561. године) монах Синајске Горе блажени Анастасије. Он би пореклом из Палестине и рођен би око 520. године. На овај положај патријарха уздигла га је његова врлина, чистота живота, велика духовна мудрост и тврда вера. У то време појави се у Цркви неко непобожно умовање о божанском телу Христовом. По њему, пре голготског страдања тело Христово је било нестрадално и неподложно природним потребама као што су глад, жеђ и друге, и Господ Христос је пре свог страдања и васкрсења примао храну и пиће на исти начин као што је то чинио после васкрсења када се јављао својим Апостолима.[7]
Ово злочестиво умовање појави се најпре у Цариграду. Заведен од јеретика, уз ово умовање пристаде и цар Јустинијан. И док не дође до сазнања истине он хоћаше да се то учење прогласи за догмат вере. И настаде велика пометња у Цркви. Патријарх цариградски свети Евтихије би прогнан са свога престола зато што се супротстављао овој јереси (види 6. април). И многи су били склони да се преласте овим учењем, но сви упираху очи своје на свјатјејшег патријарха антиохијског, Анастасија Синаита, да он каже истину: јер Анастасије беше човек врло искусан у Светом Писму, и тврд у догматима праве вере, и свет по животу. Разним лукавствима јеретици покушаваху да њега придобију за своје учење, јер су се надали да 6е, придобивши њега, лако придобити све онамошње покрајине. И наговараху цара против њега, али без успеха. Јер блажени Анастасије отписа цару благоразумно, изобличавајући га смело због заблуде. Исто тако разасла по целој Сирији посланице свештенству и мирјанима, учећи их да се чувају од ове јереси. А у Антиохији проповедајући сваки дан у цркви, понављаше ову апостолску реч: Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, па макар био анђео с неба, проклет да буде! (Гал. 1, 8).
Због тога цар Јустинијан беше љут на свјатјејшег патријарха Анастасија , и хтеде га отерати с престола као што то учини са цариградским патријархом светим Евтихијем, али се цару приближи крај. Умирући, цар се покаја због јереси, и написа завештање, да свјатјејши патријарх Евтихије буде враћен из прогонства на свој престо. И умре Јустинијан у покајању, и придружи се благочестивим царевима, и у Цркви настаде мир.
После Јустинијана дође за цара његов нећак Јустин Млађи.[8] Непријатељи блаженог Анастасија успеше код цара клеветама, те овај протера с антиохијског престола невиног архијереја Божјег Анастасија Синаита. Протера га не због вере, већ због других измишљених кривица. Прва кривица: немилице расипа црквено благо; друга кривица: грдио је цара, јер, упитан од неких, зашто не штеди црквено благо, он је одговорио: да га грабљивица Јустин не би отео.
Но неки су казивали и ово: Када Анастасије дође на антиохијски престо, Јустин у то време беше високи царски достојанственик код свога рођака цара Јустинијана. Пошто бејаше веома златољубив, он хоћаше да му Анастасије да поклон у злату. Али Анастасије му ништа не даде, изјављујући да је злочин давати злато за духовни чин, јер се он не продаје за злато већ се даје благодаћу Светога Духа. И од тога доба Јустин беше љут на Анастасија. И кад постаде цар, он тражаше кривицу невином светитељу Анастасију. И нашавши лажне кривице, он га протера с престола.
По изгнанству светог Анастасија, на патријаршиски престо би, и против своје воље, узведен игуман Фаранске лавре блажени Григорије[9], човек такође украшен речитошћу, побожношћу и светим животом. Њега спомиње у Лимонару патријарх јерусалимски свети Софроније. А кад блажени Григорије оде из овог живота, блажени Анастасије Синаит би поново враћен на престо антиохијски за време цара Маврикија, пошто проведе двадесет и три године у прогонству.[10]
У то време беше у Риму папа свети Григорије Двојеслов. Између њега и блаженог патријарха Анастасија постојаше велика духовна љубав, и они се дописиваху. Када свети Григорије чу да се патријарх Анастасије вратио на свој престо, одмах му посла писмо, радосно поздрављајући његов повратак. У писму је писао: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља, јер она велика река, која некада остави антиохијско поприште сувим, сада се опет вратила и натапа своје долине. А у једном другом писму каже: Твоја премила светост желела би да са мном разговара усмено, а не преко хартије и пера, и тугује што нам то спречава велика раздаљина између Истока и Запада. Но истину говорим: мисао твоја и на хартији говори ми као без хартије, јер је у речима твоје светости очигледна љубав твоја према мени, и места нас не раздељују пошто смо помоћу благодати свемоћног Бога сједињени везом љубави. Зашто онда тражиш позлаћена крила голубија, када их већ имаш? Јер та су крила - љубав према Богу и ближњему. На њима света Црква узлеће; на њима она све земаљско надлеће; да та крила твоја светост није имала, не би с таквом љубављу преко писма к мени долетела. Молим те дакле, моли се за мене слабог, да ме твојим молитвама Господ убрзо избави од толиких бура и невоља, и да приведе у пристаниште вечнога покоја. С благодарношћу примих твоје обилне благослове, које си ми ти, човече Божји, сиромашан духом, послао, а за које се каже: Шта ће дати убоги осим оно што је убогога? Но да ниси себе учинио сиромашним духом, зар би благослови твоји били тако обилни? Свемоћни Бог нека те својим штитом заштити од свакога зла. И пошто је живот твој веома потребан свима добрима, то нека те Господ после много година пресели у вечне радости небеске отаџбине.
