ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Акепсим еп. Наесонски и други с њим. Осамдесетогодишњи старац Акепсим, испуњен сваком врлином хришћанском, сеђаше једнога дана у дому своме са гостима својим. У том дете неко испуњено благодаћу Духа Божјег притрча старом епископу, целива га у главу и рече: „благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење!” Ово пророчанство ускоро се обистини. Цар Саворије подиже љуто гоњење хришћана по свој Персији, те и св. Акепсим би ухваћен и изведен пред некога кнеза жречевског. Ухваћеном и везаном епископу приступи неко од његових домаћих и упита, шта заповеда у погледу дома. Светитељ му одговори: „то више није дом мој, ја бесповратно одлазим у дом вишњи.” После великих истјазања буде бачен у тамницу, где сутрадан буду доведени и Јосиф, презвитер и старац од 70 год, и Аитал ђакон. После трогодишњег тамновања и многих мука Акепсиму одсекоше главу, а Јосифа и Аитала укопаше до бедара у земљу, и наредише бездушници хришћанима, да их ударају камењем. Тела Јосифова Промислом Божјим нестаде те ноћи, а над телом Аиталовим израсте дрво „марсина”, које исцељиваше сваку болест и сваку муку на људима. И тако трајаше 5 година, па онда злобни и завидљиви незнабошци посекоше то дрво. Пострадаше ови Христови војници у IV веку, у Персији, а за време незнабожног цара Саворија.

2. Св. великомуч. Георгије. Овога дана празнује се пренос моштију св. Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску, где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овога дивног светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју умоли св. Георгије слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време цара Константина буде сазидан у Лиди красан храм св. Георгија од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њ мошти светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију св. Георгија, великомученика Христова.



3. Преп. Илија Египатски. Подвизавао се близу Антипоа, главног града Тиваиде. 70 година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110 години живота и преселио у радост Господа својега. „Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњим знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу”.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АКЕПСИМА епископа, ЈОСИФА презвигера и АИТАЛА ђакона

