ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. муч. Галактион и Епистима. Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак, те најпре усаветова Епистиму да се крсти а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика, који пострадаше и венце на небу примише 253. год.

2. Св. апостоли: Патров, Ерма, Лин, Гај и Филолог. Беху из седамдесет апостола. Патров био епископом у Неапољу; Ерма у Филипопољу (Рим. 14, 16); Лин у Риму (II Тим. 4, 21), Гај у Ефесу (Рим. 16, 23), Филолог у Синопи (Рим. 15, 16). Сви с љубављу испунише закон Христов и преселише се у царство Христово.

3. Св. Јона архиепископ Новгородски. Рођен у Новгороду и рано остао сироче. Нека богобојажљива удовица узме га и васпита. Видећи га као дечка Михаил, јуродиви Клопски, рече му пророчки: „Иванушка, учи се приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овоме великом Новгороду”. И заиста доцније по смрти архиеп. Јевтимија би овај Јона изабран и посвећен на његово место. Беше Јона благочестив и милостив као ретко који смртан човек. Подизаше цркве и манастире и пастирствоваше као прави пастир добри. Би му понуђена столица митрополита Московског. Но он одби изговарајући се старошћу. Упокоји се мирно 5. нов. 1570. год, и пресели се у радосне небеске обитељи. Сто година по његовој смрти би велики пожар у Новгороду. Усред пожара мошти овога светитеља не сагореше, него напротив, почеше после тога пројављивати целебну силу и испуштати дивно благоуханије.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГАЛАКТИОНА и ЕПИСТИМЕ

