ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свештеномученик Игњатије Богоносац. Богоносцем назван је овај свети муж зато што је стално у срцу и на језику носио име Бога живога. А још, по предању, назван је он Богоносцем и зато што је био узет рукама Бога ваплоћеног Исуса Христа. У оне дане када Господ учаше ученике своје смерности, узе једно дете и ставивши га међу њих, рече им: "Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском" (Мт 18, 4). То дете био је Игњатије. Доцније Игњатије беше учеником у светог Јована Богослова, заједно с Поликарпом, епископом смирнским. Као епископ у Антиохији он управљаше црквом Божјом као пастир добри, и први уведе антифонски начин појања у цркви, тј. појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небесима. Када цар Трајан пролажаше кроз Антиохију идући у рат против Персијанаца, дознаде за Игњатија, призва га к себи и поче саветовати, да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Како узалудни осташе и савети и претње цареве, Игњатије свети би окован у гвожђе и у пратњи десет немилосрдних војника послат у Рим, да буде бачен пред зверове. Игњатије се радоваше страдању за Господа свога и само се мољаше Богу, да зверови буду гроб његовом телу, и да га нико не спречи у тој смрти. После дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије приспе у Рим, где би бачен пред лавове у циркусу. Лавови га растргоше и изедоше, оставивши само неколико већих костију и срце. Пострада овај славни љубитељ Господа Христа 106. године у Риму за време христоборног цара Трајана. Јављао се више пута из онога света и чинио чудеса помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.



2. Свети Данило архиепископ српски. Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИГЊАТИЈА БОГОНОСЦА

У ВРЕМЕ када Трајан ступи на римски престо,[1] у Антиохијској цркви беше епископ свети Игњатије, и по називу и стварно Богоносац, који прими епископски престо после светог Евода, прејемника светог апостола Петра.[2]
О овом божанственом Игњатију Богоносцу прича се да док је он још био дете , а Господ Исус Христос живео на земљи с људима и учио народ о Царству Божијем, једном родитељи Игњатијеви стајаху међу народом и слушаху Божанске речи које излажаху из Спаситељевих уста, имајући са собом и своје дете Игњатија. Погледавши на њих, Господ позва к себи дете Игњатија, постави га усред народа, загрли га, и узевши га на руке рече: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско; и који прими такво дете у име моје, мене при ма (Мт. 18, 3.5).
Тако свети Игњатије би назват Богоносцем зато што је био ношен рукама оваплоћеног Бога. Но не мање он би назват Богоносцем још и зато што Бога ношаше у срцу свом и у устима, будући сасуд, сличан изабраном сасуду светом апостолу Павлу, да пронесе име Божије пред народе и цареве. Он најпре беше ученик светог Јована Богослова, заједно са светим Поликарпом, епископом Смирнским.[3] Затим одлуком свих светих апостола он би постављен за епископа у Антиохији, где се најпре појави назив: хришћанин (Д. А. 11, 26).
Примивши управљање Црквом, свети Игњатије улагаше много труда и напора у проповедању побожности, показујући у свему апостолску ревност. Овај свети јерарх први уведе антифонски начин појања у цркви, тојест појања за две певнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небу. Јер он, удостојивши се Божанског откривења, виде ангелске хорове где певају наизменично: кад је један хор певао, други је ћутао, а кад је други певао, први је слушао; кад је један завршавао песму, други је почињао; на тај начин ангелски хорови прослављаху Свету Тројицу, као предајући један друтом песмопјеније.
Добивши такво откривење, свети Игњатије заведе такав поредак појања свештених песама најпре у својој Антиохијској цркви, а одатле овај красни поредак би примљен и у свима црквама. И беше овај богоносни архијереј диван управљач црквених чинова и савршени служитељ Христових тајана; а доцније он постаде и мученик, дат зверима на поједење, о чему ће бити реч даље.
У тешком рату са Скитима[4] цар Трајан однесе победу, Сматрајући да је непријатеље победио уз помоћ својих незнабожачких богова, Трајан намисли одати им благодарност приносећи им жртве по свој царевини својој, еда би богови и убудуће благополучно водили његове ратове и царовање. Тада настаде силно гоњење хришћана. Јер цар дознаде да хришћани не само не пристају принети жртве незнабожачким боговима, него и хуле на њих обелодањујући њихову лажност; због тога он издаде наређење: свуда убијати хришћане који се не покоравају његовом наређењу.
Када пак овај цар крену у други рат против Јермена и Персијанаца, он се задржа у Антиохији. Тада свети Игњатије Богоносац би оптужен пред царем зато што он Христа, осуђеног Пилатом на смрт и распетог на крсту, поштује као Бога и прописује законе о чувању девствености, о презирању богатства и сваког уживања. Чувши то Трајан позва светитеља, и пред свим сенатом својим, рече му: Ти, звани Богоносац, ти ли се противиш нашем наређењу и квариш сву Антиохију, водећи је трагом Христа твога? - Да, ја! одговори божанствени Игњатије. - Цар упита: Шта значи тај назив "Богоносац"? - Светитељ одговори: Онај који у души својој носи Христа Бога јесте Богоносац. - Цар упита: Ти, дакле, носиш Христа твога у себи самом? - Светитељ одговори: Стварно носим, јер је писано: "уселићу се у њих, и живећу у њима" (2 Кор. 6, 16). - Цар на то рече: А ми, шта мислиш, не носимо ли свагда богове наше у свести нашој, и немамо ли их као помоћнике против непријатеља? - Богоносац одговори: Авај мени, ти идоле називаш боговима! уствари, Један је Истинити Бог, Саздатељ неба и земље и мора и свега што се налази у њима, Један Господ Исус Христос, Син Божји Јединородни, и царству Његовом неће бити краја. Када би ти, царе, познао Њега, онда би и порфира твоја и венац и престо твој били још јачи.
Игњатије! рече цар, остави то што говориш, и послушај моје: ако желиш да ми учиниш пријатност и да те уврстим у пријатеље своје, онда с нама принеси жртву боговима, и одмах ћеш у нас постати првосвештеник великога Зевса[5] и назваћеш се отац сената. - Светитељ одговори: Каква ми је корист бити првосвештеник Зевсов када сам ја првосвештеник Христа, коме сваки дан приносим хвалу, и трудим се васцелога себе принети на жртву Њему и постати налик на драговољну смрт Његову. - Цар упита: Коме ти хоћеш принети себе на жртву: ономе који од Понтија Пилата би прикован на крст? - Светитељ одговори:
Нека будем жртва Томе који прикова на крсту грех, и сруши проналазача греха ђавола, и сатре крстом сву силу његову. - Цар на то рече: Изгледа ми, Игњатије, да ти немаш здрав ум и правилно расуђивање; јер се ти не би тако преластио хришћанским списима, када би добро схватио како је велика корист покоравати се царским наређењима и са свима приносити жртве боговима. - А Богоносац, испунивши се још више неустрашивости, рече: Дај ме зверима на поједење! распни ме на крсту! предај ме мачу, предај огњу, ја никад нећу принети жртву демонима. Не бојим се смрти, нити иштем земаљска времена блага, већ једино желим вечна блага и старам се на све могуће начине да пређем ка Христу Богу моме који је благоволео умрети за мене.
Тада чланови сената, желећи изобличити Игњатија за заблуду, рекоше: Ето ти кажеш да је Бог твој умро. Како онда може помоћи коме умрли, и то умрли срамном смрћу? Наши пак богови бесмртни су и сматрају се бесмртни. - Богоносац одговори: Господ мој и Бог Исус Христос нас ради постаде човек и нашега ради спасења добровољно прими распеће на крсту, смрт и погребење, затим васкрсе у трећи дан оборивши и срушивши вражију силу, и узиђе на небеса, откуда сиђе, подижући нас из пада и опет нас уводећи у рај, из којега ми бесмо избачени, и дарова нам блага већа од оних која смо раније имали. А од богова, које ви поштујете, ни један не учини ништа слично; будући сами зли и безакони, и починивши многе убиствене ствари, они оставише безумним људима само некакву ништавну представу о своме божанству. А када потом опаде с њих покривало лажи, показа се шта су они били, и како срамно завршише они своје постојање.
Када свети Игњатије изговори то, цар са сенатом, бојећи се да он својим речима још више не посрами њихове богове, нареди да га одведу у тамницу. Сам пак цар сву ноћ није спавао размишљајући каквом би смрћу лишио Игњатија живота. И смисли да га осуди на поједење зверима, сматрајући ту смрт за најстрашнију. И сутрадан он обавести о томе сенат; сви се сложише са тим, само саветоваше цару да Игњатија не преда зверима у Антиохији, да не би он, пострадавши мученички за своју веру, постао још славнији међу својим суграђанима, и да други, гледајући на њега, не би утврдили себе у хришћанству. Због тога, говораху они, треба Игњатија окована у ланце одвести у Рим и тамо предати зверима; јер тамо ће за њега, измученог дугим путовањем, казна бити још тежа; и од Римљана нико неће сазнати ко је он, него ће сматрати да је погинуо један од злочинаца; и неће остати ни најмање сећање на њега. - Овај савет би по вољи цару, и он изрече пресуду о Игњатију: да Игњатије буде предат зверима на поједење у Риму за време празника, у амфитеатру, пред очима свега народа. - Тако светитељ би осуђен од незнабожачких безбожника, да буде на гледање и анђелима и људима (ср. 1 Кор. 4, 9).
Богоносни Игњатије, чувши за овакву смртну пресуду њему, громко ускликну: Благодарим Ти, Господе, што ме удостоји да посведочим савршену љубав према Теби и што благоизволе оковати ме у гвоздене ланце онако као апостола Твог Павла. - И с великом радошћу прими он на себе окове као неку прекрасну бисерну огрлицу: скупоцени накит, са којим је он желео васкрснути у будућем животу.[6]
Цар с војском оде у рат, а божанствени страдалац, окован у тешке окове, би предат десеторици сурових и немилосрдних војника, и упућен у Рим. Излазећи из Антиохије, он се усрдно помоли за Цркву и повери своје стадо Богу. Сви верни плакаху због њега и горко ридаху, а неки, везани за њега превеликом љубављу, кренуше са њим на пут. Дошавши у Селевкију, недалеко од Антиохије, војници са светим Игњатијем седоше на лађу, која је имала пловити поред обале Мале Азије, и после дуге и опасне пловидбе стигоше у Смирну. Ту свети Игњатије срете и поздрави светог Поликарпа, божанственог апостола, епископа Смирнског, свог саученика, и с њим се утеши богонадахнутим разговором, радујући се због својих уза и дичећи се својим оковима. Јер шта је могло бити за њега бољи украс ако не ти ланци у које он беше окован за Господа свог? Виде се он такође и са осталим епископима, презвитерима и ђаконима, који се стицаху к њему из Асијских цркава и градова желећи да га виде и да чују из уста његових божанствене речи. Речју и примером утврђујући хришћане у вери, он их саветоваше да се највише чувају од разних јереси и да се строго држе апостолског предања. Притом свети Игњатије мољаше светог Поликарпа и уопште сву Цркву, да се помоле за њега да га зуби зверова што пре разреше од тела, те да изађе пред лице многожељеног Господа. Но видећи их веома смућене и противне његовој смрти и одвајању од њих, он се уплаши да се и хришћани у Риму на сличан начин не смуте и не успротиве његовом предавању зверима и не начине неку смутњу томе, и да, можда, не дигну руке на оне којима беше наређено да га предаду зверима на поједење, те му тиме затворе отворена врата мучеништва и многожељене смрти. Стога он реши да им упути молбу, да се они помоле за њега да се његов страдалачки пут не пресече, него да га зверови што пре растргну и он пређе ка љубљеном Владици свом. И писа им он овако:
"Игњатије Богоносац, епископ свете Божије Цркве што је у Антиохији, помиловане величанством Свевишњега Бога Оца и Јединородног Сина Његовог Исуса Христа, Цркви освећеној и просвећеној вољом Бога сатворившег све потребно вери и љубави Исуса Христа, Бога и Спаса нашег, Цркви што је у Римској области, коју и поздравља у име Оца Сведржитеља и Исуса Христа Сина Његова, жели много радовати се у Исусу Христу, Богу нашем. Молећи Бога ја добих оно што сам много желео: да угледам ваша чесна лица. Сужањ за Христа Исуса, ја се надам да вас целивам, ако буде воља Божја да се удостојим потпуно остварити своју намеру. Постављен је добар почетак: само да ми је добити благодати да без препреке доведем до краја свој удео. Јер бојим се љубави ваше, да ми она не нашкоди. Вама је лако учинити што хоћете, али мени није лако стићи к Богу, ако се ви сажалите на мене. Ја желим да ви угаћате не људима него Богу, као што му и угађате. Јер нити ћу ја икада моћи имати такву згодну прилику да стигнем к Богу, нити ви учинити боље дело него ако оћутите. Јер ако будете ћутали односно мене, ја ћу постати Божји; ако пак укажете љубав телу моме, онда ћу морати поново ступити на поприште овога живота. Дајте ми оно што је најбоље за мене: да будем принесен на жртву Богу сада када је жртвеник већ готов; и ви тада саставите љубављу хор и запевајте хвалу Оцу због Христа Исуса што је благоволео привести епископа Сирије са истока на запад, да буде сведок страдања Христова. Дивно је за мене: из света - запада заћи к Богу, и засијати у Богу - истоку. Ви никада никоме завидели нисте, и друге сте учили томе. Желим да делом потврдите оно што препоручујете у својим поукама.[7] Само молите да ми Господ подари и унутрашње и спољашње силе, да ја не само говорим него и желим, и да не само називам себе хришћанином него то и у самој ствари будем. Јер ако стварно будем хришћанин, онда се могу и називати хришћанин, и само ћу тада бити истински верни када ме свет не буде више видео. Ништа видљиво није вечно: јер оно што се види, времено је; а оно што се не види, вечно је (2 Кор. 4, 18). Хришћанин, када га мрзи свет, воли га Бог. Јер је Господ рекао: Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио; а пошто нисте од света, него вас ја од света избрах, зато мрзи на вас свет (Јн. 15, 19). Ја пишем свима Црквама, и свима кажем, да драговољно умирем за Христа, ако ме само ви не спречите. Молим вас: не задржавајте ме неблаговременом љубављу; оставите ме да будем храна зверима, те да помоћу њих стигнем к Богу. Ја сам пшеница Божја: нека ме самељу зуби зверова, да бих постао чист хлеб Христов. Боље је: помилујте те звери да ми постану гроб и ништа не оставе од мога тела, да после смрти не бих био коме на терету. Тада ћу бити прави ученик Христов, када свет ни тело моје не буде више видео. Молите Господа за мене, да преко зверињих зуба постанем чиста жртва Богу. Ово вам заповедам не као Петар и Павле: они су апостоли, а ја осуђеник; они су слободњаци, а ја сада роб; но ако пострадам, постаћу слободњак Христов, и васкрснућу у Њему слободан. Сада окован Христа ради, учим се не желети ништа светско и сујетно. Од Сирије па све до Рима, на суву и на мору, дању и ноћу борим се са зверима, окован од десет леопарда, тојест од одреда војника, који постају гори, ако им чиниш добро. Међутим од увреда њихових ја извлачим веома велике поуке; али се тиме не оправдавам. О, да се не бих лишио уживања од зверова, спремљених за мене у Риму! Молим се да се они халапљиво баце на мене, да ме одмах растргну, а не као што урадише са некима: уплашише их се и не дарнуше их. Ако пак зверови не буду добровољно хтели да ме раскину, ја ћу их силом приморати на то. Опростите ми, али ја знам шта ми је на корист. Сада тек почињем бити ученик Христов, када ништа од видљивог и невидљивог не желим, да бих Христу стигао. Огањ, крст, чопори зверова, сечења, кидања, ломљење костију, дробљење удова, размрскавање целога тела, и сва ђаволска мучења нека дођу на мене, само да Христа добијем! Ништа ми не користе задовољства овога света, ни царства овога века; боље ми је умрети за Христа Исуса него царовати над свом земљом. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26). Господа Исуса Христа желим, Сина Истинога Бога и Оца; Њега иштем, Њега који за нас умре и васкрсе. Простите ми, браћо! не сметајте ми да отидем к животу: јер Исус је живот вернима. И немојте ми желети да умрем: јер живот без Христа јесте смрт. Хоћу да будем Божији: немојте ме предавати свету. Пустите ме к Чистој Светлости: отишавши тамо бићу Божји човек. Допустите ми да подражавам страдања Христа Бога мог. Ко Њега има у себи, нека схвати шта ја желим, и нека се сажали на мене, знајући чиме сам обузет. Кнез овога света хоће да ме растргне и да ми душу упропасти уништивши моју чежњу за Богом и устремљеност к Богу. Зато нека нико од вас тамо не помаже њему. Напротив, са мном будите Божији. Немојте призивати Христа, а свет претпостављати Христу. Завист нека нема места у вама. И ако бих вас чак ја сам лично стао молити да ме избавите од смрти, ви ме немојте послушати. Напротив, верујте и држите се овога о чему вам сада пишем. Ево ја жив пишем вам, горећи од љубави и жеље да умрем за Христа. Моја се љубав распела на крсту, и у мени нема огња који љуби ствари овога света, него вода жива[8] која тече унутра у мени говори ми: "иди ка Оцу". Не уживам ја у пролазној храни, ни у сластима овога живота. Хлеба Божија хоћу, хлеба небеснога, хлеба живота, који је тело Исуса Христа, Сина Божија, рођеног у последње време од семена Давидова и Авраамова. И пића Божија желим, - крви Његове, која је љубав непролазна и живот вечни. Нећу више да живим животом људи. А то ће бити, ако ви усхтеднете. С Христом се разапех; и ја више не живим, него живи у мени Христос (Гал. 2, 19-20). Кратким писмом молим вас: не ометајте ме, верујте ми да љубим Исуса који ради мене би предат. Чиме ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Псал. 115, 3). Сам Бог Отац и Господ Исус Христос откриће вам да истину говорим. Молите се заједно са мном: да намеру своју остварим Духом Светим. Ово вам написах не по телу него по вољи Божијој. Ако пострадам, значи: ви сте ме заволели; ако се не удостојим, значи: ви сте ме омрзнули. Спомињите у молитвама својим Цркву Сиријску, којој је сада место мене пастир Христос, који је рекао: Ја сам пастир добри (Јн. 10, 11. 14). Он ће се старати о њој и љубав ваша к Њему. А ја се и стидим назвати се једним од њених пастира, јер сам недостојан, пошто сам последњи међу њима и као неки изрод. Но ако стигнем к Богу, онда ћу помиловањем Његовим бити нешто. Поздравља вас дух мој и љубав цркава које ме примаху у име Исуса Христа не као пролазника.[9] Јер и оне Цркве, које се не налажаху на путу мога странствовања, излажаху ми на сусрет у град. Пишем вам ово из Смирне преко блажених Ефешана. Поред мене је са многим другима и Крок, мило ми створење, који из Смирне путују у Рим ради славе Божије. Сви су они достојни Бога и вас: треба да их у свему утешите. - Ја вам написах ово у девети дан септембарских календа[10] то јест 23. августа.[11] Будите здрави свагда у трпљењу Исуса Христа. Амин".
Ову посланицу блажени Игњатије посла испред себе по неким Ефеским хришћанима који су га пратили а који отпутоваше краћим путем у Рим. Кроз неко време и сам свети Игњатије, вођен од војника, изиђе из Смирне и допутова у Троаду. Из Троаде светитељ отплови у Неапољ Македонски, па пешице пређе Филипопољ у Македонију, посећујући успутне цркве, учећи у њима, саветујући и соколећи братију, и свима налажући да буду бодри и трезвени. А када пређе Епир, свети Игњатије у Епидамни седе на лађу, отилови Јадранским и Тиренским Морем у Италију и искрца се у пристаништу Порт, недалеко од Рима. Војници су журили у Рим. Међутим хришћани, на глас о приспећу Антиохијског епископа, скупише се и сретаху га пуни радости али и дубоке туге. Неки су се надали да ће наговорити народ да се одрекне крвавог позоришног призора: смрти праведнога мужа. Али свети Игњатије их преклињаше да из љубави према њему они то не чине, и преклонивши колена заједно са присутном браћом мољаше се Господу Христу за цркве, за престанак гоњења и за умножење љубави међу верујућом браћом. Затим свети Игњатије би одведен у Рим, и предат са царском наредбом градском епарху. А овај, видевши Богоносца и прочитавши цареву наредбу, одмах нареди да се припреме звери.
Наступи и празнични дан, и свети Игњатије би доведен на гледалиште, а сабра се и сав град на ту приредбу, јер се свуда беше пронела вест да ће епископ Смирнски бити бачен пред зверове. Постављен на гледалишту, светитељ се светла лица обрати народу, поносећи се јуначком душом и радујући се што прима смрт за Христа, и громко рече: "Римљани! ви посматрате овај мој подвиг! Знајте, ја примам ову казну не због неког злочина, и осуђен сам на смрт не због неког безакоња, већ због Јединог Бога мог, према коме сам обузет љубављу и за којим ненасито чезнем. Јер ја сам пшеница Његова, и бићу самлевен зубима зверова, да бих био за Њега чисти хлеб".
Чим то светитељ рече, на њега бише пуштени лавови. Јурнувши одмах, они растргоше светитеља и поједоше, оставивши само тврде кости његове. И испуни се светитељева жеља: да му зверови буду гроб. Бог тако допусти по жељи угодника Свог. Јер могаше Бог затворити уста лавовима пред њим, као пред Данилом у јами и пред светом Теклом на гледалишту, ради славе Светог Имена Свог. Али Он то ие учини волећи више да испуни жељу и молбу слуге Свога него да прослави свемоћну силу Своју. - Такав би свршетак светог Игњатија Богоносца, такав подвиг његов, таква љубав његова к Богу.
Када се заврши приредба, онда верни што беху у Рпму н којима светитељ беше писао из Смирне, и неки од оних што беху допутовали с њим, сабраше преостале кости светог мученика, и неутешно плачући за њим положише их чесно на нарочитом месту изван града у двадесети дан месеца децембра 107. године.
