ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свешт. муч. Вавила. Овај „велики и дивни човек, ако га је могуће назвати човеком," како се св. Златоуст о њему изражава, беше архијереј у Антиохији у време сквернога цара Нумеријана. Овај Нумеријан закључи мир са неким варварским царем, који беше много благороднији и мирољубивији од Нумеријана. У знак своје искрене жеље за трајним миром варварски цар даде свога малога синчића, да буде на двору Нумеријанову, и да се тамо васпита. Нумеријан једнога дана својом руком закла то невино дете и принесе га на жртву идолима. Још врућ од злочина и невине крви овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила свети беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Беседећи о Вавили Златоуст је рекао: „кога би се другог у свету убојао онај који се с таквом влашћу односио према цару?... Он је тиме научио цареве да не распростиру своју власт даље него што им је од Бога дата мера; показао је и свештеним лицима како треба да се користе својом влашћу". Постиђен цар врати се, но смисли освету. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби непоколебљиво. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Сахрањен беше од хришћана у веригама, како је и завештао пред смрт у једну гробницу са три она дивна отрока. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.



2. Св. пророк Мојсеј Боговидац. Велики вођ и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом; 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света; а 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс. 20, 12). Упокојио се у 120. години живота свога. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском.

3. Св. муч. Маркел и Касиан. Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан нотар (писар). Тада Маркел као хришћанин рече: „ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолима, то ја не могу бити војник." И скиде појас војнички и оружје и баци од себе. Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени, и душе им се преселише у царство небеско.

4. Свети Петар Дабробосански. Син је војводе и свештеника Богдана Зимоњића. Рођен је у Грахову 1866. године. Монашки постриг примио је 1895, а за епископа Захумско-херцеговачког изабран је 1903. године. Године 1920. постао је митрополит Дабробосански. У Другом светском рату храбро је бранио православну веру у српско писмо пред немачким Гестапоом. У том безочном нападу, одлучну улогу имао је римокатолички свештеник Божидар Брал, усташки повереник за Босну и Херцеговину. Митрополит Петар ухапшен је и бачен у затвор у мају 1941. године. У затвору су му одузели сва епископска обележја. После тешких мука, одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). Убијен је у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за печење цигле.




 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАВИЛЕ АНТИОХИЈСКОГ, и с њим три детета

Незнабожни цар Нумеријан[1], бавећи се у граду Антиохији, приреди једнога дана велики празник у част идола и принесе погане жртве идолима, које помеша са невином крвљу, јер закла на жртву малога синчића једнога варварског цара, кога Нумеријан беше узео као залог чврстог и ненарушивог мира. Са тим царем Нумеријан је ратовао неко време и пошто не могоше победити ни један ни други, они склопише мир, утврдише га узајамним заклетвама и постадоше пријатељи. У потврду пак ненарушивог мира и пријатељства варварски цар даде свога малога синчића да буде на двору Нумеријанову, да га Нумеријан васпита и чува на своме двору као своје рођено дете. Али Нумеријан, примивши ласкаво царевог синчића, убрзо пројави своју нечовечну свирепост: наруши мир са тим царем, пренебреже заклетву, презре пријатељство и својом руком закла царевог синчића у храму гадних богова својих.
У то време архипастир Антиохијске цркве беше свети и богоносни отац Вавила. Изабран по указању Божјем на престо архијерејски, свети Вавила добро пасијаше Христово стадо, будући углед вернима речју, живљењем, љубављу, вером и чистотом (1 Тм. 4, 12). У време када се светковаше тај идолски празник и обављаше нечовечно убиство, епископ Вавила, сабравши антиохијске хришћане у цркву, приношаше бескрвну жртву Богу истиноме, молећи се за своје словесно стадо, да га душегубни вуци не разграбе, и учаше своје овце да буду чврсте у вери и да не отпадају у време напасти. Безбожни пак цар, враћајући се са одвратног и човекоубиственог жртвоприношења, упути се ка хришћанском храму, желећи да види вршење Божанствених Тајни, а уједно и претећи да својим уласком у цркву оскрнави светињу Господњу. Чувши да незнабожни цар са свом својом пратњом греде ка цркви, ревнитељ Божји свети велики Вавила остави божанствени олтар, и изишавши противу цара стаде на црквеним вратима. И угледавши цара који се приближавао цркви, светитељ му громким гласом довикну: "Не доликује теби, цару идолоиоклонику, да улазиш у светињу Бога живога к да је оскврнављујеш својим присуством". - И свети Вавила се силно успротиви цару, изобличавајући га и ружећи због његовог идолопоклоничког безбожја, и никако му не допусти да уђе у цркву: јер када цар приђе још ближе к црквеним вратима, свети Вавила спусти десну руку своју на цареве груди, потискујући га и одгуравајући га од храма Божјег, тако да се цар врати натраг са великим стидом. Мада цар, имајући са собом слуге и војску, силом хтеде ући у цркву, али га спречи нека сила Божија преко светога Вавиле, и не допусти безбожнику да се дотакне ни прага црквенога: јер речи Вавилине беху као речи анђела, и уплашише дрску душу безбожникову. Поред тога цар се побоја да се не изроди свађа и метеж код огромне масе присутног народа, у којој беше и мноштво хришћана. Стога он, ћутке претрпевши увреду, отиде с гневом у свој двор.
Но сутрадан цар нареди да се та црква огњем сагори, а епископа дозва преда се. И стаде га карати за дрско поступање, говорећи: О, најбеднији од свих смртних! на кога си се надао када си се дрзнуо успротивити се мојој власти и сили, забранивши ми улазак у цркву? Зар незнаш колико је зло увредити цара? и каквим казнама подлежи онај који се дрзне осрамотити личност цареву? - На то свети Вавила одговори без икаквог страха: Ја не гледам на цара земаљског, нити се стидим лица његова, него гледам на цара Небеског и на Њега се надам. Ја се бојим Онога који ме постави за пастира Својим овцама и наређује ми да мотрим на наилазак вука и да не допустим да звер улази у стадо. Нисам дакле ја цара увредио, јер знам да је таква дрскост равна лудилу, него сам задржао онога који је уласком својим хтео да увреди светињу Божју и да је оскврнави. Стога је праведно да ми благодарношћу узвратиш за то што те задржах од тако злог потхвата; да си то урадио, ти би потпуно погубио себе, јер би неизмерно ожалостио Саздатеља свог, од кога отпасти страшније је него икаква смрт.