У ФИНИКИЈИ[1] y граду Емесу живљаше неки Клитофон, човек високородан, знаменит и богат. Жена му Левкипија, ћерка епарха Мемнона, беше нероткиња, и веома туговаше због тога. А због тога и од мужа често трпљаше прекоре, увреде, па и батине. Они обоје беху незнабошци, држаху се многобожачког безбожја, и нарочито поштоваху богињу Артемиду.[2] У то време градом управљаше неки Секунд Сиријац, који беше веома немилостив и свиреп према верујућима у Господа Христа. Он измисли многа и разноврсна оруђа за мучење и изложи их усред града на страх хришћанима. Због тога многи од хришћана, бојећи се тешких мука, скриваху се, а друга, смело исповедајући Христа, сами себе предаваху у руке мучитељима и умираху за Господа свога. А бејаше тамо неки монах по имену Онуфрије. Он, да га не би познали као монаха, обуче се у просјачко одело и, прелазећи из места у место и из куће у кућу, прошаше као просјак парче хлеба, a међутим где је год могао учио је људе светој вери и обраћао к Богу душе људске. На тај начин дође он и Клитофоновој кући, и стојећи пред вратима стаде просити хлеба. А жена Клитофонова Левкипија, видећи човека у подераним хаљинама и где проси хлеба, нареди једној од робиња да затвори пред њим врата, јер тог дана она беше љута, пошто је муж беше избио што не рађа децу. А монах остаде и даље пред вратима, као што је то обичај у просјака, просећи милостињу. Левкипија се убрзо сажали, и нареди да старца тог пусте у двориште; па га уведе у кућу и даваше му што му треба. Примајући милостињу старац чу како Левкипија уздахну дубоко из срца и упита је: Каква те туга мори, госпођо моја, те уздишеш из дубине срца? - Она му одговори: Немам деце, старче, пошто сам нероткиња, а муж ме због тога злоставља и гони. Много сам злата дала лекарима и врачарима, да ми помогну и разреше нерађања. Али, све узалуд, нема ми никакве помоћи од њих, и ја тонем у све већу тугу. - Старац је упита: Коме Богу служиш? - Служим великој богињи Артемиди, одговори она. - Старац јој на то рече: Зато си и нероткиња што се не уздаш у Бога који може дати плод утроби твојој. - Левкипија га упита: A y кога бога треба да се уздам који би ми дао такву благодат, да бих се могла назвати мајком детета? - Старац одговори: Уздај се у истинитог Бога Исуса Христа, и веруј у Њега и у беспочетног Оца Његовог и у Светог једносушног и живототворног Духа. - Левкипија упита: He говориш ли ти то мени о Богу коме служе галилејани? - Да, о Њему ти говорим, одговори старац, јер Он сатвори небо, основа земљу, сазда човека и свако живо биће. - Левкипија рече на то: Бојим се, човече, кнеза Секунда, да не сазна за такву веру моју, па ће ме убити, као што је то урадио са многим другима: јер све који верују у тога Бога о коме ти говориш, он убија без милости. - Старац рече: Ако се бојиш кнеза, онда можеш тајно служити Светој Тројици. Ето и ја, бојећи се мучитељевих претњи, тајно служим Богу моме, и надам се да ћу бити спасен благодаћу Његовом. Јер као што видиш, ја сам хришћанин, монах и презвитер, а променио сам свој спољашњи изглед да ме не би распознали; по спољашњости ја сам за све један од просјака, а уствари сам монах и слуга Христов. Тако и ти можеш тајно служити Христу, и нећеш бити лишена спасења. - Левкипија упита: Ако ја примим ту веру, оче, а мој муж остане у незнабоштву, неће ли онда вера моја бити узалудна због незнабоштва мужа мога? - Старац одговори: Ти само прими знак Христов, тојест свето крштење, и чврсто веруј у истинитога Бога; и ако останеш тврда у вери, онда ћеш се и сама спасти, и мужа ћеш свога спасти, јер наше Свето Писмо каже: Посвети се муж некрштен женом крштеном (1 Кор. 7, 14).
Када свети старац Онуфрије утврди Левкипију својим речима, она га упита: Оче, можеш ли ми дати свето крштење? - Он одговори: Ако само има воде, јер сада већ и јесте време. - Левкипија заповедивши својим слушкињама да о овоме никоме де говоре, нареди им да кацу напуне воде. И тада блажени старац Онуфрије крсти Левкипију у име Оца и Сина Светога Духа, и научи је тајнама хришћанским и свима заповестима. А када он полажаше, новокрштена га моли да је не заборавља, него да је често посећује и учи побожности и молитви.
Пошто старац оде, Левкипија се направи болесна, да је се муж не би дотакао за осам дана. На тај начин она сачува чистом благодат Светога Духа коју доби при крштењу. A no истеку осам дана она виде у виђењу Господа нашег Исуса Христа, распетог на крсту; и виде себе где припада к ногама Његовим и чује из пречистих уста Његових утешне речи, којима јој обећава да ће је разрешити од нерађања и да ће јој дати таквога сина који ће бити подражавалац крсних страдања Његових и заједничар Царства Његовог.
Ово виђење испуни Левкипију велике духовне радости и усрдне љубави к Богу. И од тога времена сећање на страдања Господња никада је не напушташе, и она умом својим свагда гледаше на распетога Христа, и изгледаше јој као да Га види где стоји пред њом.
Ускоро после тога она затрудне. Муж се њен веома обрадова томе, и рече јој: Сада знам да си угодила боговима, те они дароваше плод утроби твојој. Зато хајдмо и принесимо им жртву. - А Левкипија, уздахиувши дубоко, рече своме мужу: He дадоше мени тај дар ти богови, ка којима ме ти зовеш, већ други Бог који ми се јави у сну пре зачећа и кога ја видех распетога на крсту. Он ми даде тај дар. И ако хоћеш, господине мој, принесимо Њему жртву захвалности. - А он јој рече: Тај Бог кога си видела јесте Бог галилејана, о коме сам слушао од многих да је био распет на крсту и твори дивна чудеса. - Зашто онда, упита жена, да ми не верујемо у Њега, када је Он свемогућ и милостив према нама, те испуни жељу срца нашег, и разреши ме од нерађања? - Муж одговори: Ниси ли чула да кнез без икакве милости мучи и убија оне који верују у Распетога? - Левкипија на то рече: Ако је немогуће веровати у Њега јавно, онда ћемо веровати у Њега тајно и служити My, и тако живот свој водити богоугодно. - Клитофон узврати: Нема ко да нас научи тој вери и да нас упути, на који начин треба да служимо том благом Богу кога си видела у сну и који ти је даровао способност зачећа.
