ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Св. муч. Кикилија (Цицилија). Рођена у Риму од родитеља богатих и знатних. Имала је велику веру у Христа Господа и велику ревност за веру. Заветовавши Богу доживотно девство Кикилија света ношаше оштру власјаницу испод драгоцених хаљина, које јој родитељи дариваху. А када је родитељи присилише на брак, и то са неким незнабошцем, Валеријаном, она прве ноћи усаветова младожењу, да иде епископу Урбану и крсти се, па по том и сам да живи девственим животом. Примивши веру Христову Валеријан обрати у њу и брата свога Тивуртија. Беху по том ускоро оба ова брата због вере осуђени на смрт. Но њихова верност ни пред саму смрт не ослаби. Вођени на губилиште ова дивна браћа успеше да обрате у веру вођу страже, Максима. Сви тројица заједно пострадаше за Христа Господа. Св. Кикилија сахрани њихова тела заједно. Тада би и Кикилија изведена на суд, јер неуморно придобијаше незнабошце за веру Христову. Само једно вече придобила их је на 400 душа. Када је судија упита, откуда њој толика смелост, она одговори: „од чисте савести и од вере несумњиве.” После љутих мука би осуђена на посечење мачем. Џелат је три пута удари мачем по врату, но не може је убити; само је рани, и из ране истицаше крв, коју верни сабираху у мараме, сунђере и судове ради лечења. Три дана после тога мученица и девица Христова предаде дух свој Господу своме, с киме се вечно весели. Пострада св. Кикилија са осталима око 230. год. Њене мошти почивају у Цркви њенога имена у Риму. У западној цркви св. Кикилија сматра се заштитницом црквеног појања и музике.

Sveti Kalist Carigradski2. Св. Калист патријарх Цариградски. Назват Ксантопулос по келији Ксантопулв на Атонској Гори, где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је св. Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у 100 глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља св. Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх Цариградски св. Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао св. Максим Капсокаливит у Св. Гори).

3. Св. муч. Менигнос. Родом од Хелеспонта. Бавио се белењем платна, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. За то би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „не бој се, ја сам с тобом.” У том часу окови се његови растопише као восак, тамница се отвори сама од себе, и он изађе. Поново ухваћен, и суђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте од руку и од ногу, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа.

4. Св. праведни Михаил војник. Бугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро по том преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IX столећу. Сахрањен најпре негде у Тракији, а 1206. год. цар Кало–Јован пренесе му мошти у Трново.

5. Св. ап. Филимон, Архип и Апфија (види 19. фебруар).

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ

22. НОВЕМБАР

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ КИКИЛИЈЕ (ЦЕЦИЛИЈЕ) и с њом светих мученика ВАЛЕРИЈАНА, ТИВУРТИЈА и МАКСИМА

