Из Охридског Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свешт. муч. Антипа епископ Пергамски, у Азији. Спомиње се у књизи Откровења као Антипа вјерни сведок мој (2, 13), који би убијен код вас, гдје живи сотона, т. ј. у граду Пергаму. Житељи овога града живљаху у мраку идолопоклонства и у крајњој нечистоти; беху робови страсти, опадачи, насилници, крвосмешници, речју слуге сатанске. И ту посред њих живљаше Антипа „као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата". Добрим и праведним сматраше се онај, ко би некога хришћанина ухватио и убио. Сва вера незнабожачка састојала се у гатању, у тумачењу снова, у служењу демонима и у крајњем разврату. Устрашени од Антипе као од огња демони се јаве жречевима у сну и исповеде, како се они боје Антипе, и како морају због њега да беже из тога града. Жречеви дигну гомилу народа против Антипе, и почну овога истјазавати и нагонити да се одрекне Христа и поклони идолима. Рекне им Антипа: „кад се ваши такозвани богови, господари васионе, плаше мене, смртног човека, и морају да беже из овога града, зар не познајете по томе да је сва ваша вера заблуда?" И још им говораше светитељ о вери Христовој, као јединој истинитој и спасоносној. Но они се разјарише као зверови и довукоше старца Антипу пред храм Артемидин, пред којим је стајао изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјега. Св. Антипа, унутра у огњеном волу, слављаше Бога с благодарношћу, као негда Јона у киту или три отрока у пећи огњеној. И мољаше се Антипа за паству своју и за сав свет све док му се душа не растави од трошнога тела и не узлети међу ангеле у Царство Христово. Сконча у мукама и увенча се славом неувелом 92. год.



2. Св. муч. Прокес и Мартинијан. Беху тамничари на римској тамници, у којој тамноваху апостоли Петар и Павле. Чувши речи и видећи чудеса апостолска, они се крстише, и пустише апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. „Куда идеш, Господе?" упита Га Петар. А Господ одговори, да иде у Рим на ново распеће. Постиђени апостоли вратише се у град, где буду ухваћени и убијени. С њима буду посечени и ова два храбра мученика, Прокес и Мартинијан.

 

 

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског 



СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АНТИПЕ, епископа Пергамског

У време светих Апостола, за царовања Домицијанова[1], настаде велико гоњење на хришћане. По целом царству цар разасла наређење свима кнезовима и велможама, да хришћани без поговора морају примити многобожачко безумно зловерје и клањати се идолима. Тада се јавише врло многи хришћани који смело исповедаше реч Божју, и велики број мученика пострада на све стране за Христа Спаситеља. Тада би послат у заточење на острво Патмос[2] и црквени стуб вере, и темељ хришћанске истине, и проповедник превечног Божанства јединородног Сина Божјег, и најизврснији апостол - свети Јован Богослов. Тамо му се у откривењу јави Господ "усред седам светњака" (Откр. 1, 13) и нареди му да пише седморици анђела, тојест епископа седам цркава азијских, соколећи их на саборно мучеништво. Том приликом уста Господња споменуше овог светитеља Антипу овако: Антипа, верни сведок мој, би убијен код вас, где живи Сатана (Откр. 2, 13). Јер свети Антипа беше епископ цркве Пергамске[3].