Овакво писање светог Григорија Двојеслова блаженом Анастасију сведочи о њиховој међусобној љубави у Духу Светом, и о необичној светости овог светог мужа Анастасија.
По повратку свом на патријаршијски престо антиохијски блажени Анастасије управљаше Црквом Божјом још неколико година и сконча земно путовање своје око 599. године. Иза себе је оставио неколико богомудрих књига против јеретика и о православним догматима.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА, патријарха Антиохијског

Овај преподобни отац Григорије бејаше игуман Фарана, који се налазио између Синајске Горе и Раите. За патријаршиски положај он би предназначен од Бога раније, као што о томе пише у Лимонару свети Софроније: Ава Георгије, Јерменин по народности, ученик аве Сергија, казиваше нам ово: Много ме тераше ава Григорије, који беше игуман лавре Фаран, да га одведем к ави Сергију. И ја одох с њим к старцу, који се у то време подвизавао у пустињи крај Мртвог Мора. Видевши га, старац га целива и дочека врло љубазно; и доневши воду, уми му ноге. И цео дан проведе у разговору с њим о душекорисним стварима, и сутрадан га отпусти. И кад ава Григорије оде од аве Сергија, ја рекох старцу: Знаш ли, оче, да се саблазних? Јер ја сам ти доводио многе епископе, и свештенике, и друге оце, и ти никоме од њих не уми ноге осим ави Григорију. И одговори ми старац: Не знам ко је Григорије; само знам, да у пештеру моју примих патријарха, јер видех да носи омофор и у руци држи Еванђеље. - То ава Сергије рече пророчким духом о ави Григорију, јер након пет година, по промислу Божјем, ава Григорије би постављен за патријарха у Божјем граду Антиохији (Патријарховао од 571 до 596. године).
Неки од стараца говораху за аву Григорија, патријарха антиохијског, да се нарочито одликовао овим врлинама: милосрђем, незлопамтљивошћу, сузама. И имађаше велико милосрђе према грешницима. А стече и многе друге врлине. Он и за патријарха би постављен преко своје воље. И проживе свети живот у Христу Исусу Господу нашем, и упокоји се у Господу 596. године.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ВЕТРАНА и ТЕОТИМА

Свети Ветран бејаше епископ Скитски у граду Томи, на обали Црнога мора, за царовања Валента (364-378 г.). Цар Валент, ревносан аријанац, допутова у град Томи. Дошавши у цркву, он по своме обичају стаде убеђивати епископа Ветрана да ступи у општење са аријанцима. Свети Ветран мушки и смело изјасни се пред царем за православну веру светих Никејских отаца Првог Васељенског Сабора, па остави цара и оде у другу цркву. За светим епископом оде и сав народ. Оставши сам са својом свитом, Валент се силно разјари, јер то сматраше као намерну увреду. И нареди Валент те ухапсише епископа Ветрана, па га потом посла на заточење. Но сазнавши касније да Скити негодују због прогонства свога епископа, и бојећи се њихове побуне, цар Валент убрзо дозволи епископу Ветрану да се врати на свој престо.
Свети Ветран је богомудро управљао својом паством, јер се одликовао светошћу живота, и сијао свима врлинама, и био пламени ревнитељ вере Христове. Свети Ветран, који је и у епископском чину носио словенско име, упокојио се око 377 године. Свети Теотим бејаше епископ Скитије крајем четвртог и почетком петог века. По рођењу Скит, Словен, он беше муж велике учености и светог живота. Зато га Бог обдари благодатном силом чудотворства. Његовој светости и чудотворству дивили су се чак и придунавски варвари, Хуни. Видећи његова чудеса, они су га називали "римским богом". Свети Теотим је простирао силу своје вере и љубави и на дивља племена. Путовао је по њиховој земљи, с леве стране Дунава, где су Хуни као скитачки народ били покорили себи тамошње Словене. И проповеђу Еванђеља и молитвом он је побеђивао дивљаштво њихово. Навикнуте на пљачку варваре, он је умекшавао добротворном љубављу. Сила чудеса, која је међу њима чинио именом Господа Исуса, толико је поражавала та сурова племена, да су га они називали "богом римским".