СВЕTA девојка Кикилија (Цецилија) родила се у Риму од богатих и знатних родитеља. Чувши проповед светог 1 Јг Еванђеља, она верова у Христа, и испунивши се срдачном љубављу к Њему, она донесе одлуку у уму свом да се не удаје већ да девственост своју сачува чистом ради Нескверног Женика - Христа Бога. Међутим, противно њеној вољи, родитељи је верише за једног високородног младог незнабошца, по имену Валеријана, и стадоше приморавати да иде у скупоценим хаљинама и златним накитима. Но она испод драгоцених хаљина на телу ношаше суру власеницу, a y срцу Христа, и непрестано My се топло мољаше да је Он сам, божанским промишљањем Својим, сачува чисту, беспрекорну и слободну од брачне везе. А када наступи дан свадбе и настаде весеље, она уздишући из дубине скрушеног срца свог, тајно вапијаше ка Господу: Срце моје нека буде беспрекорно у заповестима твојим, Господе, да се не постидим (Псал. 118, 80). - И мољаше Господа свесрдно са сузама, да јој пошаље анђела Свог да одбрани девственост њену. А кад се спусти ноћ и младенци бише уведени у ложницу, Кикилија рече своме женику Валеријану: Мили младићу, хоћу да ти откријем једну тајну: ја имам поред себе ангела Божјег, чувара девствености моје, кога ти не видиш; дотакнеш ли ме, он ће те одмах убити, јер стоји овде спреман да ме заштити од сваког насиља.
Чувши то Валеријан се уплаши, пошто стварно поред Кикилије беше невидљиво анђео, послан с неба да невесту Христову сачува од нечистоте незнабожног младића. И поче Валеријан молити Кикилију да му покаже ангела да га види. Девица одговори: Ти си човек који не зна истинитога Бога, те стога не можеш видети ангела Божја док се не очистиш од нечистоте твога незнабоштва. - Валеријан је упита: А како се ја могу очистити? - Девица одговори.: Има један старац, по имену Урван, епископ хришћански; он зна очишћавати незнабошце светим крштењем и учинити их способнима да виде ангеле. Ако дакле хоћеш да се очистиш и да угледаш ангела Божјег, онда иди к њему и испричај му све што си од мене овде чуо. А када те он очисти, тада се врати овамо, и угледаћеш ангела, и добићеш од њега што узажелиш. - Валеријан упита: А где да тражим тога старца? - Девица одговори: Иди Апијевим путем,[1] и тамо ћеш на путу срести просјаке, и реци им: Кикилија ме посла к вама да ме одведете к старцу Урвану, јер хоће преко мене да му саопшти једну тајну.
Валеријан оде, и на Апијевом путу, као што му Кикилија рече, срете просјаке, којима света Кикилија беше добро позната, пошто им је често давала милостињу. Они одведоше Валеријана к блаженом епископу Урвану који се од гонитеља крио по гробовима и пећинама и порушеним убогим храмовима. Када му Валеријан пренесе речи свете Кикилије, епископ се веома обрадова, и преклонивши колена на земљу и подигавши руке к небу рече са сузама: Ето каква је слушкиња Твоја, Господе Исусе: као трудољубива пчела она доноси мед Цркви Твојој! Овог младића она прими у ложницу своју као лава, а к мени га посла као јагње; јер да није веровао речима њеним, он не би дошао к.мени. Стога, Господе, отвори срце његово потпуно, да позна Тебе Бога Истинога, и да се одрекне Сатане и дела његових.
Кад се он тако мољаше, изненада се појави неки чеони старац у белим као снег хаљинама, са књигом у руци. Ставши пред Валеријана он отвори књигу да чита. А Валеријан, устрашен овим виђењем, паде на земљу, но чесни старац га подиже и рече: Читај, сине, оно што је написано у овој књизи, да би се удостојио бити очишћен и угледати анђела, кога ти обећа показати твоја заручница. - Валеријан погледа у књигу и прочита златом написане ове речи: "Један Господ, једна вера, једно крштење; један Бог и Отац свију, који је над свима, и кроза све, и у свима нама. Амин" (Еф. 4, 5-6). - Када Валеријан прочита те речи, старац га упита: Верујеш ли, чедо, да је то истина, или још сумњаш? - Валеријан одговори громко: Заиста нема под небом ништа истинитијег од тих речи. - И тог часа појављени старац постаде невидљив. А блажени епископ Урван, почевши од прочитаних Валеријаном речи, поучи Валеријана довољно, и крстивши га одасла к светој заручници његовој.
Вративши се дома, Валеријан обрете свету Кикилију у њеној одаји на молитви, и угледа ангела Божја где стоји поред ње у великој светлости и неисказаној красоти; у рукама својим ангел држаше два венца, исплетена од црвених ружа и белих љиљана, који чудесно мирисаху. Један венац ангео метну на главу Валеријану, говорећи: Сачувајте ове венце у срцу чистом и телу неоскврњеном; ја вам их донесох из раја Божијег, и они имају такву силу да никада неће увенути, нити миомир свој изгубити, и нико их не може угледати осим оних који љубе чистоту као ви. А ти Валеријане, зато што си пристао на предлог твоје заручнице да чуваш чистоту, Бог ме посла к теби да добијеш све што замолиш од Њега.
Валеријан се на то поклони ангелу и рече: У овом свету ништа ми није милије од брата мог Тивуртија. Зато молим Господа да брата мога избави од погибли и власти ђавола, као што мене избави, да га обрати к Себи, и да нам обојима подари да постанемо савршени у исповедању светог имена Његовог. - Ангео радосна лица рече му: Богу је пријатна молба твоја, и Он ће испунити жељу срца твога: Он ће брата твога Тивуртија спасти преко тебе, као што тебе спасе преко девице, и ви ћете обојица заједно поћи на мученички подвиг. - Рекавши то, ангео постаде невидљив. А блажени Валеријан са светом девицом Кикилијом радујући се о Христу провођаху време у душекорисним разговорима.
У то време дође к њима брат Валеријанов Тивуртије, и рече: Чудим се веома, јер осетих овде диван мирис ружа и љиљана. Откуда долази такав миомир, који ми је толико пријатан, да се ја осећам као сав обновљен? - Валеријан одговори Тивуртију: Ти си стварно осетио диван мирис, мили брате, јер ја молих Бога за тебе, да се и ти удостојиш неувенљивог венца и заволиш Онога чија је крв као црвена ружа а тело као бели љиљан. - Брате, кликну Тивуртије, да ли ово ја у сну чујем, или ти говориш истину? - Валеријан одговори: До сада ми смо стварно живели као у ону: клањали смо се лажним боговима и нечистим бесима, а сада живимо у истини и благодати Божјој. - Тивуртије упита: Ко тебе научи томе? - Научи ме ангео Божји, одговори Валеријан. И ти ћеш бити у стању видети га, ако се очистиш од идолске оскврнављености.