Доликовало би теби, узврати Нумеријан, да се раскајеш за свој јучерашљи дрски поступак према нама, а ти нас и сада вређаш. - Вавила одговори: Нама хришћанима не доликује да икога од људи ружимо или вређамо. Не вређамо ми ни тебе: јер не треба бешчестити створење Божје, саздано по лику Божјем. Међутим, ако ко устаје на Бога и бешчести светињу Његову, онда таквога не само не треба поштовати него је праведно и омрзнути га као непријатеља Господња, по речи божанственог Давида: Зар да не мрзим на оне који на те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на тебе? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми (Пс. 138 , 21-22).
Када светитељ ово говораше, цар му рече: Остави ти те твоје приче, и послушај нас: ако хоћеш да се избавиш од казне за свој преступ и добијеш опроштај од нас, онда принеси жртву боговима нашим и поклони им се. - Светитељ одговори: За поверено ми стадо готов сам сва страдања поднети и душу своју положити. - Па поћутавши мало, рече: Царе, ја се не могу одрећи Бога свог и служити лажним боговима, чија безакона дела стидно је и споменути. - Поново ти кажем, рече цар, остави своје приче и принеси боговима жртву. Ако то не урадиш, онда ће моја власт тебе злог зло погубити. - Вавила одговори: Жеља ми беше да те избавим из мрака који те окружује, да би ти избегао бесконачне муке, а ти припремаш себи још већи пакао, и друге призиваш к њему. Истину ти говорим: не можеш избећи руке Бога живога.
Тада мучитељ, направивши се кротак, стаде без гнева питати светог Вавилу: Можеш ли нам објаснити шта је Бог? - Вавила одговори: Природу Божију не можеш схватити, макар се много трудио, јер је Бог вечно постојећи Цар и Творац и Господ свега, неисказан, недокучљив и неистражљив за ум људски, Начело и Сила свега; Он створи Анђеле и Арханђеле и сва друга бестелесна бића; после њих саздаде човека и обдари га безбројним добрима, постави га за цара на земљи, као што је Он цар на небу, и настани га у рају. Да би човек схватио своје достојанство и колико превазилази остале животиње, Бог их доведе пред њега и нареди му да им надене имена. Бог сатвори човеку и помоћницу и удостоји га наслађивати се разговором са Њим. Међутим неблагодарни човек презре Створитеља свог и пренебреже заповести Његове, а послуша непријатеља свог који му никада никакво добро не учини већ му само прозбори варљиву реч. Поверовавши врагу, он праведним судом Божјим би изгнан из раја. Али незлобиви Бог, иако отера човека од Себе, ипак му непрестано чињаше добро, показујући тиме да, макар неизмерно грешили, Он не жели нашу погибао него на све могуће начине устројава наше спасење.
Слушајући овакве речи, Нумеријан их не могаше схватити. Јер како их је могла схватити душа његова, која не беше окусила благодати нити добила знање о вери? А л и од стида да присутни не примете његово неразумевање, Нумеријан се прављаше као да све разуме што говори Вавила, и похвали га као човека који сасвим добро расуђује. Затим га поново упита: А шта је човек? - Вавила одговори: Човек је од земље земљан и смртан, али Је узвишенији од свих смртних бића, кротак, ближњељубив, иако смо ми постали један другоме опакији него зверови.
Дивећи се Вавилиним речима, а уједно и сам се правећи мудар, Нумеријан се кунијаше боговима својим да је Вавила мудар и говори истину, само ако боговима принесе жртву. И говораше Нумеријан: Једно само недостаје Вавили - да ода поштовање боговима нашим. Немогуће је да тако премудар човек вешчести богове и говори против њих. - И поново погледавши љупко Вавилу, рече му: 0, премудри старче! принеси боговима жртву, и одмах ћу те сматрати као оца свог. Кунем се боговима да не лажем: наградићу те многим имањима у царству моме.
И стараше се незнабожни цар да разним ласкама и обећавањем великих почасти и богатстава саблазни овог праведног мужа. Али истински исповедник Христов остаде непоколебљив у својој вери. На ласкаве речи мучитељеве он одговори: Почетак и основ свакога добра јесте побожност; без ње сва блага ко ја ми ти обећаваш јесу пуко сиромаштво, крајња увреда и лишавање онога што имам.
Увидевши да је светог Вавилу немогуће приволети на зловерје, Нумеријан се понова разјари и нареди своме војеначалнику Викторину да светитељу стави тешке ланце око врата и око ногу и да га тако води по граду на гледање свима. Безаконик се надао да ће се овај угледни муж, слављен и поштован од свих грађана, постидети такве срамоте и пристати да испуни безбожну жељу цареву. Када светитеља оковаше у ланце, цар му се стаде ругати, и рече: Тако ми богова, Вавило, теби је баш лепо да ходиш у тим ланцима, јер приличе твојој старости. - Светитељ одговори: Царе, ти са подсмехом говориш то мени, а ја ћу ти истину рећи: ови ланци су мени тако драгоцени, као теби твоја царска круна; и страдања за Христа тако су ми мила. као теби твоја царска власт; и смрт за Бесмртнога Цара тако ми је пожељна, као теби живот твој.