Једном када свети Теотим путоваше по земљи придунавских варвара Хуна, на путу га сретоше неколико тих мештана који иђаху у град Томи. Пратиоци светог Теотима стадоше плакати, држећи да ће их варвари побити. Али свети епископ сиђе с коња и стаде се молити Богу, и варвари прођоше мимо њих, не приметивши ни њега, ни његове сапутнике, ни њихове коње са којих беху сјахали.
Један варварин, претпостављајући да је свети Теотим богат, реши се да га на вешт начин ухвати и одведе у ропство. Са тим циљем он спреми замку - омчу. И ослоњен на штит, он згодном приликом разговараше са светим епископом. У току разговора он подиже десну руку, желећи да баци омчу на епиокопа и одвуче га међу своје саплеменике, али му се одједном испружена рука укочи у ваздуху. И не ослободи се невидљивих уза све док се свети Теотим, на молбу других, не помоли Богу за њега.
Свети Теотим је водио прост начин живота, узимао је храну не у одређено и исто време него када би осетио глад или жеђ. Пун духовне мудрости и знања, свети Теотим је писао разна дела. Писао је: "О учењу Спаситеља", "Против идола", тумачења на извесна места Светога Писма, и многе "кратке и дивне саставе", како то вели блажени Јероним.
Свети Теотим се у миру упокојио око 412. године.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА МЕТЕОРИТА[11]

Многи људи, немарљиви и лењиви на тегобном путу врлине, имају обичај да говоре: да смо ми живели у дане отаца наших, који су заблистали у подвизима, и ми би се подвизавали као и они- Таквима, међутим, лако се може доказати да узрок доброг живота и врлинског подвизавања није време, него једино чврста вера и намера која воли добро. Ово је очигледно код многих потоњих подвижника, који су пројавили живот раван ранијим оцима и ниучем нису изостали иза њихових подвига и врлина. Такав беше и овај преподобни отац наш Атанасије, чије житије желимо овде да изложимо.
Преподобни и богоносни отац наш Атанасије беше родом из места Новог Патраса у Фтиотидском крају Јеладе (Грчке). Родио се 1305. године од родитеља угледних и богатих. Мајка његова, чим га роди, одмах издахну, а отац га крсти и на крштењу му даде име Андроник. После мало времена и отац му се пресели у други живот, а дете остави рођеном брату на старање. Овај се стараше о њему као о свом рођеном сину и настојаше да се дете научи писмености.
У то време Нови Патрас 6и заузет од Франака и многи од православних житеља бише одведени у ропство. Заробљен беше и млади Андроник и доведен пред франачког старешину. Видећи дете лепо у лицу, паметно умом. и благородно, од одлучи да га пошаље своме дому као живи победнички плен. Млади Андроник то чу, и зато се првом приликом даде у бекство, и успе да се спасе. Ослободивши се на тај начин, он отиде своме стрицу, који беше прогнан у неки далеки крај. Са њим он отплови у Солун, где стриц ускоро умре од болести артритис у манастиру Акапнијевом. Младог Андроника тада прихвати у свој дом неки човек, који беше подписник царских одредби. Пошто проживе неко време у његовој кући, младићу се јави жеља за учење световних наука и философије. Немајући за то довољно новаца да би плаћао учитеље, он је одлазио у школе где су се други ученици учили и стојећи напољу слушао оно што су учитељи говорили. Видећи такву његову вољу за учење, неки од учитеља философије учаху га бесплатно. Пошто се тако прилично научи наукама које је желео, јер беше по природи бистар и оштроуман, он реши да пропутује разна места.
Кренувши на пут из Солуна, он стиже најпре у Свету Гору. Тамо срете неке од преподобних отаца и разговараше са њима, просећи и њихов свети благослов. Они га благословише, али му не дозволише да остане у Светој Гори због тога што беше још врло млад. Зато напусти Свету Гору и дође у Цариград. У Цариграду се поклони црквама и осталим светињама; и живљаше заједно са два монаха. Видећи га, иако младог, али племенитог, монаси тражаху од њега да их он руководи. Младић не хтеде ни да чује за то, и говораше им: Како ја, мирјанин и још млад, да заповедам вама монасима и старцима?
За време свог боравка у Светој Гори и Цариграду преподобни се виђаше и разговараше са многим врлинским оцима и ученим људима, као што су: Преподобни Григорије Синаит[12], Данил Исихаст, Исидор, који касније би и патријарх Цариградски[13], Акиндин, који касније учаше неправославно[14], и још многи други. Од свих њих он, као нека мудра и неуморна пчелица, марљиво сабираше добре и корисне ствари, потребне за врлински живот.