У земљи Персији, у граду Наесону, бејаше благочестиви епископ Акепсим. Од младости своје проходећи сваку врлину, он свето поживе све до старости своје. Иако му већ беше осамдесет година, он не изнеможе од труда, подвизавајући се веома постом и молитвом, и ревносно се старајући о повереном му стаду. Но он показа превелики подвиг при кончини својој, када јуначки одстоја све до крви за Господа свога, за кога и душу своју положи после дугих и тешких мучења. Он још на неколико година пре мученичког подвига свог доби овакво пророчанство о своме страдању: Када једном он сеђаше у своме дому, једно момче његово испуни се пророчкога духа, целива га у главу и рече: Благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење! - Он се обрадова овом пророчанству и рече: Нека ми буде, чедо, по речи твојој. - У то време са Акепсимом сеђаше један његов драги пријатељ, епископ оближњега града. Чувши речи што их момче изговори, он се осмехну и упита момче: Реци ми, чедо, знаш ли што и о нама? - Богонадахнуто момче одговори: Ти нећеш више видети град свој, него ћеш се преставити на путу к њему, у селу Етрадан.
Пророчанство овог дечака испуни се на оба епископа: један умре на путу, у споменутом селу, а глава епископа Акепсима стварно се удостоји мученичког венца. To ce зби на следећи начин. Незнабожни персијски цар Сапор[1] диже у земљи својој велико гоњење на хришћане. У сам дан спасоносних страдања Христових он разасла у све крајеве своје земље наређење: да буду побијени по свој Персији сви који исповедају Христа. И би у то време од стране незнабожаца без милости побијено по градовима и селима безбројно мноштво хришћана. Особито жреци и волхови[2] беснијаху против хришћана; они ревносно трагаху за онима који су се скривали, извлачаху из домова и скривалишта и предаваху љутој смрти. Неки пак од верних сами им се предаваху у руке и радосно проливаху крв своју. Многи од дворјана у царским палатама бише побијени за Христа. Међу њима и евнух Азадис, љубимац царев, би убијен као истински слуга Исуса Христа и исповедник пресветог имена Његовог.
Цар дознавши за смрт свог љубимца евнуха Азадиса, веома се ожалости, и прекрати свеопшти покољ хришћана: он издаде наредбу да се смрћу кажњавају само вође и учитељи хришћанске вере. Када ова наредба царева би објављена свуда, старешине волхова и жречева врло брижљиво прохођаху Персију иштући хришћанске епископе и свештенике и убијајући их на разне начине. У то време би узет и свети епископ Акепсим. Када га извођаху из дома, неко од његових домаћих приступи к светитељу и шапну му на уво: Дај неко упутство о дому свом. - А свети Акепсим, показујући руком на дом, рече: To више није дом мој, јер ја бесповратно одлазим у дом вишњи.
По доласку у град Арбелу[3] свети Акепсим би изведен пред кнеза волхова, коме беше име Адрах. Кнез упита светитеља: Ко си ти? - Светитељ громко изјави да је хришћанин. Кнез га упита: Је ли истина што се прича о теби, да не слушаш царско наређење и проповедаш Једнога Бога? - Светитељ неустрашиво одговори: Истина је све што си о нама чуо: ја проповедам Једнога Бога, и све који долазе к мени саветујем да познаду Њега и верују са мном у Њега. - Кнез рече: Ми смо слушали о теби да си мудрији од других, а сада видимо да ни по чему ниси паметнији од неразумне деце: јер каква је то мудрост противити се царевом наређењу и не клањати се пресветлом сунцу и огњу, којима се и сам цар поклања? - Светитељ одговори: И ваш цар и ви с њим потпуно сте полудели, јер оставивши Творца ви се клањате творевини. - Кнез са гњевом рече: Ти називаш лудима нас који почитујемо такву стихију и клањамо се сунцу које све и сва оживљује и осветљује? Лажљиви старче, ти си сам заиста луд, и ако се не покориш царевом наређењу, онда те старост твоја неће избавити од тешких мука, нити ће те твој распети Бог ослободити из наших руку. - Светитељ на то рече: Нека умукну, безбожниче, твоја одвратна уста која хуле Бога мог! Ти хоћеш да ме уплашиш својим претњама, да бих ја одступио од отачких предања, којима се у младости научих и у којима доживех до седине ове. Иако се ти у гордости својој хвалиш да ме из руку ваших неће избавити ни старост ни Бог мој, ипак ја нећу дати боље за горе: јер каква ми је корист ослободити се из ваших руку за ово мало дана? јер скоро, и мимо вас, потражиће се од мене општи дуг смртне природе. Нећу се поклонити сунцу, нити ћу одати поштовање огњу, да се нико не би насмејао мојој старости, да нико не би помислио да је мени живот дражи од Бога мог; нећу продати толика небеска блага за краткотрајни живот.
Волх одмах нареди да светитеља простру нага на земљи и да га чврсто бију чворновитим моткама. И он би толико бијен по свему телу, да се земља обагри његовом крвљу. A no дугом бијењу мучитељ поново стави преда се светог епископа и рече: Акепсиме, где је Бог твој? Нека дође сада и нека те избави из мојих руку. - Светитељ одговори: Безакониче! Бог је мој свуда, испуњује небо и земљу, и моћан је да ме избави из твојих руку. Но ја молим Његову доброту, не да ме избави од твога насиља, него да ми подари трпљење у мукама, да бих, претрпевши до краја, добио венац живота. А какве муке и смрт заслужујеш ти који устајеш на Бога живога, ти - земља и пепео! Заиста заслужујеш да сагориш у огњу, коме се сада клањаш као Богу, да те тај бог твој вечито пече. - Слушајући то, кнез волхова беснијаше од гњева, и нареди да светитеља окују у тешке ланце и затворе у тамницу.
Наредног дана бише узети презвитер Јосиф, коме беше седамдесет година, и ђакон Аитал, оба - мужеви праведни и свети, њихова ревност за Бога беше као ревност пророка Илије, и реч њихова оштра као мач оштар с обе стране, који сече безбожје. Они бише доведени пред незнабожног Волха; и он, охоло погледавши на њих, рече: О, роде изгубљени! зашто, обилазећи просте људе, ви их обмањујете својим неправедним учењем? - Презвитер одговори: He обмањујемо ми људе, него их од обмане обраћамо к истинитоме Богу, који је Господ и Спаситељ сунца и огња и свих видљивих и невидљивих твари: и учење наше није неправедно, јер учи о Једином Истинитом Богу. -
Волх упита: Које је учење праведније: да ли оно којега се држи цар и све његове војводе, или то коме следују људи бедни, одбачени, ништи и ништавни као ви? - Презвитер одговори: Да, ми смо бедни и одбачени људи у овоме свету, јер Господ наш је благовољењем Својим не у душегубним богатствима и гордости живота, него у сиромаштву и смирењу нашем. Са тог разлога од нас добровољно постају сиромашни и смирени, раздавши своје имање у руке убогих, због чега ће надамо се примити од Господа нашег сто пута онолико. И када бисмо ми радили на прикупљању богатства, онда бисмо се, трудећи се својим рукама, обогатили више него ти који ништа не радиш већ само плод туђег рада једеш и насилно приграбљујеш имања других људи, убогих; нама пак доста је од труда нашег да и саме себе хранимо колико треба, и да слабију браћу хранимо. Ми знамо да је богатима тежак пут у Царство Небеско, и да они који хоће да се обогате падају у напасти. - Остави своју дугу лаж и поклони се огњу и сунцу, рече волх прекидајући му говор. Презвитер му на то одговори: He надај се да ћеш ме икада видети где творим безакону вољу вашу, јер нећу оставити Створившег огањ и сунце, нити ћу се поклонити творевини.
Чувши то, волх нареди те светог презвитера обнажише и растегоше, па га ружиним трновим прућем дотле бише док му се сва кожа не одра и не стаде месо отпадати од костију. Сав У крви, светитељ кликну: Благодарим Ти, Господе Боже мој, што си благоволео омити ме од грехова мојих у крви мојој. - После пак дугог бијења свети презвитер би окован у двоје гвоздене вериге и вргнут у тамницу код светог Акепсима, где један у другоме налажаху олакшање својим патњама, узајамно се тешаху надом на милост Божију.
Када презвитер би одведен у тамницу, ђакон Аитал остаде сам пред кнезом волхова, стојећи везан. Погледавши на њега, волх га упита: А ти шта велиш? Хоћеш ли испунити царско наређење? Хоћеш ли се поклонити великоме сунцу? Хоћеш ли окусити од жртвене крви, да би се избавио од зала која ти предстоје? Или ћеш остати упоран и непокоран као и остали? - Свети ђакон одговори: Дело је твоје погане седине: да пијеш идоложртвену крв, и да за Бога сматраш оно што је створено од Бога. Ја пак нећу да будем тако слеп душевним очима као ти, и нећу успочитовати твар више него Творца.
Тада мучитељ нареди да ђакону вежу руке испод колена и да кроз свезане руке ставе велики колац, па да шест џелата, по три са сваке стране, стану на крајеве колца и клацкају се, мучећи на тај начин ђакона, и да га затим немилосрдно бију ружиним прућем. Клацкајући се тако, војници разглавише зглобове мученику, а бијући га ружиним прућем они му одераше тело. Трпећи све то јуначки, мученик рече волху: Ти се, мучитељу, веселиш, видећи искидано тело човечије, као што се пас или гавран весели видећи леш и желећи да се насити њиме. Ипак знај, безбожниче, да ни у шта не сматрам ове муке.