У то време поред светог Вавиле налажаху се три детета, рођена браћа. Они беху млади по годинама, али зрели умом, коЈе свети Вавила беше одгајио духовном храном и сматраше их као своју децу. Пратећи свога учитеља, они га не остављаху ни онда када он беше окован у ланце. Погледавши на њих, цар рече светитељу: Држим, Вавило, да ова деца, називајући те учитељем; само увећавају твоју гордост, те ти и због њих остајеш упоран у противљењу нашој вољи. - Светитељ му одговори: Ако будеш хтео запитати ову децу, ти ћеш видети да су паметнија од тебе, и познаћеш да је то плод мога учења. - А чија су та деца? упита цар. - То су моја духовна деца, одговори Вавила; ја их благовешћу родих, поукама отхраних, васпитањем подигох, и у малим телима она су велики људи и савршени хришћани. Испитај и видећеш.
Цар нареди да Вавилу воде на трг и баце у народну тамницу, а децу дозва преда се, и прво их упита, да ли имају мајку.- Деца му одговорише: И мајка и отац и учитељ нама је Вавила. Ми њега више волимо него мајку, јер нас је она само родила, а он нас учи разуму и побожности и води нас ка врху врлина старајући се о нашим душама. - Цар онда одмах нареди да пронађу њихову мајку и доведу. Кад је доведоше, цар је упита како се зове, и да ли је она мајка те деце. Она одговори: Зовем се Христодула; а ова су деца стварно моја; ја их као првине мојих мука принесох на дар Богу, и надам се да ће их премудри Вавила, чијој бризи поверих ова чеда моја, пренети у небеска скровишта.
Испунивши се гнева, Нумеријан нареди да ту побожну мајку бију по образима, говорећи јој: Не говори тако дрско са царем. - А деца, видећи како им бију мајку, говораху: Цар је полудео: бије мајку што говори истину. - Затим цар упита децу како се зову и колико им је година. Деца казаше да се најстарији зове Урван и има дванаест година, средњи - Прилидијан и има девет година, а најмлађи - Еполоније и има седам година. - Потом их цар стаде заводити ласкавим речима и даровима да се поклоне идолима. Но они једногласно одговораху: Хришћани смо, и нама не доликује да се клањамо идолима. Ми смо научени знати Јединога Бога, који је створио небо и земљу. Њему се ми клањамо, а не демонима.
После многих ласкања, видевши да су деца несавитљива, мучитељ нареди да их бију, ударајући сваком детету онолико батина колико коме беше година. Тако, опруживши их по земљи, најстаријем ударише дванаест жестоких батина, средњем девет, најмлађем седам. А деца јуначки трпљаху, једино жаљаху што немају више година, да би више удараца добили за Христа. И говораху: Макар нас и убили, ми се нећемо поклонити лажним боговима. Ми се поклањамо Јединоме Богу, Господу нашем Исусу Христу.
Отпустивши дечију мајку, а саму децу издвојивши засебно, цар опет изведе преда се Вавилу и рече: Ето, деца се твоја већ поклонише нашим боговима, па треба и ти да им се без одлагања поклониш. - Вавила одговори цару: Од оца лажи ђавола научили сте се лагати; знам ја да ви ни ласкама ни мукама нећете моћи отргнути децу од Христа, јер сам их ја добро научио познању Јединог истинитог Бога и вери у Њега.
Тада цар нареди да и Вавилу и децу обесе на дрвету и огњем жегу. А Вавила, подигавши очи к небу, помоли се Богу да овој малој деци пошаље снаге за непобедиво трпљење у мукама. Децу пак саму саветоваше да јуначки подносе муке, обећавајући им велику награду од Христа. И невина деца јуначки трпљаху са учитељем својим, уз помоћ Божју која их крепљаше. Онда мучитељ нареди да их скину са дрвета, па Вавилу окована у ланце затвори у једној оближњој кући, а децу још једном иокуша да ласкама превари: називаше их децом својом, добрим и дивним дечацима, и нуђаше им злато и сребро. Али они у један глас говораху: Лукава варалицо, зашто разапињеш око нас чврсту мрежу препредених варки својих? Зар ти мислиш да нас као врапце уловиш? Буди сигуран да никаквог успеха имати нећеш, па макар се безмерно потрудио, јер нас чува и покрива Христос, и Његова ће сила ускоро покидати твоју мрежу, и ми ћемо бити избављени. - Затим деца кликиуше: О, побожности, мати наша, ми се нећемо одрећи тебе! О, мили учитељу наш Вавило, бићемо верни твоме учењу! Јер не само овај један цар, пего када би се овде налазили и многи најљући цареви и мучитељи, ни они нас не би могли одвојити од Бога нашег.
Када деца говораху ово, Вавила, затворен у једној оближњој кући, чу њихове речи и неисказано се обрадова, и узнесе благодарност Богу који и из уста деце чини себи хвалу. Утом цар нареди да и Вавилу доведу, и упита га: Нису ли ово твоја рођена деца, Вавило? Ја држим да су се од тебе родила, јер по злој нарави својој веома личе на тебе. - Светитељ одговори: Заиста су ово моја деца, царе, али по духу , не по телу, јер телесну похоту до овога времена не искусих и брачни живот не познах. - Цар онда рече: Непокорни Вавило, зашто си толико упоран све досада, те мучиш и нас и себе? Принеси што пре жртву боговима, да бисмо и ми одахнули, а и ти се са својом децом ослободио мука и удостојио почасти и дарова од нас. Јер каква ти је корист од тога што ћеш добровољно предати себе и ову малу децу на муке и смрт? Не доликује ли теби, премудром учитељу, да се побринеш како о своме животу тако и о деци, да не би пре времена погинула и у самом цвету младости увенувши скончала? - На то божанствени Вавила узврати: Не доликује ли теби, царе, да се бринеш о својој држави, да се оружаш противу непријатеља и да ратујеш са њима, а не да нас невине мучиш? А ти си оставио све те бриге, па си се окомио на нас; заборавио си на непријатеље који пустоше земљу, па војујеш са нама и гониш нас. А све то чиниш, не да би неку корист стекао својој земљи, него да би задовољио своју зверску јарост и свирепу нарав.