Затим он седе на лађу и дође на острво Крит. Дошавши тамо, он се заустави код једног доброг хришћанина. Видевши врлине и гостопримство и сиротољубље свог домаћина, преподобни га замоли да га прими као помоћника у послу којим се бављаше, што овај човек радо и учини. Јер домаћин овај рачунаше да ће му од тога бити једна од двеју могућих користи: ако овај млади човек буде делатељ врлине, онда ће и он добити за то плату од Бога; а ако се окрене светском животу, онда ће се оженити његовом ћерком. Ово друго он већма жељаше, јер виде младића веома разумна и озбиљна, коме тек што брада беше почела да избија на лицу. Но блажени Андроник се повуче у једно усамљено место и тамо молитвено самоваше, примајући храну од овог човека. Овај пак човек све га више вољаше, и мољаше га да му што чешће долази кући ради виђења и разговора. Преподобни, схвативши да је то само замка ђавоља да би га на тај начин вратио на љубав према свету, напусти то место и отиде поново у Свету Гору.
Дошавши у Свету Гору, он отиде у скит звани Магула, близу манастира Ивирона. Тамо чу од неког јеромонаха Калиста да у месту званом Милеа живе два савршена монаха, који беху достигли до врхунца врлине. Преподобни оде к њима и замоли их да га приме код себе. Они га дуго одбијаху; али видећи његову добру и упорну вољу и његова преклињања, најзад га приме. Једноме од тих монаха беше име Григорије, а другоме Мојсије. Григорије постриже преподобнога у монашки чин и даде му име Антоније. Њему тада беше око тридесет година. После тога он прими од њих и свету схиму монашку и би назван Атанасије. Његово се срце тада веома загреја љубављу и потпуним поверењем и послушношћу према овим преподобним оцима, и он им се потчињаваше у свему и извршиваше сва послушања. А на месту где се они подвизаваху беше не мало тегоба. Јер то место беше под самим врхом Атоса и доста хладно; воћака није било већ само шума борова и кедрова. Зато преподобни Атанасије, као неко разумно и послушно магаре, ношаше на леђима велику корпу, и обилажаше манастире сакупљајући најнужније ствари за живот, и доношаше их овим оцима. А због висине и хладноће, на том месту падаше често велики и висок снег. Због овога се често дешавало да је преподобни, захваћен снегом на путу, остајао да преноћи крај неке стене или испод жила неке јеле, док се време мало не побољша.
Једнога дана, када зима и снег беху врло велики, преподобни се враћаше у келију својим оцима. На путу га захвати тако велики снег, да он не могаше даље ићи, него се заустави под једним дрветом. Мало после, снег се следи и беше по врху сав као кристал. Видећи преподобни да ће тако ту и остати, он се реши на један подвиг. Поверивши се молитвама својих отаца, и осенивши себе знаком часнога Крста, он умота ноге своје одећом својом и пусти се низ замрзнути снег као неким чамцем по води. Вођен божанским промислом, он падином упаде у једну келију у којој обитаваху три брата. Изненађени његовим таквим доласком, они га примише, огрејаше и нахранише. А када се време мало пролепша, блажени Атанасије крену ка својим оцима, који га дочекаше са великом радошћу, јер се беху уплашили да није уз пут пропао од велике зиме. Таквим и сличним подвизима подвизаваше се преподобни Атанасије, сежући се увек за оним што је напред, а заборављајући оно што је позади (ср. Фил. 3, 13-15).
У то време Агарјани, обично звани Турци, не престајаху да често досађују Светој Гори, нападајући је с мора и пљачкајући је. Једнога дана они доспеше и до њихове келије, и нашавши у њој старца Мојсија поведоше га са собом везана. Пролазећи успут покрај једне црквице Светог Николаја, Мојсије подиже очи к светоме храму и рече вапајно: Свети Николаје, доста нам је довде овога ропства. И истога часа онај Измаилћанин што га је водио, остави га, те се старац врати у келију. Нашавши у келији свог саподвижника Григорија, он му рече: Бог ми је сада учинио милост и спасао ме молитвама Великог Николаја. Али ја више нећу да кушам Бога, него ћу отићи у манастир и проживети тамо преостало ми време живота. А ти, додаде он, ако хоћеш остани овде, а ако нећеш, пресели се где хоћеш. Тако се братство из ове келије раздвоји. И Мојсије узе једнога од послушника, по имену Стефана, и отиде у манастир Ивирон, у коме потом и сконча. А преподобни Григорије, узевши Атанасија и Гаврила, одлучише да иду у Солун. Из Солуна продужише у град Верију. Многи од богатих грађана хтедоше их примити у свој дом и угостити, али старац то одбијаше, знајући да Атанасију као правом љубитељу самоће нису драга светска дружења и угошћавања.