Из ових речи у Откривењу Јовановом види се јасно да је Антипа био верни сведок Христов, и да је међу житељима пергамским боравио Сатана. И ту посред њих свети Антипа беше као светлост посред таме, као ружа посред трња, као злато посред блата. Или боље рећи , као злато усред огња, по речи Светога Писма: Као злато у топионици прекаљено (Прем. Сол. 3, 6). Тамо се ни природних закона не држаху, нити правилно ствари схватаху, сваки се осионо понашао, и према својој снази чинио насиље над другима. Сваки је сматрао себе за храбра и добра и праведна, ако је неког хришћанина злостављао или му живот одузео. Ови неверници много узнемираваху и злостављаху хришћане, а блажени Антипа, непоколебљив у вери и постојан у врлинском живљењу, не смућиваше се ни најмање, него као да своју човечанску природу претвори у анђелску, тако јуначки противстајаше непријатељима, ничега се не бојећи. Иако му је претила опасност, он је често излазио међу народ, и усред њих сијао као зора, и светлошћу чисте и праве вере прогонио таму идолопоклоничке заблуде. Због тога су демони које су многобошци сматрали за богове, бежали из Пергама у коме је живео свети Антипа. И јављаху се демони у сну својим жрецима и говораху им: Нити жртве ваше једемо, нити уживамо у мирису и каду жртвеном, јер нас прогони хришћански кнез Антипа.
Многи се многобошци разгневише на светог Антипу, ухватише га и одвукоше на место где су обично приносили своје погане жртве. И војвода упита светитеља: Јеси ли ти Антипа који сам не слуша царске наредбе, и друге учи да им се не покоравају, и омета жртвоприношења боговима, а не допушта ниједноме од богова да се наслађује претилином или мирисом? Зато сви богови напустише наш град и отидоше, и бојати се да нека велика несрећа не снађе град, пошто богови неће хтети више да га чувају. Е доста си нам све до данас наносио зла својим хришћанским магијама! Покај се, дакле, и покори се законима нашим да богови, који владају овим прекрасним градом, не би престали да се старају о нама и чувају нас. Ако пак нећеш да то учиниш, и да се одрекнеш своје вере, и да боговима нашим одаш поштовање, онда ћеш по римском закону бити стављен на заслужене муке.
Свети Антипа одговори: Војводо, знај ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити. А ево и мога одговора на твоја питања: Богови ваши којима се ви клањате, и за које кажете да су господари васељене, сами тврде да их прогони смртни човек, и траже вашу помоћ они које ви сматрате за своје заштитнике и одмаздитеље. Из тога лако можете увидети своју заблуду. Јер кад нису у стању да одмазде за своје злопаћење, и признају да су побеђени од једног човека, како онда могу избавити од неке беде сав род људски или који град? Размишљајући о томе, дужни сте да макар сада одступите од своје пагубне заблуде и поверујете у Христа који је сишао с неба да спасе род људски. И тај исти Христос заиста ће при крају света доћи да суди свима, и свакоме ће дати по делима његовим, или славу или муку.
Пошто свети Антипа одговори тако благоразумно, војвода му поново стаде говорити овако: Ви се покоравате новим законима и правилима које сте ви измислили, пренебрегавши старо богопоштовање, које ми спочетка примисмо од наших предака, и од њих нам дође као наслеђе да поштујемо богове. Стога, следећи обичајима наших прадедова, није добро одступити од њих. Јер оно што је старо боље је од новога. И поузданије и достојније похвале оно што је потврђено старином времена. Зато и ти треба да промениш своје веровање, те да не следујеш човеку који се недавно појавио и својим неким магијама живот људски смутио, и распет био за време Понтијског Пилата. Покори се дакле царевим наређењима, да би с нама поживео безбедно, јер ћемо ти увек бити у помоћи и волећемо те као синови. Ти си стар, и заслужујеш да те као оца волимо и поштујемо.
На то свети Антипа одговори: Можеш безбројним речима и заглушити моје уши, али ја нећу бити толико безуман и неразуман да под старост и на ивици гроба променим веру своју и да ради овог бедног и тричавог живота одступим од свог чврстог вероисповедања. Не прелашћуј дакле ум мој, који се стално упражњава у читању Светога Писма. Јер спочетка не беше ни једног вашег бога, него се појавише касније, и никакво добро не учинише, нити нам икаква корист дође од њих. Та они сами беху гадни и покварени људи, и посташе виновници рђавог живота других страстољубивих људи. А ако треба чувати древне рђаве обичаје и прописе, онда треба и братоубицу Кајина подражавати. Зашто не следујете онима који су хтели да на небо узиђу и који се не постидеше са својим сестрама грешити, због чега и потоп би, истребљујући род њихов? Зато што занемарише ходити путем правим и благочестивим. Ако пак ви узажелите да ради древности њихове подражавате безакоња њихова, онда ћете бити кажњети не водом већ огњем вечним, и јешће вас црв који не умире. То ће вас снаћи, ако се не покајете.
Пошто свети муж изговори то и много других ствари, дохватише га безбожни људи и одвукоше пред храм Артемидин, где стајаше изливен во од бронзе. Усијаше вола огњем, и бацише унутра слугу Божјег. А свети Антипа прекрстивши се, мољаше се Богу унутра у огњеном волу, говорећи: Боже, Ти си нам објавио од векова сакривену тајну Господа нашег Исуса Христа, и Њиме си нам открио недокучива тајанства Твога превечног савета. Благодарим Ти за сва добра Твоја, јер спасаваш нас који се у Тебе уздамо! Ти си и мене удостојио у овај час да будем увршћен међу свете мученике који пострадаше за свето име Твоје. Прими дух мој који сада одлази из овог живота и дај ми да обретем благодат у Тебе и у јединородног Сина Твог! И не само мене, него и оне после мене милошћу Својом обаспи, да би сви славили свето име Твоје вавек, амин.
Тако се свети Антипа дуго мољаше, мучен у усијаном волу. Затим, сатворивши молитву за сав свет, предаде дух у руке Божје, као да заспа слатким сном, и узиђе на небо, украшен славним венцем мученшптва, 92 године. А благочестиви људи узеше свете мошти његове, и чесно их сахранише у истом граду Пергаму. И потече из њих миро, исцељујући сваку болест људску, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКЕСА и МАРТИНИЈАНА