Волха то још више разјари, и он нареди те светитеља тукоше још силније, док му кости не поломише и не отпаде месо са костију његових. Затим га престадоше тући, па понесоше у тамницу, пошто од љутих рана он уопште није могао да стане на ноге. И кад га донеше, они га као неко бреме бацише код прва два страдалца.
По истеку пет дана свети мученици бише одведени из тамнице на место звано Рај, где беше храм бога огња, кога незнабожни Персијанци почитоваху. Кнез волхова, седећи тамо на судишту, упита свете мученике: Реците ми брзо, да ли ћете још остати у своме безумљу, или ћете, променивши се на боље, бити с нама једно? - Свети одговорише: Нека ти буде знано, судијо, да вера и убеђење које имађасмо с почетка, у њему смо и сада, и у њему ћемо остати до краја. Ни претњама, ни мукама, ни даровима, нити ма којим другим средством ти нећеш изменити наше добро вероисповедање. Јединога Бога, Господа свега, ми знамо и исповедамо, у Њега Јединога верујемо, и Њему се Јединоме клањамо.
Чувши то, волх тог тренутка измисли ново мучење: он нареди да мученицима омотају узицама руке, бедра и голенице, да у те узице ставе штапиће, да штапиће окрећу, и да тако узицама све јаче и јаче стежу мученике. Када то рађаху, свети мученици осећаху страховите муке и болове, јер им кости тако пуцаху и ломљаху се, да то чујаху и они што далеко стајаху. A они што их мучаху, говораху им: He противите се царској вољи. - Мученици одговараху: Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу.
Тако свети мученици бише мучени од девет до дванаест сати. Онда мучитељ нареди да их опет одведу у тамницу. Али пошто свети страдалци не могаху ићи својим ногама, њих као вреће узеше, па у тамницу однесоше, и вргоше тамо где и раније беху. Мучитељ издаде наређење стражарима: да никога не пуштају код њих; а ако би ко хтео да им да храну, или пиће, или одело, таквога одмах ухватити и убити. - И проведоше страдалци Христови у тој тамници три године у великој оскудици, изнемогавајући од глади и жеђи и трпећи неизмерне болове од загнојених рана, тако да и сами стражари гледајући њихове муке биваху потресени, а много пута и плакаху. Међутим они се бојаху да укажу ма какву помоћ страдалцима, пошто им то кнез беше строго забранио. Једино је по који стражар, или понеки од тамошњих сужања, тајно давао мученицима понекад парче хлеба или мало воде. Тако трпљаху они из љубави према Христу.
После три године дође тамо персијски цар Сапор, и са њим дође врховни кнез над свима персијским волсима, коме беше име Ардасабор. Дознавши да се свети мученици Акепсим, Јосиф и Аитал налазе у тамници, овај нареди да их доведу пред њега. И када светитељи изиђоше из тамнице, они беху толико ослабили да изгледаху као трске ветром повијане. Изнурени глађу и жеђу, они се беху осушили као сено, и падаху од ветра, и не могаху сами да иду. Кад их доведоше пред кнеза Ардасабора, беше то језив призор: јер они изгледаху као мртваци у гробу, очију дубоко упалих, кости им беху обложене само кожом. Погледавши их, кнез их упита: Хришћани ли сте? - Они одговорише: Тако је, хришћани смо, верујемо у Јединог Живог Бога и клањамо се Њему. - Кнез рече: Видите, какву вам беду нанесе вера ваша, какву тескобу и муку? јер од многих мука и дугог тамновања ви сте изгубили облик живог човека, и постали сте као мртваци што у гробу леже. Саветујем вам да се поклоните пресветлом сунцу. А не послушате ли ме, умрећете љутом смрћу. - Светитељи једногласно одбише такво незнабожје и исповедише Истинитога Бога, који је створио не само сунце него и сваку твар, и показаше се готови на смрт за Творца свега.
После дуге препирке, када кнез увиде да није у стању потчинити мученике својој вољи, он нареди да најпре светог Акепсима бију сировим кајишем по леђима и по стомаку. И бише га тридесет војника, а биров викаше: Покори се царевој наредби, па ћеш остати жив. - Светитељ, док беше у стању, одговараше: Ја се старам да испуњавам вољу Господа мога свом снагом коју сам добио од Њега. - Затим, пошто изнеможе, он умуче. После тога му одсекоше свету главу. И испуни се пророчанство оног богонадахнутог дечака, који некада целивајући његову главу рече: Благо овој глави, јер ће за Христа примити мучење! - Тело пак светог мученика одвукоше на улицу и бацише на поједење псима; а стражари, стојећи подаље, мотраху да га не украду хришћани. Но после три дана, када стражари одоше некуда, хришћани узеше то скупоцено благо и погребоше чесно.
После посечења светог Акепсима, по мучитељевом наређењу стадоше бити презвитера Јосифа, и биров викаше: Бићеш жив, ако се покориш царевој вољи. - А светитељ клицаше: Један је Бог, и нема другога осим Њега; кроз Њега живимо, и мичемо се, и постојимо; у Њега верујемо, Њега почитујемо, a за царско наређење не хајемо. - Пошто свети мученик би дуго бијен, он изнеможе и постаде као мртав. Мучитељи пак мислећи да је мртав, извукоше га напоље и бацише на пијачни трг; но затим, приметивши да он дише, они га узеше и вргоше у тамницу.
Пошто одвукоше светог Јосифа, кнез поче говорити светоме Аиталу: Ево, пред твојим је очима живот и смрт, част и бешчашће; не изабери себи горе оставивши боље; не иди путем којим безумници пођоше, и добише по делима својим заслужену смртну казну. Ти пак послушај мој савет, па ћеш се удостојити великих почасти и добићеш дарове из царевих руку. А ако ме не послушаш, онда ћеш сам бити крив за своју погибао. - Свети ђакон одговори: Пред лицем неба и земље била би то велика срамота када ја не бих ишао оним путем којим испред мене одоше оци моји. Када они, стари по годинама и слаби телом, онако јуначки пострадаше, зар ја, млађи по годинама и јачи телом, да се бојим ових времених мука? He бојим се смрти ради Христа који умре за ме; нећу да ради временог живота изгубим вечни живот; нећу да веру своју продам за даре и почасти ваше.
Тада кнез са јарошћу нареди онима око себе: Узмите и бијте га јаче него прве. - Светитељ му рече: Псу смрдљиви и нечисти! ова мучења плаше само малодушне, а не јуначке мужеве, чије су душе запаљене чежњом за Христом. - И почеше силно бити светог Аитала. А кнез са чуђењем говораше својима: Шта је то, те хришћани не маре за овај живот, а желе смрт као неки срећни живот? - Они му одговорише: Они имају предано им од њихових отаца учење које каже да постоји други свет, бољи од овога; верујући томе учењу они не маре за овај свет, у нади на бољи, зато и избирају себи добровољно смрт.
Док кнез у току многих часова вођаше такав разговор са својима, свети ђакон у то време добијаше безбројне ране. Затим кнез, правећи се милосрдан, нареди да престану бити мученика, и рече светом страдалцу: Покори се царевој вољи, па ћеш оздравити, јер ми имамо лекаре који могу исцелити све ране твоје. - Светитељ одговори: Када би ти могао да ме чак једном речју исцелиш од рана, ја се ни тада не бих покорио вашем безакоњу. - На то кнез одврати: Ја то рекох кушајући те; јер када би се ти и покорио, ипак би немогуће било исцелити тебе од таквих и толиких рана, које само смрт може исцелити. Но ти буди за пример свима хришћанима, да се они не би усуђивали противити се цару и срамотити кнезове његове. - Светитељ одговори: Безакони судијо! премда ти свагда говориш лаж, но сада си и нехотице казао истину: да ћу ја за хришћане бити пример јунаштва и великодушности; јер многи од верних, гледајући на мене као на живи пример, и видећи моје чврсто страдање за Христа, испуниће се ревности за Господа Бога свог и поћи на овакве муке за Њега.
Дивећи се таквом јунаштву његовом и трпљењу, кнез погледа на предстојећег му омиљеног пријатеља, по имену Адесха, који беше из града Арбеле, и рече му: Узми ова два хришћанина, Јосифа и Аитала, одведи их у свој град, и тамо удеси да они од својих хришћана буду побијени камењем. - Зато он не хтеде да их сам посече мачем, да би хришћански учитељи примили смрт од хришћанских руку.
Адесх натовари свете мученике на своју марву као снопове или бездахно дрво, јер они не могаху ни ходити ни седети, пошто им сви удови беху раслабљени од безбројних мучења. Зато их он натовари на своју марву и привеза, па крену с њима у свој град. На путу, када је требало одморити се или преноћити, њих су скидали као мртва тела и полагали на земљи, јер они не могаху мрднути ни рукама ни ногама, пошто беху обамрли од силних батина. И кад би им ко из сажаљења пружио хлеба или воде, морао им је то својим рукама стављати у уста. И при поновном кретању на пут, њих су опет као мртве подизали са земље, товарили их на марву, привезивали, и тако настављали пуговање. А кад стигоше у град Арбелу, њих вргоше у смрдљиву тамницу, и не дозвољаваху ниједноме од хришћана да им долази и укаже ма какву помоћ. Ране им силно сатрулише; и из рана им тецијаше гној и крв; и не беше никога да им ране превије, или окрене с једне стране на другу, или напоји чашом студене воде. Тако свети страдаху за Бога.