Левкипија, видевши да је њен муж наклоњен новој вери, исприча му све што се с њом догодило, и откри му да је већ хришћанка, и да је тајнама вере Христове научена од једнога монаха. Клитофон, чувши то, веома се обрадова, и изјави жељу да хоће да се крсти. А када блажени Онуфрије дође у дом њихов да посети новокрштену, она га упозна са својим мужем, и Клитофон би крштен светим старцем. И живљаху новопросвећени супрузи у свакој побожности и чистоти, тајно служећи Господу Истиноме.
Када Левкипији дође време да роди, она роди мушко дете. И позваше свог духовног оца и учитеља, старца Онуфрија, те им крсти дете, наденувши му име Галактион. При томе свети старац изрече ово пророчанство о њему: Ово детенце омрзнуће земаљски живот и заволеће небески.
Када Галактион порасте, родитељи га дадоше на науке. И он Божјом помоћу са великим успехом изучи философију, беседништво и астрономију. А када напуни двадесет четири године, - а мајка се већ беше преставила -, отац зажеле да Галактион ступи у брак. И нашавши девојку веома лепу, по имену Епистиму, прстенова је за свог сина. Пошто свадба би одложена на неко време, блажени Галактион одлажаше у посету својој вереници, али јој не даваше, као што је био обичај целив, јер она не беше крштена. To веома ожалости Епистиму. А отац њен, видевши је тужну, и дознавши разлог њене туге, рече Галактиону: Због чега, младићу, не дајеш уобичајени целив мојој кћери а твојој вереници? Ако је не волиш, зашто си је онда верио? - Галактион му не одговори ништа, али оде к девојци и насамо јој рече: Епистимо, знаш због чега те не поздрављам целивом?
- Она одговори: He знам, господине мој, и веома тугујем због тога. - Галактион јој рече: Пошто ниси хришћанка и оскврњена си нечистом незнабожачком вером, због тога нећу да се дотичем твоје нечистоте, да не бих ожалостио Духа Божија. Међутим, ако хоћеш да стекнеш љубав моју, одреци се идола, и поверуј у Бога у кога верујем ја, и прими свето крштење. Тада ћу ти дати целив, и волећу те као себе, и назваћу те супругом својом, и ми ћемо до краја остати у љубави нераздвојној. - Епистима одговори: Све што налажеш, господине мој, учинићу: верујем у твога Бога и желим да се крстим. - Галактион рече: Добро, девојко мудра, сада почињем да те истински волим. Али пошто нема никога ко би те могао крстити, јер је хришћанска вера подвргнута страховитом гоњењу, а презвитери и клирици - једни побијени, други у пустињу избегли, то те ја сам морам крстити. Стога узми беле хаљине, па изађи на реку Кифес тобож да се купаш, a ja ћу отићи од своје куће у поље тобож у шетњу, па ћу те тамо наћи на реци и крстити.
И би тако. Изиђе Епистима на реку, а изиђе и Галактион, и он у реци Кифосу крсти своју вереницу у име Оца и Сина и Светога Духа, и научи је молити се Богу, па се онда растадоше, те тако нико није знао ову њихову тајну. Око тог времена блажени Галактион обрати к светој вери једног од робова свога таста и крсти га, као и своју вереницу. Име томе робу беше Евтолмије, који доцније постаде монах и написа ово житије. Епистима пак после крштења бејаше у родитељском дому бавећи се богоразмишљањем и молитвом, које тајно вршаше, јер скриваше веру своју пред оцем својим.
Када у осми дан после крштења дође к њој Галактион, она му рече: Хоћу да ти испричам дивну ствар, господине мој. Откако примих свето крштење, виђам у сну прекрасне палате, и у њима три лика[3] где певају: један лик црноризаца, други красних девојака, трећи крилатих и огњених благоликих људи. И од тог чудесног виђења и од преслатког појања ликова срце моје осећа необичну радост. - Галактион, размисливши о виђењу, рече Епистими ово: Црноризци су они који оставише своја богатства, жене и пријатеље и последоваше Христу у сиромаштву, чистоти и трпљењу проходећи уски и мучни пут. А красне девојке су оне које такође оставише своје веренике и родитеље и сваку сласт овога света, и газдаве хаљине, и имања, и осталу сујету, и последоваше Христу. Крилати пак људи јесу ангели Божији, са којима заједно ти црноризци и те девојке радују се и ликују на небесима, и славе Бога песмама. - Епистима рече: О, када би нам Бог дао да и ми ликујемо заједно с њима! - Галактион рече на то: Ако сачувамо своју девственост, и као они одрекнемо се света, онда ће благи Бог и нас удостојити те награде. - Епистима одговори: Ако ти пристајеш, господине мој, ја сам готова чувати девственост своју, али не желим да се раздвајам од тебе. Јер ако се раздвојимо, како ћемо онда моћи делити радост нашу један са другим? - На то јој Галактион рече: Дај ми овога часа реч, да ћеш сачувати девственост своју и заједно са мном примити монашки чин, и ја се нећу раздвајати од тебе ни у овом веку ни у будућем. - Епистима му обећа, говорећи: Као што непоколебљиво верујем у Господа нашег Исуса Христа, тако и теби обећавам да ћу учинити све што желиш, и следоваћу ти ма куда ти ишао. - Галактион рече: Заблагодаримо Богу нашем што Он милостиво погледа на нас и приклони ухо Своје к нама. Нека Он утврди и сачува до краја договор наш! Ево ја идем кући својој, и спремићу се за пут. Учини и ти то исто; и раздај сиромасима све што имаш, као што ћу и ја раздати све што имам, па у трећи дан изађимо из наших кућа, и кренимо заједно куда нас поведе Бог. А ти узми са собом и роба Евтолмија; добар је то човек, и заједно с нама биће монах.
Пошто се тако договорише, свети Галактион и Епистима се растадоше. И кришом раздавши сиромасима све што су имали, и спремивши се на пут, као што се беху договорили, изиђоше ноћу из својих кућа и кренуше заједно, водећи са собом и роба Евтолмија.