Тивуртије зажеле да види ангела, но Валеријан му рече да мора најпре поверовати у Јединог Истинитог Бога и примити свето крштење, па после тога очекивати појаву ангела. Света пак Кикилија отвори своја пуна благодати уста и поче Тивуртија учити светој вери, доказујући му с једне стране лажност незнабожачких богова и немоћ бездахних идола, а с друге - показујући му силу и свемоћ истинитога Бога Господа нашега Исуса Христа. И богомудро учење свете девице учини толики утисак на Тивуртија, да он одмах пређе из неверја у веру, и рече: Верујем да нема другога Бога сем хришћанскога, и ја од сада хоћу да служим Њему Јединоме.
Чувши то, блажена Кикилија се испуни неизрециве радости и, још усрдније стаде поучавати Тивуртија, причајући му о оваплоћењу Сина Божија, о чудесима Његовим, и о добровољном страдању и смрти које Он претрпе из љубави према роду људском. А Тивуртије слушајући такве речи, срце му се растапаше од умилења и он се све више и више разгореваше љубављу према Господу. Видећи топлину вере његове, девица му рече: Ако верујеш у Господа нашега Исуса Христа, онда отиди са својим братом к нашем епископу хришћанском и прими од њега свето крштење; и очистивши се светим крштењем од грехова, ти ћеш постати достојан да угледаш ангела. - Тивуртије, погледавши у брата, упита га: Ка коме ти хоћеш да ме водиш? - Валеријан одговори: Отићи ћемо к човеку Божјем Урвану. Он је епископ хришћански, човек стар, мудар и праведан; лице је његово као лице анђела, и све су речи његове истините. - На то Тивуртије рече: He говориш ли ти о томе Урвану, за кога сам слушао да је два пута био осуђен на смрт и сада се негде скрива спасавајући се од смрти? Ако одемо к њему онда они који ишту да убију Урвана, нашавши нас код њега, убиће несумњиво и нас.
На ове Тивуртијеве речи одговори свети Киликије. Она му поче говорити о вечном животу на небу, и о награди светим мученицима који поднесу смрт Христа ради. - Тада Тивуртије, запаливши се жељом да пострада за веру Христову, рече: Нека безумни људи љубе овај краткотрајни живот, а ја желим вечни живот. Стога ме, брате, брзо одведи к епископу, да ме он очисти и учини заједничарем вечнога живота. - Валеријан одведе брата к блаженом епископу Урвану и исприча му све. Веома обрадован обраћењем Тивуртијевим, Урван га с љубављу прими, крсти га, и задржа га код себе седам дана док га потпуно не научи свима тајнама свете вере.
После крштења Тивуртије се удостоји толике благодати, да виђаше свете анђеле и разговараше с њима, и све што од Бога мољаше, добијаше. И многа чудеса чињаше он са братом својим, исцељујући болесне. Имање пак своје они раздаваху убогим хришћанима, и сирочићима, и удовицама; откупљиваху сужње, и чесно сахршљиваху тела светих мученика, којих тада мноштво бејаше убивано за Христа.
За све то сазнаде преко својих достављача градоначелник Алмах, који по царевом наређењу немилице проливаше крв хришћана мучећи их и убијајући их, и издаде заповест да се одмах ухвате и доведу преда њ. Доведене, он их упита: Зашто ви срамотите своје високо порекло, и сахрањујете оне који, по царскоме наређењу, бише убијени због многих злочина, и раздајете своје имање људима одбаченим? Еда ли се и ви држите исте заблуде с њима и хоћете да будете што и они? - Одговори Тивуртије као најстарији брат: О, када би нас Бог удостојио да будемо прибројани к слугама Његовим који одбацише оно што, наизглед, постоји, а уствари не постоји; и обретоше оно што, наизглед, не постоји, а уствари постоји. - Градоначелник га упита: Шта значе твоје речи: оно што, наизглед, постоји, a ycтвари не постоји? He разумем шта говориш.
Тивуртије му протумачи овако: све што овај краткотрајни свет има и показује и обећава дати људима, наизглед постоји, a уствари све је то ништа, јер брзо пропада. Будући пак живот, по мишљењу људи привезаних свету, не постоји, пошто га не виде; међутим он насигурно постоји, и непроменљиво ће постојати вавек, и у њему ће добри и верујући људи добити велику награду, а зли и неверујући - огањ и вечне муке.
Градоначелник се упусти у дугачак разговор с њима, и чу од њих благодатно учење о светој вери и о одречењу од света, али не хте да прими то учење, него им нареди да принесу боговима жртву. А када се они не покорише његовом наређењу, он заповеди да Валеријана жестоко бију штаповима. Бијен, светитељ радујући се говораше: Ово је време које сам давно веома желео! ово је празник мој! ово је дан весеља мога! - А биров викаше: He ниподаштавај богове и богиње! - Но и Валеријан громко довикиваше к присутним људима: Грађани римски! нека вас ове муке моје не одвраћају од истине! будите јунаци и поразбијајте своје камене и дрвене богове, јер сви који им се клањају биће паљени вечним огњем.
Утом градоначелнику приступи један велможа, по имену Тарквиније, и тихо му рече: Ако ове хришћане не погубиш, онда ће све њихово имаше бити раздано убогима, а теби неће остати ништа. Епарх послуша велможин савет и нареди да мученике воде на место звано Паг, мимо Јупитерова идолишта, где су они морали: или принети Јупитеру жртву или бити обезглављени. Са џелатима пак и војницима градоначелник посла свога постељника, по имену Максима, да се под његовим надзором изврши посечење мученика. Но Максим путем, посматрајући свете страдалце плакаше, и говораше: О, драгоцени цвете младости! О, савезу љубави братске! О, дивна двојице високородних и честитих младића! Зашто тако драговољно хитате на смрт као на велику гозбу! - Свети Тивуртије му одговори: Када ми не бисмо насигурно знали о вечном животу, који нас очекује после ове смрти, онда се ми не бисмо радовали лишавани временског живота. - Максим на то упита: Какав живот постоји после овог живота? - Тивуртије одговори: Као што се наше тело облачи у одело, тако си и душа покрива телом; а после смрти тело ће се претворити у прах, али ће, попут птице феникса,[2] оживети када дође време; душа пак, ако се покаже света и праведна, одмах ће бити однесена у рајска блаженства, и тамо ће пребивајући у радости очекивати свеопште васкрсење. - Потресен овим Тивуртијевим речима, Максим рече: И ја бих се одрекао овог временског живота, када бих насигурно дознао да ћу се удостојити тог живота о коме ти говориш. -