"Ми који својим очима видесмо ово, - изјављују описивачи мучеништва светог Игњатија -, сву ноћ проведосмо дома у сузама и с метанијима и молитвом мољасмо Господа да пас утеши у овој тузи. А када затим мало заспасмо, неки од нас видеше како се свети Игњатије појави међу нама и грљаше нас, други га видеше где се моли за нас, а неки га видеше где сав окупан у зноју, као после тешке борбе и посла предстоји Господу. С радошћу видевши то и схвативши сновиђења, ми отпевасмо хвалу Богу, даваоцу блага, узвеличасмо светога мужа и забележисмо дан и годину његове кончине зато, да бисмо, сабирајући се у дан мучеништва његовог, општили с подвижником и сјајним мучеником Христовим".
Сазнавши о кончини светог Игњатија, о његовој јуначкој храбрости, и како је он без икаквог страха и с радошћу ишао на смрт за Бога свог Христа, цара Трајана обузе жалост због мученика. Усто чувши за хришћане да су то људи добри и кротки, живе у уздржљивости, воле чистоту, уклањају се од сваког рђавог дела, имају беспрекорно живљење, и ни у чему нису противни његовом царству, само не пристају да имају многе богове већ штују Јединога Христа, Трајан нареди да их више не убијају него да их оставе да живе на миру.
После тога чесне кости светог Игњатија Богоносца бише свечано пренесене у Антиохију[12] на заштиту града, на исцељење болесника, и на весеље свему стаду овога пастира, а у славу Бога, у Тројици Једнога, од свих слављенога вавек. Амин.
О светом Игњатију Богоносцу неки казују и ово: Када га вођаху на поједење зверовима и он непрестано имађаше у устима име Исуса Христа, незнабошци га упиташе зашто он непрестано понавља то име. Светитељ одговори, да он у срцу свом има написано име Исуса Христа, па зато устима исповеда Онога кога у срцу свом свагда носи. А када после тога светитељ би поједен од зверова, онда се крај преосталих костију његових сачува, по вољи Божијој, цело срце његово, не дарнуто од зверова. Нашавши га, незнабошци се опоменуше речи светога Игњатнја, расекоше срце на две половине, желећи да се увере је ли истина оно што је он говорио. И нађоше они на обема унутрашњим странама расеченог срца златним словима написано име: "Исус Христос". Тако свети Игњатије беше Богоносац и по имену и у стварности, свагда носећи у срцу свом Христа Бога, богомисленим умом као пером написаног.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОГОНИЈА, епископа Антиохијског

БЛАЖЕНИ Филогоније се од раног детињства посвети изучавању Светога Писма, и зато од самога почетка би посвећен Богу. Поред тога он изучи врло темељито и све остале науке. Но вођен и руковођен светим учењем, он јаче од сунца засија чистотом и светошћу свога живљења.
Филогоније имађаше жену и децу. Адвокат по занимању он стално посећиваше судницу: тамо он свагда заштићиваше људе којима је неправда учињена, и иступаше против угњетача и силника бранећи удовице и сирочад, ниште и убоге. И сијаше живот његов врлинама. После смрти пак своје супруге он би постављен за епископа.[13] У то време иако гоњења хришћана од стране незнабожаца беху престала, у Цркви беше велики немир, изазван од стране јеретика. Блажени Филогоније, као пастир добри будно чуваше своју паству и својом мудрошћу отклањаше од ње разне смутње, одбијајући и разбијајући јеретичке неистине и заблуде. Због тога је свети Златоуст удостојио нарочитих похвала светог Филогонија.[14]
Тако блажени Филогоније, водећи ангелски живот на земљи и богоугодно напасајући поверено му стадо, у миру се престави и отиде ка Господу.[15]

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА II, архиепископа Српског

СВЕТИ српски архиепископ Данило живео је и делао у време српских краљева: Милутина и Стефана Дечанског, и цара Душана.[16] Властелински син, остаде јединац у својих знатних и богатих родитеља,[17] пошто му помреше браћа и сестре још за његова детињства. Као дете, Данило мољаше родитеље да га даду учитељу да се учи књизи, али они, уцвељени смрћу своје деце, нису хтели да њихово јединче изнурава себе учењем. Међутим малишак остаде упорно при својој жељи, и умоли једног рођака свог да га тајно од родитеља одведе к учитељу. Даровит и врло приљежан, Данило убрзо постаде најбољи ученик, и превазиђе све своје вршњаке и другове у школи, тако да му се сви дивљаху. Родитељи пак његови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази њихов син и како је напредан у учењу, примирише се и препустише се у свему вољи Божјој.
Међутим у дечака Данила, упоредо са чежњом за знањем, стаде се бујно развијати и чежња ка целомудрију, чистоти, посту, бдењу, молитви, к врлинама којима се одликују зрели људи. Подвизавајући се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. Волео је да се срета са монасима, указивао им је дужно поштовање, ступао је с њима у разговоре о монашком животу. И ускоро у њему се разгоре жеља да и сам постане монах. И он често мољаше Бога да га удостоји монашког чина. Много слушајући о чудесима у светом граду Јерусалиму и у Светој Гори Атону, он већ у таком узрасту сагореваше од жеље да посети та света места. Али за то још не беше наступило време.
Када Данило постаде пунолетан, краљ Милутин га узе на свој двор, пошто беше дознао за његове изврсне особине. Краљ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажњу. Но Данило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнући за монашким животом и чекајући од Бога згодну прилику да ту своју чежњу оствари.
Благочестиви краљ Милутин често је путовао по својој земљи, обилазећи цркве и манастире, клањајући се светињама и раздајући богату милостињу. На једном од таких путовања у свити благочестивог краља налазио се и Данило. За време боравка у манастиру Свете Тројице, Сопоћанима, Данило се зближи са једним богоугодним старцем монахом, и у разговору с њим откри му чежњу душе своје за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежњу оствари. И када се краљ и његова свита после богослужења повукоше на одмор и починак, христочежњиви млади властелин се тајно, ноћу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и вођен овим побеже у манастир светог Николе, у Кончул, на реци Ибру. Ту игуман тога манастира Николај замонаши бегунца са краљевог двора давши му име Данило.
Давно жељан монаштва, Данило се свом душом даде на испуњавање монашких завета; ревносно посећујући заједно са другима црквена богослужења и у току дана радећи све манастирске послове, Данило се ноћу насамо предавао бдењу, богоразмишљању и непрестаној молитви. Молитва, сузе умилења и покајања, пост и други подвизи убрзо учинише те Данило постаде образац за друге монахе. Глас о његовим подвизима пронесе се на све стране. Дође тај глас и до ондашњег архиепископа Српског Евстатија.[18] Он га позва к себи, јер му беху потребна просвећена и побожна духовна лица. И много пута архиепископ позиваше к себи Данила, али он никако није хтео да остави омиљено му место свога подвижништва. То примора архиепископа те се обрати краљу Милутину, да он нареди монаху Дајнилу да се одазове захтеву архиепископову. Краљ саветова преподобноме Данилу да испуни вољу преосвећенога, и писаше му овако: "Ти си се свагда одликовао оданошћу и послушношћу мојој вољи; поступи и сада по моме захтеву и жељи. Уосталом, ти сам добро знаш, је ли похвално не слушати архиепископа. Он ме је више пута и оправдано молио о томе".
Тада преподобни Данило, у Нади да га Бог неће лишити Своје благодатне помоћи, реши да отиде к архиепископу. Узевши благослов од игумана и опростивши се са братијом свога манастира, он отпутова к архиепископу Евстатију, чији се двор налазио у манастиру Жичи. Архиепископ га прими са великом љубављу и рукоположи за јеромонаха, и задржа на свом двору.
Налазећи се поред архиепископа, преподобни Данило продужи свој подвижнички монашки живот, напредујући у врлинама. У исто време он обављаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Личан и речит, он имађаше "дар од Господа да мудро и паметно говори пред царевима", по речи пророка Исаије. Тако проведе он годину и по дана поред архиепископа.
Међутим преподобног Данила не напушташе његова давнашња пламена жеља: да види Свету Гору, и у њој манастир Хилендар, задужбину светог Стефана Немање и сина му Светога Саве, у којој су се они подвизавали, и оставили је своме потомству као небеску драгоценост. Веома волећи и ценећи ову свету задужбину, краљ Милутин је царски обнови и прошири. Усто на молбу ондашњег Хилендарског игумана Киријака, Милутин подиже недалеко од манастира на самој морској обали пирг, утврђену кулу са црквом Светога Спаса, ради заштите манастира од морских разбојника. Но игуман Киријак ускоро умре. Архиепископ Евстатије и краљ Милутин, у бризи да изаберу достојног прејемника, сазваше духовни сабор ради саветовања, и сабор једнодушно изабра јеромонаха Данила за игумана Хилендарског.
Избор преподобног Данила за игумана Хилендарског пада у мучно и тешко време не само за Свету Гору Атонску већ и за сву Грчку царевину, Византију. У то време Турци су се већ кретали ка Цариграду; настојавали су да се из Азије морем пребаце и у Европу. Грчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришћана од неверника. При томе старали су се и за помоћ са стране. Тако је краљ Милутин помагао грчкоме цару Андронику Старијем против Турака у Азији. Затим грчки цар би принуђен да прибегне стварању најамничке војске; у том циљу он узе Шпанске Каталонце. Но најамничка војска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с Турцима, и постаде љути противник православног хришћанског царства. Они су пљачкали, рушили и палили куће по целом Балканском полуострву. По обалама пак грчких мора харали су морски разбојници, особито Венецијански. Ови сувоземни непријатељи, Каталонци, и морски - првенствено Венецијанци, не оставише на миру ни Свету Гору Атонску. Преувеличани гласови о богатствима Светогорских манастира привлачаху разбојнике, који у дивљачким налетима не штеђаху становништво, већ не гледајући ни на звање ни на узраст убијаху, пљачкаху, одвођаху у ропство. Од тих разбојника, иако хришћана - латина, не остаде поштећена ни српска светогорска лавра - Хилендар.
Ето, у тако тешко време преподобни Данило би назначен за игумана у Хилендару. Краљ Милутин и архиепископ Евстатије испратише игумана Данила са богатим даровима за свету Хилендарску лавру. Стигавши у Хилендар игуман Данило се предаде још строжијим духовним подвизима, проводећи живот у најдубљем смирењу и испосничком молитвеном подвизавању. При томе он доживљаваше многа искушења и нападе од злих духова, који се на све могуће начине паштаху да га омету у његовим молитвеним подвизима, нарочито ноћним, наводећи на њега разне страшилне и страхотне привиде. Но све то он савлађиваше и побеђиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошћењем, трпљењем, ослањањем на Бога, и приморавањем себе на све веће и веће подвиге. Лични пример игумана и његове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху међу манастирском братијом једнодушност, слогу, међусобну љубав и ревнитељску радост у подвизима.
Тако прође доста времена. Но наступише нове прилике које захтеваху од игумана Данила нове подвиге: заштиту Хилендарске обитељи од споменутих разбојника, који пустошаху и разараху сву Свету Гору. У утврђени и уређени Хилендарски манастир беху се збегли многи мирјани, тражећи ту себи крова, заштите и прехране. Све манастирске залихе беху стављене на расположење гладним људима. Но када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. Најзад, у опседнутом манастиру почеше и људи и стока умирати од глади. Неки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушају бекства непријатељи их похваташе, па неке од њих убише а неке у ропство одведоше. Међутим игуман Данило, јак вером и храбар надом у Бога, не падаше духом. Непријатељ је чинио силне напоре да продре у Хилендар: много пута је покушао да развали манастирску капију, или да пробије бедеме; често пута је стрелама засипао манастир, али никако није успевао да се увуче у манастир. Преподобни Данило је храбро бранио манастир и јуначки подносио рат и глад, сав ослоњен на Господа непрестаном молитвом. Тако он издржа три и по године у утврђеном манастиру, опседнутом од непријатеља. А када непријатељ једно време одступи од манастира, брижљиви и далековидни игуман Данило реши да спасе манастирске драгоцености. Зато он најпре осигура даљу заштиту и одбрану манастира са онима што остају, а сам са неколицином братије узе свештене утвари и драгоцености, и крену у Србију да их тамо склони, да их се непријатељ не би дочепао ако му Хилендар падне у руке. На том путу преподобни Данило се пробијао кроз крајеве, заузете и опустошене од непријатеља. Но помоћу Божјом, провлачећи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашњу српску престоницу, град Скопље, предаде краљу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаће које непријатељи задају Светој Гори. Краљ Милутин с радошћу прими игумана Данила, и дивљаше се како се он са толиким благом пробио посред самих непријатеља и стигао жив, и здрав. Притом краљ свесрдно и с брижном љубављу мољаше преподобнога оца Данила да остане код њега док садашње опасности не мину Свету Гору и пут који води ка њој. Али преподобни никако не пристајаше да борави ван Свете Горе, готов да одмах крене натраг уздајући се у милост и помоћ Божију и опомињући се речи Господње, да се не треба бојати оних који убијају тело а души не могу ништа учинити. Као добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не остављати поверену му обитељ.
Стога се преподобни са много љубави опрости с краљем и крену натраг у Свету Гору. На том обратном путу он доживе многобројне опасности, али га из свију њих спасаваше нарочито промишљање Божје о њему и богодана му мудрост.
Стигавши најзад у Хилендар, преподобни га затече пред падом: јер браниоци манастира дуго већ времена опседнути страдаху од глади и жеђи, и већ беху готови да се предаду непријатељима. Преподобни Данило одмах посла неке своје искусне и вичне људе, те се они некако пробише до мора, купише лађу пшенице, и доставише је манастиру. Затим преподобни најми у околини Свете Горе наоружане војнике за заштиту Хилендара од непријатеља. А непријатељи, чувши да се игуман Данило вратио у Хилендар и сабрао тамо војнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расејаше по свој Светој Гори, свуда харајући и пљачкајући. А када се, по опустошењу Свете Горе, варвари враћаху натраг, и један одред њихов пролажаше у близини Хилендара, војници што се налажаху у Хилендару стадоше молити преподобнога Данила да им допусти да нападну непријатеља. Преподобни беше против тога не желећи их излагати опасности и ранама. Међутим они, уздајући се у Господа и Пречисту Богородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеће варваре. Мноштво непријатеља би рањено, побијено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружја и драгоцености заплењено. Преподобни Данило виде у томе очигледну помоћ Божју, узнесе пламену благодарност Богу, а заплењене драгоцености посла на поклон краљу Милутину по неколицини верних слугу.
После тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводећи сво време у молитви, посту и богоразмишљању. За своје врлине, велике трудове и мудрост он код свију стече велику љубав и поштовање.
Након немного времена пронесе се вест по Светој Гори да се варвари поново спремају да изврше напад на Хилендар, са намером да овога пута потпуно сврше са њим. Похлепни на богатство Хилендара, они су жудели да га се ма на који начин докопају. Преподобни Данило, дознавши о томе и очекујући себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог Пантелејмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с њим. Тамо се он са својим духовним оцем издвоји у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с њим насамо у разговору цео дан и ноћ. Међутим непријатељи нађоше себи помоћнике: поткупише златом два хилендарска служитеља, који, заведени ђаволом, обећаше предати им преподобног Данила у руке. И док преподобни борављаше у Руском манастиру, непријатељи смислише да се заједно са поткупљеним слугама увуку на неки начин у Руски манастир и ухвате преподобнога Данила. Зато они ноћу одоше Руском манастиру. Поткупљене слуге стадоше куцати на манастирску капију, молећи да их пусте унутра ради виђења са преподобним игуманом Данилом поводом неких манастирских послова. Али се оци побојаше, и не пустише их све до јутрења.
Преподобни Данило, обавештен о њима, замоли да их пусте к њему. Као повод свог доласка слуге наведоше неки измишљени разлог. Незлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Но у праскозорје, када преподобни, ходећи поред манастирског пирга, читаше Часове, угледа у даљини као неко јато огромних птица. А када се развиде, показа се да су то чете варвара. Халачући, они опколише манастир и свим силама наваљиваху да пробију ма1настирске бедеме. Најзад провалише унутра, и почеше дивљачки пљачкати и уништавати. Притом захтеваху да им предаду игумана Данила, иначе ће манастир до темеља срушити и спалити. И стварно, они запалише храм и келије. Затим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. Пламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. Тада завереници који беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног Данила предаду у руке непријатељима, да би на тај начин спасли своје животе. Но проницљиви и прозорљиви игуман подвижник осети и схвати ту издајничку заверу, и мудро се снађе: на врху куле бејаше црква, кључеве од ње преподобни узе тајно, позва све у цркву да се помоле Богу и да се опросте међу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души својој непрестано призиваше Господа у помоћ. Када уђоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним Данилом изађоше из цркве закључавши издајице у њој. Међутим пламен већ досезаше до врата; преподобни наће мало воде и нешто вина, изли их на огањ, те тако умањи силу огња. Утом Господ показа к њима милост Своју: одједном са врха Атона дуну силан прохладни ветар, који стаде разгонити дим и гасити огањ, и својом свежином спасе од неподношљиве врућине оне што се налажаху у кули. Тако то трајаше до подне, када непријатељи изађоше из манастира и распоредише се да ручају. Одједном међу њима настаде нека пометња и узбуна: они дохватише своје оружје, поскакаше на коње, и брзо одјурише од манастира. Преподобни Данило спрва сматраше да је посреди нека њихова нова замка или лукавство, и не напуштајући кулу усрдно вапијаше ка Господу. Међутим прође доста времена а непријатељи се не враћаху. Најзад светитељ дознаде да су главне старешине варвара оставили Свету Гору са својим војницима, па су зато и Они што су харали и зулумили по Руском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. Доживевши све то, преподобни узнесе благодарност Богу за такво чудесно спасење своје.
Оставивши Руски манастир, преподобни Данило са својом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски Ксиропотамски манастир Светих Четрдесет Мученика, што је на морској обали. Тај манастир је у своје време био много помогнут Светим Савом, првим архиепископом Српским. Ту преподобни Данило уписа себе и своје родитеље у манастирски поменик. И пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у свој манастир Хилендар.
После пустошења и пљачкања Свете Горе у току три и по године од стране пљачкашких латинских крсташа, у Светој Гори се стаде постепено васпостављати спокојство и редован монашки живот. На очишћењу Балкана од ових варвара заједно су радили грчки цар Андроник и српски краљ Милутин.
Када се на Светој Гори зацари поново тишина и спокојство, преподобни Данило, увек жељан усамљеннчког подвижничког молитвеног тиховања, реши да се повуче са игуманског положаја. Тако, за игумана Хилендарске обитељи би постављен његов ученик Никодим, а о'н се повуче у келију светога Саве на Кареји, где се у своје време подвизавао у молитвеном тиховању сам свети Сава, и оставио властити Типик за живљење у тој његовој молчалници. Преподобни Данило се свом душом предаде подвижничком живљењу по Типику светога Саве: с великим усрђем и љубављу он све време провођаше у молитви, пошћењу, свеноћном стајању, метанијима, песмопјенијима, и осталим светим подвизима, за којима је чезнуо још од ране младости. Велики и неподражљиви беху његови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своје; проводећи све ноћи у молитвеном бдењу, појању псалама и метанијима, он до самог расвитка не даваше себи ни најмањег одмора. Таким животом он стече дар обилних суза. Многе нападе и лукавштине приређиваше му ђаво у време тих подвига; али светитељ тада скидаше са себе крст који је увек носио на прсима, ограђиваше њиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развејаваше тиме сва лукавства вражија. То беше његово уобичајено оруђе и оружје у искушењима и нападима на њега од стране демона. Преподобни сијаше својим врлинама, тако да многи монаси Свете Горе стадоше долазити к њему ради духовне утехе и савета.
У време када се преподобни Данило подвизаваше у Карејској испосници, у његовој отаџбини Србији настаде рат: против краља Милутина устаде његов брат Драгутин, са намером да помоћу Угарскога краља отме престо Милутина и на њега посади свога сина Урошицу. Милутин се нађе у великој опасности. Бојећи се упада непријатеља, он смести драгоцености своје у манастиру Бањска. Али он не имаћаше поверљива човека, коме би поверио чување тих драгоцености. Утом епископ Бањске умре. Тада се мисао краља Милутина задржа на вредном Данилу, бившем игуману Хилендарском. И он стаде слати к њему у Кареју једног изасланика за другим, позивајући га к себи. Сав предан усамљеничким подвизима, преподобни Данило дуго се отказиваше. Али га неодступне молбе краљеве најзад примораше, те он реши да остави омиљено место свога молитвеног подвижничког тиховања и самовања. А зашто га је краљ звао, преподобни није знао. Краљ се неисказано обрадова доласку светога Данила, обасу га великом љубављу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своју муку и неопходну потребу да се он, Данило, прими за епископа Бањске и да узме под своју управу манастир светог Стефана у Бањској, где су смештене драгоцености. Овај краљев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног Данила, и он упорно одбијаше то не желећи се растати са омиљеном Светом Гором и тамошњим подвижничким молитвеним тиховањем.
Али краљеви разлози и молбе, и стварно тежак положај краљев, принудише најзад преподобнога да пристане, нарочито када му краљ обећа да ће га, ако се помоћу Божјом срећно врати из рата, отпустити у Свету Гору.
Тако свети Данило би иосвећен за епископа Бањске и постављен за настојатеља манастира светога Стефана. Тамо краљ тајно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са војском против брата, иако то ни најмање желео није. По вољи Божјој рат се срећно сврши по краља Милутина. Свети Данило би посредник - миротворац међу браћом: измири краља Драгутина и Милутина; убеди Драгутина да се насвагда одрекне потхвата, увредљивих за хришћанска осећања.
После тога епископ Данило стаде упорно молити краља Милутина да га отпусти у Свету Гору. Мада краљ покушаваше на све могуће (начине убедити преподобнога да остане у отаџбини, овај никако не хте на то пристати, и отпутова у љубљени Хилендар. Тамо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде својим милим пређашњим подвизима монашким са неподражљивом ревношћу. Као свагда, тако особито сада, он се посвећује читању и изучавању књига Светога Писма. А то читање и изучавање Светога Писма беше сво ограђено и прожето молитвом, постом, бдењем, смиреноумљем, радосним самомучењем, и осталим светим подвизима. Кроз све то у светог епископа - подвижника појача се његова давнашња жеља да отпутује у Свету Земљу и поклони се тамошњим хришћанским светињама. Сматрајући да је сада најзгодније време за то, он се стаде спремати за пут.
