ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Теренције, Африкан, Максим, Помпије и осталих 36 с њима. Пострадаше за Христа и бише увенчани венцем славе у време цара Декија. По наредби царевој намесник Африке објави свему народу, да сви морају приносити жртве идолима; у противном прећаше намесник страшним мучењем свакога упорнога. Чувши за ове претње многи отпадоше од вере и поклонише се идолима. Но ових 40 мученика осташе непоколебљиви, због чега бише изложени мучењу. Св. Теренције храбраше своје другове речима: "чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим ангелима!" — Намесник их раздели у две групе: тридесет и шесторицу, после шибања и стругања и посипањем сољу отворених рана, посече мачем. А ону прву четворицу баци у тамницу са тешким оковима о врату, на рукама а и на ногама. Но ангел Божји јави се у тамници, додирну окове окованих, и окови спадоше. По том ангел им постави обилну трпезу и нахрани их. Поново бише изведени и мучени, и поново затворени у тамницу. Још нареди намесник гатарима, да саберу што више отровних гадова, као змија и скорпија, и да их затворе у исту одају с мученицима. Но гадови се не хтеше дотаћи Божјих угодника, него се збише у један угао и ту прележаше три дана. Када трећег дана би отворена тамница, јурнуше гадови на гатаре и изуједаше их. Најзад намесник изрече смртну пресуду над четворицом мученика. Када их поведоше на посечење они радосно певаху псалме и хваљаху Бога, који их удостоји мученичке смрти. Чесно пострадаше и царства се удостојише 250 год.



2. Св. 6000 мученика у Грузији. У Давидо-гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. 1615 год. нападне на Грузију шах Аббас I и сву је опустоши, и безброј хришћана исече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна, да су то монаси он запита с чуђењем: "зар још није сва Грузија предана мачу?" и нареди војницима, да одмах иду и све монахе исеку. Ангел Божји јави се у том игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих тајни и приготовише за смрт. У том нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изиђе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615 год. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕРЕНТИЈА, АФРИКАНА, МАКСИМА, ПОМПИЈА, ЗИНОНА, АЛЕКСАНДРА, ТЕОДОРА и осталих 33 с њима

Римски безбожни цар Декије[1], желећи да својим идолопоклоничким зловерјем све низрине у провалију погибли, посла наредбу у све крајеве царства, да сви хришћани морају приносити жртве идолима, у противном да их изводе на суд и кажњавају. Добивши овакву наредбу, намесник Африке је објави свему народу, пропративши то оваквом претњом: Приносите жртве боговима, иначе ћете бити љуто мучени и зло изгинути. Учинивши то, он изложи справе за мучење. Многи се од тога уплашише, отпадоше од вере Христове и поклонише се идолима. Но ови мученици, њих четрдесет на броју, решише да јуначки умру за Христа. И с поуздањем говораху међу собом: Чувајмо се, браћо, да се не одрекнемо Христа Бога нашега, те да се и Он нас не одрекне пред Оцем својим небесним и светим Анђелима. Сећајмо се речи коју Господ рече: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28).
И кад се слуге Христове тако храбраху, намесник Фортунијан им рече: Видим да сте зрели и паметни људи, само се чудим вашем безумљу, јер исповедате да је једини Бог и цар онај кога Јевреји распеше као злочинца. Одговори му свети мученик Теренције у име свих: Када би ти, намесниче, напустио идолопоклоничку заблуду, познао би силу распетога Христа, и поклонио би Му се, и служио би Му. Јер је Он Син Божји, добар, милосрдан и милостив: Он по вољи Бога Оца свог на земљу сиђе, и своје Божанство сједини са човечанском природом, и добровољно претрпе крст ради нашег спасења. На то намесник рече: Принесите жртву боговима! Не учините ли то, ја ћу вам тела сажећи и погубити вас. Свети Теренције му одговори: Мислиш ли да нас заплашиш? Но ми нисмо таке слаботиње да напустимо живот бесмртни и његовог Даваоца, а да се поклонимо туђим боговима. Зато чини брзо што желиш, измишљај муке против нас, ми смо чврсте и постојане слуге Христове.