Од ових речи цара спопаде бес, и он осуди на смрт Вавилу и децу. Када војници вођаху свете мученике на губилиште, В а вила певаше речи пророка Давида: Крени, душо моја, у покој свој, јер ти Господ учини добро (Пс. 114 , 6). И стигавши на губилиште где су имали положити главе своје за Христа, Вавила стави испред себе децу, и њих прво подведе под мач, јер се бојао да се неко од њих, оставши после њега, не уплаши смрти и одступи од Господа. Зато он испред себе шиљаше децу на небо и тешаше их, говорећи им да се не страше посечења мачем, јер ће у Христа добити живот вечни. А када деца бише посечена, Вавила радосно узвикну: Ево ја и деца коју ми је дао Бог (Ис. 8, 18). Затим и он сам поднесе под мач главу своју; а претходно нареди онима који су имали сахранити тело његово, да са њим положе у гроб ланце и окове његове, рекавши: "Нека они и после смрти буду украс телу моме"! - Када света глава би одсечена светоме Вавили, он отиде у вишња насеља, и са децом својом предстаде Оцу Небескоме. А свето тело његово би погребено заједно са ланцима, као што сам нареди умирући; са њим бише погребена и света три детета: Урван, Прилидијан и Еполоније.
Након доста година цар Констанције[2], син Константина Великог, постави за свога сауправитеља Галија, брата Јулијанова, сина свога стрица,[3] пошто сам не имађаше деце. Дошавши у Антиохију, Галије пренесе мошти светог Вавиле и пострадалих са њим три детета у предграђе Антиохије, звано Дафна. То место беше веома лепо, пространо, пуно зеленила и кипарисовог дрвећа, окружено дивним шумама, са бистрим потоком у средини. Усред Дафне бејаше идолски храм3 , у коме се налажаше уметнички извајан идол бога Аполона.[4] Овај идол давао је одговоре на питања, јер у њему обитаваше демон. Туда се стицаху незнабошци, приношаху идолу жртве и обављаху сваковрсне игре и скаредна дела. Споменути Галије, као побожан хришћанин, желећи да незнабошце одврати од њихова безбожја, хтеде да разори идолски храм у Дафни, али се побоја да тиме не изазове побуну међу незнабошцима, којих тамо беше врло много, и који чак беху готови умрети за погане богове своје. Стога Галије подиже тамо малу цркву и, као што рекосмо, пренесе у њу мошти светог Вавиле и три детета и положи их у великом каменом ковчегу. Он се надао да ће се незнабошци, скупљајући се на том месту, мало по мало почети обраћати Христу видећи чудеса која бивају од моштију светих. Но по убиству Галија и смрти Констанција зацари се Јулијан Одступник.[5] Он се при своме походу на Персију задржа у Антиохији, и сврати у храм Аполонов. Пошто принесе жртве идолу, Јулијан га упита да ли ће победити Персијанце. Но идол му не одговори, јер откако мошти светог Вавиле беху пренесене у Дафну, демон побеже и идол умуче, не одговарајући ни на једно питање. Дознавши о томе од Аполонових жречева, Јулијан нареди "галилејанима" јер је он тако називао хришћане, да узму оданде камени ковчег са моштима светих. Антиохијски хришћани сабраше се сви од малог до великог, па са псалмима и песмама пренесоше мошти светог Вавиле и трију детета у град. Окруживши са свих страна ковчег хришћани певаху: Нек се постиде сви који се клањају киповима, који се хвале идолима својим (Пс. 96, 7). Чим мошти светих бише пренесене из Дафне у град, на храм Аполонов паде огањ с неба и сагоре га са идолом на посрамљење незнабожаца, а верни се радоваху хвалећи Бога, коме слава вавек. Амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА МОЈСИЈА БОГОВИДЦА

После смрти Јосифове потомство Јакова, оца његова, за неколико стотина година[6] толико се намножи у земљи Египатској, да се она сва напуни Израиљцима, и у време рата они су сами могли дати до шест стотина хиљада војника. Тада се цар египатски поче прибојавати да се народ Израиљски не удружи са непријатељима Египта, па истребе Египћане са земље. Зато он постави нарочите настојнике над Израиљцима да их муче сваковрсним тешким пословима. И жестоко нагоњаху Израиљце, и загорчаваху им живот, приморавајући их да обрађују земљу праве опеке и зидају градове, не из неке потребе него из сујете, а нарочито из жеље да што пре униште јеврејски народ. Али уколико они више мучаху и злостављаху Израиљце, утолико се ови више множаху: јер не могаху они умањити број људи, који се по вољи самога Бога размножаваху и увећаваху. И мада цар беше потајно издао наређење бабицама да убијају свако мушко дете јеврејско чим се роди, но бабице се бојаху Бога и штеђаху децу. Тада цар објави заповест по целој земљи Египатској: да је сваки дужан бацити у реку мушко дете јеврејско чим га примети (2 Мојс. 1, 10-22) У то време живљаше тамо неки човек из племена Левијева, по имену Амрам, који имађаше жену из истога племена, по имену Јохаведу; њима се пре овога времена родише син Арон и кћи Мариам (2 Мојс. 6, 20) А у ово опасно време, када новорођенчад јеврејску убијаху, њима се роди други син; дете беше веома лепо, и они плакаху због њега, знајући заповест цареву о убијању мушких новорођенчади јеврејских. И кријаху га три месеца. А кад га више не могаху крити мати његова узе ковчежић од сите, обли га смолом и паклином, метну дете у њега, и однесе га у трску крај реке. А сестра његова стаде подаље да види шта ће бити од њега. Утом, по промислу Божјем, кћи фараонова[7] дође на реку[8] да се купа и девојке њезине ходаху крај реке. Она угледа ковчежић у трсци, и посла дворкињу своју те га извади. Отворивши ковчежић она угледа у њему дете које плакаше; и сажали јој се, и рече: "то је јеврејско дете". Па хотећи да га посини она нареди да нађу детету дојкињу међу Јеврејкама. По казивању Јосифа Флавија[9], многе су дојкиње Јеврејке довођене к нађеном детету, али оно не хте ни од једне сисати. Тада сестра Мојсијева Мариам приступи кћери фараоновој и рече јој: Хоћеш ли, госпођо, да ја идем да ти дозовем дојкињу Јеврејку, да ти одоји дете? - Кћи фараонова јој рече: Иди и дозови. - И отиде девојчица, и дозва матер детињу. И кћи фараонова јој рече: Узми ово дете и одој ми га, а ја ћу ти платити. - Јохаведа узе дете у руке, и оно се одмах прилепи уз њу, осећајући у њој своју мајку, и она га надоји. И дојаше га она у своме дому, и одоји га. А кад дете одрасте, она га одведе кћери фараоновој; ова га посини, и надену му име Мојсије, говорећи: јер га из воде извадих (2 Мојс. 2, 2-10). А егииатска реч моис значи вода.