Ту се Валеријан умеша и рече Максиму: Ако хоћеш да се насигурно увериш односно вечног живота, онда нам обећај да ћеш се искрено покајати и, одрекавши се незнабоштва, обратити се к Богу кога ми проповедамо. А ми ти обећавамо да ће Бог, када ми посечени изађемо из тела, отворити очи твоје, и ти ћеш угледати славу вечнога живота која ће нам бити дата. - Максим обећа са заклетвом, говорећи: Нека изгорим у огњу, ако од тог часа не будем веровао у Јединога Бога који даје вечни живот после овог временског, само ви испуните своје обећање. - Светитељи му на то рекоше: Онда нареди слугама својим да нам не забране свратити на кратко време у твој дом, а ми ћемо се постарати да дозовемо код тебе таквог човека који ће просветити душу твоју, те ћеш моћи јасно видети оно што смо ти обећали.
Максим их с радошћу уведе у свој дом, пошто нико од војника није смео да му ишта рекне против. Ту светитељи стадоше излагати спасоносно учење и учаху вери у Господа нашег Исуса Христа; и сви их у дому пажљиво слушаху ове до саме ноћи, и верова Максим са свим домом својим, а вероваше многи и од војника. Ноћу пак дође к њима света Кикилија са свештеницима, и сви што беху поверовали бише крштени. Ту ноћ они проведоше у молитви и разговору о вечном животу. А када поче свитати, света девојка Кикилија рече Христовим страдалцима: Будите јаки и неустрашиви, војници Христови! Ево ноћна тама одлази и светлост наилази. Стога се и ви обуците у оружје светлости, и излазите да извршите свој подвиг. Ви добар рат ратовасте, веру одржасте; стога идите да примите венац правде, који ће вам дати Господ.[3]
И светитељи хитно пођоше к споменутом месту. И када пролажаху поред Јупитерова храма, жреци их примораваху да прислуже тамјан на жртвенику Јупитеровом, пошто нико није могао проћи поред тог храма да не принесе жртву Јупитеру; све који су тим путем улазили у град и излазили из града жреци су заустављали и принуђавали да принесу споменуту жртву. Стога они и ове свете мученике зауставише и примораваху их да принесу тамјан на жртвеник. Али они не само не послушаше жреце него се и наругаше њиховом безумљу. Због тога им одмах одсекоше свете главе њихове.
Чим свети мученици бише посечени, Максим са заклетвом тврђаше пред свима присутнима, говорећи: Видим ангеле Божје који сијају као сунце где из посечених тела светих мученика извевши душе као неке прекрасне девице узносе их са славом великом к небу. - Кад Максим то говораше, многи из незнабожаца повероваше у Христа. А градоначелник, дознавши да је Максим примио хришћанску веру, нареди да га прућем без милости бију дотле док не предаде душу своју у руке Господу. Тело пак светог мученика Максима узе света Кикилија и погребе са телима светих мученика Тивуртија и Валеријана. Притом она нареди да се на гробу светог Максима наслика птица Феникс, желећи тиме да означи да је он поверовао у будуће васкрсење мртвих као у нешто што је слично оживљењу Феникса из пепела.
После тога градоначелник нареди да се сва имовина Тивуртијева и Валеријанова пронађе, али не нађоше ништа од огромних имања, пошто света Киликија већ беше успела да све разда сиротињи. Због тога градоначелник посла службенике своје да је ухвате. Када ови дођоше к светитељки, она им рече: Почујте ме, суграђани моји и браћо! Мада сте ви градоначелникови службеници, ипак сматрам да ви не хвалите његово безбожје. Ја желим да за Христа Господа мог страдам и умрем, јер ми ни најмање није стало до овог краткотрајног живота земаљског; иштем ја вечни живот: да би што пре прешла к њему, узмите ме, и не штедећи младост моју мучите ме, и смрти предајте.
Слушајући ове речи њене, службеници се градоначелникови ражалише што тако дивна, високородна и мудра девојка жели себи смрт; и мољаху је да такву своју лепоту не погубљује добровољном смрћу. Но она им рече: He погубљујем ја дивну младост своју, него је мењам за бољу. дајем блато за злато, иловачу за драго камење, земљану кућу тела за пресветле палате небеске. Зар је рђава таква замена? Такву замену желим и вама. - И говораше им она дуго о награди која очекује праведнике, тако да сви слушаоци њени беху дирнути. А беше се у дому њеном сабрало велико мноштво и људи и жена. Најзад их светитељка громким гласом упита све: Верујете ли да је истина све што вам говорим? - И сви, као један човек, одговорише: Да, верујемо и исповедамо да Христос кога ти проповедаш јесте истинити Бог, а ти истинита слушкиња Његова.
Обрадована до дна душе овим одговором, света девојка одмах посла по епископа Урвана. И он, дошавши у њен дом, крсти до четири стотине људи и жена који беху поверовали у Христа. И дом свете Кикилије постаде црквом Божјом.
Када се то тако зби, градоначелник Алмах нареди да праведну слушкињу Христову доведу преда њ на суд. Упитавши је односно вере, он чу од ње неустрашиво исповедање светог имена Христовог. - Откуда у тебе таква смелост? упита је он с гњевом. - Од добре савести и од непоколебљиве вере, одговори светитељка. - На то јој судија Алмах узврати: Зар ти, јаднице, не знаш да ја од царева имам власт над животом и смрћу грађана? - Лажеш, одговори светитељка, да имаш власт над животом. Требао си рећи да имаш власт само умртвљавати а не даровати живот, зато што можеш убити али не можеш оживети. - Принеси боговима жртву, наваљиваше судија, и одреци се Христа, па ћеш бити пуштена на слободу. - Но светитељка изјављиваше и показиваше да је готова одмах умрети за Христа.
Тада мучитељ нареди да свету Кикилију одведу њеном дому, и тамо је уморе у прегрејаном купатилу. Три дана и три ноћи морише је врелином и димом, али је благодат Божја расхлађиваше и оживљаваше. Дознавши да мученица толико времена у прегрејаном купатилу остаје жива, мучитељ нареди да је тамо посеку мачем. Џелат оде к њој, три пута је удари мачем по врату, али јој не одсече главу сасвим и, оставивши је тако, отиде. Међутим верни сабраше крв њену сунђером и убрусом; а светитељка остаде још три дана жива, расуђујући потпуно здраво и утврћујући присутне хришћане у вери. Најзад она у време молитве предаде дух свој у руке Божије. И би чесно погребена од стране верних.