Разгневи се намесник и нареди да им свима свуку одећу. и да их одвуку у храм идолски. Идоли пак беху уркашени златом и сребром и скупоценим одећама. И ушавши у храм, намесник рече светима: Принесите жртву великом богу Херкулу, јер видите његов сјај и силу. На то свети Теренције рече: Вараш се, не знајући шта је корисно по тебе, јер твоји богови су камење и дрвље и бакар и гвожђе, а украшени су златом да би обмањивали људе и одвлачили их од вечног живота. Та они сами не виде, нити говоре, нити чују, нити ходе, јер су их руке људске правиле и лиле и дале им обличје људско; стога какви су они, онаки су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 134, 18). Молим те, реци, могу ли они које ви називате боговима, помоћи себи или одмаздити онима који им се ругају? А кад себи не могу помоћи, како ће онда помагати нама?
Чувши то, намесник нареди да Теренција, Африкана, Максима и Помпија вргну у најдоњу ћелију тамничку и будно их чувају, па ће их сутра извести на суд. А блаженог Зинона, Александра, Теодора и остале, њих тридесет и шест, изведе на суд у близини идолског храма, и рече им: Пошто од прве ваше препирке не би никакве користи ни успеха, то ме сад послушајте, па принесите жртву великом богу Херкулу. Свети одговорише: Много пута изјависмо да смо хришћани. То си ти дознао приликом првих испитивања. И никада нас нећеш моћи савладати, да се поклонимо поганим идолима. То је наш одговор на сва твоја питања. Намесник на то рече: Ако нећете да послушате моје савете, мораћете послушати наређења непобедивих царева.
И нареди намесник да их немилосрдно бију гвозденим полугама и сувим жилама. А свети мученици подигоше руке своје к небу и једногласно узвикнуше: Погледај на нас, Господе Боже наш, и помози слугама твојим, и избави нас од противника! Слушајући то, намесник наређиваше да их свирепије бију. И многе се слуге измењаше бијући их, жиле се покидаше, полуге поломише, а он опет нареди да их штаповима бију. Иако им се сва унутрашњост виђаше, мученици ипак беху тако светла и весела лица, да се сви дивљаху њиховом трпљењу и непобедивом јунаштву.
Пошто их намучише, намесник им рече: Принесите боговима жртву, па ћу вас пустити. Но свети ћутаху. То наљути намесника и он нареди да се ужегу железне плоче и жегу мученицима леђа, па отворене ране посипају сољу и сирћетом и онда трљају сурим крпама. Тада Христови мученици подигоше очи к небу и рекоше: Господе Боже наш, Ти си спасао из огњене пећи три младића: Ананију, Азарију и Мисаила, не допустивши да их пламен ни најмање повреди; Ти си избавио Данила из уста лавових; Ти си сачувао Мојсија од руку Фараонових; Ти си заштитио свету Теклу[2]1) од огња и зверова; Ти љубљенима својим дајеш савршени тријумф над непријатељима; Ти си подигао из мртвих Великог Пастира овцама, Сина Твог, Господа нашег Исуса Христа; Ти си нам показао многа и различна доброчинства; Ти си створио светлост и распростро небо као кожу; Ти знаш број звездама и свима им имена дајеш, Ти си послао истину у све крајеве земље, Ти услиши и нас који ти се молимо, и избави нас од наших невоља, јер је твоја слава вавек, амин.
Пошто свети завршише молитву, намесник се опет разбесне и нареди да их обесе о мучилишне справе и стружу железним ноктима. И течаше крв потоцима из рана светих мученика. Али их ни те свирепе муке ни најмање не поколебаше, нити они изнемогоше, јер их Бог утврђиваше, и крепост им и силу даваше. И упита их намесник: Опаметише ли вас муке, и тргоше ли вас од вашег безумља, или ћете и даље остати у безбожју свом? А свети му ништа не одговорише. На то намесник бесно повика: Вама ово говорим, безбожници! А свети, погледавши у небо, рекоше: Свемоћни Боже! Ти си некада огањ одаждао на Содом због безакоња, и сада истине Твоје ради сруши и разори овај безбожни храм поганих богова! Рекавши то, они се прекрстише и дунуше према идолишту, и тог часа сви идоли у њему попадаше с великим треском и у прах се расуше.