У неким старим историјама[10] пише се о Мојсију, како га је једном кћи фараонова донела оцу своме фараону, и овај играјући се с Мојсијем метну му на главу царски венац, на коме беше извајан мали идолчић; дете Мојсије дохвати венац са главе, баци га на земљу, и изгази ногама. Поред цара то виде и један присутни жрец идолски који знађаше за предсказање мага[11], по коме се Израиљцима имао родити вођ, при коме ће Египат претрпети многе казне; и овај жрец саветова фараону да убије ово дете, да не би када одрасте нанело неку несрећу њиховој земљи. Но по Божјем благоволењу и уређењу, други устадоше против тога говорећи, да је дете учинило то ненамерно, из незнања. Желећи пак да провере то незнање и ненамерност, они донесоше детету жар, и оно узимаше жар и меташе себи у уста, те опече себи језик, од чега Мојсије и постаде муцав.
Када Мојсије порасте, кћи фараонова одреди најодабраније мудраце египатске да га уче свој мудрости египатској. И он се показа врло бистар, и беше силан у речима и у делима, и за кратко време превазиђе своје учитеље, и постаде љубимац цара и свих дворјана (ср. Д. А. 7, 21-22). А када сазнаде за своје порекло, да је Израиљац, он поче упознавати Јединог Бога, постојећег на небесима, Творца свеколике твари, у кога вероваше његов народ, и он се стаде гнушати незнабожачког безбожја египатског (ср. Јевр. 11, 24-26).
Неки историчари пишу[12] да када Етиопљани војеваху против Египта онда Мојсије, већ зрео човек, би изабран од Египћана за војсковођу, и храброшћу својом потуче Етиопљане. Но цар египатски уместо захвалности омрзну га, јер неки од египатских жречева у своме волхвовању прорицаху да ће Мојсије навести несреће на Египат, и саветоваху цару да га убије. Слушајући их, цар стварно намисли да убије Мојсија, али томе не приступи брзо; јер не жељаше да ожалости своју кћер, и јер се надаше да Мојсију пронађе какву кривицу или да сачека згодније време.
У то време Мојсије изиђе једном к браћи својој, синовима Израиљевим; и гледајући њихове патње виде где некакав Египћанин бије једнога Јеврејина. И обазрев се тамо и амо, кад виде да нема никога, он уби Египћанина и сакри тело његово у песак. Изишавши и сутрадан, он виде два Јеврејина где се бију, и рече ономе који беше крив: Зашто бијеш ближњега свога? - А тај узврати: Ко је тебе поставио кнезом и судијом над нама? Хоћеш ли да и мене убијеш као што си јуче убио Египћанина? - Чувши то Мојсије се уплаши и рече: Вероватно, сви су дознали за убиство. - И фараон чу за то и тражаше да погуби Мојсија. Али Мојсије побеже од фараона, и дође у земљу Мадијамску. Уморан од пута он седе код једнога студенца. Утом седам кћери свештеника мадијамског Јотора[13], које пасијаху овце оца свога дођоше на студенац и стадоше захватати воду и налевати у појила да напоје стадо. Међутим наиђоше пастири других стада и отераше их. Тада Мојсије уста и одбрани девојке, и захватајући воду напоји им стадо. Вративши се кући, девојке испричаше оцу своме како их један Египћанин одбрани од пастира и нагоји им стадо. Јотор онда позва Мојсија, и прими га у кућу своју, па му потом кћер своју Сефору даде за жену. Са њом Мојсије доби два сина; првоме надену име Гирсам, "јер сам", говораше он, "дошљак у земљи туђој", а другоме Елеазар, рекавши: "Бог оца мога би ми помоћник, и избави ме из руке фараонове" (2 Мојс. 2, 11-22).
После много времена умре цар египатски. И уздисаху од невоље синови Израиљеви и вапијаху; и вапај њихов од тешких мука њихових узиђе к Богу. И Бог чу уздисање њихово, и опомену се Бог завета Свога с Авраамом, Исаком и Јаковом. И погледа Бог на синове Израиљеве, и намисли их избавити (2 Мспс. 2, 23-25).