СПОМЕН СВЕТОГ ФИЛИМОНА АПОСТОЛА[4]

РOДOM из Колоса. Ученик Апостола Павла. Павле му послао са Тимотејем познату посланицу, рукоположио га за епископа и послао у Газу, коју просвети проповеђу. Одатле дође у Колосе са Апфијом да проповеда, би ухваћен, стављен на разне муке, од којих сконча за Христа, заједно са св. апостолима Онисимом и Архипом.

СПОМЕН СВЕТЕ АПФИЈЕ АПОСТОЛА

ПОСТРАДАЛА са апостолом Филимоном, Архипом и Онисимом (који припадају броју Седамдесеторице), за време Нерона (54-68) у Колосима. Месни кнез Андрокле ухвати је и примораваше да жртвује идолима. Пошто она то одби, би бијена, мучена и оконча на мучилишту. (По рукопису Велике Лавре била жена апостола Филимона).

СПОМЕН СВЕТОГ АРХИПЕ АПОСТОЛА

УЧЕНИК апостола Павла, боравио у Колосама. О њему Апостол пише следеће: "Кажите Архипу: пази на службу коју си примио у Господу, да је испуниш" (Кол. 4, 17). Када се он мољаше у Колосама са приспелим Апостолима Филимоном, Онисимом и Апфијом, нападоше га обожаваоци Артемидини и ухватише. Пошто одби да жртвује идолима, би бијен, бачен у јаму и убијен камењем.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КАЛИСТА КСАНТОПУЛА патријарха Цариградског[5]

НАЗВАТ Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори, где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је свети Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у 100 глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности.[6] Калист је био под великим утицајем свога учитеља светог Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх Цариградски свети Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро у граду Серу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА

ОВАЈ светитељ посвети живот свој подвижничкој и борбеној философији. Тако он подвижништвом својим и борбом стече сваку врсту врлине. Он беше родом из Јерусалима. Постављен за чтеца цркве Кесаријске,[7] и поседујући дар разумевања Светога Писма Прокопије објашњаваше вернима Реч Божију. Осим тога он се бавио превођењем Светога Писма на сирски језик. Исто тако он из бесомучних изгоњаше бесове.
Једном, путујући у Скитопољ, он читаше реч Божију по црквама хришћанским, и при читању тумачаше. Када за светог Прокопија чу управитељ Кесарије, он нареди да га ухвате као хришћанина. У то време бејаше гоњење хришћана.[8] Управитељ Кесарије захтеваше од светог Прокопија, да принесе жртву незнабожачким идолима и ода поклоњење царевима који тада цароваху у царевини.[9] Но светитељ неустрашиво одговори на то: Хришћани не треба да почитују и да се поклањају многим боговима и владарима. У нас је само један Владар, један Цар и Господ, Творац и Саздатељ свега.
Чувши то, управитељ Кесарије се разјари на светитеља и нареди да му се мачем одсече глава. Тако свети Прокопије нађе кратак пут у небо, добивши мученички венац од Христа Бога.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕНИГНОСА

СВЕТИ Менигнос беше из града Парије, Хелеспонтске области.[10] По занимању он беше ваљар. Радећи свој посао крај реке, свети Менигнос двапута чу глас с неба који га позиваше на подвиг ради имена Христова. To je било за царовања жестоког гонитеља хришћана Декија.[11]
По царевом наређењу, у граду где живљаше Менигнос би похватано мноштво хришћана и бачено у тамницу ради истјазавања; и свима им ноге ставише у тешке кладе. Врата тамнице бише запечаћена и стража постављена. А када паде ноћ, сви ови сужњи хришћани завапише к Богу, говорећи: "Господе Владатељу, Ти си светог апостола Петра преко ангела Свог раздрешио окова и извео из тамнице тихо и нечујно; Ти и сада притекни нама у помоћ, ослободи ноге наше ових стега и изведи нас из мрачне тамнице, да би и сами незнабошци који мрзе свето име Твоје познали да си Ти Једини Бог и Вечни Цар".
Када се свети сужњи тако мољаху, гле, међу њих стаде Господ, мрака нестаде и небеска светлост обасја тамницу. И Господ им рече: "He бојте се, ја сам с вама!" - И тог часа окови се на сужњима истопише као восак, тамничка се врата сама отворише, сужњи изађоше из тамнице, а Господ се узнесе на небо.
Када свану дођоше војници, на вратима тамничким нађоше печате читаве, али у тамници никога не нађоше. To их запрепасти. И они распитиваху стражаре, али им стражари ништа не могаху казати, пошто врата беху затворена и печати на њима нетакнути. To изазва узбуну међу незнабошцима, и војници пронесоше по граду глас да је Исус Назарећанин ноћу дошао у тамницу и извео сужње из ње.
To казивање чу од војника Менигнос, запали се ревнитељском љубављу ка Христу Господу, а опомену се и оног небеског гласа који га је позивао на подвиг. Размисливши о свему, он својим муштеријама врати њихова сукна која је требало да уваља. И припремаше се очекујући да се кнез појави на судишту. После неколико дана кнез седе на судишту и прочита цареву наредбу, којом цар наређиваше да се хришћани кажњавају, муче и убијају. Тада храбри Менигнос, испунивши се божанске неустрашивости, ступи пред кнеза, отрже му царску наредбу из руку, подера je у комаде, баци на земљу и изгази ногама. Притом говораше: У име Исуса Христа Бога мог ступам на змију и на аспиду, и газим ногама својим безакона наређења цара Декија.
Видевши то, безаконе слуге безаконог кнеза дохватише блаженог Менигноса, бацише на земљу, газише ногама, и бездушно тукоше, па га полумртва довукоше пред кнеза. Разјарен, кнез рече светом страдалцу: Зла главо, у кога си се уздао поступивши тако? - У Христа мог, одговори светитељ.
Тада кнез нареди: Овог лудака и безочника обесите о мучилишно дрво, па му тело кидајте. - И гвозденим гребенима тако бездушно стругоше тело неустрашивог страдалца, да му се утроба провиде. Тако мучен, блажени Менигнос јуначки трпљаше и мољаше се Богу, а кнез ригаше хуле на Христа Господа. Ha то ce мученик са подсмехом стаде изражавати о лажним боговима идолопоклоничким. To разјари кнеза и он викну: Наређујем да се исеку на ситне комаде прсти који подераше цареву наредбу. - И одмах одсекоше прсте са светитељевих руку, и из њих уместо крви истече млеко.
После тога свети страдалац би бачен у тамницу. Но кроз два дана га поново изведоше на суд. Иаговаран да принесе жртву идолима, он напротив јуначки исповеди Христа Бога пред свима, цара прокле, кнеза исмеја. Због тога кнез нареди да му се одсече глава. Када светог мученика одведоше на губилиште и одсекоше му главу, тада присутни видеше дивно чудо: из уста блаженог мученика изађе чиста трлица и узлете на небо. - Задивљени тиме, сви говораху: Заиста је велики Менигносов Бог.
Тако, покоравајући се небеском позиву, свети Менигнос изврши свој подвиг за Христа, и душа његова узлете на небо, да од Господа прими мученички венац.
После посечења светог мученика, хришћани тајно ноћу дођоше на губилиште и узеше тело његово. А глава његова остаде на губилишту. Њу потом пронађе један хришћанин. Томе хришћанину јави се у виђењу свети мученик Менигнос, и овај пронађе светитељеву главу по светлости звезде који блисташе над светом главом.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АГАВЕ (ABE)