За ту светитељеву намеру сазнаде у Србији краљ Милутин, и веома се ожалости, јер му је епископ Данило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога је он имао потпуно поверење и чије је савете високо ценио. И краљ стаде упорно призивати к себи преосвећеног Данила и молити га да одложи своје намеравано путовање у Свету Земљу и дође у Србију, и тако и овом приликом докаже љубав и оданост к њему.
Не знајући краљеве намере, свети Данило испуни усрдне краљеве молбе и по трећи пут допутова у Србију. Краљ се веома обрадова доласку епископа Данила и одлучно му изјави да га више неће пустити од себе, пошто му је потребан као наставник и саветник. Преосвећени Данило, видећи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиљеном Светом Гором смерно рече: "Нека је за све благословено име Господње". Пошто пак Бањска епископија беше укинута, краљ упути епископа у архиепископију к архиепископу Српском Сави III, који му додели у своме дому келију, као будућем свом прејемнику, јер краљ Милутин, наговарајући епископа Данила да се врати у Србију, обећа му престо светога Саве.
Архиепископ Сава III ускоро умре. На архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога Данила, његов ученик, хилендарски игуман Никодим,[19] који је сијао побожношћу и врлинама, а свети Данило би постављен за епископа Хумског, 1317. године.
Најзад, стари краљ Милутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у Неродимљу, издахну на рукама светога Данила, 20. октобра 1320. године. Свети Данило, као његов бивши духовни отац, узе учешћа у сахрани краља у његовој задужбени, манастиру светог Стефана у Бањској, сагласно давнашњој жељи покојнога краља.
После краља Милутина на престо ступи његов син, свети Стефан Дечански.[20] Одмах после свог крунисања он призва и приближи себи епископа Данила, кога је из младости своје заволео и ценио као мудрог саветника његовог оца, а нарочито као свог помоћника и заштитника у тешким невољама. Благодарећи заузимању и посредовању епископа Данила Стефан Дечански је ослобођен из заточења у Цариграду и коначно помирен са оцем, краљем Милутином.
Сада, преосвећени Данило постаде новоме краљу први учитељ, саветник и помоћник. У почетку своје владавине Дечански се нађе у многим тешкоћама, како унутрашњим тако и спољашњим. Нови краљ се морао бранити од унутрашњих непријатеља и супарника својих: свога брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина, и свога рођеног брата по оцу Константина. Исто тако ваљало је бранити и себе и Србију и од спољашњих непријатеља. Бугарски цар Михаил отера од себе своју жену Неду, сестру Стефана Дечанског, и рађаше на зближењу и савезу са Грцима противу Срба. Стефан Дечански је морао и да се оружјем брани и да прибегава мирним преговорима. За такве пак преговоре не беше тада човека способнијег од епископа Данила. Краљ Дечански повери епископу Данилу вођење тих преговора и са бугарским царем Михаилом и са грчким царем Андроником Млађим. И он обави те преговоре са потпуним успехом.
Но вршећи разна краљева посланства и обасипан љубављу и пажњом и почастима од стране краља, епископ Данило није могао заборавити своје омиљено усамљеничко подвизавање и молитвено тиховање у Светој Гори. Зато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у Свету Гору. Но у време тог његовог одсуствовања, у Србији умре архиепископ Никодим, 13. маја 1324. године. Краљ Стефан Дечански одмах стаде позивати из Свете Горе светога Данила, не извештавајући га ништа о својој намери, само га позивајући да му дође ради саветовања. Преподобни Данило се одазва позиву и дође у Србију. Тада Сабор све земље Српске, сазван краљем, једногласно изабра 14. септембра, на Крстовдан, 1324. године епископа Данила "за архиепископа свих Српских и приморских земаља". У то време епископу Данилу беше педесет година.
Ступивши на престо светога Саве, архиепископ Данило се свом душом својом предаде раду на добро Цркве своје тако вољене отаџбине. Сам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвећиваше паству своју еванђелском просветом, свуда и свиме радећи на томе да душе своје пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечној Истини Христовој. Зато је много радио на просвећивању свештенства и ширењу светих и свештених књига. Сав се залагао да се богослужење врши правилно и благољепно.
Свети Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама светога Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправљао што су слаби покварили. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Споменути само најважније, биће доста. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој, светом Јовану и светом Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред Пећских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. Сазидао је пирг, с црквицом светог Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Мудар и речит, имао је дара и вештине за свако земаљско дело. Градитељ и садитељ, свети архиепископ је правио од пустоши и дивљине питому и уљуђену земљу. При сваком послу је неодступно стајао, док га није довршио. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву светога Ђорћа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета.
Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских".
Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима... световнога живота"у одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању земље, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године.
Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј и нас грешне, и удостој нас свом душом служити Теби кроза све векове. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА КРОНШТАТСКОГ ЧУДОТВОРЦА

ЕВО другог Светог Николаја Чудотворца: по сили вере, по сили молитве, по сили љубави, по сили милостивости, по сили свих светих еванђелских врлина, и стога по сили чудотворства. Да, исти свемоћни Господ Христос је и у Светом Николају Чудотворцу и у Светом Јовану Кронштатском Чудотворцу. Вечито је свеистинита благовест и у једном и другом: "Исус Христос је исти јуче и данас и вавек (Јевр: 13, 8). Исти Он - Свечудесни Спаситељ, и исти Његови Светитељи": Апостоли, МучеНици, Исповедници, Бесребреници, Преподобници, Праведници, јер Он - Свечовекољубиви живи и дела у свима њима и кроза све њих у сва времена, па и у наше време. А Свети Јован Кронштатски је, тако рећи, наш савременик, упокојио се 20. децембра 1908. Светоотачки праведан и сав христоносац, Он апостолски свето живи и дела и чудотвори. Његова вера, апостолски света, силна и свемоћна, чини апостолска чудеса. Он проходи огромну земљу Руску, чинећи безбројна и неисказана чудеса. Њему се са свих страна Русије обраћају за помоћ, за исцељења, за савет. Често пута он нема кад ни да прочита безбројне телеграме, писма, молбе, којима му се обраћају за помоћ. Он их на светој проскомидији благослови, молећи Господа да испуни молбе молилаца; и на његове молитве бивају исцељења по огромној земљи Руској. Ето, о таквом је Светите" љу Божјем реч. Нема сумње, његова помоћ с неба потребна је свима нама људима који живимо у овом изгубљеном рају што се земља зове.
Свети отац Јован Иљич Сергијев, доцније назван Кронштатски, по месту свога свештеничког службовања, родио се 19. октобра 1829. године (по старом календару) у сиромашном селу Сури, Архангелска губернија, на крајњем северу Русије. Његови родитељи, Иља и Теодора, били су сиромашни, али веома побожни и честити људи. Отац му је био појац и служитељ при месној цркви светог оца Николаја, саграћеној од дрвета у XVII веку, у којој су сасуди, због сиромаштва, били од олова. Пошто је од рођења био веома слаб и давао утисак да неће дуго живети, родитељи пожуре и одмах га крсте. На крштењу даду му име Јован, по имену светог Јована Рилског, чију успомену Црква прославља тога дана. После крштења малишан се брзо опорави и очврсне.
Кад му је било 6 година, он једнога дана у соби виде Божјег анђела, који је блистао небеском светлошћу, и веома се уплаши. Али му анђео рече да се не плаши, јер је он његов анђео чувар, који ће га свуда пратити, чувати и спасавати од сваке опасности, и са њим ће бити у току целог његовог живота.
Мали Вања (тако су га родитељи звали од милоште) увек је са оцем одлазио у цркву и заволео црквене књиге и службе. Касније је чешће говорио да је сву своју побожност поцрпео читајући богослужбене књиге.
Живећи у суровим условима крајње материјалне оскудице, он се још од детињства упознао са немаштином и невољама које она доноси. То је на њега утицало да буде замишљен, прибран, повучен у себе и саосећајан према сиромашнима и страдалницима. Дечје игре и разоноде, својствене деци његовог узраста, њега нису привлачиле. Његово срце горело је љубављу према Богу, цркви и богослужењу. Помажући оцу у цркви, он је уз њега учио да чита и пише, али му је то тешко ишло.
Кад је стасао за школу, а ове у селу није било, родитељи скупе последњу пару и упишу га у парохијску школу у Архангелску. Иако је волео школу и књигу, учење му је тешко ишло: тешко је схватао и памтио. То га је мучило и подстицало да се моли Богу за помоћ, особито ноћу, кад су његови другови спавали. После једне такве топле молитве, Господ је излио на њега изобилне дарове свога Светога Духа и он је после тога постао најбољи ученик у свом разреду. О томе он сведочи у своме дневнику "МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ": "Ја сам волео да устајем на молитву ноћу, кад сви спавају, кад је тишина. Највише и најчешће сам се молио да ми Господ подари светлост разума на утеху мојих родитеља. Тако, једно вече, кад су сви заспали, ја сам опет пао на колена и почео да се молим ватрено. Не знам колико сам се молио, али ме је нешто свега потресло. У том тренутку као да је нека завеса спала са мога ума и очију, и намах ми је било у глави јасно све што је учитељ тога дана предавао. На души ми је лакнуло и уместо дотадање туге, обузела ме је радост. По свршетку молитве легао сам и заспао тако мирно и спокојно, као никад дотле. Чим се јутро указало, устао сам, дохватио књиге и почео да читам. На моју велику радост, читао сам лако, схватио све прочитано и могао да препричам. У учионици ми се није седело онако као пре: све сам схватао и памтио. Учитељ је дао задатак из аритметике. Ја сам га израдио и учитељ ме похвалио. Брзо сам напредовао у учењу и од последњег по успеху избио међу прве. Даље ми је бивало све лакше. Училиште сам завршио као један од најбољих и био сам преведен у семинарију (богословију).
Семинарију у Архангелску завршио је као први у разреду и примљен је као државни питомац у Петроградску духовну академију.
За време школовања у Академији умре му отац и мати му остане без средстава за живот. То га је много ожалостило и бацило у бригу како да помогне мајци. Размишљајући о томе, њему падне на ум да се прихвати преписивања лекција својим имућнијим друговима и тако дође до новца, којим би помогао мајци. Док су његови другови ноћу спавали, он се бавио преписивањем и тако зараћивао по 10 рубаља месечно, које је све слао мајци.
За време студија у Академији он је помишљао да се по завршетку замонаши и као мисионар оде међу незнабошце у Сибир, али је Промисао Божји имао други план са њим. Размишљајући о своме будућем служењу Цркви Христовој он једне вечери заспи и у сну види себе како као свештеник служи у храму светог апостола Андреје Првозваног у Кронштату, у коме дотле није био. Тиме му је Бог указао поље његове пастирске делатности. Воља Божја је хтела да он послужи Цркви као парохијски свештеник. Сагласно таквом свом плану Господ удеси те Јован по завршетку Академије узме за супругу Јелисавету, кћер протојереја кронштатског, и њему понуде парохију при храму светог апостола Андреја Првозваног. У браку он је са супругом живео као са сестром, девичански.
12. децембра 1855. године рукоположен је за свештеника и упућен на додељену му парохију. Кад је ступио у храм светог апостола Андреја, он је стао задивљен, јер је то био храм који је он у сну раније видео.
Град Кронштат, са тврђавом, налази се на острву Котлино, удаљеном од ушћа реке Неве 26 километара, затвара приступ Петрограду и сматра се његовим предграђем. Ово предграђе било је место административног прогона из престонице порочних људи (скитница, пијаница и других). Ови људи смештали су се изван града, у земунице и колибе, вукли се по улицама, просили и пијанчили. Сем ових, у Кронштату је било много и физичких радника у пристаништу, који су вршили претоваре са великих морских лађа (које због плитке воде нису могле доћи до Петрограда) у мање, руске, и са ових у веће, иностране лађе. И ови радници са својим породицама насељавали су се око града. Људи су пијанчили, а жене са децом живеле у крајњој оскудици, глади и хладноћи.
И одједном, по Божјем Промислу, усред тога духовног мрака заблистао је сјајни зрак Божје милости и љубави у лицу оца Јована. Нови млади свештеник, отац Јован, почео је да посећује те колибе и земунице и бедне уџерице. Он је тешио напуштене мајке, забављао и миловао њихову децу, док су оне прале, помагао новчано, учио и саветовао пијанице. Сву своју плату раздавао је бедницима; а кад би му нестало новца; скидао је са себе хаљину и обућу и без њих се враћао кући.
У почетку ови груби и сурови људи, које је друштво презрело и одбацило, нису могли да схвате племените побуде њиховог пастира, па су на њега гледали попреко и чак непријатељски. Али његова необична доброта, самопожртвовање и материјална помоћ отворили су им очи да у њему виде Божјег посланика и свога пријатеља, добротвора и спасиоца. 0 томе духовном препороду пастве потресно сведочанство пружа исповест једног занатлије: "Кад је отац Јован дошао у Кронштат, мени је било 22-23 године. Сад сам старац, али се врло добро сећам свог првог сусрета са баћушком (оцем) Јованом. У мојој породици било нас је четворо: ја, жена и двоје деце. Ја сам радио и пијанчио, а породица гладовала. Жена је била принуђена да кријући проси. Становали смо у бедној колиби. Једног дана враћам се из града полупијан, и видим у својој колиби младог свештеника, седи и на крилима држи мога синчића, нешто му умиљато прича, а дете озбиљно слуша. У том тренутку баћушка је личио на Христа са иконе који благосиља децу. Ја сам хтео да оспем грдњу на баћушку, али његове благе и озбиљне очи обуздале су ме, и уместо беса мене је обузео стид. Ја сам оборио очи, а он, осећам, гледа у мене, директно у душу, и поче да говори. Не смем све да поновим шта је том приликом изговорио. Рекао је да је моја колибица рај, јер где су деца, тамо је увек и топло и лепо, и овај рај не би требало мењати за дим крчме. Он ме није окривљавао, него ме је оправдавао и пријатељски саветовао. Ја сам ћутао и слушао. Његове речи дубоко су се урезале у моју душу и извршиле прелом у моме животу. По његовом одласку ја сам дуго ћутао, готов да заплачем. Жена ћути и гледа на мене. Од тога часа ја сам постао други човек" ...
Сапароси оца Јована, свештеници Андрејевског храма, не само нису имали разумевања за овакву пастирску делатност оца Јована него су га дуже времена исмејавали и у злобној намери примећивали његовој супрузи: "Твој добричина и данас се босоног вратио кући". Њима је сметало и то што је он сву своју плату раздавао сиротињи, па су код епархијске власти удесили да се његова плата не даје њему него његовој жени. Али Господ није хтео да лиши свога слугу могућности да и даље чини добра дела. По Божјем Промислу постављен је за вероучитеља у Реалној гимназији са месечном платом, којом је могао слободно располагати. И он је и даље чинио добра дела.
И поред велике заузетости пословима у парохији, он је пуних 25 година вршио дужност вероучитеља. Од првог дана свога рада у гимназији он је освојио срца деце, која су са највећом радошћу дочекивала његове часове. Његове поуке дисале су таквом силом вере, да је свака реч дубоко продирала у душу. Његова предавања, пуна родитељске љубави, упијала су се у душу доживотно. Његова пламена вера, која је извирала из сваке његове речи, преносила се и на децу, загревала њихова срца и покретала на такмичење у добру: учењу, послушности према родитељима, наставницима и старијима, дружељубљу и узајамном братском помагању, уредном похађању цркве и богослужења, доброчинствима, уредном обављању свих својих дужности, обуздавању и савлађивању својих злих нагона итд.
Сви његови ученици, од којих су многи доспели касније на највише положаје у грађанској и војној служби (лекари, инжењери, судије, адвокати, државни саветници, генерали, адмирали итд.), у својим сећањима на своје ђачко доба говорили су да су им од свих школских часова били најпријатнији и за формирање њихових људских карактера најкориснији часови веронауке оца Јована. То потврђује и захвална грамата ђачких родитеља, предата оцу Јовану приликом напуштања вероучитељске службе у гимназији. У њој се вели:
"Ти деци ниси предавао суву схоластику, ниси им излагао мртву формулу - текстове и изразе, ниси од њих захтевао само да напамет науче лекције; Ти си у пријемчиве душе сејао само животворне речи Божје.
Мноштво деце прошло је кроз свету школу Твоју. Многи Твоји ученици налазе се на разним степенима и звањима у служби Цара и Отаџбине, и сви они, надахнути Тобом и Твојим светим општењем са њима, памте Твоју љубав, поуке, Твоје часове, и сви они благосиљајући Те, са побожношћу сећају се оних незаборавних часова, које су провели с Тобом.
Ти сам, не примећујући то, својом пламеном љубављу према Богу и бескрајним милосрђем према људима, својом живом речју запалио си у својим ученицима светлост истинског Богопознања, а својим светим примером и милосрђем испунио си њихова млада срца страхом Божјим, вером, надом у Бога и љубављу према Њему и према својој браћи.
Нека захвалност нас, очева и матера, буде као мирна молитва к Богу за Тебе, да Он излије на Тебе од свога свесветог престола толико духовне радости, колико си нам Ти пружио утехе у нашој деци, у њиховом добром понашању и успесима".
У његовој пастирској бризи и старању прво место заузимала је градска незапослена сиротиња, коју је он свим расположивим средствима помогао. Али како та његова појединачна помоћ није била у стању да радикално реши овај горући проблем, он 1872. године преко градског листа "Кронштатски весник" учини два апела на све људе добре воље, да својим прилозима омогуће подизање "Дома трудољубља", у коме би незапослени добили запослење и још јевтину храну и преноћиште. У овим апелима он је верно и сликовито изнео тешко стање градске сиротиње као и користи које би остварење његовог плана донело.
Бог је благословио његову племениту намеру, те је његов апел нашао на повољан одзив. Скупљеним прилозима подигнуто је четвороспратно здање - први у Русији "Дом трудољубља", који је освећен 12. октобра 1882. године.
Ко год је желео, могао је у "Дому трудољубља" да добије посао, на пример: да лепи кесе, трли конопље итд., и као награду добије здраву и ситу храну, извесну новчану награду и скромно али чисто преноћиште.
У састав "Дома трудољубља" улазиле су следеће установе: 1. Радионица за обраду конопље, у којој је током година радило до 25.000 радника. 2. Женска радионица која је имала три одељења: модно, за израду веша и везова. 3. Обућарска радионица у којој су се дечаци обучавали обућарском занату под руководством искусног мајстора. 4. Народна кухиња у којој су се за незнатну цену издавали обеди, а празничним данима давали бесплатно за неколико стотина особа. 5. Ноћно уточиште које је из давало преноћиште за 3 копејске (паре). 6 Бесплатно прихватилиште сиромашних жена. 7. Бесплатно амбулантно лечилиште. 8. Недељна и празнична предавања - тумачења Еванђеља и руске историје. 9. Бесплатна народна основна школа. 10. Вечерњи курсеви ручног рада. 11. Курс женског рада. 12. Бесплатна дечја библиотека при основној школи. 13. Бесплатна читаоница. 14. Недељна школа. 15. Цртачки курсеви. 16. Уточиште за сиромашне и дечје обданиште. 17. Друго уточиште за малолетне оба пола. 18. Ванградски Дом милосрђа који је носио име оца Јована и служио за уточиште деци у току лета. 19. Дом Андријевског парохијског старатељства у коме се сваке године на име помоћи сиротињи издавало неколико хиљада рубаља.
У Дому је била уређена и домаћа црква, посвећена светом Александру Невском.
Шест година касније, 1888., успело је оцу Јовану да подигне троспратни дом од камена за преноћиште.
"Дом трудољубља" са овим зградама - то је био читав град, пун живе и смишљене активности. Старатељство Дома сачињавала су лица из свих друштвених класа. Мећу њима није било никакве поделе, сви су, као једна сложна породица, заједнички радили на сузбијању беде и немаштине у друштву. У свом послу старатељство се није руководило никаквим партијским или себичним циљевима: чинило је добро свима потребитим, без обзира на народност и веру.
Иако је оволике зграде подигао, отац Јован је и даље становао у малој скромној кућици, где се у његов стан улазило кроз кухињу.
Он је био неуморан трудбеник и градитељ. На његову иницијативу, или његовим средствима и уз његову помоћ, подигнуте су многе цркве и манастири. Најчешће се све то започињало без припремљених средстава. Али је било довољно само да се међу оснивачима или покретачима нађе име оца Јована, или да се он за нешто заузме, да он неко дело благослови - потребна средства пристизала су са свих страна, и предузета акција завршавала се успешно и онда, кад су за окончање били потребни милиони рубаља. Тако је у Петрограду подигнут манастир дванаесторици светих Апостола, а од народа прозван "Јовановски", чија је изградња коштала милион и по рубаља.
Средствима оца Јована подигнут је у његовом месту рођења, селу Сури, женски манастир и школа. Затим црква у Архангелску и женски манастир у Јарославској губернији, Поред овога, средствима која су му поштоваоци стављали на расположење помогао је зидање многих цркава и манастира широм Русије.
Отац Јован био је ретка појава међу људима, духовни горостас, сасуд пун изобилне благодати Божје, која се преко њега изливала на све људе. У његовом карактеру запажају се многе изузетне црте, које га издвајају од осталих, обичних људи. То су: молитвеност, аскетизам, сиромаштво, смирење, кротост и љубав.