Тада свети мученици рекоше намеснику: Видиш ли богове твоје! Где је сада њихова крепост и сила? Да ли могоше да помогну себи? - А после мало времена сруши се и храм до темеља. Силно разјарен због уништења идола и храма, намесник нареди да мученике мачем посеку. А они се смртној пресуди веома обрадоваше, и слављаху Бога. И с радошћу иђаху на губилиште. Дошавши тамо, они преклонише колена, и врло радо подметнуше вратове своје под мач Христа ради. И тако бише мачем посечени. А хришћани узеше света тела њихова и сахранише их на светом месту.
После погубљења ових светих мученика, намесник нареди да изведу преда њ свете мученике: Теренција, Африкана, Максима и Помпија. И рече им: Принесите боговима жртву; ако не, зло ћете изгинути, и нико вас неће моћи отети из мојих руку. Одговорише свети: Хришћани смо, као што много пута изјависмо, и на Христа сву наду положисмо, а демонима се нећемо поклонити, нити боговима твојим жртве принети, и мука се твојих не бојимо. Хајде, стави нас на какве хоћеш муке, а ми верујемо Богу нашем да ћеш бити побеђен од нас као што је и ђаво побеђен од Христа који нас укрепљује да победимо твоју злу намеру.
Онда намесник нареди да свете мученике поново одведу у тамницу: да им метну тешке окове око врата, на руке и на ноге, да по поду начичкају гвоздене трозубце и преко њих положе мученике, и да никог од хришћана не пуштају к њима, да им не би давали храну. Налазећи се у таквим мукама и молећи се Богу, светитељима у поноћи засија светлост у тамници, и Анђео Господњи стаде пред њих и рече им: Теренције, Африкане, Максиме и Помпије, слуге Бога вишњега, устаните и поткрепите тела своја. Рекавши то, Анђео додирну окове скованих, и окови се одмах распадоше и спадоше. И гле, пред њима се појави трпеза, обилно постављена, пуна разних ђаконија- И рече им Анђео: Седите за трпезу и једите што вам Христос посла. Тада свети захвалише Христу Богу, па се поткрепише јелом и пићем. А стражари, видевши светлост у тамници, уђоше унутра и угледаше свете мученике радосне и веселе. И одмах известише о томе намесника.
Намесник сутрадан изведе свете мученике преда се на суд. И рече им: Не опаметише ли вас муке од свога безумља? Хајде, приступите боговима и поклоните им се. Свети Теренције му одговори: Да, безумље је наше с нама и са свима који љубе Бога, "јер је лудост Божја мудрија од људи", а мудрост људска је лудост пред Богом (1 Кор. 1, 25. 20). Ми бисмо били луди и безумни, када бисмо оставили Бога и приклонили се демонима, као што ти радиш.
Ове речи наљутише намесника и он нареди да их обесе на мучилишту и стружу им тела железним ноктима. Стругани тако, свети се мољаху Богу говорећи: Исусе Христе, Сине вечно живога Бога, светлости хришћанска, надо наша свепоуздана, буди с нама, и помози нам, и не посрами нас који страдамо ради светог имена Твог. Молећи се тако, они не осећаху муке, јер им Христос олакшаваше патње.
Потом намесник опет нареди да их вргну у тамницу. И онда сазва врачаре и чаробњаке који су умели опчињавати зверове и змије, и нареди им да покупе најсвирепије животиње и најотровније аспиде, гује и змије, па да их затворе са мученицима у тамници. И то би учињено. Али све те животиње само пужаху крај ногу светих мученика не додирујући их нити им шкодећи. А свети мученици појући слављаху Бога. Тако они проведоше са тим животињама три дана и три ноћи. А четврте ноћи намесник посла људе да виде да ли су мученици уморени од животиња и поједени. Када ови дођоше пред тамничка врата, чуше како свети сужњи поју и славе Бога. И да би се боље осведочили шта се збива у тамници, они се попеше на кров, открише га и угледаше свете мученике где седе а Анђео Божји стоји и не допушта да им се животиње приближе. Видевши то они се препадоше, и отрчаше те известише намесника. Намесник устаде врло рано и нареди чаробњацима да иду и узму из тамнице све оне животиње, и да мученике доведу на суд. Кад чаробњаци стигоше до тамнице, стадоше по своме обичају бајати. Али их животиње не послушаше, већ кроз отворена врата љуто навалише на њих, изуједаше их све и у смрт отераше, па се онда разбегоше.