ПРЕПОДОБНИ Агава беше пореклом Измаиљћанин. Оставивши родитеље, отаџбину и богатство, он пође за једним монахом, од кога прими монашку схиму. Наставник преподобног Агаве оде заједно с њим к великом подвижнику преподобном Јевсевију и постадоше његови ученици. Од великог Јевсевија Агава се научи пребивати дуго време у молитвеном бдењу. После смрти блаженог Јевсевија преподобни Агава остаде у његовој келији и проведе тамо тридесет осам година. Он стално напредоваше у врлинама; и сваки дан се труђаше као да је изнова почињао монашки живот. Он никада није облачио обућу; јео је толико мало, тек да одржи тело у животу, а пијење воде сматрао је сувишним; носио је на себи тешке вериге; ретко је кад седао: највећи део дана и ноћи проводио је стојећи и молећи се, или клечећи узносио је своје молитве Господу. У постељу уопште никада легао није; њега нико никада не виде да лежи. А и кад постаде игуман и старешина тамошњих монаха, он свима потчињенима беше узор и пример мудрољубља и врлине. Тако се подвизавајући, он се у дубокој старости мирно упокоји у Господу.[12]

СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ МИХАИЛА ВОЈНИКА

СВЕТИ Михаил живљаше у време цара Михаила III.[13] По своме пореклу он беше Бугарин из града Потуке,[14] који је тада припадао грчкоме царству. Угледни родитељи Михаилови беху међу првим хришћанима бугарским; a такав хришћанин бејаше од детињства и Михаил; због његове побожности родитељи и познаници називаху га: свето дете. Од дечачких година својих он се одликоваше чистотом живота, увек беше пун страха Божија, пребиваше у посту и молитви, раздаваше милостињу сиромасима и посећиваше болеснике, кротак и смирен и сваковрсним врлинама украшен.
Кад Михаил напуни двадесет пет година, он ступи у војску и постаде старешина над великим војним одредом. У то време кренуше у рат против грчког царства Етиопљани и Агарјани, тојест Арабљани мухамеданске вере, и упутише ка престоници грчкога царства. У заштиту отаџбине иступи велика грчка војска и срете се са далеко већом војском агарјанском. Видећи да ће их огромна војна сила етиопљанска и агарјанска надвладати, Грци побегоше у горе кријући се по забаченим местима. У грчкој хришћанској војсци налажаше се и Михаил Војник са својим одредом. Он се не уплаши непријатеља, и непрестано сокољаше своје људе. Видевши опште бежање Грка, Михаил заплака, и павши ничице на земљу мољаше се Богу за спасење хришћана. Пошто заврши молитву, он са својим одредом силовито јурну на непријатеље и упаде у саму средину Етиопљана и Агарјана, жестоко их разбијајући, при чему не изгуби ниједног свог војника. У то исто време изненада настаде олуја и поможе хришћанским војницима: муње и громови још више уплашише непријатеље, те се сви они дадоше у бекство. Помоћу Божијом Михаил разјури све непријатеље, а његов одред остаде читав, без икаквог губитка.
Узневши благодарност Богу за даровану победу, Михаил распусти војску, и сам са немного слугу крену натраг у своју постојбину. За време тог путовања догоди се овакво чудо. Михаил се заустави на једном месту ради одмора. Тамо се налажаше велико језеро, из кога је излазила чудовишна змија и јела људе и стоку. Један од Михаилових слугу угледа у близини језера дим, узе са собом нешто хране и пође ка том диму. Тамо он угледа девојку у сузама која је седела и нешто очекивала. Слуга је стаде распитивати, и толико се занесе њеном причом о страшној змији да му загоре јело које беше приставио. Када се слуга врати своме господару, Михаил га упита што се толико задржао и зашто му је загорело јело. Тада му слуга исприча све што чу од оне девојке за змију.
Саслушавши причу Михаил реши да оде тамо, и позва сво је слуге. Али, ови се уплашише и не смедоше поћи са својим господарем. Михаил се онда помоли Господу Богу, осени крсним знаком лице своје, седе на коња и пође ка језеру, узевши са собом само најстаријег слугу. Стигавши на место, он стаде распитивати девојку што је дошла на то место. Спочетка девојка саветоваше Михаилу да се уклони, да га чудовишна змија не би појела. Али на захтев блаженог Михаила, она му исприча о установљеном у граду обичају: да се по реду дају деца змији на поједење.
Запрепашћен девојчином причом, Михаил нареди своме слузи да са коњем оде мало подаље и чека, а сам паде на земљу и стаде се молити Господу Богу. Када светитељ заврши молитву и устаде, усред језера појави се змија, високо подиже главу и ударајући репом по води стаде се са разјапљеним чељустима приближавати обали. Светитељ узе штит и мач, и одсече главу змији. А змија савивши реп удари светитеља по десноме образу и у леву руку, и начини му рану. Михаил паде у несвест, али брзо дође себи и устаде. Слуга пак Михаилов, видећи такво чудо, похита у град и исирича шта се догодило. Грађани изиђоше из града и свечано дочекаше избавитеља, а девојку предадоше родитељима. Тако Богу би угодно да прослави Михаила Војника онаквим чудом какво у старо време учини свети Георгије Победоносац. После тога свети Михаил изговори грађанима поуку да се чврсто држе хришћанске вере, па продужи свој пут и врати се кући својој. И кроз кратко време он с миром предаде блажену душу своју Господу и пређе. у Небеско царство.
Ha гробу светога Михаила збиваху се многа знамења и чудеса и исцељења од болести оних који с вером прибегавају његовом гробу.
Након много година, у време другог Бугарског царства, бугарски цар Калојоан, ратујући у границама грчкога царства чију престоницу тада држаху латини, заузе град Потуку и реши да пренесе мошти светог Михаила Војника у своју бугарску престоницу, град Трново. Бугарски патријарх Василије, чувши за приближавање светих моштију, изађе са свим својим свештенством и грађанством у литији на сусрет светим моштима. Бугарски цар и патријарх узеше свете мошти на своја рамена и својим рукама их однесоше и положише у саборном патријаршијском храму.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АГАПИОНА РИМЉАНИНА