Молитвеност. Отац Јован био је велики молитвеник. У својим молитвама Богу он се обраћао као што се син обраћа своме оцу: са великом слободом и чврстом вером да ће добити што моли. Скоро увек молио се клечећи и, најчешће, својим речима, наглашавајући неке од њих, према приликама и потребама. Молио се прибрано, верно, свим својим бићем и снагом, да су му често грашке зноја обливале лице и сузе капале из очију. За време молитве он је дубоко понирао у дух и смисао сваке речи. На тај начин његова молитва није била шаблонско и механичко ређање речи већ излив срца и душе, целог бића његовог. Молитва му је била духовна храна, без које он није могао ни дању ни ноћу. Често је добар део ноћи провео у шетњи по башти, певајући полугласно псалме и молитве. Поред свакодневне вечерње и јутрење, служио је сваког дана и свету Литургију. За време богослужења, особито свете Литургије, он је духом својим просто горео, као огањ. Лице му је сијало небеском светлошћу и зрачило светлост и топлоту. Он се тада духом својим узносио на небо, пред престо Свевишњега, у друштво анђелских сила. Оваква благодатна измена код њега је наступала обично на Литургији, после читања Символа вере и речи: "Стојмо смерно, стојмо са страхом"... Својом молитвом и оваквом благодатном изменом он је веома снажно, често и потресно, деловао на присутне: њима се коса подизала увис и жмарци струјали кроз тело, гледајући га и слушајући његове пламене молитве.
Њему је молитва била насушна потреба. "Ја се гасим, умирем духовно, кад не служим неколико дана у храму", говорио је он, "и пламтим, оживљавам душом и срцем, кад служим, принуђавајући себе на молитву, не формалну, него активну, духовну, искрену, пламену. Ја волим да се молим у храму Божјем, у светом олтару, пред престолом и жртвеником, јер се у храму чудно мењам благодаћу Божјом. У молитви покајања и умилења спадају са моје душе окови страсти и ја осећам такву лакоћу, као да умирем за свет и свет за мене са свима својим добрима. Ја оживљавам у Богу и за Бога, и сав проникнут Њиме ја постајем један дух са Њим. Ја се осећам као дете, утешено на крилу матере. Срце моје пуно је тада наднебеског, слатког мира. Душа се просветљује небеском светлошћу; све видиш светло, на све гледаш правилно, према свему осећаш пријатељство и љубав, и према самим непријатељима, и радо их извињаваш и опрашташ им! О, како је блажена душа са Богом! Црква - то је прави земаљски рај! Какву слободу имаш према Господу и Богородици! Какву кротост, смирење и незлобивост осећаш! Лакву равнодушност према земаљском! Какву пламену жељу према небеским насладама! Језик не може исказати оно блаженство које осећаш, кад Бога имаш у срцу своме! С Њим све земаљско - прах је и трулеж.
Треба и против своје воље принуђавати себе на усрдне, осећајне, промишљене молитве и поклоне - неминовно и поклоне! То је потребно против гордости наше, која се гњезди у дубинама срца. Гордост не воли клањање"...
Од многих краћих молитава оца Јована навешћемо само ову: "Господе, име Ти је - Љубав: не одбаци мене заблуделог човека. Име Ти је - Сила: укрепи мене изнемоглог и палог. Име Ти је - Светлост: просвети душу моју, помрачену животним страстима. Име Ти је - Мир: умири узбуркану душу моју. Име Ти је - Милост: не престај да ме милујеш"...
Аскетизам. Друга црта његовог карактера је аскетизам, испољен у умерености у јелу и пићу и строгом држању свих постова. Јео је врло мало. Осим супе од кокошије изнутрице - никакво месо није окушао. Уместо меса, у његовој се кући за време мрса употребљавала риба: харинга, младица, моруна и чорба од икре. Неколико кашика чорбе или супе и два - три парчета рибе - њему је било довољно. И кад је на столу било више јела, он их се није дотицао. Средом и петком ни рибу није јео и све је постове строго држао. За време ускршњег поста рибу су замењивале печурке. Он је на пост навикао још као дете у родитељској кући.
Сиромаштво - је трећа црта његовог карактера. Он се родио као сиромах и такав је и умро, иако су у току његовог живота милиони рубаља прошли кроз његове руке. Све што је од својих поштовалаца и захвалних за исцељење добивао, одмах је то раздавао сиромасима или потребитима око себе, или помагао добротворне установе и зидање цркава и манастира. Од многобројних примера раздавања тек примљених новчаних сума особама око себе навешћемо неколико.
У Вологди нека бедно одевена жена приђе оцу Јовану и затражи милостињу. Он из џепа мантије извади тек добивени коверат са новчаницама и пружи јој. Мало после она се врати и узбуђено му рекне: "Баћушка (оче), ви сте се вероватно преварили, овде је хиљаду рубаља". - Но, па шта је с тим? То је твоја срећа, иди и захвали Богу, одговори јој он.
Приликом посете Кијева (1893. године) њему је после свете Литургије у дворској цркви супруге великог кнеза Николаја Николајевића Старијег уручен пакет са новчаницама, а он га одмах да младој девојци пред собом. Ова се збунила и рекла: "Ја сам вам пришла ради благослова, а не ради новца". На то јој је он одговорио: , Узми, теби ће ускоро бити потребно". И заиста, она се убрзо верила и новчана помоћ добро јој је дошла.
Истом приликом, окружен масом народа, добио је од једне даме коверат са новчаницама, а он га одмах преда жени до себе. Дародавка се препала 'и узвикнула: "Оче Јоване, тамо је велика сума новца!" Он јој одговори: "Ти ои дала мени, а ја дајем коме ја хоћу. Ако ти је жао, узми свој пакет натраг и одлази!" Она се тргла и почела да се извињава.
За време једне опште исповести у Андријевском храму у Кронштату једна жена преда му коверат са новчаницама, а он га одмах да жени пред собом. Дародавка је била веома изненађена овим његовим поступком, па је покушала да ухвати његову руку и задржи, узвикнувши: "Баћушка, па ту су три хиљаде рубаља!" А он јој одговори: "Њој је баш толико и потребно". Један богаташ преда оцу Јовану пакет са 15.000 рубаља. У том тренутку приђе му девојка и замоли помоћ за спрему. Он јој пружи тек примљени пакет, не знајући колико новца има у њему. Видевши то богаташ му напомене да је у пакету 15.000. На то отац Јован мирно одговори: "Њој је потребно".
Приликом посете једном богатом трговцу у Петрограду, овај на растанку тутне оцу Јовану у руку коверат са новчаницама. У том тренутку, пре него што ће се попети у кола, пред његове ноге падне неки сиромашак и затражи милостињу. Без икаквог колебања и размишљања отац Јован пружи му тек примљени коверат. Трговац, запрепашћен, узвикне: "Баћушка, шта учинисте? Тамо је две хиљаде рубаља!" - "То је његова срећа", одговори мирно отац Јован.
Смирење, кротост и љубав - сачињавају следеће црте његовог карактера. Иако је био обдарен изванредним и великим Божјим даровима: прозорљивошћу (видовитошћу) и чудотворењем, он је био веома смирен и кротак и пун љубави према Богу и људима. Увек приступачан и љубазан у опхођењу са свима и пун саосећања према невољницима и паћеницима, он је вазда био готов да свакоме притекне у помоћ чиме год може, дању и ноћу, не штедећи нимало себе. Његова љубав није правила разлике међу људима него је обухватала и добре и зле, и пријатеље и непријатеље.
Кад су му неки приговорили што око себе трпи рђаве људе, он је одговорио: "Када Спаситељ није терао од Себе прељубочинце и грешнике и поред Себе трпео Јуду издајника, зар ја недостојни да не следујем Његовом примеру. Ја сам исто тако грешан човек, као и ви. Грешим сам и кајем се. .. Чувајте се гордости"...
Старање о болесницима и грешницима - покајницима. Од првог дана свога службоваља на парохији, отац Јован је, после богослужења, највећу бригу поклањао болесницима и невољницима. Чим би сазнао за неког болесника, хтео је да га посети, не чекајући позив. Посећивао је све, па и оне оболеле од заразних болести. Поред утехе и моралног поткрепљења, пружао им је и благодатну помоћ, а често и материјалну. Знајући из светог Еванђеља да су греси најчешћи узрочници телесних болести, он је настојао да се болесник покајањем прво измири са Богом, потом се молио за његово оздрављење и све то запечаћивао светим Причешћем. За свој труд он не само није захтевао никакву награду него је и одбијао да прими понуђено. Он се држао речи Спаситељеве: "Забадава сте добили (благодат моју), забадава и дајите" (Мат. 10, 8). А Бог, који је спор на гњев а брз на милост, изливао је преко оца Јована благослов и милост своју на болеснике, те су оздрављали. Глас о чудесним исцељењима по његовим молитвама брзо се разнео по Кронштату, потом Петрограду и, најзад, по целој Русији, па и ван њених граница. По његовим молитвама догађала су се нечувена чудеса: слепи су прогледали после умивања освећеном водом; узети су устајали и ходили; умно поремећени и демоном поседнути долазили су к себи и исцељивали се; патници од неизлечивих болести, којима и најчувенији лекари нису могли помоћи, оздрављали су.
Њега су почели да зову болесницима прво у Кронштату, потом у Петрограду, Москви, Харкову и другим градовима. Ко није могао да оде у Кронштат, обраћао му се писмом или телеграмом и молио његову молитвену помоћ. Лакши болесници, који нису били везани за постељу, хрлили су у Андрејевски храм, у коме је он служио. Слава великог молитвеника и чудотворца привукла му је масе и здравог света, које су желеле његов благослов, па су ради тога не само испуњавале храм за време богослужења, него су га пратиле свуда, где год би сс појавио: на улици, у приватним домовима, на железници, лађи. Због навале масе да му приђе на улици неколико пута живот му је био у опасности да га угуше, свале на земљу и изгазе. Па кад је због овога био принуђен да се улицама креће у колима, (фијакеру), маса света опкољавала је кола, "као пчеле кошницу", наваљивала на кола, пењала се на папуче кола, вешала на њих, само да би га видели, добили његов благослов, или му поверили своје невоље, предали му своје написане молбе или новац. Исто се догаћало на железничким и паробродским станицама. Због тога је често пута и полиција морала да посредује, да обезбеђује његов живот и крчи му пут кроз масу. Али и тада маса народа често је пробијала кордон полиције и тада је настајала неописива гужва. Право је чудо како је у таквим случајевима извукао живу и читаву главу. Благодат Божја га је штитила - то је једино објашњење.
Ради његовог удобнијег путовања до Москве, њему је, по одлуци министра саобраћаја, у брзом возу увек стављен на расположење један купе I класе, а за путовања даља од Москве и читав вагон, који се додавао редовним композицијама у правцу његовог путовања.
Његова слава великог молитвеника и чудотворца била је за њега велики и тежак крст: откако се прочуо у народу, он више није имао свог личног живота; народ му није давао мира ни дању ни ноћу, не само у цркви, на улици и на путовањима него и у његовом дому; од народа није имао сна ни одмора. За велико је чудо како је он тај претешки крст носио - пуних пет деценија! Он је тај крст схватио као вољу Божју и без роптања се повиновао. А благодат Божја крепила га је и давала снаге да истраје у подвигу.
Поред болесника, велики терет представљали су за њега грешници - покајници. Он је у својим беседама позивао народ на покајање, пошто смо сви грешни пред Богом, а народ се одазивао и хрлио му на исповест. Како је покајника из дана у дан било све више, он није био у могућности да их све појединачно исповеди, чак ако би то без престанка чинио дан и ноћ. Андрејевски храм у Кронштату за време служби био је тако препун, да стопе празног простора у њему није било, иако је у храм могло стати 7.000 особа. Због тога је отац Јован био принуђен да заведе општу, заједничку исповест, како се то практиковало у првим вековима хришћанства (до краја IV века).
За време исповести он би стао на амвон и почео молитве. У препуном храму завладала би потпуна тишина. Његов глас одјекивао је снажно и продирао у душе присутних, затим би убрзо почео да подрхтава и грца, а из очију би потекле сузе: он је оплакивао грехе свих присутних. Његова топла љубав и сузе размекшавале су и најтврђа срца и изазивале уздахе и плач: ридање и јецај испуне сав храм. При крају чина исповести он позове присутне да се утишају и запита да ли су се покајали и да ли желе да се поправе. На њихов позитиван одговор, он заповеди да сагну главе. У гробној тишини он подигне епитрахиљ, рашири га над присутном масом, као да њиме покрива главе свих присутних, и прочита разрешну молитву. Народ, радостан што је ослобођен тешког бремена греха, гледао је тада са захвалношћу свога доброг пастира, чије је лице сијало надземаљским сјајем. Такве исповести памте се целог живота.
Господ је свога верног слугу обдарио многим благодатним даровима, од којих се нарочито истичу дар прозорљивости (видовитости) и исцељивања болесника.
Прозорљивост је такав благодатни дар духовног вида за који не постоји граница између прошлости и будућности нити тајне у души и срцу човека: он подједнако јасно види оно што се догодило у прошлости и што ће се збити у будућности, јасно чита тајне срца, као из отворене књиге; за њега не постоји ни граница која дели овај видљиви свет од невидљивог, духовног.
Овај дар отац Јован је пројавио безброј пута, што потврђују сведочанства многих особа директно погођених или очевидаца. Све познате случајеве није могуће навести, јер би то изнело читаву књигу. Навешћемо неколико.
1. Приликом једног доласка у подворје Леушинског манастира у Петрограду он увече одслужи свеноћно бденије, а сутрадан рано устане да прошета обалом реке Неве и надише се свежег јутарњег ваздуха. Са њиме је била и игуманија манастира. У шетњи их сустигне погребна поворка неког пијанице. Отац Јован почне да се крсти и рекне игуманији: "Ах, како је страшна смрт пијанице!" - "Ви сте знали покојника?" запита га игуманија. - "Нисам, али видим демона како се радује погибији његове душе", одговори он.
2. Оца Јована позову у једну кућу да одслужи молебан. По свршетку домаћица му пружи коверат са новчаницама, али он није хтео да прими него јој нареди да тај коверат са новцем преда сутрадан првоме кога сретне на улици.
Жена сутрадан порани и изиђе на улицу. Очекивала је да ће наићи неки радник или сиромашак. Али на улици није било никог. Она је продужила ХОА И сретне јеДног официра. Није смела да га заустави него продужи даље. Али на улици нигде никог. После извесног колебања, она се врати натраг и пожури да стигне официра. Замоли га да стане и исприча му свој случај. Официр јој тада открије да се налази у веома тешкој ситуацији: жена му је озбиљно болесна, а он нема новца за лекове. Пошао је у заложни завод да заложи последњу ствар и тако дође до новца за лекове. Жена му је тада пружила коверат са новцем, који је он примио као дар Божји и захвалио Богу и дародавки.
3. Једном у Петрограду сродници неког болесника више пута су молили оца Јована да дође и помоли се за исцељење болесника. То је било за време беле недеље, пред ускршњи пост. Али отац Јован, заузет другим, хитнијим пословима, није долазио. Болесник се тада нашали и рекне да отац Јован сад негде једе палачинке, па зато не долази. И кад су већ изгубили наду да ће доћи, отац Јован наиђе. Ушавши у стан, он се упути право у собу болесникову, као да му је распоред одаја у стану био добро познат, иако дотле ту није био. Пришавши постељи болесника, он је као у своје извињење рекао: "Палачинке ја нисам ни окусио". То је присутне као гром поразило.
4. За време молебна у једној породици била је присутна и нека жена, тужно расположена. Отац Јован извади из новчаника 2.000 рубаља и пружи јој, рекавши: "Узми ово, требаће ти!" Њој је предстајала операција и новац јој је заиста био веома потребан.
Истовремено неком човеку поред себе пружио је мању суму. Њему су била потребне ципеле, а он није имао новца да их купи. Од оца Јована добио је таман толико колико коштају нове ципеле.
5. За време службе у цркви кадетског корпуса у Москви уђе у олтар један млад официр, да би видео оца Јована. У том тренутку отац Јован преносио је свете Дарове са престола на жртвеник. Кад их је пренео, пришао је младом официру и пољубио му руке. Сви присутни у олтару били су тиме веома изненађени и збуњени. Нико није знао зашто је отац Јован то учинио. Није знао ни официр. И он се веома изненадио и збунио. Међу присутнима почело се шапутати да то предсказује неки будући догађај у животу младог официра, можда ће он бити свештеник. Чувши то, официр се почне смејати. Њему на памет није долазило да буде свештеник. Па ипак - догодило се. Он се касније замонашио у чувеној Оптинској пустињи и под именом Варсонофија био познат као велики подвижник.
6. Отац Јован дао је благослов удовом капетану Алексејеву да ступи у Духовну академију и прорекао му да ће По завршетку Академије бити епископ у његовом роДном крају, у Архангелску. Пророштво се испунило. Завршио је Академију 1892. године, замонашио се и као монах Михеј изабран за епископа архангелског.
7. Познати професор Казанског универзитета Александар Иванович Александров прими писмо од једне пријатељице по родице са позивом да дође и присуствује молебну у њиховој кући, који ће служити отац Јован Кронштатски. Професору се овај позив није допао. Њему се учинило да је то увреда за њега да иде на молебан који ће служити њему непознат свештеник. Али кад се приближио назначени у писму час, он се предомисли и пође. Дошавши до куће својих познаника, он нађе да су врата главног улаза закључана. Он је знао да постоји и споредан улаз и упути се тамо. Врата споредног улаза била су широм отворена. Он уђе, али у првим одељењима не затекне никога. То је био доказ да је служба почела и он се упути ка средини стана. Дошавши до одаје у којој се вршила служба, он не уђе унутра него стане иза отшкринутих врата. Отац Јован служио је молебан и сви присутни били супогружени у молитву. По свршетку молебна сви су редом прилазили крсту и руци оца Јована. Кад су се сви изређали, отац Јован окрене се вратима и запита: "А шта је са професором, зашто он не прилази?"
Домаћица се журно упути вратима и иза њих нађе збуњеног професора, чији су образи били црвени као рак.
Кад је професор ушао, отац Јован му је приметио: "Ви се, професоре, канда бојите крста? А гле, ви ћете ускоро доживети да свима поДносите крст да целивају".
Збуњени професор, на кога су погледи свих присутних били уперени, пришао је крсту и целивао.
После неког времена жена га напусти и дође до развода брака. Он се замонаши и буде ректор Казанске духовне академије, а потом и епископ. Као епископ тешко се разболи и писмом замоли оца Јована да се помоли за његово оздрављење. После неколико дана добије од оца Јована одговор да му је молба услишена. И заиста, он се опорави и оздрави.
8. Један трговац из централне Русије дође код оца Јована у Кронштат и после Литургије у Андрејевском храму приђе да целива крст у руци оца Јована. Поред оца Јована стајао је тас на који су верни спуштали своје прилоге за сиромахе. Кад је наишао трговац, отац Јован зграби са таса повећу суму новца и пружи трговцу. Овај је одбио да прими, говорећи да је он имућан човек и може и сам да приложи на тас. Али је отац Јован упорно наваљивао да прими, говорећи: "Узми требаће ти". Трговац није смео више да се противи и узео је. Кад се вратио кући, сазнао је страшну вест: његови магацини са робом изгорели су и он је остао без ичега. Помоћ коју је добио од оца Јована добро му је дошла и омогућила му да продужи са радњом.
9. Године 1899. Владимир Степанович Евлампијев, заставник, био је сведок следећег догађаја на станици Брест - Литовск.
Шестогодишњи синчић његових познаника био је оболео од дифтерије и месни лекари изјавили су да је стање оболелог безнадежно.
У то време родитељи овог дечака дознају да ће отац Јован проћи возом кроз ову станицу, и којим возом и у које време.
Мати дечака рекне мужу да ће поћи на станицу и замолити оца Јована да се помоли за оздрављење њиховог сина. Муж јој одговори да ће она тешко успети да се пробије кроз масу света до оца Јована и да би маса могла да је пригњечи и удави. Зато је боље да он пође. Жена га је молила да поведе и њу са собом, али он није пристао него је пошао сам, додавши да је и иначе све узалудно и бескорисно.
Кад је воз стигао, заставник је видео како је отац Јован изишао из вагона и упутио се право оцу оболелог дечака и рекао му: "Зашто и жену ниси са собом повео, кад те је она толико молила?"
Отац детињи толико се збунио, да није знао шта да одговори.
Али отац Јован га је предухитрио, рекавши: "Нека, ништа не мари, иди, син је твој здрав".
И заиста, син је оздравио.
10. Муж једне даме у Петрограду дуго је боловао, остао без службе и умро, оставивши жену у крајњој беди са четворо малолетне деце. Власница стана, и сама сирота, тражила је од удовице да уредно плаћа кирију, претећи судом и истеривањем на улицу из стана. Гладна и онемоћала деца тражила су хране; дрва није било а ни посла.
"Најбоље ће бити да свршим са собом", мислила је несрећна жена. "Тада ће сирочиће прихватити". Размишљајући где и како наћи излаз из очајног положаја, она још једном реши да потражи посла у једној кући, па ако и тај покушај не успе, да се не враћа своме стану. Лутајући бесциљно улицама и једва се држећи на ногама, она примети гомилу бедника око фијакера који је стајао на улици пред једном кућом.
"Да ли није ту отац Јован?" синуло јој је у глави. У том часу врата куће се отворе и на њима се појави отац Јован. Он је брзо прелетео погледом по окупљеној маси, затим пришао овој жени и предао јој кесу пуну новца.
Изненађена и пресрећна, она, као на крилима, полети своме стану. Новца у кеси било је и за кирију, и за куповину дрва и намирница. А после два дана стигао је повољан одговор на њену давнашњу молбу о пријему њене двоје деце у прихватилиште. А убрзо и она је нашла службу.
11. Једна побожна породица у Москви позове у посету оца Јована. У тој породици био је студент, који није веровао у Бога и подсмевао се на рачун "попова". Кад је отац Јован стигао, он се прво обрати студенту, рекавши: "Вама је неопходно да се данас исповедите и причестите".
Продорни поглед оца Јована и убедљиве речи деловале су на студента и он је послушао савет.
После неколико дана умро је напречац.
Отац Јован провидео је скору смрт младића, кога је први пут у животу видео, сажалио се над погибијом која је претила његовој души и спасао га исповешћу и причешћивањем Светим Тајнама, иако га је овај исмејавао.
12. Два питомца Војне академије у Петрограду чувши о прозорљивости оца Јована, реше се да оду у Кронштат и провере. "Ако је он заиста прозорљив, знаће са каквим смо намерама и жељама дошли у Кронштат".