Путујући десет дана они стигоше до горе, зване Пуплион,[4] на којој беше манастир са десет монаха. А подаље од њега налажаше се мали женски манастир, у коме живљаху четири престареле испоснице: старешица им беше једна ђакониса, чесна и света по животу. Галактион и Епистима са Евтолмијем, ушавши у мушки манастир и поклонивши се игуману, казаше му своју намеру, да желе монаховати на том месту. А игуман, провиђајући у њима Божије призвање, прими их и постриже у свети монашки лик. Онда Епистиму посла у женски манастир код светих четири испоснице, а Галактиона са Евтолмијем остави у свом манастиру, наредивши им да сва манастирска послушања проходе по монашком обичају. И живљаше преподобни Галактион, покоравајући се игуману и братији и служећи Богу свим срцем. И подвиге његове и трудове ко може описати? Њега никада нису видели незапослена: он је или радио што је потребно манастиру, или се молио. Пост његов беше неизмеран: понекад читаву седмицу ништа окушао није. Он толико чуваше своју целомудреност и чистоту, да је за све године свога подвизавања строго избегавао чак не видети женско лице. И стварно он дуго времена не виде. А много пута нека братија му предлагаху: Брате Галактионе, хајде с нама да видиш свету ђаконису, која монахује ево деведесет година, и од велике су духовне користи свима њене поуке о спасењу душе, јер је благоразумна, и велика по животу и речи. А да видиш и сестру своју Епистиму. - Но Галактион није хтео, и говораше: Мени је, свети оци, доста духовне користи од ваших поука; а сестру своју ја нећу да видим док не дође време, када ће ми сам Господ наредити да се видим са њом.
Сестра његова у Христу, блажена Епистима живљаше у своме манастиру поред свете ђаконисе као анђео Божји, проводећи време, слично Галактиону, у подвизима и трудовима, и ни у чему не изостајаше по животу од свога брата Галактиона. Они обоје беху као два светилника пред Богом, горећи љубављу к Њему, и примером њиховог врлинског живота духовно се коришћаху њихови самонаси и прослављаху Оца Небеског.
Међутим велико гоњење на хришћане није престајало: све су хришћане приморавали да идолима принесу жртву, а оне који то нису хтели учинити, подвргаваху мучењима. У то време неки од идолопоклоника, дознавши за монахе који су се подвизавали на гори, обавестише о њима игемона, обласног управитеља Урса. Овај одмах посла своје војнике да ухвате све црноризце и доведу их к њему на суд. Пре најезде пак тих војника на манастир, света Епистима ноћу виде овакав сан: стоји она у царској палати заједно са својим вереником и духовним братом блаженим Галактионом, и неки пресветли Цар венчава их прекрасним венцима. - Пробудивши се, она се чуђаше сновиђењу; а кад свану, посла игуману писмо да дође до ње, да му каже нешто важно. Јер обичај беше да монахиње не одлазе у мушки манастир, него је игуман, који беше духовни отац у оба манастира, одлазио к тим испосницама ради њихових духовних потреба: исповедао их, служио Божанствену литургију, причешћивао их Светим Тајнама, па се затим враћао у свој манастир. - Добивши писмо од Епистиме, игуман оде у манастир светих постница, и Епистима му исприча своје виђење које имаде у сну прошле ноћи. Игуман јој рече: Палата је Царство Небеско, Цар је Исус Христос, Господ и Бог наш, а венци означавају награде, које ти, чедо моје, и твој духовни брат Галактион, имате ускоро примити за своја страдања и подвиге; али најпре вам предстоји да много пострадате и мученичком смрћу умрете. Тебе пак молим, чедо моје, не бој се и не плаши се жестоких мучења, нити падај духом у боловима: знај, за привремена страдања тебе очекују вечна и неисказана блага, која ћеш ти заједно са братом твојим примити из руку Подвигоположника Христа Господа. - Расплакавши се, Епистима рече: Нека буде воља Господња: Он по благости Својој нека све односно нас уреди како хоће!
Тек што се игуман врати у своју келију, Урсови војници нападоше на мушки манастир, и сви се монаси разбегоше, само остаде у манастиру преподобни Галактион. Њега војници нађоше у келији где чита Свето Писмо, и ухватише га; а од братије никог другог не ухватише, пошто сви побегоше и сакрише се по пустињама и горама. Тако исто и свете постнице заједно са блаженом Епистимом побегоше из својих келија и сакрише се. Једино преподобног Галактиона "као јагње на заклање"[5] поведоше војници к игемону Урсу на суд и мучење. Преподобна пак Епистима, која се са другим девственицама кријаше у гори, чу да је њен вереник и брат ухваћен од незнабожаца и поведен на мучење, припаде к ногама свете ђаконисе и кроз плач јој говораше: Молим ти се, госпођо моја, пусти ме да идем за господином мојим Галактионом, јер ето чух да су га војници ухватили и повели к игемону на мучење; и ја не могу да будем далеко од њега, јер ме срце боли, и хоћу да заједно с њим умрем за Христа Господа нашег. - Ђакониса јој одговори: He, чедо моје Епистимо, не иди за њим и не предавај себе у руке незнабожаца, да не би упала у ђавоље мреже: јер ти си млада, и ја се бојим да се ти из страха од мучења не одрекнеш Христа, и тиме погубиш девственост своју, и на ништа сведеш све монашке подвиге своје, и лишиш себе спасења.
На то блажена Епистима рече: Ја не могу живети без господина мог Галактиона: преко њега познадох Христа, мог истинитог и човекољубивог Бога; његовим рукама ја се омих у води крштења од незнабожја мог; он ме упути на пут спасења и приведе у овај монашки лик и у свету обитељ вашу; његове молитве помагаху ми у свима потребама мојим; он је мој вереник, и брат, и учитељ, и отац по Богу, и чувар моје девствености; и ја се не могу раставити од њега ни у овом веку ни убудућем, него идем и умрећу заједно с њим. Ако он положи душу своју за истинитога Бога, положићу и ја своју; нека се и моја крв пролије заједно са његовом крвљу за Саздатеља свих, и ја ћу заједно с њим поћи и предстати престолу Цара славе, кога у сну видех и који нас заједно овенча. Зато, пусти ме, госпођо моја, пусти, и моли се за мене!
Преподобна ђакониса, видећи њене сузе и пламену љубав к Богу и к веренику, рече: Нека те Господ благослови, кћери моја, и нека је благословен сав пут твој, те да страдалачки подвиг свој завршиш као првомученица Текла. Иди дакле на тај блажени пут, и укрепљујућа рука Господња нека буде с тобом!