Старац, дознавши од епископа Сервије Јакова да код места званог Стаге, на граници између Влахије (западна Тесалија) и Јањине, постоје неке велике и врло високе стене, које тако постоје од самог стварања света , рече Атанасију: Ако желиш да обитаваш у месту суровом и неузнемираваном, онда иди тамо. Ако пак хоћеш, узми и свог брата са собом. Тако они пођоше и дођоше на речено место, на коме заиста нађоше те велике стене. На њима нико не обитаваше, осим гавранова и других птица. Једино на једној од тих стена, која беше ближе граду, говораху, живљаше раније неки чобанин, који на тој стени беше уклесао храм у име Светих Арханђела, и стену назвао Столпом, У том дакле храму они се зауставише и проведоше неко време. У овом храму они нађоше и једног монаха званог Триферос, који беше веома стар и живљаше ту неко време хранећи се просјачењем.
Видећи превелику дивљину и суровост ових стена, старац Григорије хтеде да се врати натраг. Али Атанасије, знајући вољу Божју на овом месту, и желећи да охрабри старца, узе на се улогу јемца, и рече му: Ако желиш, оче, да останеш на овом месту, немој да те узнемирује то што овде недостаје и оно што је најнужније за живот. Јер, надајући се у Бога и у твоје молитве, обећавам ти да никада нећеш бити лишен хлеба, вина и јелеја. На те речи Атанасијеве, старац се одлучи да остане. А Атанасије се стараше да покаже сву своју ревност у служењу своме старцу. Бог пак, који толике хиљаде незахвалног Јеврејског народа храњаше у пустињи четрдесет година, не остави гладне ове Своје благодарне слуте. Он покрену становнике околних места, који чим чуше за долазак преподобних отаца на Метеоре[15], одмах им почеше доносити потребну храну, и окупљаху се код њих да се наслађују духовним поукама и благословом.
Ускоро затим њима дође и друга братија, коју старац радо прими и ослободи блаженог Атанасија од даљег служења њему. И даде му благослов да може пет дана у седмици проводити у молитвеној усамљености. Атанасије се повуче у једну пећину у оним стенама и провођаше у молитвеном тиховању тих пет дана у недељи. Да би избегао униније, мрзовољу и беспосленост, он се бављаше рукоделијем и певаше: Душо, бди и снажи се, да се спасеш; тело, ради да се храниш! Док се тако Атанасије усамљено подвизавао у рупи једне стене, виде старац једне ноћи многе демоне како су опколили пећину Атанасијеву и упињу се да га сруше одозго у бездану провалију испод стене. Дошавши себи од тог виђења, старац отиде к Атанасију и, изгрдивши га мало, не дозволи му више да самује у тој пећини, него му рече да обитава на другој страни њиховог Столпа. Но та страна стене беше окренута према насељу, откуда долажаше галама и Атанасије због тога не би задовољан тим местом. Зато замоли старца да сиђе са стене и настани се на неком пустијем крају њеном. Старац то благослови, и они пођоше заједно и нађоше једно такво место, где га старац остави да молитвено тихује шест дана у седмици, а да долази уочи недеље за бденије на Столпу. Тако је овај блажени певао и бдио заједно са братијом; па пошто би се причестио Божанским Тајнама враћао се у своју усамљену доњу келију.
Пошто проведе тако неко време, једне ноћи га силно узнемирише лопови, који беху дошли да га покраду мислећи да он има новаца. Међутим они код њега ништа не нађоше, осим мало сувих хлебова у котарици. Преподобни схвативши да таква и слична искушења од врага неће престати, реши се да узиђе на једну високу и пусту стену да би на њој безбрижно проводио своје молитвено самовање. Та стена беше највиша међу стенама Метеорским, и на врху беше широка. Уз то, она с једне стране беше изложена ветровима, док друга страна беше у заклону и имађаше дрвеће и растиње. На њој нико не живљаше, осим што је некада неки светогорски монах, проживевши мало на њој, сишао доле и ту се ускоро упокојио. Видећи ову високу стену, свети Атанасије нађе да је веома погодна за подвиге, па отиде своме старцу и саопшти му своју жељу. Старац с почетка одбијаше, јер имађаше намеру да Атанасија остави за свог наследника на Столпу, али на многе молбе преподобнога он попусти, под условом да Атанасије узме са собом и још неке од братије. Тако и би. Преподобни отиде на ону стену са још некима од братије, и настанише се у једној пећини те стене. Одатле Атанасије посла једнога од сабраће, по имену Јакова, да га архијереј рукоположи за презвитера, да би могли служити свету литургију. Јер у међувремену беху већ подигли цркву у пећини коју посветише Богоматери.
А старац Атанасијев, пошто проведе десет година на оном првом Столпу, би због узнемиравања од неког од тамошњих властодржаца принуђен да напусти то место, и он крену тамо одакле беше и дошао. Када за то дознаде Атанасије, одмах пожури за својим старцем. И стигавши га у Солуну, паде пред ноге његове молећи га да и он пође за њим. Али му старац то не благослови, него му нареди да се врати у свој камени град, то јест на своју стену коју је толико волео. Још му нареди да на оном Столпу постави за старешину јеромонаха Анастасија, а да са собом узме два рођена брата јеромонаха, који дотле беху са старцем, и да се стара о њиховом спасењу. Старац га затим благослови, и они се растадоше са плачем и многим сузама.