Бејаше у том граду једна верујућа и света жена, по имену Снандулија, која тајно храњаше у тамници оне што за Христа страдаху. Дознавши за Јосифа и Аитала да су у тамници, она дође са слугама својим ноћу, даде стражарима много злата, па уђе у тамницу и нађе мученике једва живе: они већ нису могли ништа говорити, само су још помало дисали. Снандулија замоли стражаре да јој дозволе да мученике узме у свој дом на кратко време, обећавајући да их пред зору поново доведе у тамницу. Стражари јој дозволише. Она онда узе мученике, пренесе их у свој дом који се налажаше недалеко од тамнице; и положивши их на постељу, она им ране омиваше, и чистим убрусима крв им отираше, и њоме тело своје мазаше, и скупоценим мирисима њих помазиваше, и ране им превијаше, и поломљене руке и ноге њихове целиваше, и горко над њима плакаше. Када код мученика болови мало попустише, Јосиф дође к себи, и погледавши виде ову благочестиву жену где горко рида над њим, и поче јој помало говорити: Толико твоје доброчинство које си нам указала, о света жено, пријатно је и Богу и нама који страдамо за Њега; но тако горко ридати због нас не доликује, и туђе је нашој хришћанској нади и вери. - Жена одговори: Ја се радујем томе што вам је Христос дао толико јунаштво, те ви крепко претрпљујете љута мучења; но ја бих се још више обрадовала када бих вас видела да до краја доведете свој мученички подвиг; плакати пак својствено је људској природи, милосрђем покретаној. - Свети Јосиф јој рече: Ипак не треба да плачеш због нас, јер ти знаш да све муке које се ради Христа подносе, израђују нам вечно блаженство.
У праскозорје свети мученици бише однесени у тамницу. По истеку шест месеци, када се светитељима већ беху мало залечиле ране, те су могли на ноге стати и помало ходати, само у Аитала руке висијаху одузете, Адесх, који мученике доби од Ардасабора да их погуби, би смењен с власти, а место њега дође други судија, по имену Зеров, свирепији од Адесха. Када он дође у град и стаде приносити жртве у храму њиховог бога - огња, обавестише га жреци о светим мученицима, Јосифу и Аиталу, говорећи: У тамници се налазе два хришћанска учитеља, који најпре бише мучени од Ардасабора, па онда доведени овде, да би их сами хришћани побили камењем. Али пошто због рана нису могли ходити, ми их зато нисмо изводили на погубљење, него смо чекали да оздраве, да бисмо их могли приволети на једномислије с нама.
Чувши то, судија одмах нареди да их доведу пред њега, и дуго се препираше с њима, при томе их он и ласкама и претњама наговараше да се поклоне огњу и да окусе од жртава. А кад у томе ни најмање не успе, он нареди да најпре светог Јосифа нагог обесе главачке и бију воловским жилама. И када га силно бише, њему се поново отворише ране, које беху мало зарасле, и из њих крв потоцима тецијаше као из неких извора. Неки од присутних волхова приђоше к светом мученику и тихо му рекоше: Човече, ако те је стид народа да пред свима уђеш у храм бога нашег и с нама принесеш жртву, ти тајно обећај да ћеш то урадити, па ћеш бити ослобођен мучења. - Светитељ громогласно кликну: Одступите од мене сви који чините безакоње, јер Господ чу молитву моју (Псал. 6, 9). - Три сата би бијен свети презвитер; затим мучитељ нареди да га одреше и скину, па носе у тамницу, пошто он опет не могаше ићи ногама због позлеђених рана.
Када светог Јосифа скидоше и однесоше у тамницу, на његово место би обешен свети Аитал, и такође без милости дуго бијен. А ом непрестано клицаше: Хришћанин сам! А кад скидоше и светог Аитала, онда на његово место обесише једног човека, следбеника манихејског зловерја,[4] који такође, исповедивши пред свима своју злочестиву веру, прекораваше Персијанце због њиховог незнабожја. Пошто га обесише, они га почеше бити. У почетку он трпљаше задаване му ране; а када га стадоше бити немилосрдније, он поче запомагати громким гласом, проклињући свога учитеља, одричући се своје вере и обећавајући да ће се поклонити персијским боговима. А свети Аитал који беше ту, чувши то, испуни се радости и смејаше му се говорећи: Ти тек окуси муке, и већ се одрече свога Манеса. Благословен Христос Бог наш који нас укрепљује у свима најстрашнијим мукама и даје нам моћи, те смо непобедиви и непоколебљиви у благочестивој вери нашој.
Чувши то, судија се разгневи на светог Аитала и нареди да га поново бију бодљикавим прућем ружиним. И дотле га бише, док не помислише да је већ умро, па га одвукоше напоље и бацише као мртва. А неко од волхова, видећи наго тело где лежи, сажали се и покри га платном. Неки од његових другова видеше то и јавише судији, те овога немилосрдно тукоше. Тако немилосрдници узвратише овоме за указано милосрђе. Приметивши пак да свети Аитал још дише, они га ухватише за ноге и одвукоше у тамницу.
После неког времена свети мученици опет бише изнесени из тамнице пред судију, и он им рече: Смилујте се на себе, људи, окусите од жртвене крви, па ћете бити ослобођени мучења.
- А они једногласно одговорише: Пити крв доликује не људима него само месождерним псима. И ти, премда си човек по природи али пас по нарави, те лајеш на саздавшег те Бога, сам пиј крв као пас и насити се њоме. - Судија се разгњеви и нареди да их опет бију. А присутници, сажаљевајући их, говораху им: Уместо крви окусите бар од жртвеног меса, да бисте били ослобођени мучења. - Светитељи одговорише: Ми никада ничим нећемо оскврнавити нашу свету веру.
После тога судија са својим саветницима изрече оваку пресуду светим мученицима: да их хришћани побију камењем. - Свети Јосиф пак рече: Хоћу једну тајну да кажем судији. - Судија одмах приђе к њему, мислећи да он хоће да принесе жртву идолима. А светитељ му пљуну у лице и рече: Бестидниче и нечовече! није ли те стид да тако свирепо нападаш на природу људску и да на једва живе искаљујеш свој бес?
Постиђен, судија се врати на своје место. И одмах би послано мноштво слугу по хришћанским домовима, те они силом довлачаху хришћане на судиште, да ови камењем убију светога Јосифа. Одвукавши светог Јосифа на пространо место, мало устрану од судишта, они ископаше јаму до појаса и пустише у њу светитеља, пошто он друкчије није могао стајати. Онда му свезаше руке наопако, и поређаше хришћане наоколо, и слуге силом стављаху камење у руке хришћанима, приморавајући их да камење бацају на светитеља, што они и чињаху, премда против своје воље. Доведена би и блажена Снандулија, и примораваху је да се баци каменом на светитеља. А она узвикну: Од памтивека се није чуло, да је ко приморавао жену да подигне руку на свете мужеве, као што чините ви, ратујући не противу непријатеља него противу нас, и отачаство наше које је у миру ви испуњујете крвљу и убиством. - Незнабошци пак, забивши шило у дугачку трску, даваху га Снандулији у руке, да издалека боде светитеља. А она рече: Боље би ми било да то шило заријете у срце моје, него да се коснете светог и невиног тела.
- Око светитеља пак беше набацано мноштво камења, да му се само глава видела. Међутим један незнабожац дохвати велики камен, замахну њиме над светитељевом главом, и удари га њиме по глави, и сву је размрска. Тако сјајни страдалац предаде дух свој у руке Господу.
И би постављена стража да чува мучениково тело, као неко благо, да не би било украдено од стране верних. А после три дана, у свитање четвртога, би велики земљотрес, и громови, и муње: и огањ, павши с неба, сагоре стражаре, и разбаца камење као прах. А кад престаде земљотрес и грмљавина и севање муња, дођоше људи на место где светитељево тело би затрпано камењем, и угледаше камење разбацано, али тело светитељево не нађоше, јер га Господ на неки Свој начин пренесе у непозната места.
Свети пак Аитал ђакон би одвезен у насеље звано Патрас;[5] и тамо, такође од хришћана примораних на то, камењем убијен. А свето тело његово тајно узеше ноћу оближњи монаси и чесно сахранише.[6] На месту пак где би убијен свети Аитал, по дејству силе Божије израсте дрво Мирсина,[7] које исцељиваше од сваке болести. И стајаше то дрво пет година, исцељујући болести свих долазника. Видећи то, незнабошци га из зависти посекоше са кореном. Многи пак од достојних виђаху на том месту блистање небеске светлости и анђеле који певаху и слављаху Бога који прославља Своје свете, чијим молитвама нека се удостојимо и ми певати с анђелима славу Богу вавек. Амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МАТЕРЕ НАШЕ СНАНДУЛИЈЕ