Како су решили, тако су и учинили. У Кронштат су стигли и ушли у Андрејевски храм за време свете Литургије. По свршетку ове, они, заједно са присутнима, приђу да целивају крст у руци оца Јована. Кад су они дошли на ред да целивају свети крст, он им је ускратио, рекавши: "Ви сте дошли да ме искушате, за вас нема благослова".
Питомци су били пренеражени и дубоко се кајали због своје дрскости.
Ово је испричао један од те двојице, потоњи капетан у Севастопољу. То се догодило 1900. године.
13. Једно друштво за карташким столом реши се да искуша оца Јована, па пошљу по њега да дође ради исповести и причешћа једног "болесника".
Отац Јован одбије позив, рекавши да се не ради ни о каквом болеснику, него о доконим људима за карташким столом,
14. Један учитељ математике I петроградске класичне гимназије оболи од туберкулозе и лекари му посаветују да оде у Каиро (Египат) и тамо проведе неко време. Он израчуна да би му за пут и лечење било потребно 5.000 рубаља, а он их није имао. У невољи, реши се да оде у Кронштат до оца Јована и затражи његову помоћ. По доласку у Кронштат, он се упути кући оца Јована. Ту затекне много света. Нашавши једно празно место у одаји, он седне и реши се да сачека свој ред. Није много времена прошло, а у ту одају уђе црквењак оца Јована и саопшти: "Баћушка зове учитеља који је дошао из Петрограда". Болесник је помислио да се то на њега не односи, па је ћутао. Али се црквењак поново појави и запита: "Ко је овде учитељ из Петрограда?"
Болесник се јави и пође за црквењаком. Отац га сретне и замоли да му подробно каже шта му је потребно.
Кад му је болесник рекао, отац Јован почео је да се моли Богу, обраћајући Му се као присутном сабеседнику: "Господе, Ти видиш да је он болестан и да му је потребно 5.000 рубаља, дај му их". После тога отпустио је болесника.
Вративши се кући, болесник је био уморан од пута и преживљеног узбуђења, па је одмах легао да спава.
Сутрадан разбудио га је служитељ из гимназије и рекао да га зове директор због неког хитног и важног посла. Он се брзо спреми и пође.
Директор му је рекао како је био код барона Будберга, управника царске канцеларије. Барону је потребан педагог, који би пратио његовог болесног сина у Каиро, и да је директор њега препоручио барону. При том је учитељу дао своју визит карту и препоручио да одмах оде до барона. Учитељ послуша и оде. Дошавши у канцеларију, он преда директору визит карту и буде преко реда примљен код барона.
Барон му је поновио свој предлог да прати његовог сина у Каиро и додао да он сада има много издатака и може учитељу за пут да понуди само 5.000 рубаља.
Поражен чудесним збивањима и ван себе од радости, учитељ је примио предлог, отпутовао са бароновим сином у Каиро и вратио се отуда здрав.
15. Један богати официр проводио је безбрижан и раскалашан живот, пијући и трошећи немилице новац са сличним себи. Имовина се брзо топила и смањивала. Једног дана, не говорећи ником ништа, он се пешке упути оцу Јовану у Кронштат. Стигавши тамо, он уђе у Андрејевски храм, у коме је служио отац Јован. По свршетку Литургије, официр изађе из храма и нађе се у маси света на улици, у тренутку кад је отац Јован изашао из храма на бочна врата и сео у кола, која су га ту чекала и одмах пошла. Кад су се приближили гомили у којој је овај официр стајао, отац Јован заустави кола и по имену позове из масе овог официра. Кад му је овај пришао, отац Јован му је рекао: "Ти си из толике даљине допутовао, седи у кола, ићи ћемо код мене, нужно ми је да с тобом поразговарам". После тих речи, посадио је официра поред себе и повезао. Успут му је рекао да је добро учинио што је дошао и дуго га саветовао да остави пиће, пушење и раскалашни живот. Официр га је послушао (Ово је испричао син тога официра).
16. Улицама Кронштата ишла су два друга, колеге по служби, један религиозан а други неверник. Први је био велики поштовалац оца Јована, па је предложио своме другу да пођу у цркву на Литургију и саслушају проповед оца Јована. Међутим, његов друг се веома критички и сумњалачки односио према оцу Јовану и чудима која је он чинио, па је одбио предлог рекавши да не верује народним причама о оцу Јовану. Али на наваљивање свога друга ипак пристане, рекавши: "Нешто ново и интересантно сигурно нећу видети ни наћи, али кад наваљујеш, поћи ћу да видим како он изводи своју комедију".
Кад су стигли у храм, Литургија је била при завршетку. Они стану по страни. Одмах потом кроз масу света прилази им црквени тутор, послат од оца Јована из олтара, и саопштава невернику да га отац Јован позива у олтар. Овај, веома изненађен, али присебан, почео је да уверава тутора да је посреди грешка, јер баћушка њега уопште не зна нити може знати, и да он сигурно зове неког другог. Тутор се врати у олтар, али се убрзо опет појави и приђе невернику, рекавши: "Па ваше је име тако и тако а презиме тако (тачно је рекао и име и презиме), према томе баћушка вас зове".
Изненађен до крајности, неверник је осетио ледену струг кроз тело. У крајњој пометњи, он се обрати своме другу за савет: "Шта да чиним, да идем или не?" - "Па јасно је да баћушка тебе зове. Иди, па ако је неки неспоразум, објасниће се".
Збуњен и блед у лицу, неверник се, и мимо своје воље, као по некој неопходности, упути за тутором у олтар.
Само што су ушли, њему брзо прилази отац Јован и обраћа му се са питањем: "Дакле, мили мој, реци, молим те, како ти се допада моја комедија, да ли је добро изводим?"
Кад је чуо ово питање, неверника је обузео трепет и ужас, ноге су почеле да му клецају, он је пао на колена и почео да моли за опроштај. Отац Јован га је подигао и речима вере, кроз које је провејавала топла љубав, поучио и вратио на пут истине.
17. Једна породица у Петрограду позове оца Јована у посету. У очекивању његовог доласка, поред чланова породице, искупи се и много других. У то време у овој породици гостовала је једна дама, разочарана у животу, која није веровала ни у Бога ни у чуда оца Јована. Она није желела ни да види оца Јована, нити да га чује. Зато се повуче у једну забачену собицу пространог стана, седне на кревет и почне да се занима ручним радом.
У то стигне отац Јован колима. Њега пред улазом дочекају сви чланови породице, који су се били окупили, у намери да му приђу за благослов. Али се догодило нешто неочекивано и за присутне несхватљиво. Уместо да се поздрави са њима и да их појединачно благослови, он журним кораком прође мимо њих, упути се у стан кроз сплет многих одељења у пространом стану уђе у собу, у коју се била повукла она дама. Видевши оца Јована, она се толико препала, да јој се учинило, као да се сва соба са предметима у њој почела да окреће. Међутим отац Јован мирно је сео поред ње и почео да побија њено неверовање и очајање, да говори о Божјем милосрђу и Промислу, о покајању и вери. Говорио је дирљиво, топло. и убедљиво и саветовао да се врати вери и нади. Дирнута његовим речима, она се расплакала, а срце њено испунило се благодатном топлином, која увек прати човеково обраћење Богу.
Пошто је тако у души ове разочаране жене запалио светилник вере и духовног живота, он је потом извршио молитву, ради које је био позван у ову породицу.
18. У Андрејевском храму у Кронштату служио је неко време са оцем Јованом ђакон Михаил. Његов таст био је свештеник више година при истом храму са оцем Јованом. Отац Јован много је волео обадвојицу. На заузимање оца Јована ђакон Михаил рукоположен је за свештеника и постављен за старешину храма и вероучитеља II кадетског корпуса у Петрограду. Са њим је у Петроград прешао и његов таст, који је био зашао у године, али још бодар и крепак. Приликом својих долазака у Петроград отац Јован је често посећивао ову породицу.
Једном, На Велики четвртак, Око 9 сати изјутра, када се свештеник Михаило спремао да пође у цркву, неко је зазвонио на главним вратима. Отац Михаило пође и отвори врата. На њима се указа отац Јован. Свештеник Михаило обрадовао се и у исто време изненадио посети оца Јована у то време. Отац Јован рекао му је да је дошао ради опроштаја са његовим тастом. Стари свештеник није био болестан, него само малаксао, као и сви стари људи његових година. После кратког задржавања, отац Јован је отишао. Старчев зет, свештеник Михаило, отишао је после подне у своју цркву, да служи велико бденије. Кад се вратио кући, затекао је таста мртва.
19. Један свештеник из унутрашњости Русије наслушао сео оцу Јовану, па дође у Кронштат и заједно са оцем Јованом одслужи рану Литургију. Отац Јован је, по своме обичају, читао брзо молитве, повишујући и спуштајући тон с времена на време.Кад је овај свештеник то чуо и видео, помислио је у себи: "Па и ти служиш, као и ми сви, и не разликујеш се много од нас".
На то му је отац Јован одмах гласно одговорио: "А шта си ти мислио? Ја сам исти, као и сви ви".
20. Владимир Васиљевич Степанов био је поштански чиновник, али је из неких разлога желео да промени струку. Преко неких лица, блиских оцу Јовану, он успе да се састане са њим, изложи му своју жељу да буде свештеник и затражи његов благослов.
Отац Јован му објасни тежину дужности и одговорности духовног пастира у времену које долази, и дајући му благослов, рекне му: "Добро, бићеш свештеник. Рукоположиће те епископ Серафим". То је било 1907. године.
Ипак, Владимир је продужио поштанску службу. Године 1914. учествовао је у рату против Немачке. Дуго времена о њему није било никаквих вести. Неочекивано он се својима јавио писмом из Сибира и известио их да се на њему испунило пророштво оца Јована: од марта 1919. године он је свештеник у селу Спаскову, близу* Томска, а рукоположио га је епископ Серафим. Из Сибира касније прешао је у област Урала, а потом северног Кавказа. (Сведочанство његове браће).
21. Један човек у годинама, поклоник светих места, затражи од оца Јована благослов пред поклоничко путовање у Свету Гору.
Отац Јован га благослови и рекне: "Пођи на Атон, у Андрејевски скит, тамо ћеш пут да правиш".
Кад је стигао у Андрејевски скит, он изрази жељу да га приме у братство. Игуман Јосиф одбије га рекавши, да у братству имају одвише монаха и да им нови нису потребни. Он је између поклоника одбио многе и млађе од њега, способније за све врсте послова.
- "Али мене је к вама послао отац Јован Кронштатски", рекне поклоник.
- "А да ли ти знаш неки занат?" запита игуман.
- "Ја сам зидар и могу камен да тешем и пут правим".
- "Ако си зидар, ти си нам потребан. Нама је потребно да изградимо пут од Скита до воденице".
- "Баћушка Јован тако ми је рекао: "Пођи на Атон, у Андријевски скит, тамо ћеш пут да правиш".
Нбви послушник прихватио се посла и за годину дана изградио пут у серпентинама до воденице, по коме могу и аутомобили, ако би их било, тако да саобраћају, као и сточна запрежна кола.
По завршетку пута, зидар се разболео, отишао у болницу и у њој умро као монах, проживевши у манастиру две године.
22. Године 1893. мој десетогодишњи синчић оболи од шарлаха. Мени пође за руком да га сместим у болницу принца олденбуршког у засебну зграду. Болничка опрема била је прекрасна а таква и нега болесника. Лечење се спроводило под надзором директора болнице, чувеног професора Раухфуса, специјалисте за дечије болести.
Али упркос свим најбољим условима и лечењу, сурова болест узимала је све више маха и претила блиском катастрофом.
Једног тешког дана неговатељица ме наговори да изађем на чист ваздух и прошетам улицама.
Ја сам послушала и изашла. Ишла сам право, као аутомат, ништа ме није интересовало. Подаље од мене прошла су кола и ја сам пре душом осетила него очима видела да је у њима био отац Јован Кронштатски, и одједном ми синула мисао: ето коме се треба обратити молбом за помоћ. Али како? Тражећи начина, дошла сам до краја улице и скренула у другу. Мало даље видела сам на тротоару велику гомилу народа. Дошавши до ње, запитала сам зашто се тај народ скупио, шта се десило?
- "Овде је дошао отац Јован Кронштатски и служи молебан у кући месара", одговорили су ми.
Тако неочекивана дивна прилика да се сретнем са оним о коме сам дотле мислила, поразила ме је. Мислећи брзо, дошла сам до закључка да морам доћи до њега и умолити га да се помоли за мога сина, али ја сам била далеко од улаза у кућу месара, а да се прогурам до њега кроз тако густу гомилу - није било могуће. А и да предузмем ма шта, већ је било касно.
У том часу маса се заталасала. Из куће у којој је био отац Јован изашла је гомила, потиснула масу која је ту стајала и чекала и направила пролаз до кола оца Јована, који се одмах појавио. Њега су водили под руке. На његовом светом лицу титрао је радосни осмех и он је љубазно бацао поглед на масу.
Дошавши до половине тротоара, он се окренуо на нашу страну и довикнуо ми: "А и ви сте овде!" Изашавши из затвореног круга, он се упутио у моме правцу. Маса се раздвојила и омогућила ми да му приђем и узбуђено рекнем: "Баћушка, благословите, мој син је опасно болестан, на самрти!"
Он ме је благословио и рекао неколико утешних и охрабрујућих речи, које ја у оном узбуђењу нисам запамтила. Ја сам му целивала руку, и он је отишао.
Шта је све преживела моја душа при овом чудесном сусрету са оцем Јованом, ја не могу речима исказати. Једино што сам схватила и запамтила његове речи, мени упућене: "А и ви сте овде!" Оно што је немогуће било мени - да му приђем, њему, прозорљивцу, било је лако да изађе у сусрет жељи душе намучене матере због страдања сина, која проси његову молитвену помоћ.
Вративши се у болницу, сазнала сам да је температура сина опала, што је лекаре и неговатељицу бацило у нову бригу. Међутим, ја сам била спокојна. И стварно, то је била последња брижна ноћ. Стање сина компликовало се само због његове велике слабости, али криза је прошла срећно и 6н се почео опорављати. Чим му се повратио нормалан сан, опорављење је брзо напредовало. Како се касније показало, болест није оставила никаквих последица (Сведочанство детиње матере).
23. У градићу Алексину, Туљска губернија, живела је добра и побожна породица Горшкова: Петар Антонович Горшков и супруга му Александра. Она се разболи и московски професор наће да је операција неопходна.
Као верујућа жена, она оде у Кронштат и обрати се оцу Јовану за савет. Пошто је саслуша, он јој рекне: "На операцију немојте пристати. Ако ме послушате, поживећете и обе кћери удати. Али на операцију немојте ићи; у противном, у двадесети дан после операције умрећете".
По повратку кући, она све исприча своме мужу. Али професор Сњегирев и његове колеге почели су да наговарају мужа да убеди жену у потребу операције. Они су рекли мужу да ће супругу ускоро изгубити, ако се не оперише. О речима оца Јовано они су се са подсмехом изразили.
Најзад, и жена се сагласи и оде у Москву на операцију. Операција је успешно обављена и она се почне опорављати.
Наступио је двадесети дан и доктор Сњегирев дошао је да је посети и прегледа. После прегледа он изјави: "Ви сте се добро опоравили и кроз недељу дана можете прећи у приватни стан. Позовите к себи једну кћер, да вам буде веселије у тућем граду".
Она захвали доктору и замоли болничку сестру да напише телеграм њеном мужу. Кад је телеграм послат, она је рекла милосрдној сестри: "Отац Јован рекао ми је да ћу умрети у двадесети дан, а ја се тако добро осећам и ускоро ћу напустити клинику".
Кад је изговорила ове речи, опустила је главу на јастук.
Сестра је приметила да се у лицу изменила и да јој је позлило. Брзо је позвала доктора Сњегирева. Кад је овај дошао са другим лекарима, она је већ била мртва.
У размаку од једног сата њеном мужу послат је други телеграм, у коме га извештавају, да његова супруга није више међу живима.
Умрла је у двадесети дан после операције, како јој је и предсказао отац Јован.
О овом случају сазнао је после сав град Алексин.

***

Из наведених примера јасно се види да је Господ открио оцу Јовану будућу судбу лица која су му се обраћала, као и оно што се догађало далеко од њега, шта је ко мислио, рекао или учинио.
На какав је начин Господ све то чинио и откривао оцу Јовану, нама, грешним људима, није то дато да знамо, али факта су очигледна, неоспорна. Дух Свети откривао је оцу Јовану да је његова молитва услишена, што му је омогућавало да на писма и телеграме, у којима су га молили да се помоли за болеснике, пророчки одговара: "Оздравиће".
Једино што ми можемо и треба да чинимо, јесте да смирено прослављамо Бога, који је дао такву власт човеку, и да поштујемо овог Божјег угодника и пророка.
Поред дара прозорљивости, отац Јован имао је и дар исцељивања болесника, чак и оних најтежих, којима лекари нису могли помоћи. Његова разноврсна чудесна исцељења тако су многобројна, на хиљаде, да их овде ни десети део није могуће цитирати, навешћемо их двадесетак. А претходно неколико речи о томе како је до тих исцељења дошло.
О том Божјем дару он је на састанку са свештеницима у Нижегороду 1901. и Сарапулу 1904. године отворио своју душу и испричао како је то исцељивање болесника започело. Том приликом он је рекао:
"У вашим душама, браћо саслужитељи, несумњиво се јавља питање, како се ја усуђујем да путујем по целој Русији, да се молим за толико мноштво, који просе моје молитве. Можда ће неко то назвати дрскошћу... Но ја, браћо, не бих се решио на тако велико дело, кад на њега не бих био позван озго ... Ево како је почело. Неко се у Кронштату разболео. Просили су моју молитвену помоћ. Код мене је било правило: ничију молбу не одбијати. Ја сам се почео молити, предајући болесника у Божје руке, просећи од Господа да се на њему изврши Његова света воља. Али неочекивано долази ми једна старица, коју сам ја одавно познавао. Она је била дубоко верујућа, богобојажљива, живела по хришћанским начелима и живот проводила у страху Божјем. Долази ми она и упорно захтева да се молим за болесника, и то за његово.оздрављење. Сећам се, ја сам се тада од таквог захтева скоро уплашио: "Како могу, мислио сам, да имам такву слободу?" Међутим, старица је чврсто веровала у моћ моје молитве и упорно настојала на своме. Ја сам тада пред Господом исповедио своје ништавило и своју грешност, видео у томе вољу Божју и почео да просим од Господа исцељење болесника. И Господ му је послао своју милост - он је оздравио, а ја сам захвалио Господу за ту милост.
Исцељење се поновило и други пут после мојих молитава. Тада сам ја у томе видео вољу Божју, ново послушање дато ми од Бога - да се молим за оне који од мене то буду захтевали. Сад и ја знам, а и други причају, да се догађају исцељења по мојим молитвама.
Особито су поражавајућа исцељења бесомучника, демоном поседнутих, тешких страдалника. Такви болесници обично су веома немирни: изговарају страшне хуле и речи без везе и смисла, пљују, ритају се и отимају од својих пратилаца. Кад их приводе, они увек затварају очи. Али ја заповедам да отворе очи. Понекад више пута морам да поновим: "Отвори очи!" При том ја управим свој поглед на њега, и кад он отвори очи, ја, гледајући му у очи, говорим: "Именом Господа нашег Исуса Христа заповедам ти, душе нечисти, изађи из њега!" и благосиљам крстом болесника. Болесник долази к себи, смирава се и почиње да се моли. Ја га тада причешћујем Светим Тајнама, од којих је пре тога свим силама бежао. Пошто се исцеле, такви болесници не сећају се шта су у своме беснилу говорили. Из тога је јасно да они у бесном стању нису пројављивали своју вољу, него вољу демонску, противну вољи Божјој.
Често зли духови дуго задржавају своју власт над болесницима, дуго се опиру и кроз болеснике говоре: "Ми смо се у њему настанили, одавно смо задобили власт над њим" (болесником). Али сила Божја, од које зли духови дрхте, побеђује их.
О, браћо моја, нама је много благодати дано од Бога, и ако ми сачувамо овај дар Божји, ми смо непобедиви" .. .
1. Монахиња Јовановског манастира у Петрограду Јевсевија, чија је дужност била да ради у кухињи, на неки велики празник, кад су у манастиру очекивали долазак оца Јована, тако се рђаво осећала, да није могла устати из постеље. Кад је отац Јован дошао, саопште му о њеној болести. Он се упути к њој и рекне јој: "Мати Јевсевија, данас је велики празник, зашто ти лежиш?"Она одговори да је глава толико боли, да не може да се подигне из постеље. Отац Јован положи своју руку на њену главу, и бол одмах престане. Она се у том тренутку осети здравом, устане из постеље и оде у кухињу да спрема ручак.
2. Друга монахиња истог манастира, чије је име приповедачица овог догађаја заборавила, али ју је лично знала, била је кажњена од игуманије тиме што јој је одузета дужност коју је дотле вршила. Тако је без дужности (или послушанија, како се то каже) провела скоро годину дана, а онда се разболи и легне V постељу. Једног дана наиђе у манастир отац Јован и запита игуманију да ли су све сестре на својим послушањима. Игуманија, зачуђена овим питањем, одговори да јесу све.
- "А монахиња Н. (и спомене њено име) на каквом је послушању?" запита он.
Игуманија одговори да њу боле ноге.
Тада се отац Јован упути овој болесној монахињи и рекне јој. "Време је да идеш на своје послушање".
Монахиња се одмах осети здравом, болови у ногама ишчезну тако брзо и потпуно, као да их никад није било. После исцељења вршила је дужност вратарице.
3. Отац свештеника Василија Шустина у Петрограду умирао је од туберкулозе грла. Лечио га је професор Симановски и рекао да ће живети још десет дана.
Пошто је породица Шустина била блиска оцу Јовану, пошаље му телеграм у Кронштат и замоли да дође. Он се одазове и дође. Видевши болесника, узвикнуо је:
- "Што ми нисте рекли да је он тако озбиљно болестан?Ја бих донео Свете Дарове и причестио бих га."