Мојсије пасијаше стадо Јотору тасту своме. Једном он одведе стадо преко пустиње и дође н а гору Божију Хорив.[14] И јави му се Анђео Господњи у пламену огњеном из купине; и погледа Мојсије, а то купина огњем гори а не сагорева. Мојсије рече: Идем да видим то велико јављење, зашто не сагорева купина. - А Господ викну к њему из купине: Мојсије! Мојсије! - Он одговори: Ево ме, Господе! - И рече му Господ: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место г д е стојиш света земља. - Још му рече: Ја сам Бог оца твога, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. - А Мојсије заклони лице своје, јер га страх бејаше гледати у Бога. - И рече Господ: Добро видех страдање народа мога у Египту, и чух вапај његов, и сазнадох муку његову. И сиђох да га избавим из руку египатских, и да га изведем из те земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече, у земљу где су Хананеји и Хетеји и Амореји и Ферезеји и Јевеји и Јевусеји. И ево вапај синова Израиљевих већ дође до мене, и видим муку којом их муче Египћани. Сада хајде да тебе пошљем к фараону, да изведеш народ мој, синове Израиљеве, из Египта. - А Мојсије рече Богу: Ко сам ја да идем к фараону и да изведем синове Израиљеве из Мисира? - А Бог му рече: Ја ћу бити с тобом, и ово нека ти буде знак да сам те ја послао: кад изведеш народ мој из Египта, служићете Богу на овој гори. - Мојсије рече Богу: Ево, кад отидем к синовима Израиљевим, па им речем: Бог отаца ваших посла ме к вама, ако ме упитају: како му је име? шта ћу им казати? - Господ одговори Мојсију: Ја сам онај што јест. Тако ћеш казати синовима Израиљевим: Који јест он ме посла к вама. - И опет рече Бог Мојсију: Овако кажи синовима Израиљевим: Господ Бог отаца ваших, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев посла ме к вама. То је име моје довека, и то је спомен мој од колена на колено. Иди, и скупи старешине Израиљске, па им реци: Господ Бог отаца ваших јави ми се и рече: Обиђох вас, и видех како вам је у Египту. И извешћу вас из невоље Египатске у земљу где тече млеко и мед. И они ће послушати глас твој; па ћеш ти и старешине Израиљске отићи к цару Египатском, и рећи ћете му: Господ Бог Јеврејски позва нас, па ти се Молимо да изидемо три дана хода у пустињу да принесемо жртву Господу Богу своме. Но ја знам да вам цар египатски неће допустити да изидете. Тада ћу ја пружити руку своју, и ударићу Египат свим чудесима својим, и фараон ће вас морати пустити. - А ако не поверују, одврати Мојсије, и не послушају глас мој, и рекну: није ти се Господ јавио. - Господ га упита: Шта ти је то у руци? - Штап, одговори Мојсије. - Баци га на земљу, рече Господ. - И Мојсије га баци, а он поста змија. И Мојсије побеже од ње. А Господ рече Мојсију: Пружи руку своју, па је ухвати за реп.
- И он пружи руку своју, и ухвати је, и опет поста штап у руци његовој. - И Господ рече Мојсију: То учини, да би ти поверовали да ти се јавио Господ Бог отаца њихових, Бог Авраамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев. А ако и томе не поверују, онда тури руку своју у недра своја. - И Мојсије тури руку своју у недра своја; а кад је извади, он виде да му је рука од губе постала бела као снег. Господ му нареди да опет тури руку у недра, и она опет постаде здрава. - Ако пак не узверују теби и после тог знамења, рече Господ, онда захвати воде из реке и пролиј на земљу, и вода ће се претворити у крв. - Мојсије опет стаде молити Бога да не шаље њега, јер није речит и муца кад говори. А Господ рече Мојсију: Ко је дао уста човеку? ко чини немим или глувим или окатим или слепим? зар не ја, Господ? Иди дакле, ја ћу бити с устима твојим, и учићу те шта ћеш говорити.
- Но Мојсије и даље мољаше Господа да место њега пошаље неког способнијег. Тада се разгњеви Господ на Мојсија и рече: Није ли ти Арон брат? Ја знам да је он речит; и ево он ће те срести, и кад те види обрадоваће се у срцу свом. Њему ћеш казати и метнућеш ове речи у уста његова, и ја ћу бити с твојим устима и с његовим устима, и учићу вас шта ћете чинити. И он ће место тебе говорити народу, и он ће бити теби место уста а ти ћеш бити њему место Бога. А тај штап узми у руку своју, њим ћеш чинити чудеса (2 Мојс. 3, 1 - 4 , 17).
После тога Мојсије се врати к Јотору тасту своме, и рече му: Пусти ме да идем у Египат к браћи својој, да видим јесу ли јоште у животу. - Иди с миром, одговори Јотор. И побеже Мојсије у Египат без страха, јер цар који је хтео да га убије и сви који су искали душу његову беху помрли. По наређењу пак Божјем у сусрет Мојсију изиђе Арон, и сусревши се загрлише се. И Мојсије каза Арону све речи Господње. Дошавши у Египат они скупише све старешине синова Израиљевих, и казаше им све речи које Господ беше рекао Мојсију, и Мојсије учини знаке пред свима. И повероваше им Израиљци и обрадоваше се што Господ походи синове Израиљеве и што погледа на њихово страдање.
После тога Мојсије и Арон изиђоше пред фараона и рекоше му: Овако вели Господ Бог Израиљев: пусти народ мој да ми празнују празник у пустињи. - А л и фараон рсче: Ко је тај Бог Израиљев, да бих ја ггослушао глас његов? Не знам ја Господа, и нећу пустити Израиљце. И ви, Мојсије и Ароне, зашто одвлачите народ од рада његова? Идите сваки на свој посао. - И у исти дан заповеди фараон настојницима да још јаче киње Јевреје, наваљујући на њих још теже послове. При томе фараон говораше: Јевреји су беспослени, на зато траже да иду да принесу жртву Богу своме.
Кињени још више, Јевреји повикаше на Мојсија и Арона: Господ нека вам суди што нас омразисте фараону и слугама његовим, и дадосте им мач у руке да нас побију. - Мојсије се онда обрати Господу и рече: Господе, зашто си навукао то зло на народ? зашто си ме послао? Јер откако изидох пред фараона и проговорих у твоје име, он још горе поступа с народом. - Господ одговори Мојсију: Сад ћеш видети шта ћу учинити фараону, јер под дејством руке крепке пустиће синове Израиљеве, чак ће их истерати из своје земље (2 Мојс. 4, 18-6, 1).
Окрепљен Богом, Мојсије поново изиђе с Ароном пред фараона и рече му: Господ Бог јеврејски посла ме к теби да ти кажем: пусти народ мој да ми послужи у пустињи. - И да би уверили фараона да су заиста послани од Бога, они стадоше творити чудеса. Арон баци штап пред фараона и пред слуге његове, и ирометну се у змију. Фараон онда дозва мудраце египатске и врачаре; те и врачари египатски учинише то исто својим врачањем. И бацише сваки свој штап, и прометнуше се штапови у змије; али штап Аронов прождре њихове штапове. И отврдну срце фараоново, и не послуша их, као што беше казао Господ, и не хте пустити народ. Тада по наређењу Божјем Мојсије и Арон стадоше наводити казне на земљу Египатску.