ОBA благочестива персијска хришћанка усрдно помагала и ревносно служила сужњима - хришћанима по тамницама. Богата, она је своје богатство на то употребљавала. О њој се говори при описивању страдања светих мученика Јосифа и Аитала, под данашњим датумом. Скончала око 350. или 380. године.



СПОМЕН ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА ПОБЕДОНОСЦА ("ЂУРЂИЦ")

ОBOГА дана празнује се пренос моштију Светог Георгија из Никомидије у град Лиду Палестинску,[8] где пострада у време цара Диоклецијана. Страдање овог дивног Светитеља описано је под 23. априлом. Пред смрт своју Свети Георгије умоли слугу свога, да му узме тело по смрти и пренесе у Палестину, одакле му и мајка родом беше, и где имаше велико имање, које раздаде сиромасима. Слуга тако и учини. У време пак цара Константина Великог буде сазидан у Лиди красан храм Светом Георгију од стране побожних хришћана, па приликом освећења тога храма пренесу се у њега мошти Светитељеве, и ту сахране. Безбројна чудеса догодила су се од чудотворних моштију Светог Георгија, великомученика Христова. (Опширније о Светом Георгију видети под 23. априлом).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АГИКА, АГАПИЈА, ЕВДОКСИЈА, КАТЕРИЈА, ИСТУКАРИЈА, ПАКТОВИЈА и НИКТОПОЛИОНА