Преподобни Атанасије, вративши се на своју стену звану Платилитос (Широка Стена), коју он назва Метеор (то јест Велики Метеор), к њему стадоше долазити многи послушници, молећи га да их прими. Но он, волећи усамљеност и тишину, прими само неколицину, којима прописа монашка правила и упутства како да живе и како да се снабдевају најнужнијим стварима. Свима, и старцима и младима, он прописа како да се подвизавају, и уопште прописа правило општежића и правилног монашког живљења.
У то време он у братство манастира прими и блаженог царевића Јована Уроша (који се такође данас слави[16], са којим заједно он подиже на Метеору храмове Спаситељу Христу (тј. Преображењу Његовом) и Богоматери. Они украсише ове свете храмове и снабдеше их свим потребним стварима. И свети царевић Јован, у монаштву назван Јоасаф, остаде да се подвизава уз свог духовног оца, преподобног Атанасија, као што то већ пише у његовом Житију. А преподобни Атанасије стече подвизима велике благодатне дарове од Бога: дар прозорљивости и дар чудотворства, као што о томе опширно пише у његовом Житију.
Поживевши тако богоугодним животом и показавши велико старање за монашко живљење своје братије, преподобни се у својој седамдесетој години тешко разболе, и ускоро отиде ка Господу, Кога толико за живота љубљаше и свим срцем служаше.
Упокоји се на својој стени Метеору у свом манастиру, где и данас почивају његове свете мошти, заједно са моштима његовог ученика и заједничког ктитора Метеорског, преподобног цара Јоасафа Србина. А по успењу свом преподобни Атанасије учини многа чуда преко својих светих моштију, док се душом наслађује у царству Христа Бога, коме слава и хвала са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОАСАФА МЕТЕОРИТА[17]

Када српски цар Душан, Силни Немањић (1331 - : 1355 г.) освоји Албанију и грчку покрајину Епир, а његов војсковођа Прељуб освоји област Тесалију (1348 г.). Душан се тада прогласи за "цара Срба. Грка и Албанаца" и за "деспота Арте (Епир) и комита Влахије (Тесалије)". Затим управу над тим крајевима он подели овако: Тесалију даде војсковођи Пре-љубу, а Албанију своме шураку, брату царице Јелене, деспоту Јовану Комнену Асену, који беше ожењен епирском деспотицом Аном. Област пак Епирску он даде своме брату Симеону - Синиши, који се ожени ћерком епирске деспотице Ане (из првог брака) Томаидом, а сестром дотадашњег деспота епирског Никифора II (1335-1340 г.). Синишина мајка беше гркиња Марија, из византијске царске породице Палеолога, због чега се он стаде по мајци и жени називати Палеолог. Симеон - Синиша и Томаида имађаху од Бога двоје деце, Јована и Марију, звану Ангелину.
Када изненада умре цар Душан (1355. г.) тад у владарској кући Немањића остадоше две мушке главе: млади двадесетогодишњи цар Урош и његов стриц Симеон - Синиша. Стриц се не хтеде потчинити младоме цару, него се одвоји од њега и у граду епирском Костуру (Касторија), где је до тада управљао, прогласи се за за "цара и самодршца Грка, Срба и Албанаца".
Назове се цар Симеон Урош Палеолог (1355-1369 г.). Пошто ускоро за Душаном умре и његов војсковођа и управитељ Тесалије Прељуб, цар Симеон Урош преузме власт и над Тесалијом и своју престоницу премести у град Трикалу у центру Тесалије. За Прељубовог сина Тому он удаде своју ћерку Марију - Ангелину, и њима двома предаде Епирску област на управу. А када цар Симеон Урош умре (око 1369. г) он предаде своје царство сину своме Јовану Урошу Немањићу - Палеологу, то јест овом преподобном чије житије желимо овде да изнесемо.
Преподобни и богоносни отац наш Јован, у монаштву назван Јоасаф, роди се, као што рекосмо, од оца Симеона-Синише и мајке Томаиде око 1350. године. Отац му беше побожан владар епирски и тесалијски, што се види и по томе што је, по угледу на своје претке свете Немањиће, и он подизао цркве и помагао многе манастире. Тако у својој новој престоници, граду Трикали у Тесалији, он подиже цркву Светом Симеону, за време митрополита Лариског Нила.[18] А манастире на оближњим Метеорима, који за његово време почеше да се умножавају, он богато помагаше и све потребе им испуњаваше.[19] Растући у тако побожној кући, блажени Јован, чије име значи благодат Божја, и сам од детињства нагињаше духовном животу и одвраћању од света и светске вреве. Умом својим он жуђаше за Богом и вечним и непролазним добрима на небесима. Зато најчешће посећиваше црквена богослужења и свете манастире, у којима провођаше не мали део свога времена. Особито он посећиваше Свету Гору и тамошње подвижнике, а касније поче похађати и манастире и подвижнике на стенама Метеорским код Каламбаке. Посећујући свете манастире и велике подвижнике у њима, преподобни као мудра пчелица од свих њих сабираше духовне користи за своју душу.