Болесник је ћутао и тужно гледао оца Јована. А отац Јован, замисливши се мало, запита га:
- "Верујеш ли да ти ја силом Божјом могу помоћи?"Болесник, пошто није могао да говори, потврдно је климнуо главом.
Отац Јован заповеди му да отвори уста, и трипут крстообразно дуну. Онда је ударио руком по сточићу са лековима. Сви стаклићи слете са стола и разбију се. Затим заповеди да се болесник превезе код њега у Кронштат ради Причешћа. Без обзира на хладноћу и опасност учињено је по његовој заповести.
Кад се болесник вратио кући, професор Симановски дошао је да га посети и веома се зачудио, кад му је прегледао грло: све ране у грлу биле су зарасле.
"Ово је невићено, ово је право чудо!" изјавио је он.
4. Сестрица споменутог свештеника Василија Шустина у својој седмој години живота оболи од богиња по лицу. Отац Јован поглади унакажено лице девојчице, и болест ишчезне без трага.
5. Отац Јован стигне у Московску духовну семинарију у Тројице - Сергијевој Лаври удаљеној од Москве шездесетак километара уочи храмовне славе. Сутрадан после Литургије, коју је са ректором и особљем служио и отац Јован, стигне телеграм из Москве да је тамо преминуо митрополит. Ректор одлучи да после ручка са оцем Јованом пође у Москву на сахрану митрополита.
Али после ручка ректор се нагло разболи. V то време владала је епидемија колере. Ректор осети јаке болове у стомаку, од којих није могао да устане из постеље. Отац Јован о томе ништа није знао. Према ранијем договору, он се после ручка спреми за пут. А кад је видео да ректора нема, запитао је шта је са њим.
Одговорили су му да је ректор тешко оболео и да лежи у својој соби.
Отац Јован упути се болеснику и ушавши запита га: "Шта је с вама? Ви много патите?"
- "Умирем", одговорио је ректор, архимандрит Антоније.
- "Којешта", одговорио је отац Јован и положивши руку на главу архимандрита, додао: "Устајте и хајдемо!"
Ректор је осетио да га је болест тренутно оставила. Устао је потпуно здрав и кренуо са својим исцелитељем у Москву, где је учествовао у сахрани митрополита, прешавши за његовим ковчегом више од десет километара.
6. Оперски певач у Москви Хохлов разболи се од запаљења плућа. Лечили су га чувени московски професори и најзад рекли његовој супрузи: , ;Ми смо учинили све што је у нашој моћи, али ми нисмо богови и дужни смо да вас предупредимо:ваш ће муж умрети и све што можемо учинити то је да му продужимо живот за 3-4 дана".
Кад су се професори разишли, болесник је једва прошапутао: "отац Јован". Из овога су укућани схватили његову жељу да се обрате оцу Јовану за његову молитвену помоћ. Из даљег разговора о томе сазнало се да се отац Јован налази у Москви. Нашли су га на станици и замолили да дође. Он се одазове и дође. Кад је наишао, затекао је другове болесникове из опере како се наглас смеју.
Кад је отац Јован почео да се моли, сасвим друго настројење обузело је присутне; у многих појавиле су се сузе. А отац Јован молио се отприлике овако: "Господе, Ти си рекао да ћеш учинити, ако ма шта заиштемо у име Твоје, и да ће небо и земља проћи, а речи Твоје неће проћи, а да се не испуне. Зато Ти се моЛим, у име самога Сина Твога Господа Исуса Христа, опрости овом слузи своме све грехе његове, хотимичне и нехотичне, и исцели га".
У гласу оца Јована осећала се сила вере и наде у Бога. Пошто се помолио, осенио је болесника крсним знаком и рекао му: "А сад заспи!" и отишао.
После тога болесник је заспао и провео у сну непрекидно 36 сати. За то време професори који су га лечили и обилазили мислили су да је он пао у летаргичан сан. Кад се болесник пробудио и професори га прегледали, констатовали су да је потпуно здрав.
7. Синчић Михаила Алексијева Суворина у Петрограду осети јак бол у грлу. Отац позове чувеног дечјег доктора Русова.Овај дође, прегледа болесника и рекне оцу: "Ваш син оболео је од дифтерије и нема му спаса, јер је грло поцрвенело."
Отац упути телеграм оцу Јовану и замоли га да дође. Отац Јован се одазове, дође и помоли се. После молитве он помилује оолесника и рекне оцу: "Ништа, ништа, не брините, оздравиће".
И стварно, дечак је оздравио. "То је чудо равно васкрсењу мртваца", рекао је отац дечаков.
8. Петогодишња девојчица, сестричина поручника Проњина у Петрограду пригњечила је палац на руци вратима фијакера и сасвим га размрскала. Лекар је препоручио да се палац одсече. Другог лана настало је тровање крви и лекар је рекао да ће се морати одсећи рука до лакта. Девојчица је непрестано плакала од јаких болова. Кад је лекар одвио завој, осетио се тежак задах.
Неочекивано отац Јован дошао је код суседа. Отац девојчице отрчи и замоли га да дође. Иако је био много заузет, због хитног случаја, он се одазове и дође. Одслужио је молебан и рекао да операција није потребна и да ће повреда проћи. По одласку оца Јована, отац детињи настојао је на операцији, али мајка, која је чврсто веровала речима оца Јована, није се саглашавала. Девојчица је заспала и дуго спавала. Сутрадан дошао је лекар и скинуо завој. Отока није било нити се осећао непријатан задах. Само је осушена жилица висила као кончић. Жилицу су одрезали и девојчица је оздравила. Тровање крви је ишчезло и лекар је изјавио да је то чудо.
9. За време гимнастичке вежбе један ученик пажевског корпуса задобио је јак ударац у главу и после тога опасно се разболео. Лечили су га сви могући лекари и професори, али без успеха. Мајци су саопштили да наде на оздрављење нема, и да ће у најбољем случају, ако не умре, остати идиот. Мати тада оде у Кронштат, нађе оца Јована, и он са њом дође болеснику, помоли се и рекне да ће њен син оздравити. И стварно, њему одмах буде боље и он се убрзо потпуно опорави, на опште чуђење свих лекара.
10. Бродски капетан Алексејев налазио се са бродом у пристаништу и спремао за летњу пловидбу. Једног дана он се по завршетку вежби брода на мору спуштао по мостићу у раднички чамац, којим је хтео да се искрца у пристаништу. Том приликом он се оклизне и падне у чамац, али тако несрећно, да мугвоздена шипка са стране чамца, која држи весло, пробије вилицу и помери зубе. Док је чамац дошао до пристаништа, њему сва глава толико отекне, да му оток потпуно затвори оба ока, и он ништа није могао видети нити говорити. Јавили су његовој жени. Кад је она стигла, саветовали су јој да потражи неког лекара. Жена није послушала, него га одмах одвезе у цркву, где је отац Јован завршавао вечерње.
Пострадалог капетана с тешком муком привели су до олтара, где га је отац Јован сусрео са крстом у руци. Болеснику су помогли да клекне на колена. Отац Јован покрио му је главу епитрахиљом и почео дуго да се моли пред светим престолом за оздрављење и спасење пострадалог војника. За време те дуге молитве оток је ишчезао, очи се отвориле и пострадали могао> је јасно да захвали баћушки за његове молитве.
При изласку из олтара пострадали капетан осети како му се повређени зуб клати у вилици. Он се нехотице окрене оцу Јовану и пожали: "А зуб?"
Отац Јован поглади га руком по образу и рекне: "Није то ништа, проћи ће".
По одласку у пензију, капетан Алексејев остао је удов и по благослову оца Јована замонаши се, добије име Михеј и ступи у Духовну академију. По свршетку Академије постављен је за епископа Архангелске епархије. Ово је он сам о себи посведочио.
11. Јединица кћи великог московског фабриканта шећера у својој осамнаестој години оболи од туберкулозе и лекари јој прорекну смрт кроз три дана. Галопирајућа туберкулоза брзо је рушила млади живот. Тада је болесница замолила родитеље да позову оца Јована Кронштатског. Позову га, и он дође. Чим га је видела да улази у њену собу, она се брзо спустила са кревета пред његове ноге и очајнички кроз сузе завапила: "Баћушка, ја хоћу да живим, а доктори су рекли да ћу умрети!"
- "И живећеш, зашто плачеш? Само, исцељење не треба просити од лекара који су те осудили на смрт, него од тога лекара", и том приликом указао на икону Спаситеља Христа, која је висила на зиду.
После тога он је почео да се моли, топло и усрдно, да су се грашке зноја појавиле на његовом лицу и челу. По завршетку молитве, он се окренуо сродницима и рекао: "Ја овде немам више посла".
Мајка, обузета очајањем, пришла му је и крикнула: "Шта, баћушка, она ће да умре!"
- "Ама неће, она је потпуно здрава", одговорио је мирно он.
Девојка се брзо опоравила и потпуно оздравила. Умрла је у 76. години.
12. Моја млађа сестра Марија родила се као богаљ. Једна њена рука и нога биле су згрчене и нису се могле исправити.Никакви лекови и лекари нису могли помоћи. Свима нама наметао се закључак: или смрт, или богаљ кроз цео живот.
Тада је наша породица донела закључак да затражи помоћ од оца Јована. Он је дошао, ушао у гостинску собу и почео да служи молебан. По завршетку молебна ушао је у собу двогодишње сестрице, пришао дечјем креветићу, погладио је руком по глави, насмешио се и изашао, не рекавши ништа, и отишао.
Сутрадан, кад је мати пришла креветићу дечјем, затекла је дете потпуно здраво: рука и нога исправиле су се и покретале, као да никад нису биле укочене. Мајчиној радости није било краја (Сведочанство генерал-мајора Василија Ивановича Игнатијева).
13. Евдокија Николајевна Пастухова, родом из града Орла, много година патила је од јаке главобоље. Лечила се код лекара, али јој ови нису могли помоћи. Стално је са собом носила фенацетин и узимала чим је глава заболи. Једном отац Јован посети њихову кућу, баш у време кад је њу глава болела. Али она, заузета кућевним пословима, није имала кад да мисли на себе.
Тек кад је он полазио из њихове куће, она му спомене о својој болести.
- "А да ли те често боли глава?" запита он.
Она му је објаснила.
Тада он положи своју руку на њену главу, и болови одмах престану, и никад се више нису поновили (То је она сама испричала писцу биографије оца Јована).
14. У граду Архангелску, после молебна у капели светог оца Николаја, жена једног имућног човека остала је да клечи на коленима и почела зубима да гризе икону светог Николаја на сточићу. Почели су да је опомињу и одвраћају, али се она није дала смирити. Најзад, насилно су је одвојили и одвели кући.
Њен муж није жалио средства на лекаре и лекове, али од њих није било никакве помоћи.
Случајно је у Архангелск стигао отац Јован. Муж болеснице замоли га да дође, и он се одазове. Кад је стигао, запитао је мужа: "Умеш ли да се молиш"? и потом га позвао да се заједно помоле. По завршетку молитве, ушао је у собу болеснице, положио руку на њену главу и отишао.
Болесница је заспала, а кад се пробудила, била је потпуно здрава.
15. Нека жена доведе у "Дом трудољубља" у Кронштату синчића, коме су се ноге биле одузеле и он није могао да иде.Обрагила се оцу Јовану за помоћ.
-"По вери твојој нека ти буде", рекао је он, и дечак је оздравио и проходао. Мајка је плакала од радости, водећи свога синчића за руку.
16. Године 1934. кнегиња Јусупова, која је тада живела у Паризу, испричала је свештенику Виктору Иљенку о својој тешкој болести и чудесном исцељењу на молитве оца Јована, а свештеник Иљенко известио је о томе писмом аутора биографије оца Јована И. К. Сурског.
Године 1884. имала сам 23 године, причала је кнегиња. У браку сам била Аругу годину и постала мати вољеног детета. Преда мном је био најсрећнији живот. У то време ја сам чула за оца Јована, да је он чудан молитвеник и да његова молитва исцељује.
Такве приче о њему на мене су веома деловале и ја сам тражила прилику да се сретнем са њим. Мислили смо да га иозовемо да у нашој домаћој цркви одслужи Литургију, али на томе је и остало, пошто сам се ја тешко разболела и три недеље лебдела између живота и смрти.
Моја болест била је веома компликована, са температуром до 42 степена и плавим пегама по телу. Лекари нису могли да одреде која је болест била у питању и назвали су је - тифусом нарочите форме. Касније је констатовано да је посреди било тровање крви у тешкој форми, изазвано превременим порођајем.
Лечио ме је професор Боткин, као рођену кћер, али је био уверен да ми нема спаса. Ја у почетку нисам веровала да је моје стање било безнадежно, али сам са продужењем болести све више долазила до сазнања свога тешког положаја. По читаве дане и ноћи нисам заклапала очи и много сам мислила о смрти. Али жеља за животом била је у мени тако јака, да ја, иако нисам знала откуда би ми дошло спасење, нисам очајавала и надала се да нећу умрети. При крају треће недеље, једне бесане ноћи, лик оца Јована, кога ја никад нисам видела, одједном се појавио у мојој свести и није ме напуштао читаве ноћи. У рано јутро ја своме мужу саопштим жељу да видим оца Јована. Мој муж се одмах опусти спрат ниже до мојих родитеља, да им саопшти моју жељу. Међутим, мој отац га је пресрео речима: "Сву ноћ сам сањао оца Јована и хоћу да га позовем да дође и помоли се с нама".
То јутро примљено је анонимно писмо, у коме се препоручује да се позове отац Јован мојој постељи.
Послали су старог слугу у Кронштат по оца Јована. Он се одазвао и дошао. При улазу срео га је професор Боткин и узбуђено рекао му: "Помозите нам!" То је све у кући зачудило, пошто је он био познат као неверник.
Кад је отац Јован положио своју руку на моју главу, ја сам одмах осетила необично умирење. Потом је он са мојим мужем клекнуо на колена пред иконама и почео да се моли.
Његова молитва била је поражавајућа и тешко је пренети утисак који је она производила. Он је просио од Господа моје исцељење, и не само просио него и захтевао. Молио се тако топАО, да се и мој дух са речима његове молитве узносио Богу. У том тренутку ништа земаљско за мене није постојало.
После молитве, он ми је пришао, проговорио неколико речи и одлазећи рекао: "Она неће умрети!" То је дубоко потресло мога мужа, пошто су сви лекари сматрали да ми нема спаса.
После ове посете у мојој болести није наступила нека особита промена, али сам ја у души била потпуно спокојна. Кроз неколико дана моји се реше да поново позову оца Јована. Он дође и седне на мој кревет и дуго ми је и убедљиво говорио да се ја, без обзира на исход болести, припремим за нов живот причешћивањем Светим Тајнама. Ја сам му рекла да сам намеравала постити пред Ускрс и причестити се. Он је тада још ватреније почео да ме убеђује, да иако је Ускрс близу, не треба одлагати, него да се одмах причестим. Он ће отићи да донесе свето причешће. Ја сам пристала, и он је отишао. До његовог повратка прошло је око два сата, који су ми се учинили читава вечност.
По његовом повратку, ја сам се исповедила и причестила са светим осећањем у души. Мени се тада чинило као да је све земаљско за мене умрло, да ја одлазим у рај; мене је сву испунило осећање дубоког спокојства, мира, радости и уопште свега што душа може да доживи као врхунац среће, али што је тешко и немогуће исказати људским речима.
Тада сам заспала, први пут после тронедељног боловања, и спавала спокојно шест часова. Кад сам се пробудила, осећала сам се потпуно здравом. Температура је спала на 37 степени. Професор Боткин, видевши такву поражавајућу промену, дуго је ћутао гледајући ме. А онда две сузе скотрљале су се низ његове образе. "То није наше дело", рекао је он.
Кроз недељу дана ја сам устала из постеље.
Одонда је прошло равно пола века, али све што сам онда преживела тако је свеже у моме сећању, као и првог дана, и кроз сав мој живот оставило је дубок траг у мојој души.
17. У Варшави (која је онда била у Руској држави) живела је кћи свештеника Марија Матвејевна Дубровска. Њен вид почео је да слаби. Извршена је операција, која јој је спасла само лево око. Десно се око све више замрачивало и најзад ни на њега ништа није видела. Ишла је лекарима у Кијев и Витебск, али јој они нису могли помоћи; напротив, рекли су јој да ће потпуно ослепети.
У таквом безнадежном стању, она једне ноћи у сну види како у њеној соби на зиду виси икона Ожалошћене Мајке Божје, а у собу улази свештеник, у коме је она одмах препознала оца Јована Кронштантског. Он скиде са зида икону Божје Матере, благосиља њом болесницу и говори јој да пође у Петроград и тамо набави овакву икону. "Искрена молитва Господу спашће те и Господ ће те исцелити" рекао јој је отац Јован.
Овај сан на њу је снажно деловао, и она је одмах отишла у Петроград и Кронштат, где се јавила оцу Јовану.
Он се помолио, дао јој да целива часни крст, благословио је иконом Ожалошћене Мајке Божје, умио њене очи светом водицом, и у том часу догодило се велико чудо Божје: болесница је одмах прогледала, магла је спала са њених очију и она је јасно видела сва лица и предмете око себе. После тога она је јасно видела и могла да чита и ради.
18. Године 1900. пуковник артиљеријски А. Д. Головачев, са службом у Петрограду, оболи од најјачег реуматизма целог тела и лежао је као проштац. Сав труд лекара да га спасу остао је узалудан.
Тада се обрате оцу Јовану и замоле га да дође и помоли се за болесника. Чим се раширио глас о доласку оца Јована, маса света искупила се пред улазом у кућу, и кад је он стигао, ушла је са њим у стан болесног пуковника.
Отац Јован, мада у годинама, али веома бодар и живахан, скине бунду, окрене се икони и почне да се моли. Његова молитва производила је потресан утисак. "Ти ћеш дати Господе", понављао је он са таквом сигурном вером, да су сви осећали да ће његова молитва бити услишена.
После молебна, отац Јован осветио је воду, дао болеснику да пије од ње и благословио га.
Од тога дана болесник се почне опорављати и потпуно оздрави, тако да никад више није патио од реуматизма. Продужио је војну службу и дотерао до чина генерал-лајтнанта. Умро је од запаљења плућа 1932. године у 73. години живота.
19. Седмогодишњи синчић Александра Петровича Мишнина у граду Царицину од рођења је храмао на леву ногу. Родитељи су га водили На лековити морски песак у Саки, али ништа није помогло. Августа 1901. године у град је на пролазу свратио отац Јован Кронштатски и у месној цркви служио свету Литургију.
При изласку из цркве њега пресретне мајка са хромим синчићем, држећи овога за руку. Отац Јован заустави се, положи руку на главу дечака и запита мајку шта му је. Кад му је мајка рекла, он руком поглади дечака по глави, подигне очи к небу и гласно изговори: "Господе свемилостиви, благослови оболелог Александра!" прекрсти га, да му да целива свој напрсни крст, положи крст на главу дечака и рекне матери: "Молите се, и Господ ће помоћи по вашим молитвама".
Трећег дана, на опште чуђење свих, дечак је престао да храмље и више га нога никад није заболела (Ово је посведочио очевидац, коњички капетан, који је пре 1941. године живе у Београду).
20. Године 1903. живео је у манастиру Софоњевска пустиња, у Курској губернији, један сиромашак паралитичар, који није могао да иде него је пузио. Отац Јован дође у манастир ради освећења звона, изливеног у његову част и са његовим ликом. Том приликом он исцели овог паралитичара, који је после тако ишао, као да никад није боловао (Сведочанство јеромонаха Никандра, који је пре 1941. године живео у манастиру Ковиљу, у Бачкој).
Уколико се глас о оцу Јовану, као великом Божјем угоднику и чудотворцу, све више ширио, утолико су му са свих страна простране Русије, и иностранства, све више обраћали молбама за благослов и исцељење од болести, у већини случајева таквих где лекари и медицина нису могли помоћи. Ко није могао до дође к њему, или да га позове себи, обраћао му се писмом, или телеграмом - у хитним случајевима. А његова молитва исцељивала је и на даљини, као да је присутан. Од мноштва таквих исцељења навешћемо неколико.
1. Године 1885. служио је у катедралном храму у Иркуцку свештеник Николај Попов - Кокоулин. Његов четворомесечни синчић - првенац смртно се разболи и лекари престану да га лече, сматрајући да је његово стање безнадежно и лечење бесциљно. Отац детињи напише оцу Јовану писмо и замоли да се помоли за исцељење детета. После неколико дана дете потпуно оздрави.
2. Године 1887. у Петрограду се разболи жена глумца М.Н. Правдина. Болест је била тешка и претила је смрт. Оцу Јовану упуте телеграм за помоћ. Од њега стигне одговор: "Јучесам се помолио за вас".
И заиста, од часа кад се он помолио, болесници је било боље и она је убрзо оздравила. Тим поводом отац глумчев, по народности Немац, рекао је: "Најбољи доктор у Русији је отац Јован Кронштатски: помаже, а паре не узима".
3. Године 1887-1888. оболи у Ставропољу Дарија Ивановна Ткачева од запаљења плућа и трбушног тифуса. Она је родила осамнаесторо деце, од којих је десеторо било живо. Кад се разболела имала је 40 година. Лекари констатују да је њено стање безнадежно и одбију да је лече.
Њен муж пошље телеграм оцу Јовану за молитвену помоћ. Он одговори: "Молићу се у том и том часу, молите се и ви!"
По пријему телеграма, муж запали кандило и свеће, и са децом клекне на колена и почне читати молитве из молитвеника.
Она оздрави и доживи 86 година.
4. Жена капетана Перекрестова, који ни у шта није веровао, после порођаја оболи од грознице. Доктор изјави да јојможе помоћи само чудо. Мајка посаветује капетана да пошаље телеграм оцу Јовану у Кронштат. Он се на мајку жестоко наљути и избрецне: "Шта се млатите са којекаквим глупостима, зар се може спасти човек који умире?"
Он је много волео своју жену и позове професора Случевског. Овај прегледа болесницу и рекне: "Ми смо немоћни да помогнемо. Овде земаљски лекари ништа не могу да учине, овде само небески лекар може да спасе".