СВЕТИ мученици Агик и Евдоксије, заједно са Катеријем и Истукаријем, беху војници у граду Севастији,[9] за царовања Декијева.[10] Због ширења вере у Христа њих узе на одговорност војвода Маркел, и подврже их многобројним мукама. Затим их баци у тамницу, где их воловским жилама тукоше по леђима и по стомаку. Онда им зубе поломише. У време мучења војвода упути светом Катерију ове речи: Ти си научио народ да не слуша царска наређења. - Он одговори: Нисам ја учио народ да се противи цару, него сам га научио д а верује бесмртноме Цару, Христу.
После тога бише доведени свети: Истукарије, Пактовије и Никтополион, који исповедише Христа Бога. Због тога их најпре тукоше колцима, па их онда стављаху на друге разноврсне муке. Напослетку бише заједно са другима осуђени на спаљење. И тако скончаше у Господу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ОДАСИЈА, СЕВИРА, АНДРОНА, ТЕОДОТА и ТЕОДОТЕ

ОВИ свети мученици пострадаше за Христа мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИJЕ ЕГИПАТСКОГ

ПРЕПОДОБНИ отац Илија подвизавао се близу Антиноа, главног града Тиваиде. Седамдесет година проживео у суровим и неприступним стенама пустињским. Хранио се само хлебом и урмом, а у младости постио по читаве недеље. Исцељивао све муке и недуге на људима. Сав је дрхтао од старости. Упокојио се у 110. години живота и преселио у радост Господа својега. "Чувајте ум ваш од рђавих мишљења о ближњима знајући да њих убацују демони с циљем, да би удаљили ум од виђења својих грехова и од устремљења ка Богу", говораше овај свети подвижник.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АКЕПСИМА

ПРЕПОДОБНИ Акепсим живљаше у време цара Теодосија Великог.[11] Затворивши се у малој келији, он проведе у њој шездесет година. За то време нити он кога виде, нити ко њега виде. Непрестано радећи на спасењу свом, он се непрекидно мољаше Богу, и од Њега добијаше сваку утеху. Келија његова беше ископана у земљи, и беше врло неудобна за обитавање. Храна му беше грашак, расквашен водом; и то је узимао једанпут недељно. Потребну за пиће воду он је двапут недељно захватао са оближњег извора, али тако да га нико виђао није. Најзад, после дугих и упорних молби и наваљивања, он просто би приморан да се прими свештеничког чина. Сатворивши многобројна чудеса, он на педесет дана раније провиде смрт своју, и у миру предаде дух свој Господу. Подвизавао се близу града Кира у Сирији.[12]

СПОМЕН СВЕТОГ АХЕМЕНИДА ИСПОВЕДНИКА

ЦАРСКИ великаш Ахеменид, за време персијског цара Издигерда, у четвртом веку, одрече се своје отачке вере и поверова у Христа. Када цар Издигерд сазнаде за то, шта све није радио да Ахеменида одврати од Христа, и врати у пређашњу веру. Али пошто у томе не успе, цар га лиши чина, одузе му сва богатства, па му чак одузе и све хаљине што је имао, дозволивши му да носи прегачу око средине тела. И нареди му да тако наг чува војне камиле. А када га после дуго времена једнога дана цар угледа са прозора где на страшној жеги гори од сунца и сав прашњав, цар се сети његове пређашње славе, позва га к себи и даде му кошуљу да је носи. И мислећи да је Ахеменид после толиких патњи и страдања омекшао и да ће попустити, рече му: "Сада је време да се одрекнеш дрводељиног сина", тојест Христа. - А Ахеменид, пун свете ревности, поцепа кошуљу на себи и баци је цару говорећи: Ти мислиш да ћу ја за ову кошуљу оставити веру своју. Ето ти кошуље, чувај је са својим безбожјем. - Видевши такву смелост, цар га отера нагог из своје палате.
Провевши живот свето и богоугодно, блажени Ахеменид се престави у миру и доби од Господа венац исповедништва.

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕВЕТ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици скончаше од мача.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ОСАМ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици скончаше за Христа у огњу.

ЖИВОТ И ЧУДЕСА СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА НЕАПОЉСКОГ, новог свештеномученика