Прва казна беше ова: подигавши штап свој Арон удари по води речној пред фараоном и слугама његовим, и сва вода што беше у реци претвори се у крв; и рибе што беху у реци поцркаше; и усмрде се река тако да не могаху Египћани пити воде из реке, и беше крв по свој земљи египатској. - Аруга казна беху жабе: Арон пружи руку своју на воде египатске, и изађоше жабе и покрише земљу Египатску, и скакаху по кућама, по спаваћим собама, по постељама, по наћвама, по пећима; скакаху и на цара и на слуге његове и на народ његов; и провре земља њихова жабама. И када по речи Мојсијевој поцркаше жабе, Египћани их згртаху свуда на камаре и камаре, и усмрде се сва земља Египатска од поцркалих и иструлелих жаба. - Трећа казна беху ваши: Арон пружи руку своју са штапом својим, и удари по праху на земљи, и посташе ваши по људима и по стоци, сав прах на земљи претвори се у ваши по целој земљи Египатској. - Четврта казна беху силне бубине, које напунише и кућу фараонову и куће слугу његових и сву земљу Египатску. - Пета казна би помор стоке: од тог помора угину сва стока египћанска. - Шеста казна беху гнојаве красте по људима и по стоци. - Седма казна: град поби по свој земљи Египатској што год беше у пољу од човека до живинчета; и све биље у пољу потре град, и сва дрвета у пољу поломи. - Осма казна: скакавци и гусенице изедоше сву траву по земљи Египатској, и поједоше сав род у пољу њихову. - Девета казна: Мојсије пружи руку своју к небу, и три дана би тако густа тама по свој земљи Египатској, да се и при огњу ништа видело није; нико није могао видети другога, и нико се за то време не маче с места где га тама затече. - Десета и последња казна беше помор првенаца Египатских, од првенца фараонова па до првенца последње слушкиње.
Све ове казне беху навођене од Бога преко Мојсија и Арона. И ниједна од тих казни не нашкоди синовима Израиљевим већ само Египћанима, зато што фараон не хте пустити људе Божје. Јер иако је он из страха од казне неколико пута обећавао да ће их пустити, он је одустајао од тога чим би казна попустила, све тако до десете казне. А пред десету казну, по заповести Мојсијевој.. синови Израиљеви измолише од Египћана наките сребрне и златне и хаљине скупоцене, колико могаху понети са собом. И научи Мојсије Израиљце како имају јести пасхално јагње, и како ће његовом крвљу покропити праг и оба довратка. А око поноћи поби Господ све првенце у земљи Египатској од првенца фараона до првенца сужша у тамници, и што год беше првенац од стоке. Тада уста фараон те ноћи, он и све слуге његове, и сви Египћани, и би велика кукњава по свој земљи Египатској, јер не беше куће у којој не би мртваца. И фараон одмах дозва по ноћи Мојсија и Арона и рече им: Устаните и идите из народа мога и ви и синови Израиљеви, и отидите, послужите Господу Богу вашем, као што говористе. Узмите и овце своје и говеда своја, и идите, па и мене благословите.
И Египћани стадоше наваљивати на Израиљце да што пре иду из њихове земље, јер говораху: сви ћемо изгинути због њих.
И изиђоше Израиљци узевши тесто своје још не ускисло, јер не могаху спремити себи брашњенице, пошто их Египћани и счљаху и мољаху да иду што пре. И изиђоше они са сребром, златом и накитима; с њима изиђоше и многи дошљаци, и стоке ситне и крупне врло много. Број синова Израиљевих који изиђоше беше око шест стотина хиљада пешака, самих људи, осим деце и дошљака. А Мојсије узе са собом и кости Јосифове, јер Јосиф, умирући у Египту и пророчким духом провидећи будућност, закле синове Израиљеве говорећи: Заиста ће вас походити Бог; а ви онда изнесите кости моје одавде са собом (1 Мојс. 50, 25). И Господ иђаше пред Израиљцима дању у стубу од облака водећи их путем, а ноћу у стубу од огња светлећи им, да би путовали дању и ноћу. И не уклањашс се испред народа стуб од облака дању ни стуб од огња ноћу (2 Мојс. 13, 16-22).
Када би јављено фараону, цару Египатскоме, да је побегао народ Израиљски, промени се срце фараоново и слугу његових према народу овоме, те рекоше: Шта учинисмо, те пустисмо Израиљце да нам не служе? - И фараон упреже кола своја, и узе народ свој са собом; и узе шест стотина кола изабраних и сва остала кола египатска, и над свима војводе. И појурише они за Израиљцима и стигоше их кад они бејаху у околу на мору, али их не могоше напасти: јер Анђео Господњи, који иђаше пред војском Израиљском, стаде им за леђа; и дошавши између војске Египатске и војске Израиљске беше онима облак мрачан а овима светљаше по ноћи, те не приступише једни другима целу ноћ. И пружи Мојсије руку своју на море, и Господ узбури море силним ветром источним, који дуваше целу ноћ, и осуши море, и вода се раступи. И пођоше синови Израиљеви посред мора сухим, и вода им стајаше као зид с десне стране и с леве стране. А Египћани терајући их пођоше за њима посред мора, сви коњи фараонови, кола и коњици његови. Но пошто Израиљци бише преведени преко мора, Мојсије по наређењу Божјем пружи руку своју на море, и дође опет море на силу своју пред зору, а Египћани нагоше бежати према мору; и Господ баци Египћане усред мора. И вративши се вода потопи кола и коњанике и сву војску фараонову, и не оста ни један од њих. И избави Господ Израиља у онај дан из руку Египатских; и видеше Израиљци мртве Египћане на брегу морском, које избациваше море. И видевши велику силу, коју Господ показа на Египћанима, Израиљци се побојаше Господа, и вероваше Господу и слузи Његовом Мојсију. Тада Мојсије и синови Израиљеви, радујући се и ликујући, запеваше захвалну песму Господу: Певајмо Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море ... (2 Мојс. 15, 1-18).