После тога свети страдалници бише доведени на суд пред намесника. Кад намесник виде да ни најмање нису повређени, он се разјари и изрече пресуду да се мачем посеку. Тада се свети мученици испунише неисказаном радошћу, и идући у смрт весело појаху: Господе, Ти си нас спасао од оних што нас злостављају и посрамио си оне што нас ненавиде. - И кад стигоше на губилиште, слуге извршише намесниково наређење. И тако исповедници Христови добише венац мучеништва. А побожни људи опремише света тела њихова, и чесно их погребоше на два попришта далеко од града, у славу Спаситеља нашег Исуса Христа који живи и царује кроза све векове, амин.
Ови свети мученици пострадаше за Господа Христа 250 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈАКОВА презвитера и АЗАСА ђакона

Ови светитељи пострадаше за Христа 332 године у време персијског цара Сапора II (325-379 г.). Презвитер Јаков беше из места Фарната а ђакон Азас из Витниора. Изведени пред врховног мага Ахосхаргана, они смело исповедише веру у Христа. Зато им у уста леваше оцат измешан са слачицом; потом их бише, па голе на отвореном месту обесише и тако их сву ноћ на мразу оставише. А када их скинуше, примораваху их да се поклоне сунцу и огњу. Они одбише.Тада кнез нареди да им се одсеку главе. И тако ови блажени венцоносци узиђоше на небо.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА у Грузији

У Давидо-Гареџијској пустињи у Грузији било је 12 манастира, у којима су се вековима подвизавали многи иноци. Године 1615 нападне на Грузију шах Абас I и сву је опустоши, и безброј хришћана посече. Једном идући у лов, у само свитање Ускрса, виде он у планини многобројне светиљке. То беху иноци из свих 12 обитељи, у литији око цркве Васкрсења Христова, са свећама у руци. Када шах сазна да су то монаси, он запита с чуђењем: "зар још није сва Грузија предана мачу?" и нареди војницима, да одмах иду и све монахе посеку. Ангел Божји јави се утом игуману Арсенију и објави му блиску смрт. Арсеније саопшти то свој братији. Тада се сви причестише пречистих Тајни и приготовише за смрт. Утом нападачи дођу, и исеку на комаде најпре игумана, који први пред њих изађе, а потом и све остале. Чесно пострадаше сви, и неувелим венцима се увенчаше 1615 године. Тако се завршила историја ових знаменитих манастира, који су кроз више од хиљаду година служили као огњиште духовне просвете за Грузијанце. Данас постоје само још два: св. Давида и св. Јована Претече. Цар Грузински Арчил сабрао је све мошти мученичке и чесно сахранио. Те мошти и до дана данашњега испуштају целебно миро и исцељују болне.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ГРИГОРИЈА V, патријарха Цариградског

Свештеномученик Христов и васељенски патријарх Григорије рођен би 1745. године у Димицани на Пелопонезу, од побожних родитеља Јована (Ангелопулоса) и Асимине. На крштењу он доби име Георгије. Када заврши основну школу у свом родном месту, млади Георгије отиде најпре у Атину, а затим у Смирну. Беше му тада око двадесет година. Пошто проведе мало времена код својих сродника у Смирни, похађајући тамо и школу, одлучи да се замонаши, и зато ступи у један манастир на острву Строфадон, где ускоро би замонашен са именом Григорије. Из овог манастира он отиде на острво Патмос ради изучавања богословске науке у тамошњој богословској школи званој Патмијада.