Кад је лекар отишао, Перекрестов је узвикнуо: "Боже мој, шта да се чини!"
Мајка му одговори: "Ето, сам си рекао: "Боже мој!" Пошљи телеграм оцу Јовану".
Он је мало постојао ћутећи, а потом журно изашао. Отишао је на пошту и предао телеграм.
Сутрадан дође лекар и запита: "Је ли жива?"
Мати одговори: "Жива и нормално дише".
Лекар је прегледао болесницу и рекао: "Ја сам задивљен - она је спасена!" Отрчали су по професора Случевског. Он је дошао, прегледао болесницу и рекао исто.
Тада је од оца Јована стигао телеграфски одговор: "Молим се, молите се и ви".
Болесница се сасвим опоравила, а њен муж постао је верујући и врло побожан човек. Није пропуштао ниједно бденије ни Литургију. После тога заједно са женом ишао је у Кронштат, да захвали оцу Јовану.
5. Године 1889. у познатој породици у Москви оболе два детета од дифтерије. Одмах су предузете лекарске мере да се болест спречи, али се она упркос томе прошири и појача. Лекари предложе операцију грла. Родитељи деце, пошто су изгубили наду у помоћ лекара, пошаљу телеграм оцу Јовану у Кронштат и замоле његову молитвену помоћ. Примивши телеграм изјутра, пре Литургије, он се на Литургији помоли за болесну децу. То је било око 9 часова изјутра. А од овог часа стање здравља код оба детета крене на боље.
Кад су се лекари у два сата после подне окупили ради вршења операције, констатовали су да се стање толико поправило, да је операција излишна.
Кроз три-четири дана деца су потпуно оздравила.
6. Године 1889. у граду Тули живео је Николај Иванович Краснов. Он је држао стовариште пива. Добивао га је у бурадима, па га је преливао у флаше. Пиво се налазило на деду у подруму. Разливајући пиво у флаше, он се једног летњег дана прехлади. Како је био веома снажан и крепког здравља, он нато није обратио пажњу, мислећи да то није ништа и да ће проћи. Али се преварио. У почетку добије запаљење плућа, које пређе у галопирајућу*туберкулозу.
Као богат човек није жалио средства. за набавку лекова, али ништа није помогло, иако су га лечили најбољи лекари. Он је сагоревао на очиглед свих њих. Тако је прошло неколико месеци. Жена није знала шта да чини, већ је почела да га припрема за смрт.
Али у то време неко посаветује жену да се молбом обрати оцу Јовану за помоћ. Она то учини. И догоди се чудо.
Од часа кад је отац Јован примио писмо и помолио се, болеснику је било боље и за кратко време потпуно је оздравио.
7. Протопрезвитер руске цркве у Женеви Сергије Орлову своме писму И. К. Сурском, аутору биографије оца Јована, од12. октобра 1932. године, описао је чудесно исцељење своје старије сестре, умно поремећене, молитвама оца Јована.
Сестра је била удата за свештеника, који је служио на парохији у Зарајском срезу, Рјазанске губерније. Она изненада оболи од мирног лудила. Лекари нађу да је болест неизлечива. По њиховом савету њу сместе у дом таквих болесника. Наш отац, свештеник, обрати се писмом оцу Јовану и замоли његову молитвену помоћ. Отац Јован одговори љубазним писмом, у коме је рекао: "СаД ћу принети Богу топлу молитву за исцељење болеснице и верујем у милост Божју"
Уочи пријема овог писма код наших родитеља био је зет, муж болеснице, при повратку од ње, и испричао како лекари њено стање сматрају безнадежним.
Другог дана је сам, као свештеник, дошао родитељима и затекао оца потпуно спокојног, увереног у испуњење речи оца Јована и "јављање милости Божје".
Следећег дана отац прими писмо од главног лекара из дома умоболних, у коме га позива да одмах дође, не рекавши због чега. Мој отац одмах крене са радосним предосећањем чуда. И стварно, другог дана он се врати кући са болесницом потпуно здравом.
Лекар који га је позвао рекао му је: "Ваша кћи од тога и тога дана тврди да је она свесно сазнала о исцељењу од своје болести и да је потпуно здрава, па моли да се врати у своју породицу. Она се понаша потпуно мирно и разумно. Али ја се бојим да је отпустим у породицу - да није то код ње лукаво претварање - али тешко ми је да је оставим у овим околностима. Да ли ви можете да је узмете код себе и десетак дана пажљиво бдите над њом, пре него што је отпустите у породицу?"
Уверен у свршено чудо, отац је довео болесницу и испричао шта му је рекао доктор. Ми деца неколико дана и ноћи бдели смо над њом. Она је то примећивала и због тога била жалосна. После три-четири дана отац је са породицом одслужио захвални молебан Богу и отпустио бившу болесницу њеној кући. Она више никад није оболела. Жива је и данас у Зарајску, у Русији, и прославља Господа и чудотворца оца Јована - завршава прота Орлов своје писмо.
8. Године 1894. генерал-лајтнат И. К. фон Бурзи, командант Бобрујске тврћаве, доживи трећи нервни удар и тешко оболи. Лекари су предупређивали породицу да ће трећи удар, ако наиђе, бити смртоносан. Прегледавши болесника, они изјаве да је стање његово безнадежно.
Његова мала кћи, која је у породици слушала разговоре о исцељењима болесника молитвама оца Јована, без знања старијих, шетајући по граду са гувернантом, замоли ову да је сачека пред поштом. Она уђе унутра и новцем од свога џепарца плати телеграм оцу Јовану. У телеграму је написала: "Помолите се за татицу. Ана командантова". Тако су је у граду сви звали.
Генерал је дотле 11 дана и ноћи био без свести. После послатог телеграма дошао је к свести и убрзо потпуно оздравио (Ово је аутору биографије оца Јована саопштила сама Ана, која је пре 1941. године живела у Панчеву, код Београда).
9. Екатерина Антонова имала је од детињства срчану мануи често боловала. Године 1894-1895., кад јој је било 30 година, она се тешко разболи и месецима је лежала у постељи, одржавајући се вештачки у животу помоћу кисеоника.
Њен муж Николај био је побожан човек. Он је више пута позивао свештеника ради исповести и причешћа болеснице, и то ју је подржавало.
Лекари су признали да је њено стање безнадежно и отказали даље лечење. После тога позову професора Доброклонског. Кад је он видео у каквом се стању болесница налази, он се наљути што су га звали, рекавши да је њој потребан свештеник а не лекар, јер су њени часови избројани.
Тада се муж реши да пошаље телеграм оцу Јовану.
Убрзо по одашиљању телеграма, болесница се повратила, осетила се боље и потпуно оздравила. После тога поживела је више од 20 година и имала још троје здраве деце.
10. Мој деда по мајци служио је у Петроградској духовној конзисторији и у нашу кућу и канцеларију навраћао је отац Јован по службеним пословима. Наша породица пратила је са побожном пажњом његов необичан живот још од првих година његовог свештеничког службовања.
Ја сам се родила у исти дан и месец кад и отац Јован 19. октобра 1876. године. У младим годинама много сам се интересовала и читала књиге философског и рационалистичког правца и много размишљала о питањима живота и смрти. У глави ми се мутило и врзмале мрачне и будаласте мисли. Једном, под утицајем тих рђавих књига, у мени се јави мисао о самоубиству. У мојим рукама нашао се пиштољ малог калибра. Ја прислоним цев на чело и окинем. Изгубила сам свест и као да сам се свалила у бездан, у коме сам остала пуне три недеље. Док сам телом лежала непомично на самртном одру, мој дух блудио је по хаосу неких разнобојних малих светова. Лекари су покушали све што је било у њиховој моћи да ме поврате у живот, али без успеха. Моји родитељи у своме очајању пошљу телеграм оцу Јовану у Кронштат да се помоли за мене. Од њега стигне одговор: "Молим се, остаће жива!"
Тога дана ја сам дошла к себи и прогледала. Дуго сам се опорављала, док нисам потпуно оздравила. Тада сам код своје матере приметила велику промену. Она је сасвим изменила начин живота, почела је да пости средом и петком и није пропуштала ниједну црквену службу. Често је постила и примала причешће из руку оца Јована. Такав живот моје мајке снажно је деловао и на мене, и ја сам се потпуно изменила и решила да свој живот посветим Богу. У својој 24. години ја сам се одлучила да се замонашим. Ту моју одлуку благословио је отац Јован (Исповест монахиње Марије Родевич, која је пре 1941. године живела у манастиру Свете Богородице, Црквенице, Печењевце, код Лесковца, у Србији).
11. Године 1899. моја деветогодишња кћи Пелагија оболи од дифтерије. Лекар се дуго трудио да спасе дете од смрти, али су сви његови напори били узалудни. Одлазећи једног дана, он ми је рекао: "Ваша кћи тешко ће преболети ову болест, будите готови на све".
Изгубивши наду у помоћ лекара, ја пожурим на пошту и предам телеграм оцу Јовану, просећи његове молитве за исцељење болеснице.
Кад је сутрадан дошао лекар и прегледао грло болеснице, рекао је радосно: "Драги баћушка и матушка, ваша кћи је потпуно исцељена, али ја сам свестан да ее то није догодило мојом медицинском помоћу, него је она чудесно спасена од смрти. Реците отворено шта сте чинили?"
Ја одговорим да сам телеграмом просио молитве оца Јована Кронштатског.
- "Да, он је велики угодник пред Богом", рекао је лекар (Писмо протојереја Филипа Лузгина аутору биографије оца Јована, од 22. априла 1939).
Поред православних, оцу Јовану су се обраћали за помоћ и иноверни. Он је и њима излазио у сусрет.
Навешћемо неколико случајева исцељења иноверних.
1. Године 1890. живели смо у Шуваловском парку, неколико километара од Петрограда на железничкој прузи за Финску. Мени је у то време било 6 година. Маја месеца враћао сам се возом из града и том приликом кроз прозор вагона упадне ми у десно око варница из локомотиве, после чега настане ужасно запалење. Лекари професори трудили су се марљиво да ми спасу вид, али узалуд. Наступило је потпуно слепило. Сећам се и сад како су ме мучили снажним лампама - пројекторима, којима су испитивали унутрашњост ока. Због међусобне везе нерава, ја изгубим и лево око. Лекари се реше да изврше операцију и одвоје неповређено лево око од деснога и тако спасу вид на ово око. Са завојем на очима возили су ме на колима.
Изјутра, пре доручка, отац ме је обично извозио до малог језера под брдашцем званим "Парнас". Ту, у густој сенци, скидао ми је завој са очију, и ја сам тада видео само мутну зелену светлост.
Једне недеље, уочи операције, отац ме је, по обичају, око 10 часова извезао тамо. После бављења око пола часа, кренули смо натраг нашој вили. Нама је у сусрет ишла гомила људи око 15-20 са свештеником у средини. Видећи ме са завојем преко очију, свештеник се одвојио од гомиле и пришао нам. Отац мој, лутеран, није знао да је то био отац Јован Кронштатски.
- "Какав је то болесник?" запитао је он.
- Болесник, баћушка. Догодила се велика несрећа, дечак је ослепео, упала му варница од угља у око, одговорио је отац.
- "Ништа то није, оздравиће!" рекао је свештеник и брзим покретом скинуо ми завој са очију.
Ја сам пред собом спазио омањег мршавог свештеника како одлази са гомилом људи. Вид је мој био савршено јасан и такав је остао кроз сав мој живот.
Кад смо се вратили кући, отац је узбуђено испричао мојој мајци шта се догодило. Одједном, ја сам бацио поглед кроз прозор и у врту суседне виле Попова спазио гомилу народа и пред њом свештеника.
- Мама, то је тај баћушка! узвикнуо сам ја.
- "Па то је отац Јован Кронштатски", одговорила је она, која је била православна и врло побожна.
Моје сведочанство важно је зато, што су сви сродници очеви били лутеранске вере.
После мога исцељења вера у оца Јована Кронштатског била је безгранична. Мој отац оставио је завештање да се сахрани по православном обреду (Сведочанство А. Шнеура, генералштабног пуковника, писмо од 21. фебруара 1937. године из Туниса).
2. Школска омладина у Кронштату била је добро обавештена о подвижничком служењу оца Јована. Његове вечерње службе у Андрејевском храму привлачиле су васпитанике Морнаричког инжењерског училишта. По завршетку овога, ја сам примљен у други флотски екипаж.
Соба у којој сам живео прозорима својим гледала је на улицу, у којој се налазио "Дом трудољубља" (подигнут на иницијативу оца Јована) са пространом домаћом црквом.
Једног јутра пробудила ме је ларма народа, који је био закрчио сву улицу испред "Дома трудољубља". С великим напором једва сам успео да уђем у цркву, кад је отац Јован са амвона позвао народ да се заједно са њим помоли за несрећног слепца, који је смирено стајао пред царским вратима.
- "Ово је слеп лутеран, брат наш у Христу, помолите се сви заједно за њега!" позвао је баћушка.
Почеле су молитве тако гласне, да се ништа није могло разабрати.
Усред те галаме чу се узвик: "Прогледао! . .. Прогледао!" У том часу река масе захватила ме је и понела ка излазу на улицу, где сам тек могао да дођем к себи од радости, која је све присутне била захватила и ошамутила. (Успомена генерала А. Ељшина, бившег команданта XX армијског корпуса у I светском рату, град Сиетл, држава Вашингтон, Сједињене Америчке Државе).
3. У Петрограду је живела јеврејска породица, чија је четрнаестогодишња кћи била тешко оболела. Лекари су је лечили и дигли руке од ње. Њене другарице из гимназије препоруче њеним родитељима да позову оца Јована. Јевреји нису смели да се на то усуде, али на наваљивање Руса пошаљу телеграм. Отац Јован одговори: "Доћи ћу".
Пред долазак оца Јована бабе и тетке сакрију се, а пред њега изађу само родитељи и брат.
Отац Јован запита да ли је то сва породица?
Њему одговоре да их има још, али не смеју да изађу, пошто су јеврејске вере.
- "Један је Бог за све, и уколико се више њих буде молило за болесницу, утолико ће бити боље", рекао је он.
После ових његових речи дошли су сви.
Отац Јован се молио, положивши своје руке на болесницу.
После ове посете, отац Јован је још двапут посетио ову болесницу, која се опоравила и потпуно оздравила.
Сва породица примила је православну веру и поштовала оца Јована као светитеља (Сведочанство њене другарице из гимназије, која се удала за њеног брата и до 1941. године живела у Београду).
4. Пред своју смрт у Ливадији цар Александар III позвао је био оца Јована к себи и овај је остао поред цара све до његове смрти (После цареве смрти, отац Јован је изјавио: "Ја сам мртве васкрсавао али цара нисам могао да испросим од Господа. Нека на свима буде Његова света воља!").
Поред цара, као ађутант, налазио се генерал Абацијев. Једна дама замоли генерала да јој омогући виђење са оцем Јованом. Ради тога генерал порани у 5 часова и пође до оца Јована, који је становао у једној мањој кући у врту. На малој капији, кроз коју се улазило у врт, већ се била скупила гомила света, У којој је било и Татара, које полиција није пуштала унутра.
На степеницама пред капијом плакала је једна Татарка. Полиција није разумевала шта је она говорила, али је генерал разумео, јер је био родом са Кавказа. Он је од Татарке чуо да је довезла болесног мужа, који лежи у колима на путу. Молила је генерала да је пусти мули (на татарском: свештенику) Јовану.
Генерал је затекао оца Јована на јутарњој молитви и пренео му молбу Татарке. Отац Јован нареди да му доведу Татарку.
Преко генерала отац Јован запита Татарку да ли она верује у Бога? Кад је од ње добио потврдан одговор, рекао је: "Молићемо се заједно, ти се моли по своме, а ја ћу се молити по своме".
По завршетку молитве, благословио је Татарку, прекрстио је и отпустио. Са Татарком изашао је и генерал Абацијев. На запрепашћење женино и његово, болесни муж Татарке ишао им је у сусрет потпуно здрав.
5. У Харкову је живео адвокат, Јеврејин по народности, Михаил Владимирович Михаиловски, чија је осмогодишња кћер оболела од шарлаха. Лечили су је најбољи лекари, али је све било узалуд. Једног дана лекари изјаве да је стање болеснице безнадежно и да се треба припремити за најгоре.
Очајању родитеља није било краја. У таквом душевном стању отац чује да је у Харков допутовао свештеник Јован Кронштатски, о чијим је чудесима раније слушао. Он брзо изађе из куће, узме кола и пође ка улици која од железничке станице води према саборном храму. На углу универзитетске улице ок спази гомилу света, која се тискала око оца Јована. Он сиђе с кола, пробије се кроз гомилу и падне пред ноге оца Јована, говорећи кроз сузе: "Свети оче, ја сам, Јеврејин, али те молим - помози ми!"
Отац Јован заустави се и запита шта моли.
- "Моја јединица кћи умире. Помоли се Богу и спаси је!"
Отац Јован положи своју руку на његову главу, подигне очи к небу и почне да се моли. Кроз минут рекне му: "Устани и иди с миром кући својој!"
Кад је Михаиловски с колима прилазио кући, на балкону га је чекала радосна. жена и довикнула му да је њихова кћи жива и здрава. Ушавши у кућу, он је затекао болесницу како разговара са лекарима, који су јој пре један сат прорицали смрт, а сад не разумеју шта се десило.
Девојка је после тога примила православље. Хтели су и родитељи, али се томе успротивио дед те девојке, Јеврејин, петроградски адвокат (Сведочанство доктора медицине Петра Захаревича Дулина, Београд, Таковска, 13).
6. Становник француског града Хавра, Кире, сишао је сума. Жена га смести у дом умоболних у Паризу. Никакво лечење није помогло и лекари су саветовали жени да га узме из болнице. Његова супруга прочита у француским новинама о оцу Јовану Кронштатском и у своме очајању напише му писмо на које ускоро добије одговор. У њему отац Јован обавештава молиљу да је испунио њену молбу, помолио се за оздрављење њеног мужа, и шаље му своје писмо са фотографијом, а њој шаље свој благослов, призива на њу милост Божју и препоручује да се моли и узда у милост пресвете Богородице.
Убрзо после овог одговора стање здравља оболелог поправило се и лекари га отпусте из болнице као потпуно здравог. По изласку из болнице он је продужио своје раније занимање.
7. Неколико студената световних наука реше се да оду у Кронштат и сами се својим очима увере у оно што се прича о оцу Јовану и чудесима која он чини. Они су код оца Јована провели два дана и оно што су тада доживели описали су у књизи: "Два дана у Кронштату код оца Јована Кронштатског".
Они су присуствовали богослужењу оца Јована у Андрејевском храму и били очевици бројних исцељења. Једно од таквих је исцељење жене једног Татарина.
Оцу Јовану пришао је Татарин и рекао: "Жена моја тешко болује и нико јој не може помоћи. Ја сам чуо да је твој Бог већи од Алаха - помоли се да она оздрави".
- "Клекни са мном, па ћемо се заједно молити! Понављај за мном речи молитве!" рекао му је отац Јован.
Клечећи на коленима он и Татарин заједно изговарају речи молитве. Дуго су се молили. Најзад, баћушка је устао и отпустио Татарина.
Није прошао ни један сат, а Татарин се вратио и узбуђен пао на колена пред баћушком и радосно кликнуо: "Жена моја је оздравила! Ја и сав мој дом примамо православље!"
Оно што је ова група студената видела у Кронштату деловало је на њихову душе тако дубоко, да су сви, сем једнога, за свој животни пут изабрали свештенички позив.
Ових исцељења било је много. Много би нам простора заузело да их сва наводимо.
Особито су потресна била исцељења бесомучних особа. Од многобројних примера навешћемо неколико.
1. Сродница моје жене у Петрограду оболи од потпуног душевног растројства, које се нарочито испољавало у нетрпељивости према свему светоме; болесница је мрзела цркву, свето причешће и молитву. Болест се толико компликовала, да је болесница легла у постељу, а њени укућани морали су стално да бде над њом, да не би у наступу лудила подигла руку на себе. Крст, који је о врату носила, више пута је збацивала са себе, па су јој га морали скинути, јер је постојала опасност да се њиме задави.
Тетка моје жене, знајући за њен негативан став према позиву и доласку оца Јована, без њеног знања обрати се оцу Јовану са молбом да посети болесницу и помоли се за њено оздрављење.
На опште чуђење свих у кући, болесница је у дан и час доласка оца Јована дошла у стање особитог узбуђења, потпуно јасно и одређено на даљини осетила његов долазак и говорила: "Ено га спрема се облачи се, иде". А после неког времена почела да се дере на сав глас: "Не треба, не треба!"
У том тренутку заиста је наишао отац Јован, брзо скинуо бунду, упутио се болесници, положио руку на њену главу и снажним гласом рекао: "Именом Божјим заповедам ти раба Божја Марија, ућути!"
Болесница је одмах ућутала, умирила се и на заповест оца Јована обукла се и села у наслоњачу.
Отац Јован одслужио је молебан. Болесница је први пут после болести почела да се моли. После молитве отац Јован причести је светим Христовим Тајнама. Болесница је била исцељена, што је потврдио и отац Јован речима: "Ето, раба Божја Марија, сад си по милости Божјој спасена".
Овај потресни случај тако је снажно деловао на присутне, да су многи плакали (Сведочанство гардијског пуковника Евгенија Михаиловича Жилкина, Панчево, код Београда).
2. Године 1882., кад ми је било 10 година, био сам једне недеље на Литургији у Андрејевском храму у Кронштату. После Литургије, док се још присутни нису били разишли, увели су полуделог снажног сељака, кога је обуздавала десетина таквих снажних људи. Привели су га до леве певнице и држали за руке. Лице полуделог било је обливено знојем, а око уста густа бела пена. Ја приђем ближе, да бих видео исцељење. Ускоро из олтара изађе отац Јован и заповеди да болесника приведу ближе њему. Из грла болесника чули су се јасни звуци, као кукурикање петла, и он се силно напрезао да се отме од својих чувара. Отац Јован узео је епитрахиљ и, држећи га над главом болесника, почео да чита молитве. Болесник је пао на колена и почео да се смирава и потпуно се умирио. Кад га је отац Јован осенио знаком крста, он је устао, сав окупан у зноју, и почео сам полако да се удаљава. За њим су пошли сељаци који су га довели.