После тога блажена Епистима, целивавши духовну матер своју, свету ђаконису, и све сестре, хитно крену за својим милим братом. А када сустиже војнике и угледа светог Галактиона, кога вођаху свезана, она кликну к њему: Мили мој господине и брате! учитељу мој и наставниче спасења мога, којим ја познадох истинитог Бога, причекај и не остављај мене, убогу сестру и слушкињу твоју! Узми са собом на мучење мене, коју си извео из идолопоклоничке заблуде и из свеколике таштине овога света; води к мученичком венцу мене, коју си увео у монашки подвиг! Сети се обећања свог: обећао си ми да ме нећеш оставити ни у овом веку, ни у будућем!
Војници који спровођаху Галактиона јурнуше на Епистиму и ухватише је. А преподобни Галактион, видевши блажену Епистиму, обрадова се таквој свесрдној решености њеној да пострада за Христа Бога, и расплака се од радости. И у срцу свом он благодараше Бога што сестри његовој даде таку неустрашивост и што срце њено запали пламеном љубави према Богу, и мољаше се тајно за њу Господу да је до краја укрепи у подвигу страдалничком, да се не би уплашила љутих мучења. А војници, свезавши Епистиму заједно са Галактионом, вођаху их ка игемону Урсу. И путем свети Галактион учаше свету сестру своју Епистиму, говорећи: Пази сестро, да се не преластиш којим било саблазнима лукавог света овог, и немој се плашити многих мука: потрпимо овде за кратко време, да од Господа нашег добијемо вечне венце у дворима небеским. - Одговори му света Епистима: Ићи ћу стопама твојим, господине мој, и што видим да ти радиш, то ћу и ја урадити; и верујем Господу нашем да нас неће оставити, него ће и тебе укрепити и мени слабој помоћи, да за Њега поднесем с тобом подједнаке муке, да подједнако пострадам и умрем, и да се подједнако с тобом наситим славе Његове.
Тако разговарајући међу собом, они стигоше до игемонова двора. У суорет војницима изиђе један слуга и каза им да је игемон наредио да те хришћане чувају до сутра. Стога војници држаху свете мученике сву ноћ свезане. Сутрадан пак незнабожни судија Урс седе на судишту. И када изведоше преда њ преподобног Галактиона и блажену Епистиму, он погледа на њих и упита их: Ко сте ви, црни? - Свети Галактион одговори: Ми смо хришћани и црноризци. - Урс: А ко је то Христос? - Светитељ одговори: Христос је истинити Бог који је створио небо и земљу, и све што је у њима. - Урс узврати: Ако ваш Христос створи све, онда шта су богови наши, и шта они створише? - Светитељ одговори: Ваши богови су камење и дрвље, трулежне ствари; и они ништа створили нису, напротив, њих саме ствара људска рука, и ви се клањате делу руку људских, и поштујете богове које сами себи начинисте од разног материјала.
Тада разгневљени игемон Урс нареди: Свуците богохулника и немилосрдно га бијте жилама. - Када светог Галактиона бијаху тако, света Епистима плакаше и прекораваше игемона говорећи: Немилосрдни мучитељу! зар те није стид да мучиш невиног слугу Божјег и да ранама засипаш тело његово, тако сасушеНо од поста? - Урс нареди: Обнажите и ову, и бијте је јаче! - А када бестидне слуге скидаху с ње монашке хаљине и дођоше до власенице, светитељка рече игемону: Проклет да си, бесрамни мучитељу! од детињства мога нико не виде наготу моју, а ти наређујеш да ме нагу изложе пред свима. Зато, нека ослепе погане очи ваше, да не бисте видели девичанску наготу моју!
Тек што светитељка изговори те речи, игемон и сви присутни одједном ослепише, и сваки стаде рукама тражити зидове и вођа, и не бејаше међу њима ниједнога који би видео светлост. Сви се препадоше и повикаше: Спаси нас, слушкињо Христова, од ове таме, па ћемо сви поверовати у твога Бога. - Светитељка се помоли Богу, и сви опет прогледаше; и од њих педесет три човека стварно повероваше у Христа. Међутим Урс, иако прогледа телесним очима, још горе ослепе духовним очима, јер, нахушкан од ђавола, он ово чудо приписа не Господу Христу него лажним боговима својим, и говораше: Ми у уму свом похулисмо велике богове наше, те се они због тога разгњевише на нас и казнише нас мало, да се опаметимо и да се не усудимо помислити што рђаво о њима. Зато, да не поштедимо ове јавне богохулнике, него да им одмаздимо за бешчешћење богова наших.
И Урс нареди слугама да мученицима забију оштре клинце испод ноката на рукама и ногама. Док је то рађено, светитељи јуначки трпљаху и клицаху: Христу, Јединоме Истинитоме Богу служимо, а лажне богове одбацујемо. - После тога Урс нареди да им одсеку руке. А они клицаху: Благословен Господ Бог наш, који учи руке наше боју, прсте наше рату. Добротвор наш и уточиште наше, заштитник наш и избавитељ наш,[6] који нас избавља из руку непријатеља наших! - Тада Урс нареди да им и ноге одсеку. А кад то би учињено, свети мученици клицаху: Устани, Господе, помози нам и избави нас имена твога ради.[7] Ти знаш, Господе, да ми, горећи љубављу према Теби, иђасмо за Тобом и ходисмо путем страдања; а сада изведи нас у вечни покој, да ноге наше стану у небеским дворима Твојим, где предстоје Теби сви који су Ти угодили. - И они опет подигоше глас, говорећи: Нека су проклети незнабожачки богови и сви који им служе!
Тада мучитељ Урс рече: Ови поганци још ли не престају хулити богове наше? Одрежите им језике, да више не хуле! - И одрезаше им језике. Али, иако умукоше уста светих исповедника Христових, срца њихова не престадоше вапити к Богу. Напослетку мучитељ нареди да им одсеку главе. И мученике изнесоше изван ограде дворишта, посекоше их мачем, и тела њихова оставише непогребена. Но гореспоменути монах Евтолмије, који некада бејаше роб Галактионовог таста, а затим саподвижник ово двоје светих, иђаше за њима издалека када их вођаху на суд, пошто се претходно беше преобукао у световно одело, да га не би распознали. Он виде њихова страдања и кончину, и узевши њихове свете мошти плака над њима дуго, па их чесно сахрани. Он и описа њихово врлинско живљење и јуначко страдање на корист онима који читају и слушају, a y славу Бога, у Светој Тројици слављеног Оца и Сина и Светога Духа, вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ПАТРОВА, ЕРМА, ЛИНА, ГАЈА и ФИЛОЛОГА