СВЕТИ отац наш Георгије, нови свештеномученик, пореклом је из Неапољске епархије, која се турски назива "Нев-Шехер", а налази се у Малој Азији. He зна се сигурно да ли се родио у селу Дар, које се налази северно од Неапоља, или у другом званом Кијоре, на његовој јужној страни.
Георгије је био свештеник и служио је у Неапољском храму Успенија Пресвете Богородице, у осамнаестом веку. љубав, смерност, незлобивост, смирење, братољубље и богољубље, били су главни украси његове блажене душе. Богослужио је као анђео Божји, тешећи и учећи речју и делом православне хришћане, који су стењали под тешким игом агарјанским.
Тако живећи и Богу угађајући, овај божански Георгије се удостоји на крају мученичког венца. Ево како се то догодило. Године 1797. житељи села Малакопе, удаљеног од Неапоља око шест сати хода, позваше Георгија за неки велики празник да им служи, пошто је њихов парох или био болестан или се крио од турског беса. У оно време, наиме, Турци су вршили прогоне хришћана из одмазде због устанка, који беше избио на челу са Орловим. Георгије се одазва позиву сељана Малакопе. Но пошто беше стар и немоћан, узјаха на магаре и крену на пут, никакво зло не слутећи. Кад се, међутим, приближи Малакопи, на месту званом "Кобја - Дере", тј. Речни кланац, појавише се изненада пред њега турски чобани и на диваљ и нечовечан начин нападоше на овог човека Божјег, кога су и Турци поштовали као свеца, опљачкаше га и свукоше гола, па га онда убише, одсекавши његову часну главу. Његово наго тело и избодено ножевима, заједно са светом главом, бацише у оближњу рупчагу. Тако овај верни слуга Господњи Георгије "пун плодова правде" (Приче, 3, 9), запечати своје чисто и врлинско живљење мученичким крајем, положивши душу своју за ближње своје (уп. Јн. 10, 11).
Хришћани Малакопе, не знајући шта се десило, чекаху долазак Георгијев али узалуд. Прођоше три четири дана а он се није појављивао. To узнемири и хришћане у Неапољу, па сазнавши од браће из Малакопе да се он уопште није појавио, кренуше у потрагу за њим. Претраживши сав пут нађоше на крају његово наго тело и часну главу онде где их беху бацили Турци. Бојећи се Турака, они на том истом месту сахранише на брзину његове свете мошти, положише на његов гроб један камен са простим натписом "Свештеник Георгије", и удаљише се оплакујући свога дивнога пастира.
Од тог тужног догађаја прође прилично времена, док се једне ноћи не јави у сну овај Свештеномученик једној побожној удовици, којој исприча шта му се десило и како је пострадао на путу за Малакопу. Затим јој заповеди да јави општинским Старцима да дођу у "Кобја - Дере" и узму његове мошти. Пошто жена не обрати пажњу на то виђење, оно се понови после неколико дана и она сва у страху оде и јави једноме од Стараца. Чувши за то побожни Неапољани кренуше се на челу са јерејом Неофитом, који је служио у храму Успенија Богородице и био син сапароха св. Георгија јереја Василија, да пренесу мошти светитељеве. Кад откопаше гроб нађоше његове мошти целе и нетрулежне, испуњене божанског миомира и благодати, поклонише им се, па положивши их у дрвени кивот, пренеше у кућу јереја Неофита. Пред моштима је стално горело неугасиво кандило а мноштво народа долазило ради молитава и исцељења и певања молебна светитељу. Убрзо мошти су биле пренете у свети храм, по жељи градских Стараца; али потом бише поново пренете у дом реченог јереја.
На моштима Свештеномученика Христовог дешаваху се многа чудеса. Навешћемо само нека од њих. Неки зограф из села Прокопија, који није имао деце, чувши за чуда св. Георгија, пође са својом женом код Светитеља и топло се мољаху да им Бог да дете. Обећавши да ако дете буде мушко, да ће му дати име Георгије и да ће га после шест месеци од рођења донети са крчагом уља, пешке ходећи, да заблагодаре свецу. Бог молитвама Свештеномученика услиша њихову молитву и даде им мушко чедо; но они од велике радости заборавише на своје обећање. После годину дана Светитељ се јави зографу и подсети га на његово обећање, запретивши да ће му дете узети натраг ако га не изврши. Он пак уплашен, узе одмах идућег јутра жену и дете и уље и пешачећи цео дан стигоше и поклонише се моштима светога. На основу лика који му се појавио у виђењу, зограф наслика и свечеву чудотворну икону, коју су касније многи пресликавали.
Једна друга жена из породице Демерзи Пандели, доносила је на свако вечерње своје болесно трогодишње дете, које је било узето, тражећи му лека. Такође један двадесетогодишњи младић, који је имао неподношљиве болове у очима, долазио је свакодневно моштима Свештеномученика. Ова жена видевши младића са завезаним очима и слушајући његове јауке у дворишту дома попа Неофита, где су у једној малој келији почивале мошти, помисли у себи: ако овај младић који је тако дуго поред моштију светога не доби исцељење, зар ће се мој син исцелити?
Док је то помислила, спотаче се на степеницама и скотрља се низ њих онесвешћена, а њен синчић паде мало подаље од ње, без икакве повреде. Попадија Евгенија и једна друга жена из дома, звана Марија, с муком повратише себи ову жену, која чим се освести, тражаше своје дете и плачући исповедаше свој грех маловерја. Онда са радошћу и благодарношћу приступи са дететом моштима Светога, и дете мало после тога доби потпуно исцељење. Касније је то дете био познати продавац сира у Неапољу.
Син опет неког Томе Сарија који се звао Јован, разболе се у дванаестој години од нервне болести и беше веома опасан по околину. Његови домашњи га свезаше и доведоше Светитељу. Ту га привезаше за ногар кивота. И после три дана дечко потпуно оздрави. И он је касније био трговац у Цариграду.
Једна друга жена по имену Марија Тосуноглу причала је о чудесном догађају који се њој десио: "Кад сам била девојчица од шест година, деси се да се разболим, и моји ме пошаљу код тетке, која је становала испод куће Анестија Хаџипродрома. Онде ме примише са љубављу и оставише да преноћим поред светитељевог кивота. Ујутру пак када сам се пробудила била сам потпуно здрава".
Дође, на крају, година 1924. када је извршена размена становништва између Турске и Грчке. И Грци из Кападокије се спремаху да пређу у Грчку: сваки је узимао оно најдрагоценије што је могао да понесе са собом. Архимандрит Игњатије, који је служио у храму Успенија после смрти јереја Неофита и у који су после Неофитове смрти поново пренете свете мошти, побрину се да пре свега буду спуштене до пристаништа мошти Свештеномученика. Мошти бише у Мерсини укрцане на брод. Но кад је било око пола ноћи, посада брода примети чудећи се некаквог свештеника како се дотиче машина, наређује морнарима па после исчезава. To се понови и следеће ноћи, а капетан брода мислећи да се ради о оцу Игњатију, оштро му приговори два пута да се не меша у послове посаде брода и не ствара забуну. Игњатије га је уверавао да он појма нема о чему се ради и да се целе ноћи није ни макао са свог места. После пак кратког времена подиже се јака бура, која се преко целог дана повећавала. Дивљи таласи су ударили, све се на лађи превртало и нико није био у стању да објасни откуд таква бура тако изненада. Тада о. Игњатије приступи капетану и објасни му да се на броду у складишту налазе мошти светог Георгија. Они одмах сиђу до места где су биле мошти и нађу их у изврнутом положају. Са побожношћу поставе мошти на њихово место и оног момента престаде бура и сви заблагодарише Богу и његовом светитељу, док је о. Игњатије пред моштима служио молебан. Кад брод стиже у Грчку свете мошти бише уступљене Неапољанима, који их са побожношћу поставише у храм св. Евстатија у Новом Неапољу, изнад Нове Јоније (предграђе Атине) где се и данас налазе, чудотворећи и благодатни миомир дарујући свим потребитима здравља и утехе.
Ево још једног дивног чуда Светитељевог. У месту Кокиња живела је једна седамнаестогодишња девојка по имену Марија Кутлиду заједно са својом мајком. За време Немаца, због глади, мајка напусти Агину и оде са ћерком у Кардицу код сестре монахиње, која је ту живела у манастиру. Ту су биле мирне све док није почео братоубилачки рат између комуниста и националиста (који у ове наше дане зали земљу невином братском крвљу не само у Грчкој) и од кога нека би нас Бог сачувао од сада па во вјеки. Тада почеше сатанска убиства, вешања и међусобна клања, која својим ужасима остављаху дубоког трага у душама и срцима људи, особито у душама невине деце. Тако и мала Марија би престрављена гледајући како поред ње убијају једну жену и од тада не могаше наћи мира. Мајка је прво пренесе у клинику у Волос ради лечења, где остаде 25 дана, a потом је пренеше у Атину. Међутим, ни ту јој лекари не могоше ништа помоћи. По савету Клеонике Ангелоглу, која је била родом из малоазијског Неапоља а становала у Кокињи, несрећна мајка поведе своју болесну кћер код свештеномученика Георгија. Ту заноћише поред моштију мученика; а ујутру, у освит празника св. Евстатија, Марија заспа, док се њена мајка са Клеоником и даље топло молила. Тада Марија прошапта кроз сан: "Поп Георгије, мајко, помаза ме машћу по врату". Чувши то Ангелоглу рече њеној мајци: "Твоја ћерка ће потпуно оздравити". За време јутрења Марија поче силно да се тресе и да дрхти. Мајка пак у жељи да помогне својој многострадалној кћери, покушаваше да је придржи, али она викну: "He додируј ме, јер ми поп Георгије удари инјекцију у руку". Заврнувши рукав на њеној руци, они заиста приметише на њој једно место потпуно црвено. И од тог момента Марија потпуно оздрави (то се догодило 19. септембра 1949. године). Отада Марија сваке године долази из благодарности у храм св. Евстатија, целивајући мошти чудотворца Свештеномученика Георгија Новог. Светитељ исцели и Анастасија Стефанидиса, са местом боравка у Новом Неапољу, из улице Свете Лавре, број 40.
Тако овај новомученик Христов прослави и прославља Господа свога и за живота и после смрти, помешавши крв своју невину са крвљу Јагњетовом, и дарујући кроз њу спасење и наду свету, Каиновом мржњом затрованом.[13] Његовим светим молитвама, Тројице Боже Трисвети, и нас исцели и просвети. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОРА ИСПОВЕДНИКА, епископа Анкирског