Још док Григорије борављаше у Смирни њега упозна митрополит Смирнски Прокопије. Када пак заврши школу на Патмосу, овај митрополит га позва у Смирну и рукоположи најпре за ђакона, а затим и за презвитера. А када ускоро митрополит Смирнски би изабран за патријарха Цариградског, блажени Григорије би уместо њега хиротонисан за митрополита Смирнског 1785. године. Као митрополит града Смирне он се пуних дванаест година очински стараше о богоповереној му пастви и њеном спасењу. У то време он би биран и за члана Светог Синода у Цариграду. Године 1797., после оставке патријарха Герасима III (1794-1797 г.), Григорије би једногласно изабран од свих за Цариградског патријарха, наследивши на тај начин епископски престо великих отаца и пастира свете Цркве Христове у Константиновом граду. Као патријарх и глава поробљеног хришћанског народа, свети Григорије се стараше пре свега да проповеда н сведочи Еванђеље Спасово, и да очува поштовање и држање заповести Божјих и канона црквених. А сам он живљаше веома скромно и подвижнички строго.
У то време стање у Турској држави беше тешко. Хришћански народ још увек страдаше под тешким агарјанским јармом. Особито је тешка била тиранија злих јаничара. Због њих су се многи хришћански народи у разним крајевима дизали на устанак против Турака, Један такав устанак беше избио, по наговору Француза, 1798. године на острвима у Јонском мору. О томе устанку Алипаша извести султана, а султан припреми велику војску да њоме казни побуњенике. Тада свети патријарх Григорије посредоваше код султана, и успе да од њега добије одобрење да сама Црква среди тамошње немире. Послани за то од патријарха протосинђел Јоаникије успе да у Арти смири хришћане, и на тај начин би отклоњена опасност од страшног покоља невиних хришћана. Али тада неки од архијереја у Цариграду, који не беху задовољни Григоријем као патријархом, јер их је он нагонио да иду у своје епархије а не да седе у Цариграду далеко од своје пастве, оклеветаше патријарха пред Турцима да није способан да држи хришћане у послушности султану. Због тога велики везир принуди Григорија на оставку, и прогна из Цариграда у Халкидон, а одатле у Свету Гору (1798. године).
Дошавши у Свету Гору, свети патријарх се настани у манастиру Ивирону, одакле посећиваше и друге манастире и скитове. На Атону он проведе око пет година, проповедајући реч Божју и свима дајући пример монашког врлинског живота. А када прилике захтеваху, он решаваше и разне спорове који биваху међу монасима, или манастирима.
Уместо Григорија, за патријарха у Цариграду би доведен по други пут Неофит VII, који раније беше патријарх, али беше збачен. Међутим и он остаде само кратко време, па уместо њега дође за патријарха Калиник IV (1801-6 г.). Не прође много година а патријарх Калиник поднесе оставку. Тада Свети Синод поново позва блаженог Григорија на патријарашки престо, и он се врати у Цариград 18. октобра 1806. године. Народ дочека свог пастира са великом љубављу, а свети патријарх настави свој раније започети пастирски и народољубиви рад. Он настојаваше да ред и поредак црквени одржи на висини, и у ту сврху сазиваше често Свети Синод и упућиваше окружне посланице. Он не дозвољаваше да се хиротонишу титуларни архијереји, то јест епископи који немају своје пастве. Стараше се и за штампарију коју беше основао, и настојаше да се у њој штампају дела Светих Отаца.