ОВИ беху из Седамдесеторице апостола.[8] Патров био епископ у Неапољу (Рм. 16, 14); Ерма у Филипопољу (Рм. 16, 14); Лин у Риму (2 Тм. 4, 21); Гај у Ефесу (Рм. 16, 23); Филолог у Синопи (Рм. 16, 15). Сви они с љубављу испунише закон Христов, много страдаше за Еванђеље, и преселише се у Царство Христово.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ИСПОВЕДНИКА, патријарха Александријског

СВЕТИ Григорије од ране младости заволе Христа, и украси V себе свима врлинама. Када се упразни престо патријарха Александријског, свети Григорије би по промислу Божјем постављен од тамошњих епископа и христољубивог народа за патријарха. И би он изврстан учитељ Православља и врлинског живота по Богу. Делом и речју он учаше народ свакој врлини, јер беше кротак, смирен, милостиван, целомудрен, отац сирочади, заштитник удовица, наставник заблуделих, лекар болесних, утешитељ ожалошћених. Но саблазнитељ ђаво нахушка цара Лава иконоборца,[9] те овај нареди да светог Григорија окована у ланце доведу из Александрије у Цариград. Изведен пред цара, свети Григорије изобличи цара пред целим Сенатом, назвавши га јеретиком, безбожником и неваљалцем. Цар тиранин нареди те светитеља бише воловским жилама. А светитељ бијен захваљиваше Богу, и говораше присутнима: "За Христа Бога мог и за свете иконе готов сам да ми све тело буде искидано на комаде". - Чувши то, безакони цар нареди да светитеља пошљу у заточење. Блажени исповедник проведе у заточењу три године, па предаде душу своју у руке Богу, од кога доби венац исповедништва.



ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈОНЕ, архиепископа Новгородског

СВЕТИ Јона, у свету Јован, родио се крајем четрнаестог столећа. У седмој години својој он остаде сироче. По промислу Божјем њега узе к себи благочестива удовица Наталија Медоварцева. И матерински се стараше о слабуњавом дечаку. Даде га она и да се књизи учи. Бојажљив и повучен, он је избегавао дечје игре, и врло се марљиво учио. Брзо напредујући у учењу и доброј нарави, он је све више и више задобијао љубав своје помајке.
Једном се вршњаци Јованови играху на улици, а Јован их посматраше. Утом се на улици појави човек, дотле непознат у Новгороду. Био је то свети Михаил Клопски, Христа ради јуродиви.[10] Деца се слегоше око њега, радознало га посматрајући. Но свети Михаил, провиђајући будућност блаженог дечака Јована, приђе к њему и пророчки му рече: "Иване, учи се приљежно, јер ћеш бити архиепископ у овом Великом Новгороду!" - Рекавши то, он загрли Јована, целива га и удаљи се. И зби се ово пророчанство, након педесет година, а четири године после блажене кончине светог Михаила јуродивог.
Када Јован постаде иунолетан, у њему сазре жеља да се сав посвети Господу: да се заманаши. На педесетак километара од Новгорода, у огромној шуми, далеко од сваког насеља, налазио се усамљени манастир Отњаја. Блажени Јован оде у овај манастир; архимандрит Харитон га с љубављу прими и постриже у монаха, давши му име Јона. Монах Јона стаде водити строг и суров живот, пун великих монашких подвига. Код братије његови подвизи изазиваху дивљење. И кад се архимандрит Харитон престави, братија једнодушно изабраше блаженог Јону за игумана своје обитељи.
На новој дужности блажени се показа мудар управитељ, прави пастир, кротки руководилац и искусни наставник. Глас о његовим трудовима и подвизима брзо се пронесе по Великом Новгороду. Многи из Новгорода и других места стадоше долазити к њему за поуке, молитве и благослов. Многи почеше давати прилоге манастиру. Број монаха се увећа; и сви они према својим моћима подражаваху свог светог игумана.
Године 1458. упокоји се архиепископ Новгородски Јевтимије. Вољен и поштован, овај врли јерарх би оплакан од свега народа и чесно сахрањен.[11] На његово место, по једнодушној жељи Новгорођана, би изабран и постављен блажени Јона. За Новгородског архиепископа њега посвети сверуски митрополит свети Јона.[12] Украшен свима врлинама, нови архиепископ бејаше пун љубави према својој пастви. Као праведни Јов он беше: око слепоме, нога хромоме, отац убогима, заштита сиротама (ср.Јов. 29, 12). Сви су желели да га виде, да му се поклоне, да се поуче од њега. Сви, па и сами велики кнезови Московски.
Свети архиепископ је подигао многе храмове, а премноге украсио. Подигао је цркву светом Сергију Радонежском; подигао цркву светим Великим Јерарсима; подигао цркву светом Јовану Претечи; обновио цркву светог великомученика Димитрија; подигао цркву светом Симеону Богопримцу. Много је допринео оснивању Соловецког манастира.
После многих светих архипастирских трудова и подвига, светитељ Новгородски осети да му се ближи кончина, и написа завештање да буде сахрањен у своме манастиру Отњаја. Причестивши се Светим Тајнама, он мирно отиде ка Господу 5. новембра 1470. године. Новгородска паства са доличном чешћу сахрани тело свога љубљеног пастира, наставника и заштитника, и то при цркви светог Јована Претече у манастиру Отњаја, у гробници коју сам свети архиепископ беше спремио.
Након сто година чесне мошти светог архиепископа показаше се нетљене и чудотворне: из гроба његова текла је река чудеса. Сваки, који је са вером приступао к раки светитељевој, добијао је исцељење, ма од какве болести боловао.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОМНИНЕ и оних са њом