ПОДВИЗАВАО се за време иконобораца. Изобличио тиране и смело проповедао поштовање светих икона. Због тога био прогоњен из места у место, проводећи живот у чедности и чистоти. На крају и крв своју пролио за Господа свога. Службу му написао Теофан Начертани, који га је вероватно и лично познавао.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНЕ

ЋЕРКА кнеза Всеволода Јарославича и сестра Владимира Мономаха; она се од младости подвизавала као монахиња у Андрејевском манастиру у Кијеву. Поставши настојатељица манастира, преподобна Ана се много старала око његовог уређења; устројила је и училиште, снабдела га многим књигама, и сама у њему учила девице. Упокојила се преподобна 1112. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИЈЕ

СКОНЧАО у миру.[14]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Сапор II, цар персијски, владао од 310. до 381. године. Био свиреп гонитељ хришћана.
2. Под називом волхови, или маги, у старини су се разумевали мудри људи, поседници високих и опширних знања, нарочито знања о таЈним силама природе, о небеским светилима, о свештеним словима, о јероглифима, и томе сличном. Они су испитивали природне појаве, тумачили снове, предсказивали будућност; већином, они су уједно с тим били и жреци, и имали велики значај и углед, како на царским дворовима тако и у народу. О персијским волховима говори ce y књизи пророка Данила: гл. 2 и даље; из Персије су, вероватно, дошли волхови што су се поклонили новорођеном Спаситељу (Мат. 2, 1-13). Волхови су постојали и у другим земљама: Вавилону, Асирији, Мидији (види: Књ. пр. Данила; 4 Мојс. гл. 22 и 23), и у Египту (1 Мојс. гл. 41; 2 Мојс. 7, 11). Реч "волх" првобитно је имала исти значај као и реч "мудар"; касније она je стала означавати: врачара, мађионичаре, бајаче, дозиваче мртвих, и томе слично.
3. Арбела - град на једној притоци реке Забате, недалеко од Ниневије.
4. Манихејство - јерес, настала у Персији под утицајем покушаја да се хришћанско учење споји са учењем Персијске вере Зороастрине; а Зороастра је учио, да од вечности постоје два начела, два царства: царство добра и царство зла. Оснивач манихејства Манес, који je живео у трећем веку, с почетка је био маг, затим примио хришћанство, постао чак и презвитер, но убрзо био одлучен од Цркве што је био под утицајем Персијске незнабожачке вере; доцније, при персијском цару Варану I био је погубљен. По његовом учењу: Христос је само светли еон (дух), који је произашао од Оца светлости кроз истицање; једна половина Његова била је прогутана материјом и створила душу видљивог света, такозваног страдајућег Исуса, а друга половина се, помоћу другог еона, Животворнога Духа, ослободила материје и сместила у сунцу; то је такозвани бестрасни Исус. Оваплоћење Христа, то је силазак са сунца бестраснога Исуса ради ослобођења страдајућег Исуса, чије је светле честице Сатана, тобож, сабрао, и да би лакше владао њима затворио их у лицу човека. - По овоме учењу оваплоћење Христа било је привидно (докетизам). У моралном погледу ово учење проповедало је борбу с материјом, ради ослобођења од ње светлости, кроз постепено умртвљавање у себи тела. - Манихејска јерес била је нарочито распрострањена у четвртом и петом веку.
5. To место у Бет-Нугардској области. Нугарда - град са епископијом, потчињеном митрополији Мосулској.
6. Свети Аитал би каменован у јуну месецу, у петак последње Духовске неделе, но будући да је страдао заједно са остала два мученика и показао исту храброст са њима, они се празнују заједно на данашњи дан.
7. Мирсина - мирта, миртино дрво; расте у тропским пределима; има црвенкасту кору, дуге чврсте гране са зимзеленим лишћем, и мирисавим белим цветићима у Majy.
8. Лида, или Диосполвд, - град у Палестини, у равници Саронској, У пределима племена Венијаминова. (Данас је то насеље и аеродром Лод код Тел-Авива, у Израелу).
9. Реч је о Севастији Јерменској.
10. Римски цар Декије - жестоки гонитељ хришћана; царовао од 249. до 251. године.
11. Царовао од 379. до 395. године. За време његова царовања вера хришћанска коначно утврђена у Римској царевини.
12. Спомиње се још и 13. фебруара (а и 29. јануара, осим ако се не ради о неком другом светом истога имена). Његов живот описао Теодорит Кирски ("Филотеос историја", 15).
13. Живот и службу свештеномученика Георгија Неапољског написао је о. Герасим Микроагиоананит, изд. у Атини 1952. год.
14. Можда иста личност са Илијом Египатским.