Око године 1369. умре цар Симеон-Синиша а свој престо и власт он предаде овом блаженом Јовану Урошу. Када му дође вест да је постао цар, преподобни беше тада у Светој Гори Он дође у Трикалу. престоницу свога царства, али више гледаше како да се ослободи царске порфире и брига овога света, него што га занимаше сама та царска власт и слава. У то време он се већ беше упознао са преподобним Атанасијем Метеорским, кога је био изабрао за свог духовног оца и вођу на путу спасења Зато сада предаде владавину над својом земљом своме сроднику Алексију Анђелу Филантропину[20]1), а сам се повуче у манастир на Платилитосу (= Широка Стена), то јест на Великом Метеору код преподобног Атанасија и одену се у бедну монашку ризу, добивши на монашењу име Јоасаф.
Иако беше још увек цар, преподобни се у свему смирено и кротко потчињаваше преподобном Атанасију и свој манастирској братији, проводећи строги киновијски (општежитељни) живот, какав беше установио игуман Атанасије. Он се у монашком живљењу и богоугодним подвизима и врлинама толико усаврши, да је преподобни Атанасије умирући њега оставио за свог наследника и игумана у манастиру. Преподобни Јоасаф са светим Атанасијем подиже и украси храмове Спаса Христа и Пресвете Богоматере. Јер свети Атанасије беше подигао једну малу цркву посвећену Преображењу Спасовом (1382 г.), коју сада преподобни Јоасаф веома увећа и прошири и даде да се украси светим иконама и потребним сасудама. Преподобни толико помагаше светом манастиру Метеору својим даровима, прилозима и свим разноврсним служењима да са светим Атанасијем би заједно убројан у ктиторе тога светог манастира, као што се види у манастирским повељама и на светим иконома и фрескама. Осим свога манастира, преподобни помагаше и све друге Метеорске манастире, које штитећи њихова права својим царским повељама, које помажући даровима и разноврсним мудрим старањима о њима. Уопште речено, Метеорски су манастири у време светог Јоасафа процветали већма него икада, јер по смрти преподобног Атанасија (1382 г.), он би мудри игуман Метеорски и велики добротвор њихов. У даривању и снабдевању манастира њему доста помагаше његова сестра Марија Ангелина, деспотица епирска, која добар део свог имања беше ставила своме брату на управљање и располагање. Од тога он подиже многе келије у манастиру, затим манастирску болницу, цистерне за воду и остале потребне грађевине. На тај начин он земаљским добрима куповаше Царство Небеско.
Када Турци заузеше Тесалију, преподобни би принуђен да бежи за неко време у Свету Гору (1394 г.), где проведе неколико година живећи у манастиру Ватопеду. После тих година (око 1401 г) он се поново врати на високе Метеоре, одакле се затим и пресели ка Господу своме Кога толико љубљаше и жељаше. Упокоји се живећи у молитвама и подвизима у једној малој келији на Метеору, 1422-3. године. Мошти му свете почивају и до данас у његовом светом манастиру Преображења Спасовог, заједно са моштима преподобног Атанасија Метеорског. На овој светој двојици, светом духовном оцу и светом духовном сину, испуни се Спасово Еванђеље да у Христу Исусу нема Јеврејина ни Јелина, нема Грка ни Србина, него су све верне слуге Божје једно у Христу Исусу (ср. Гал. 3, 28).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА ОШЕВЕНСКОГ

Сељачко дете. Од детињства волео књигу и одликовао се побожношћу. Одбио да се жени, и у својих осамнаест година замонашио се у Кирило-Бјелоозерском манастиру. Усавршивши се у духовном животу, преподобни Александар оде на реку Чурјагу, и тамо основа Ошевенски манастир, у Ољенецкој епархији. Много се трудио, и многе на трудољубље одушевљавао. После двадесет седмогодишњих подвижничких трудова, преподобни Александар се мирно преставио 1479. године. Након неколико година његове свете мошти обретене нетљене. Оне почивају у његовом манастиру, у Успенској цркви, и чине многа чудеса.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГАВРИЛА, шестогодишњег детета

Рођен 1684 године у селу Звјерки, у Гродњенској губернији, од побожних православних родитеља. Пострадао као шестогодишње дете од фанатика - Јевреја. Арендатор села Звјерке, Јеврејин Шчутко, украде дете Гаврила у одсуству његових родитеља, и одведе га у месташце Бјели Сток. Ту фанатици Јевреји распеше светог Гаврила и бодоше га разним справама све док му сву крв не испустише, и дете умре. Мртво тело би бачено у поље, али убрзо би пронађено. Након тридесет година мошти светог Гаврила показаше се нетљене, и налазе се у Слуцком манастиру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Његову икону видети на следећој 230. страни.