СBETA Домнина, много мучена, скончала за Христа у огњу 307. године у Палестини.[13]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИМОТЕЈА, ТЕОФИЛА и ТЕОТИМА

ОВИ свети мученици, дивни младићи, пострадаше за Христа Господа песницама умртвљени, у време цара Максимијана и Урбана кнеза Палестине.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДОРОТЕЈА ПРЕЗВИТЕРА

ОВАЈ свети мученик пострада за Господа Христа растргнут од зверова, у време цара Максимијана и Урбана кнеза Палестине.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕВПСИХИЈА и КАРТЕРИЈА

МУЧЕНИЦИМА Евпсихију и Картерију бише одсечени тајни удови; и тако пострадаше за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СИЛВАНА

СВЕТИ Силван пострада за Господа Христа бачен у руднике сребра.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАМФИЛА

ОВАЈ свети мученик, двапут прободен у груди, па бачен у тамницу, где и сконча за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КАСТОРА и АГАТАНГЕЛА

ПОСТРАДАШЕ за Господа Христа: Кастор у огњу, Агатангел посечен мачем. По некима Кастор је био епископ; где је епископовао и кад је пострадао као свештеномученик не знамо.

СПОМЕН СВЕТОГ OЦA НАШЕГ ДОМЕНТИЈА[14]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Феникија - земља поред источне обале Средоземног Мора, северно од Палестине.
2. Артемида - незнабожачка богиња месеца и лова.
3. Лик = скуп, збор, сабор; хор.
4. Гора Пуплион или Публион, по сведочанству светог Симеона Метафраста, налазила се близу горе Синаја.
5. Сравни: Ис. 53, 7.
6. Псал. 143, 1-2.
7. Псал. 43. 27.
8. Ова петорица апостола празнују се још и 4. јануара заједно са осталим апостолима из броја Седамдесеторице.
9. Лав Јерменин царовао од 813. до 820. године.
10. Спомен његов празнује се 11. јануара.
11. Спомен његов празнује се 11. марта.
12. Спомен његов 31. марта. Митрополитовао од 1448. до 1461.
13. Виктор Матеј у "Великом Синаксаристу Прав. Цркве" (стр. 167) под овим датумом на место мученице Домнине наводи св. мученика Домнина, који је пострадао за време Максимијана и Урбана кнеза Палестинског (298. год.). To исто налазимо и у "Агаологиону' Евстратиадиса.
14. Спомиње се у Јерусалимском канонарију и празнује заједно са Павлом епископом (в. Јерус. канонариј, изд. Калиста Архим., стр. 117). У истом Канонарију се спомиње Св. Доментије и 6. новембра; не зна се да ли овај исти или неки други.