Ускоро затим изби рат између Турске и Русије (1807 г.), и по наговору Руса би подигнут устанак Грка у Тесалији и око Олимпа. Тада султан затражи од патријарха да приволи устанике да се разиђу својим кућама, да не би били тешко кажњени. Патријарх написа писмо вођи устанка, свештенику Јефтимију Влахавасу, и усаветова га да престане са устанком, што овај и учини. Следеће године међутим (1808), када изби буна самих Турака у Цариграду и би збачен султан Селим Мустафа а доведен султан Махмут, патријарх Григорије би поново принуђен да потпише своју оставку, јер времена беху тешка. Он се тада повуче у манастир Преображења Господњег на острву Прингу. За патријарха би постављен онај претходни Калиник IV, али после десет месеци уместо њега дође Јеремија IV (1809-1813 г.), који протера светог Григорија са острва Принга у Свету Гору. Светитељ са задовољством пође опет у манастир Ивирон, где проведе пуних девет година живећи својим већ познатим свима подвижничким животом, У то време њему долажаху на Свету Гору грчки национални вођи, који се беху почели припремати за подизање великог устанка против Турака. Они беху основали и једно тајно друштво звано "Хетерија", с којим беше упознат и српски вођа Карађорђе, Милош Обреновић и друге истакнуте личности у Србији, Грчкој, Русији и Румунији. Али свети Григорије одби да приступи једној таквој организацији, а саветоваше вођама да пазе да се хришћанима не нанесе неко веће зло због тога. Он жељаше слободу хришћанима, али знађаше добро како Турци страшно кажњаваху неуспеле устанке хришћанске покољима невиног народа.
Крајем 1818. године тадашњи патријарх Кирило VI, који дође после патријарха Јеремије, поднесе оставку, те за патријарха би по трећи пут изабран свети Григорије. Дошавши из Свете Горе и примивши трон, са кога ће овога пута поћи на голготско страдање за Господа свог и за веру хришћанску, свети Григорије се стараше да своју паству води јеванђелским путем. Он основа такозвани "Кивот милости", то јест сакупљање новца од богатијих и раздавање сиромашнима и потребитима. Ово он чињаше редовно о Божићу и Ускрсу, а и у друго време када се указиваше за то потреба. Тако дође и Ускрс 1821. године, када свети патријарх мученички пострада. А то би овако:
У фебруару изби устанак у Молдавији, на челу кога стајаше грчки вођа Александар Ипсилантис. А припремаше се и устанак грчки на Пелопонезу, који у марту заиста и изби. Патријарх и његов тумач (драгоман) Константин Мурузис бише одмах позвани пред великог везира и упитани да ли ишта знају о томе, нашто они одговорише да ништа не знају. Ускоро затим, почетком марта би ухваћен и затворен митрополит Ефески Дионисије, а треће недеље Великог Поста бише затворени и синодални архијереји Никомидијски Атанасије и Деркон Григорије. Патријарх тада протестоваше код Високе Порте[3], али уместо одговора доби вест да је затворен и митрополит Анхијалски Евгеније Каравиас. Том приликом велики везир затражи од патријарха да прими на себе одговорност за чување седам Срба, које српски кнез Милош Обреновић беше послао као преставнике у Цариград. Патријарх пристаде на то и затражи да Срби дођу да живе код њега у патријаршији- Затим турска Порта принуди патријарха да одлучи од Цркве устаничког вођу у Молдавији Ипсилантиса, и то би прочитано и са амвона у цркви. Од патријарха се још тражаше да прокаже виђеније вође и да да списак свих хришћанских породица у Цариграду, али он то одлучно одби да изврши. Са многих страна саветоваху патријарху да бежи из Цариграда. Особито то чињаше руски посланик у Цариграду, који му нуђаше и сигуран пут за бекство. Патријарх то одбијаше говорећи: "Немојте ме потстицати да бежим. Где ћу да оставим своје стадо, кроз које ће да прође нож јаничарски? Хоћете ли да побегнем неком лађом, или да се сакријем код неког страног посланика, па да тамо чујем где џелати касапе мој народ? Не, ја сам зато патријарх да спасавам мој народ, а не да га гурнем у руке јаничарима. Моја ће смрт донети више користи него мој живот... Нећу да људи на мене после указују прстом и говоре: Ево патријарха убице! Идем тамо где ме зове судбина мога народа и Свеблаги Бог, који је сведок свих људских дела".