2. Празнује се 30. марта. По некима, није искључена могућност да је преп. Анастасије живео на Синају још пре Св. Јована Лествичника.
3. Цар Зинон царовао од 474 до 491 г.
4. Четврти Васељенски Сабор одржан 451. године у Халкидону; коначно формулисао догматско учење Цркве о начину сједињења двеју прлрода у лицу Господа Исуса Христа.
5. По некима овај преподобни Атанасије пред крај живота постаде патријарх Антиохијски (Анастасије II) и пострада мученички од Јевреја у Антиохији за владавине цара Фоке (око 608-610 г.).
6. Цар Јустинијан Велики царовао од 527 до 565 године.
7. Тако су учили јеретици афтартодокети (од грчих речи: нетрулежан, и мислим, држим).
8. Јустин Млађи царовао од 565 до 578 год.
9. Свети Григорије I управљао антиохијским патријархатом од 571. до 596. године. Спомен његов врши се такође данас.
10. Свети Анастасије Синаит први пут управљао антиохијском патријаршијом од 561. до 571. год., а по други пут - од 596. до 599. године.
11. Његово Житије написао је један монах из његовог манастира на Метеорима, који је и лично познавао преподобнога. Ово Житије се и данас чува у рукописима манастирским (бр. 404, из 1570. г.), а издавано је и штампано у Венецији и у Грчкој.
12. О овом преподобном видети у овој књизи под 6. априлом.
13. Патријарховао од 1347. до 1349. године.
14. Григорије Акиндин, противник исихазма и православног учења о божанској благодати као нетварној Божјој енергији, а присталица латинске јереси Варламове. Осуђен је 1351. године.
15. Тим именом преподобни Атанасије назва оне чудновате и огромне стене у Тесалијско! равници у подножју плакинског венца Пиндоса. Метеорске стене, које личе на огромну џиновску шуму од кула и камених стубова, са њиховим манастирима на врховима и по пећинама, несумњиво престављају јединствену појаву у свету, како са геолошке тако и са духовне стране. (Нешто слично је имала само древна Кападокија у М. Азији, са својим стенама и подвижницнма на њима). На Метеорима је било раније преко двадесет манастира. Данас постоје шест живих мушких и женских манастира. То су манастири: Светог Преображења (или Велики Метеор), Варлаамов, Русану, Свете Тројице, Светог Стефана и Светог Николе (Анапавсас). Постоје још и многе келије са црквицама у њима, и запуштена аскитирија (испоснице).
16. Јован Урош Немањић - Палеолог (око 1350-1423) био је син брата цар Душановог Симеона - Синише, епирског и тесалнјског владара, који се по смрти Душановој прогласи За цара. О Јовану Урошу, у монаштву названом преподобном Јоасафу, видети опширније под данашњим датумом (иза овог житија).
17. Податке о животу преподобног Јоасафа, осим напред изложеног Житија преп. Атанасија Метеоритског, дају нам и повеље српских владара (Душана, брата му Симеона - Синише, овог преподобног Јована - Јоасафа, и др.) даване Метеорским манастирима и сачуване у њима (види: Др. А. Соловјев и Др. В. Мошин, Грчке повеље српских владара, Срп. Краљев. Академија, Београд 1936). Такође и записи и рукописи из тога доба, и хронике историчара, које се чувају у манастирима на Метеорима, или у Атинској и другим светским библиотекама. (Видети и: К. Јиричек, Историја Срба (у прев. Ј. Радонића), књ. I, с. 226-256, Београд 19522. Такође и W.Miller, TheLatins in the Levant, Ahistory of Frankish Greece (1204-1566), Лондон 1908, грчки прев. А. Фуриоти, Атина 1960, с. 343-358. - Ср. и радове Г. Острогорског).
18. О томе постоји натпис у цркви у Трикали сачуван до данас (в. Н.Јанопулу, Византини епиграфи Трикалон, V, 191 (1901).
19. За владавине Душанове и његовог брата Симеона - Синише, и још више за владавине светог Јована - Јоасафа, Тесалијски и особито Метеорски манастири достигоше свој највећи процват и уживаху велике привилегије. О томе сведоче очуване повеље тих српских владара, даване овим манастирима, и сама историја тих манастира. Задужбинарство и љубав према манастирима и монаштву беше једна од оних великих православних врлина које украшаваху Светог Немању Српског и његов свети род Немањића.
20. Алексије Филантропинос беше последњи хришћански владар Тесалије (спомиње се у повељама Метеорским и у Јањинској хроници). За његово време дођоше Турци и заузеше Тесалију 1393. године, под Бајазитом I (1389-1402), сином султана Мурата погинулог на Косову.