На све присутне ово исцељење произвело је снажан утисак (Сведочанство Евстафија Андрејевича Ковеског, пуковника Саспијског пука).
3. За време путовања оца Јована 1890. године из Архангелска у Москву на једној станици привели су му жену, 35-40 година старости, коју су с муком држала два снажна човека. Жена је била згрчена и са исколаченим очима. Црте њеног лица одражавале су њено страшно душевно стање. Уз помоћ још два снажна човека привели су је оцу Јовану. Тада је она почела да лаје, као пас, тако брзо и продорно, да је уши парала. Отац Јован положи своју леву руку на њену главу, а десном је стаде осењавати крсним знаком и полако и разговетно поче да чита молитву: "Да васкрсне Бог и распрште се непријатељи Његови и да побегну од лица Његова који Га мрзе".
Али лајање несрећне жене није престајало, него се још појачавало, а са тим се појачавао и звонки глас оца Јована.
Ми смо стајали, што би рекли, ни живи ни мртви. Наступио је страшан тренутак, коса на глави почела да се диже.
Лице оца Јована одавало је огромни духовни напор, чело његово било је обливено знојем. Осећало се да се у том тренутку води веома тешка невидљива борба две супротне силе - борба добра са злом. Али, слава Богу, лајање болеснице постепено се стишавало и, најзад, престало. Она је дубоко уздахнула, као да се нешто ишчупало из њених уста и у магновењу се иснравила. Лице њено за трен ока се изменило, просветило, и она се са радосним плачем бацила пред ноге свога исцелитеља, крстепи се и захваљујући Богу.
То се догодило на очиглед свих нас сапутника (Успомене В. И. Попова).
4. Једног дана за време свете Литургије у Андрејевском храму у Кронштату осам људи привели су бесног човека, који је био тако снажан да је кидао везе и ланце у које су га спутавали. Отац Јован у одеждама упутио се право болеснику. Овај се отео од оних који су га држали и полетео ка оцу Јовану. Изгледало је да ће га убити. Али отац Јован спокојно је положио руке на његову главу и почео да се моли. Болесник се умирио. Нечиста сила оставила га је и отац Јован причестио га. Био је потпуно исцељен (Сведочанство епископа богучарског Серафима).
5. Једног дана привели су оцу Јовану бесомучну жену, која га је страшно вређала, не подносећи његово присуство. Њу је држало неколико људи. Отац Јован клекнуо је пред светим иконама и погрузио се у молитву.
Болесница је сипала страшне хуле, проклињала га и исмевала, и њега и Бога, али мало по мало утишала се и изгубила свест. Кад је отац Јован устао са молитве, све лице његово и глава били су обливени знојем, као да је поливен водом. Пришао је болесници и благословио је. Она је тада отворила очи, расплакала се и пала пред ноге баћушке. Била је веома изнурена, али потпуно здрава.
На све присутне ово исцељење деловало је веома потресно (Писмо Степана Павловича Бурачка, капетана I класе, Панчево, код Београда).
6. Била сам очевидац кад су три снажна човека, обливени знојем, привели оцу Јовану у храм бесомучну жену. Отац Јован изашао је из олтара у средњи део храма, а они су му је привели. Она је почела да пљује на њега и на крст. Тада је баћушка рекао: "Помолите се, браћо, за њу!" и сам је пао на колена и почео да се моли. Тада се из њених уста отео крик: "Нећу да изађем!" А баћушка му је одговорио: "Изаћи ћеш!" после тога она се утишала, почела да плаче и целива крст и руку баћушке. Сутрадан се причестила и отишла потпуно здрава.
Оваквих исцељења било је много На молитве оца Јована (Сведочанство госпође Никитин, Копривница, Југославија).
7. У цркву је улетела бесомучна жена и почела да виче и лудује. Отац Јован приђе јој, али се она баци на њега, савије га до земље и повуче неколико корака. Отац Јован био је веома блед у лицу, али је није пуштао из руку. Страшним гласом из баса она је довикивала: , Ја сам стар ... она је смртни грех учинила, нећу да изађем!" Али, напослетку, почела се смиривати и опет из баса запитала: "Куда да идем?" А баћушка, са победничким осмехом, одговорио му је тихо: "У бездан!" Тиме се исцељење завршило (Сведочанство напред споменуте монахиње Марије Родевич из манастира Свете Богородице, код Лесковца).
8. Једном су оцу Јовану привели жену, демоном поседнуту, која се при ходу служила и ногама и рукама, као животиња. Отац Јован кропио ју је светом водом и заповедио демону да изаће, али је болесница дуго одговарала: "Нећу да изађем!"
- "Хоћеш, хоћеш, изаћи ћеш!" упорно је заповедао отац Јован и принео јој крст да целива.
Болесница се одједном умирила, као да је заспала, потом се тргла, Дошла к себи и почела да захваљује Богу за исцељење.
Поред безбројних исцељења присутних и одсутних болесника, отац Јован се јављао и на даљини, у сну и на јави, и исцељивао оне који су тражили његову помоћ. Од више таквих случајева навешћемо само четири.
1. Године 1902. срела сам се у возу са интелигентном Јеврејком, која је путовала из Харкова у Кронштат. На моје питање о разлогу тако далеког путовања, она ми је испричала следеће:
"Идем да захвалим оцу Јовану Кронштатском за исцељење моје кћери, која је била на самрти. Професори су јој прорекли смрт и одбили да лече. Тада милосрдна сестра, видећи мој неописиви ужас, предложи да пошаљем телеграм оцу Јовану Кронштатском, он ће помоћи. Телеграм је одмах био послат. После неколико часова истог дана ја улазим у собу болеснице у нашој кући и на своје велико чуђење спазим поред постеље своје кћери православног свештеника, стоји и моли се. Ја сам збуњена стала, као укопана. По завршетку молитве, свештеник се окренуо, и не погледавши ме упутио се вратима. По изгледу личио је на оца Јована, чију сам слику видела код милосрдне сестре.
Ја сам с поштовањем пошла за њим да га испратим. Али кад сам изашла у предсобље, тамо није било никог, па ни у дворишту. Ја сам запитала послугу кога су пустили унутра, или из куће напоље, али сам добила одговор да нико у кућу није ушаа нити из ње изашао.
А кћи моја почела се брзо опорављати и убрзо, на чуђење лекара и свих укућана, сасвим оздравила.
Ја сам Јеврејка, али идем у Кронштат, да одслужим захвални молебан, захвалим баћушки Јовану и приложим своју жртву за његове добротворне потребе" (Саопштила лутеранка, удова православног инжењера из Полтаве).
2. Сеоски црквени тутор Павел Семјонович Воронов боловао је од рака на желуцу. Изгубивши наду у помоћ лекара, он се почетком фебруара 1895. године обрати оцу Јовану да се помоли за његово оздрављење.
Другог дана увече, кад је остао сам у соби, појави се пред њим непознати му свештеник, свела и блага лица, гологлав, у горњој свештеничкој хаљини са широким рукавима и блиставим крстом на грудима, стане код врата и са очигледним саосећањем упре поглед у тешког болесника. Појава је била тако стварна, да се болесник, малаксао од тешких страдања, обратио молбом непознатом му свештенику да својом молитвом прекрати његове патње.
Само што је болесник изрекао своју молбу, визија је ишчезла, а он се одмах боље осетио и брзо опоравио.
После Ускрса, половином априла, он се упути у Кронштат, да лично захвали оцу Јовану на исцељењу од тешке болести.
По доласку у Кронштат, он одседне у "Дому трудољубља" и позове к себи оца Јована. Кад је отац Јован ушао у собу, бивши болесник одмах је у њему препознао оног благодатног свештеника, који му се јавио и исцелио га.
После овога Воронов је поживео још 14 година и мирно се упокојио 27. јануара 1909. године.
3. У граду Вознесенску, Херсонска губернија, у немачкој породици Мајш, лутеранске вероисповести, девојчица од 8 година оболи од дифтерије. Њено стање било је веома тешко.Лекари ништа нису могли помоћи. Родитељи су били очајни.Неко од православних посаветује им да се телеграмом обрате оцу Јовану Кронштатском. Увече му пошљу телеграм, а сутрадан добију од њега одговор да ће учинити што може.
Девојчица, пошто се пробудила, испричала је родитељима да је код ње долазио свештеник, кога она дотле није видела, и опише његову спољашност.
А још пре тога познаници су донели њеним родитељима фотографију оца Јована. Кад су девојчици показали ову фотографију, она је узвикнула: "Баш тај свештеник био је код мене, пришао моме кревету и рекао: "Оздравићеш!"
И девојчица је стварно брзо оздравила.
О овом случају сазнали су сви у граду (Сведочанство Ивановне Дубељштајн, жене пуковника, Београд, улица Светог Саве, 30).
4. Свастика мога брата Јелисавета Георгијевна учила је у Харкову. У вишим разредима она се разболи и изгуби моћ говора - онеми. Најбољи професор у Харкову и инострани чувени специјалисти нису могли помоћи, и најзад признали своју немоћ. Лиза је била принуђена да прекине школовање и живи код родитеља.
Родитељи су били очајни. Убедивши се у немоћ науке, мајка Лизина напише оцу Јовану Кронштатском и замоли да се помоли за Лизу и исцели је небеском силом. Баћушка одговори да ће се помолити, да не треба падати у очајање, јер је милост Божја неизмерна.
То је било некако пред Ускрс. Једног дана, после ручка, сви се разиђу по својим собама. И Лиза је отишла у своју собу, као и дотле, нема и тужна. И док још нису заспали, зачуо се снажан и у исто време радостан глас Лизе: "Мама, мама!".
То је било тако неочекивано. Сви су полетели у њену собу. Она, као у некој екстази и ван себе, проговори: "Сад је у моју собу ушао један свештеник, благословио ме и рекао да снажним гласом позовем маму, и ја сам позвала".
По њеном опису свештеник је личио на оца Јована Кронштатског.
И Лиза и њени сродници били су потресени чудом и топло захвалили Богу и оцу Јовану.
Лиза је после тога била потпуно здрава, завршила гимназију и удала се (Исказ генерала Пономарева).
Било је и покушаја обмањивања оца Јована, али су обмањивачи доживели казну Божју.
Један студент испричао је следеће:
1. Нас тројица живели смо у једној соби. Наше безверје навело нас је да смислимо превару и исмејемо оца Јована. Један од нас направи се болестан и легне у кревет, а ми здрави замолимо оца Јована да дође и помоли се за оздрављење тобожњег "болесника". Како смо се договорили, тако и учинимо.
Отац Јован дође и видевши "болесника" у кревету, рекне му: "Сад ти ја нисам потребан, али ћу бити ускоро". Потом се помолио и отишао (новац од нас није узео, јер смо га предупредили да немамо).
По његовом одласку тобожњи "болесник" хтео је да устане, али није могао. Нека невидљива сила приковала га за кревет. Ми у почетку нисмо поверовали. Мислили смо да се он претвара и шали, али смо се уверили да се не шали. Решили смо да почекамо дан - два. Прошло је и три дана, а њему све горе и теже.
Видећи шта смо учинили, нас двојица пођемо до оца Јована, признамо своје дело и са сузама замолимо за опроштај.
Отац Јован лепо нас је примио, опростио нам и отпустио с миром. По повратку у свој стан, затекли смо друга здрава и на ногама.
Ова лекција добро нам је послужила за сав живот и учинила религиозним и верујућим (Писмо пуковника Михаила Димитријевића Тимофејева).
2. Приликом једног доласка оца Јована у своје село, приђе му један сељак и затражи 25 рубаља, да лечи своју болесну кобилу (која је била здрава). Отац Јован пружи му их без речи.
Али кад се сељак вратио кући, на свој ужас затекао је кобилу мртву.
Он се горко покајао, вратио оцу Јовану и признао да га је преварио, кобила му је била здрава, али сад је угинула. Отац Јован га поучи и опрости му.
Поред дара исцељивања болесника, отац Јован имао је од Бога и власт над епидемијама заразних болести и стихијама природе.
Тако је својом молитвом сузбио епидемију колере у јеврејском насељу у граду Новомосковску, затим помор стоке у Новгородској губернији.
За време суше у своме крају измолио је кишу, а другом приликом, кад је услед дуге летње суше избио велики шумски пожар"измолио је кишу, која је помогла народу да угаси пожар.
Крајем 1908. године почео се у Кронштату гасити велики светилник Цркве Христове, отац Јован, који је јарко светлео 53 године.
10. децембра одслужио је последњу Литургију. После тога снага га је издала. Дан смрти Бог му је открио на петнаест година раније. Пао је у постељу и у њој остао до смрти. Свештеници су му сваког дана доносили свето причешће. 18. децембра почео је повремено да губи свест, што је био знак да је крај близу. Ипак, причестио се овог и следећег дана. Видећи да смрт сваког часа може да наступи, свештеници поране и у освит 20. децембра, још за ноћи, одслуже свету Литургију и причесте га. После причешћа, он у 7 часова и 40 минута мирно оде ка Господу у осамдесетој години живота.
Његово тело превезено је у Петроград и сахрањено у гробној капели, унапред припремљеној, у сутерену храма Јовановског женског манастира.
У преносу и погребу његовог тела учествовала је огромна маса народа и велики број свештеника.
После његове сахране, маса света, из свих крајева простране Русије, хрлиле су на његов гроб, тражећи од њега помоћи и лека у својим невољама и болестима.
А Господ Бог прославио је свога угодника и после његовог преласка у вечни живот многим чудесима, која су се догађала на његовом гробу. У манастирским књигама записано је више од хиљаду таквих чуда, проверених и од надлежних потврђених. А колико је остало незабележених - то једини Бог зна.
Од тих чудесних исцељења и јављања навешћемо само два-три.
1. Покојни адмирал Владимир Федорович Пономарев, као командант крстарице "Адмирал Макаров" први је притекао у помоћ становницима града Месине, на Сицилији, после страшног земљотреса 28. децембра 1908. године.
Спасавајући унесрећене, он се зарази тифусом и по царевој заповести њега пребаце у Пиреј, у Грчкој, у тамошњу болницу.
Два месеца мој муж лебдео је између живота и смрти, са температуром преко 40 степени. У очајању, ја пошаљем телеграм својој матери у Петроград да на гробу оца Јована одслужи молебан за оздрављење мога мужа. Она то учини 3. марта.
У ноћи између 3. и 4. марта код болесника наступи преломна криза. А после неколико дана добијем од матере писмо и у њему листић са венца оца Јована, на коме је био назначен датум молебна: 3. март 1909.
Муж је оздравио, напустио болницу, и после месец и по дана вратили смо се у Петроград (Исказ његове супруге Александре).
2. Вратар дома у коме је живео отац Јован радо је примао новчане награде, често велике, од оних који су долазили оцу Јовану, да би их пропустио у дом и омогућио им да се виде са оцем Јованом.
Скупивши тако повећу суму, он после смрти оца Јована пође у Петроград у намери да тамо отвори трговину. Али се догоди оно чему се није надао: успут му новац, као неправедно стечен, украду.
Кад је он то по доласку у Петроград приметио, несрећни и маловерни среброљубац одлучи да се удави у морском каналу. Дошавши са том намером до канала, он се осврне око себе и не видевши никога око себе, он се баци у воду. Али га нека сила одједном избаци из воде и он поред себе спази оца Јована, који му строго рекне: "Не чини то, грех је!" и одмах ишчезне.
Поражен таквом чудном појавом баћушке Јована из загробног света, спасени утопљеник узвикне кроз сузе захвалности: "Сад и ја верујем да је отац Јован - светитељ!"
Страст среброљубља оставила га је и он се одао подвигу доживотног путника и скупљача добровољних прилога за цркве.
3. У граду Казабланки, Мароку, живи руски архимандрит Варсонофиј, који је испричао како је једном за живота посетио оца Јована и затражио од њега нешто за успомену, али га је отац Јован одбио. После своје телесне смрти отац Јован јави се својој секретарици, девојци која је себе била посветила њему на службу, и нареди јој да један рукопис, и при том каже који, преда архимандриту Варсонофију.
Отац Јован био је ретка појава међу пастирима Цркве Христове: сасуд препун Божје благодати. Био је не само велики молитвеник, подвижник, неуморни трудбеник и чудотворац него и велики мислилац и плодан духовни писац. Његова књижевна дела износе 4.500 штампаних страна, подељена у 6 томова.
Прва три тома садрже његове беседе и поуке, четврти и пети том садрже његов чувени дневник "Мој живот у Христу", а шести том - "Мисли о богослужењу Православне цркве".
Његов дневник "Мој живот у Христу" преведен је 1897. године на енглески језик и постао ручном књигом многих верујућих чланова Англиканске цркве - Енглеза и Американаца.
За дивно је чудо како је отац Јован успео, поред своје толике заузетости, још и да пише. Јер откако се прочуо као велики чудотворац, он је велики, ако не и највећи део времена проводио на путу, у возу или на лађи. Кући се враћао касно, ретко кад пре поноћи, а већ у 6 часова изјутра он је служио рану Литургију. Он је мисли своје и духовне доживљаје бележио приликом путовања или по повратку кући, пре него што легне у постељу. Он је спавао врло мало, два-три сата, ретко кад више. Обичан човек такав подвиг не би могао издржати тако дуго - пуних пет деценија. Али благодат Божја крепила га је, давала му снаге и тешко бреме чинила лаким.
Тешки дани који су убрзо после његове телесне смрти настали у свету и Русији (први светски рат 1914-1918. и револуција у Русији 1917., а затим други светски рат 1941-1945) омели су Руску цркву да оца Јована канонизује и унесе у списак богоугодника које Црква прославља. Али је то учинила Загранична Руска црква у Сједињеним Америчким Државама 1. маја 1964. године и одредила да се као светитељ прославља 19. октобра и 20. децембра. У ту сврху написана му је и штампана Служба са Акатистом.
Господе Свемилостиви, молитвама свежалостивог оца нашег светог и праведног Јована Кронштатског помилуј и нас грешне. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДЕЧАКА ЈОВАНА, кројачког шегрта

БЛАЖЕНИ Јован беше са острва Таса, из села Мариеса. У четрнаестој години својој, као дечак, он би доведен у Цариград и дат једноме хришћанину да код њега учи кројачки занат. Једнога дана мајстор посла Јована да купи конац код неког Јеврејина. Јован се посвађа са тим Јеврејином. Утом, пошто беше подне, хоџа по свом обичају стаде викати са минарета. Чим хоџа престаде, погани Јеврејин стаде викати ка хоџи и осталим агарјанима: "Не чујете ли како овај дечко вређа вашу веру и ваше светиње?" - Турци одмах повероваше речима Јеврејиновим, дохватише дечака и немилостиво избише, па га пред везира одведоше; и сведочаху како је дечко вређао веру њихову. Дечко се кунијаше да то није истина, и да га је Јеврејин оклеветао. Видећи малог дечака, везиру се сажали, и рече му: "Хајде потурчи се, па ћу ти дати многа блага и начинићу те богаташем, и стално ћеш бити близу мене, и уживаћеш све почасти и сласти овога живота".
Оваким примамљивим обећањима везир је хтео да дечака одвоји од вере Христове. Но овај благочестиви дечко Господњи одговори везиру: "Ја се никада нећу одрећи преслатког Господа мог Исуса Христа, макар ме ставили на хиљаде и хиљаде мука! макар ми сву царевину вашу поклонили!"
Када везир увиде, да је дечко непоколебљив у својој хришћанској вери, он нареди да му се одсече глава. Градоначелник узе малога Јована, одведе на губилиште, и предаде га џелату. Џелат страшилно замахну мачем, али једва дотаче Јованов вратић, само да види да ли ће се Јован уплашити. Али се Јован не само не уплаши, него с радошћу очекиваше да му мач одруби главу. Када то џелат виде, он с гњевом замахну силно мачем и спусти га силовито на дечаков вратић, и одсече му главу.
Тако блажени дечак мученик прими од Господа венац мучеништва. Ноћу пак дођоше неки побожни хришћани, узеше свето тело светог мученика и сахранише. Његовим молитвама нека се и ми удостојимо Царства Небескога! Амин.[21]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
2. У та времена Антиохија, велељепна престоница Сирије, беше у Римској царевини највећи град после Рима, и имађаше око двеста хиљада становника. - Св. апостол Петар управљао Антиохијском црквом од 47-57. године, прејемник његов св. Евод до 68. године, св. Игњатије Богоносац од 68-107. године.
3. Спомен светог Поликарпа празнује се 23. фебруара.
4. То је било 106. године.
5. Зевс или Јупитер - главни незнабожачки Бог Грка и Римљана.
6. О томе свети Игњатије говори у својој Посланици Ефесцима
7. Свети Игњатије говори овде о слави умрети за Христа.
8. Вода жива - Дух Свети, који побуђује и укрепљује на мученичку смрт. Сравни: Јн. 4, 10; 7, 3.
9. Тојест с таком љубављу као да Игњатије беше њихов властити епископ.
10. Тако се рачунало по римском календару.
11. Године 107.
12. Пренос моштију светога Игњатија празнује се 29. јануара.
13. После смрти своје жене, блажени Филогоније би силом узет одстране народа из његовог адвокатског звања и за његову праведност и правичност постављен на епископски престо.
14. Похвалну реч светом Филогонију свети Златоуст изговорио 386. г.
15. Упокојио се око 323. године.
16. Краљ Милутин владао од 1282. до 1321. године; празнује сс 30. октобра. - Свети Стефан Дечански владао од 1321. до 1331. године; празнује се 11. новембра. - Цар Душан владао од 1331. до 1346. као краљ, а од1346. до 1355. године као цар.
17. Година, место рођења и световно име светог архиепископа Данила не знају се.
18. Евстатије II био српским архиепископом од 1286. до 1304. године.
19. Спомен његов Црква празнује 11. маја.
20. Ступио на престо 6. јануара 1321. године. - Спомен његов празнује се 11. новембра.
21. Блажени мученик - дечак Јован пострада 20. децембра 1652. год.