Тако свети патријарх мирно иђаше на страдање. На Велики Понедељник Турци убише његовог тумача Мурузиса и још друге хришћане. Свети патријарх се у те дане јавно и без страха мољаше за њихове душе на светим Литургијама- На Велику Суботу увече, после дводневног строгог поста, он са архијерејима узе да једе мало компота од шљива, и том приликом постави им овакво питање: "Која је смрт боља: отсецање главе, или вешање?" - Архијереји на то ћутаху. На то он рече: "Ни ја незнам; нисам још пробао ни једну ни другу". - А то говораше светитељ зато што тога дана Турци беху обесили два клирика протосинђела, и што мноштво наоружаних јаничара беше већ испунило патријаршијску авлију. Ноћ уочи Ускрса свјатјејши проведе на молитви за себе и своје стадо. А у одређено време сиђе у патријаршијски храм и отслужи своју последњу пасхалну Литургију на земљи, поменувши на њој све оне од Турака побијене и поклане хришћане. За време Литургије јаничари беху опколили и патријаршију и саму цркву. По завршетку свете Литургије патријарх се повуче у патријаршију. Тада му неко тајно рече да су Грци на Пелопонезу заиста подигли устанак. И онда га запита: "А шта ће сад бити?" - Светитељ на то одговори: "И сада, и увек, нека буде воља Господња!"
Истога дана на Ускрс, око десет сати, ујутру, јавише патријарху да је стигао велики тумач Ставрикис Аристархис и турски секретар министарства спољних послова, и да га траже. Са њима беху дошли и јаничарске старешине на коњима. Тумач дозва патријарха и синодалне епископе у синодску дворану и прочита пред њима султанов ферман којим се патријарх Григорије свргава са престола као тобож недостојан и као незахвалан и неверан према Високој Порти. Тако свргнутог патријарха одмах ухапсише јаничари и одведоше га у тамницу Бостанџибаше. За то време у патријаршији би спровођен избор новог патријарха. У тамници пак зли јаничари мучаху свештеномученика Григорија, настојећи на сваки начин да га натерају да прими муслиманску веру. Светитељ непоколебљиво одбијаше овим речима: "Узалуд се трудите. Патријарх хришћански умире као хршпћанин!" После неколико часова мучења у тамници, патријарха поведоше везанога на пристаниште Фанарско, где га очекиваше велика маса Турака и Јевреја, који ликоваху и урлаху на њега. Мислећи да ће му ту отсећи главу, патријарх подиже очи к небу, прекрсти се и клече на земљу пружајући врат џелатима. Али га џелати зграбише одатле и повукоше ка улазу патријаршије, која имађаше троја врата, да га тамо обесе. Док вешала бише начињена прође скоро читав сат, а за то време турска и јеврејска руља ругаше се свештеномученику. Он пак ћуташе и мољаше се. Најзад, Турци му ставише омчу на врат и обесише га на средња врата патријаршије, која од тада па до данас увек стоје затворена. Бесна руља агарјанска и јеврејска ругаше му се и пљуваше га, и свето тело свештеномученика Христовог извргаваше свакоме руглу. Ово би не само тога дана, него у току три цела дана. Јер Турци не услишише молбу новог патријарха Евгенија (1821-22 г.), који беше тражио дозволу да тело патријархово скине и погребе. Истога дана на Пасху, Турци убише и још неке хришћанске епископе.
После три дана, Јевреји и Отомани, откупивши будзашто тело патријархово, вуцијаху га по улицама и нечистим местима, док га на крају џелати не узеше и не потопише у Кератијев залив (Златни Рог) недалеко од Фанара. Али Бог даде те 16. марта увече вода избаци тело светитељево, и то у близини једне руске лађе. Ту се нађе и капетан грчке лађе Склавос, родом са острва Кефалоније, који исте ноћи тајно одвезе бродом тело патријархово у град Одесу, где оно буде свечано погребено. По жељи руског цара, тело светитељево би погребено са највећим царским почастима, а на погребу служаху четири руска архијереја и један српски.
Свете мошти св. свештеномученика Григорија остадоше у Одеси до 1871. године, када бише свечано пренесене у слободну Грчку и положене у митрополитском храму у Атини. Сто година после његове мученичке смрти, свети Синод Грчке Цркве, у присуству и патријарха Александријског Фотија, унесе светог свешетномученика Григорија у календар црквени и одреди десети април као дан његовог светог спомена. Његовим молитвама нека Господ помилује и спасе све нас и све православне. Амин[4].