Ови свети мученици најпре беху незнабошци и надзорници Мамертинске тамнице у Риму. У ту тамницу беху због проповедања хришћанства затворени свети апостоли Петар и Павле. Видећи чудеса која апостоли чињаху у тамници, Прокес и Мартинијан повероваше у Христа. А када апостол Петар после молитве нацрта крст на Тарпејској стени и изведе воду из ње, онда се крстише и сви остали сужњи у тамници, њих 47 на броју.
Пошто повероваше у Христа и примише крштење, Прокес и Мартинијан пустише свете апостоле из тамнице. Апостоли изиђоше из Рима, но Петру се јави Господ на путу ходећи ка Риму. "Куда идеш, Господе?" упита Га Петар. А Господ одговори да иде у Рим да поново буде распет. Постиђени апостоли вратише се у Рим, где буду ухваћени и убијени.
Међутим, начелнику Прокесовом и Мартинијановом Павлину би достављено, да су они постали хришћани. Павлин их позва к себи, и стаде им саветовати да напусте хришћанство. Но када они то одбише и похулише идоле, Павлин нареди да их бију по устима. После тога свете мученике много и упорно наговараху да се одрекну Христа, али они остадоше чврсти у својој вери. Зато их обесише о мучилишно дрво, па жестоко стругаше железним справама и огњем им слабине палише. Но свети мученици јуначки подношаху сва та страдања, при чему их сокољаше и тешаше једна Римљанка, по имену Луцина.
Међутим, казна Божија ускоро постиже безбожног мучитеља Павлина. Када Павлин издаде наређење да муче ова два света хришћанина, он тог часа би наказан Богом: изгуби лево око и, мучен злим духом, умре кроз три дана.
Павлинов син настаде код градоначелника Рима, да Прокес и Мартинијан одмах буду посечени, што би и учињено. Чесна тела њихова чесно погребе споменута Луцина.[4]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ ТРИФЕНЕ

Из Кизика. У миру се упокојила.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФАРМУТИЈА

Преподобни Фармутије је по наређењу Анђела Божјег хранио светог Јована Бунарца за време десетогодишњег подвизавања овога у бунару (види 29 март). Упокојио се мирно у Господу. Живео у четвртом веку.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА ГАЛИЧКОГ

Племић, ученик светог Сергија Радонежског; недалеко од Галича, у Костромској губернији, основао манастир, и био игуман Добио од Бога дар прозорљивости. Упокојио се 1442 године. Од светих моштију његових бивају многа чудеса.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈЕВТИМИЈА и ХАРИТОНА СЈАНЖЕМСКИХ

Основали манастир на реци Сјанжеми, недалеко од Вологде. Живели истинским подвижничким животом, служећи за пример осталој братији. После многих богоугодних трудова свети Јевтимије, игуман обитељи, престави се ко 1465 године, поставивши за свога наследника преподобног Харитона. Преподобни Харитон управљао манастиром преко четрдесет година и упокојио се 1509 године.
Свете мошти њихове почивају у њиховом манастиру, у Вазнесенској цркви.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Римски цар Домицијан царовао од 81 до 96 године.
2. Патмос - неродно, кршевито острво у Јегејском Мору, на југозападу од Ефеса, између Самоса и Наксоса.
3. Пергам - град у Великој Мизији (у северозападном делу Мале Азије), био је престоница Пергамског царства. У старини славио се богатством, раскошју и великом библиотеком. Касније он би прикључен Римској империји.
4. Ови свети мученици пострадаше у другој половини првога столећа. Свете мошти њихове почнвају и сада у цркви св. апостола Петра у Риму.

 

Извор Светосавље