БАЧЕН зверовима, но неповређен од њих, скончао.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА СТЕФАНА и ДВА МАРКА

ОВИ мученици беху из Антиохије Писидијске. Пострадаше под царем Диоклецијаном и игемоном Магном. Наговарани да се одрекну вере Христове и принесу жртву идолима, они одбише и неустрашиво исповедише своју веру у Јединог Истинитог Бога - Господа Христа. Због тога их ставише на разноврсне муке; затим им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАГОВЕРНОГ великог кнеза МИХАИЛА ТВЕРСКОГ

УСЛЕД сплетки Московског кнеза и Татарске Орде, овај свети кнез би оклеветан. И онда страховито мучен и злостављан. Иако му је била створена могућност да избегне погибију, он није хтео да бежи. Напротив, на дан погибије своје он се исповедио и причестио, и после тога зверски погубљен 22. новембра 1318. године. Тело светога кнеза било остављено у степи око Татарске Орде, но над њим се јавила два светла облачка који су сијали као сунце у току ноћи и штитили свето тело од дивљих зверова. Затим свето тело светога кнеза би превезено у Москву, а кроз годину дана у Твер. Године пак 1632. чесне мошти светога кнеза бише обретене нетљене; и сада почивају у Тверској саборној цркви.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХРИСТОФОРА и ЕФИМИЈЕ

МАЧЕМ посечени за Господа свога.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТАЛАЛЕЈА и АНТИМА

ПОСТРАДАЛИ за Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТАДЕЈА

СВЕЗАН за точак скончао за Господа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АГАПИЈА КАПАДОКИЈСКОГ

ПОСТРАДАО за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА СИСИНИЈА

ЗА веру Христову мачем посечен.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Апијев пут водио је из Рима у јужну Италију; тако назван по имену неког Апија Клаудија Слепог који га је правио у четвртом веку пре Христа.
2. Феникс - легендарна птица древности. По веровању старих народа, нарочито Египћана, та је птица, једна једина у целоме свету, на сваких пет стотина година сама себе опаљивала, и поново оживљавала из свог пепела. Њу спомињу и неки хришћански писци, на пример: свети Климент Римски, св. Кирил Јерусалимски и други, који у незнабожачкој легенди о њој виде доказ да је и код незнабожаца постојала вера у могућност васкрсења тела. На стародревним споменицима хришћанским наилази се на изображење Феникса као символа бесмртности.
3. Ср. 2 Тим. 4, 7-8.
4. Видети о светим апостолима Филимону, Архипи и Апфији и под 19. фебруаром и 4. јануаром. Житије пак св. Онисима под 15. фебруаром.
5. По Евстрадиадису (Агиологион, стр. 247), овде се не ради о Калисту Патријарху, како је то претпоставио Св. Никодим Светогорац, јер се нигде не наводи његова титула, а назива се "преподобни". Иначе патријарх Калист се празнује 20. јуна (где видети опширније о њему).
6. Ово дело налази се у књизи Филокалија (= Добротољубије = Добротољубље).
7. Реч је о Кесарији Палестинској - граду на источној обали Средоземног мора. По разрушењу Јерусалима у 79. години Кесарија беше главни град Палестине и боравиште епископа, коме једно време беше потчињен и Јерусалим. Доцније Кесарија би разрушена, и сада је тамо пустош са нешто развалина.
8. Под царем Диоклецијаном (294-305).
9. Цар Диоклецијан разделио је власт над царевином с Максимијаном, коме уступи источну половину. При томе сваки је цар имао свога сацара: Диоклецијан - Максимијана Галерија, који по смрти Диоклецијана постаде цар на Истоку; а на Западу царевине владаше Максимијан Херкул са Констанцијем Хлором. Тако у време мучеништва светог Прокопија 303. године беху четири владара у царевини. А незнабошци су почитовали цареве напоредо с боговима, и у њихову част постављали жртвенике и статуе, и приносили им жртве. Тој заблуди незнабожачкој и не хтеде послужити мученик Прокопије.
10. Хелеспонт - северна област Мале Азије, обалом Црнога Мора.
11. Декије - римски цар, царовао од 249-251. год.
12. Преподобни Агава подвизавао се у петом столећу. У Синаксару Виктора Матеја наводи се под именом Ава.
13. Византијски цар Михаил III умро 867. године.
14. Држе да је то данашњи Батак, у околини града Пловдива или Филипопоља.