СПОМЕН СВЕТЕ ПРОРОЧИЦЕ ОЛДЕ

Живела у време јудејског цара Јосије у Јерусалиму. Прорекла цару Јосији који беше пронашао књигу Закона Божјег, да ће Господ показати на њему милост Своју због његове побожности, те неће дочекати да види казну Божију над Израиљем, проречену Мојсијем (4 22, 1-20). Скончала у миру.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМЕ

Блажени Дима беше из области Једренске, рибар по занимању, запослен у Смирни. Радио је на једном риболовишту у близини Смирне, и његов газда Турчин оклевета га како је Дима тобож обећао са заклетвом да се потурчи. За своју клевету Турчин нађе и лажне сведоке. Они одведоше Диму пред судију. Судија и сам стаде приморавати Диму да се одрекне Христа, као што се заклео да ће учинити. Дима на то одговори: Они лаж говоре; ја нити сам се заклео, нити ћу се потурчити; хришћанин сам, верујем у Христа, и исповедам да је Он истинит Бог, и готов сам да крв своју пролијем из љубави према Њему. - Судија онда нареди те блаженог Диму душмански тукоше моткама, па га и на друге страшне муке ставише, и потом у тамницу вргоше. Тамо му ноге у тешке кладе метнуше, и целог у дебеле синџире оковаше, и љуто мучише. Али храбри војник Христов све то поднесе као да други место њега страда.
Судија још три пута изведе блаженог Диму из тамнице на суд. И пашташе се судија да разним ласкама и обећањима и даровима и претњама и застрашивањима приволи мученика да се одрекне вере Христове. А пошто у томе не успе, он изрече смртну пресуду: да се Дими отсече глава. И тако блажени би погубљен, и увршћен у ред светих мученика. Његово свето тело хришћани откупише и чесно погребоше у цркви светог великомученика Георгија.
Многа чудеса биваху на гробу светог новомученика Диме. Тако, једног сиромашног терзију страховито заболе кажипрст на десној руци. И он се петнаест дана превијаше од болова, а и од бриге што није могао да ради и породицу исхрањује. Онда отиде на гроб светог мученика Диме, помоли му се, и болесним кажипрстом додирну гроб, и одмах оздрави, и настави радити свој занат. А жена његова, већ три године слепа на оба ока, побуђена исцељењем свога мужа, оде са неким женама на гроб светог Диме, искрено му се помоли, и прогледа.
Неки Јован паћаше годинама од тешке главобоље. Он молитвом призва у помоћ светог новомученика Диму, и главобоља му престаде. И после тога он поживе тридесет пет година, а да га глава никад више заболела није. И многи други болесници исцељиваху се од разних болести на гробу светог Диме, призивајући га са вером.
Када након годину дана откопаше гроб светог мученика Диме, обретоше његове мошти читаве, и неисказано диван мирис ширио се из њих. Јеромонах Матеј са Хиоса беше присутан томе свештеном чину. Када се он истог дана увече врати својим земљацима пријатељима, ови осетише како се од њега шири неки необичан и диван мирис. На њихово питање, откуда то, он им одговори да је тај мирис остао на њему од светих моштију светог мученика Диме, при откопавању којих је и он учествовао у цркви светог великомученика Георгија у Смирни. И заврши отац Матеј казивање овим речима: Од силног миомира оног остаде мало и на мени, и ви то осећате. - Тако Господ прославља оне који њега прослављају. Нека се и ми милошћу Божјом на молитве светог новомученика Диме удостојимо Царсгва небеског[5].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Декије, познати гонитељ хришћана, царовао од 249 до 251 г.
2. Света Првомученица Текла празнује се 24 септембра.
3. Висока Порта (или Висока Врата) беше назив за место где обитаваше велики везир, тј. први човек турске државе после султана (председник владе). Порта дакле означаваше турску владу.
4. Житије и службу св. свештеномученику Григорију V написа 1822. године митрополит Закинтски Николај Кокинис. Она би допуњена и издана у Атини и Патрасу 1871., и затим поново у Атини 1921. г. Недавно му је и нову службу саставио светогорски монах-песник Герасим Микрајананитис (изд. у Атини 1968. г.).
5. Свети Димаа пострада у Смирни 1763. године.