После тога Мојсије крену синове Израиљеве од Црвенога Мора, и уведе у пустињу Сур[15]; и три дана они иђаху по пустињи и не нахођаху воде. А кад дођоше у Меру они нађоше извор, али не могоше пити воду, јер беше горка. И стаде народ викати на Мојсија говорећи: Шта ћемо пити? - А Мојсије завапи ка Господу, и Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка (2 Мојс. 15, 22-25). И вођаше Мојсије Израиљце за време њиховог путовања по разним пустињама четрдесет година, измољујући им од Бога све што им беше потребно. Када они узропташе на Мојсија и Арона због хране, сећајући се меса које јеђаху у Египту, Мојсије умоли Бога, те им одажди ману да једу и посла им препелице у изобиљу (2 Мојс. 16, 2-31; Пс. 104, 40). Ту ману Израиљци једоше четрдесет година у Арабијској пустињи. Када они стадоше викати на Мојсија због жеђи, Мојсије им изведе воду из камена: удари у камен и потече вода (2 Мојс. 17, 1 - 7 ). Када Амалићани нападоше на Израиљце, Мојсије им измоли од Бога победу над Амалићанима: јер Мојсије на молитви држаше руке своје увис к Богу све док Израиљци потпуно не победише Амалићане (2 Мојс. 17, 8 - 16 ). И кад год они разгневише Бога у пустињи, Мојсије сваки пут умољаваше за њих Господа, који би их истребио, да се избраник Његов Мојсије није свесрдно заузимао за њих пред Њим, да их не погуби. А даде им Мојсије и закон на каменим таблицама писан, који Мојсије доби од Бога на гори Синају, пошто се пости четридесет дана и четрдесет ноћи. И Господ говори с Мојсијем лицем к лицу као што говори човек с пријатељем својим (2 Мојс. 33, 11). Мојсије начини и скинију по упутству Божијем, и постави унутра ковчег завета, опточен златом, и метну у њега златни сасуд са маном, процветали жезал Аронов, и таблице завета; а над ковчегом постави два златна херувима, и уреди све што је потребно за приношење жртава. Потом Мојсије установи за Израиљце празнике, и постави им свештенике и левите за служе ње Богу. Исто тако постави им и световне власти: изабра Мојсије из свега Израиља људе поштене, и постави их за поглаваре над народом, тисућнике, стотинике, педесетнике, десетнике у писмоводитеље. И они суђаху народу у свако доба, а ствари тешке јављаху Мојсију (2 Мојс. 18, 25-26). Ово учини по савету свога таста Јотора, који са женом његовом Сефором и са два сина његова дође к њему из земље Мадијамске у пустињу, пошто беше чуо све шта Господ учини с њим; Мојсије га с љубављу прими, и угостивши га отпусти с миром дома.
И многа друга знамења и чудеса сатвори слуга Божји Мојсије, и многа старања и бриге уложи око Израиљаца, и даде им многе законе и уредбе. О свему томе опширно пише у пет Мојсијевих Књига. У њима је подробно описан његов живот, труд и подвизи као вође и управљача народа Израиљског.
Када се Мојсију приближи време његове кончине, Господ га унапред обавести о његовом престављењу и рече му: Изиђи на гору Аварим, која је у земљи Моавској према Јерихону, и види земљу Хананску коју дајем синовима Израиљевим у посед. И умри на гори тој (5 Мојс. 32, 48-50). Пред своју смрт Мојсије благослови синове Израиљеве, свако племе посебно, пророкујући о будућим судбама њиховим (5 Мојс. 33, 1 - 29 ). После тога по наређењу Божјем Мојсије изиђе на гору Навав, и Господ му показа сву земљу од Балада до Дана, и сву земљу Нефталимову, и сву земљу Јефремову и Манасијину, и сву земљу Јудину све до мора Западнога, и јужну страну, и равницу, долину под Јерихоном, све до Сигора. И рече Господ Мојсију: Ово је земља, за коју сам се заклео Авраму, Исаку и Јакову говорећи: семену вашем даћу је. Показах ти је да је видиш очима својим, али у њу нећеш ући. - И умре онде Мојсије слуга Господњи у земљи Моавској, по речи Господњој. И би погребен у земљи Моавској према Ветфегору; и нико никада не дозна за гроб његов. - Мојсију беше сто и двадесет година када умре; и не беху потамнеле очи његове нити га снага издала. И плакаше синови Израиљеви за Мојсијем у пољу Моавском тридесет дана; и прођоше плачни дани жалости за Мојсијем. И не би више у Израиљу онаквога пророка као Мојсије, којега Господ позна лицем к лицу, по свима знацима и чудесима које учини Мојсије пред очима свега Израиља (5 Мојс. 34, 1-12). - Његовим светим молитвама нека нас избави Господ од сваке невоље, и нека нас настани у вечна насеља, извевши нас из Египта - кукавног света овог! Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА, АМИАНА, ЈУЛИЈАНА и КИОНА (КЕНТУРИОНА)

Свети мученици ови живљаху у време цара Максимијана[16] и беху родом из села Кандавле.[17] Због исповедања Христа они бише ухваћени и стављани на разне муке. Најпре им тела тако силно стругаше да им се кости провидеше. Затим их затворише у страховито загрејано купатило, чија врата запечатише царским прстеном, да свети мученици не би могли изаћи. Но анђео Господњи их викну споља, и они изиђоше неповређени, при запечаћеним вратима А војници их узеше и одведоше ван града у пусто место. Мученици замолише војнике да им даду времена да се помоле Богу, што им ови допустише. Свети мученици се дуго молише и благодарише Богу што их удостоји да буду мучени за Христа. После тога војници их исекоше на комаде, голени им поломише, па их у огањ бацише, где им тела изгореше, а свете им душе узиђоше на небо радујући се.[18]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАВИЛЕ НИКОМИДИЈСКОГ, учитеља, и с њим 84 деце ученика

У време када цар Максимијан борављаше у Никомидији ради гоњења хришћана многи се хришћани скриваху. Уто дође к цару један идолопоклоник и рече: Царе, у једној прикривеној камари налази се старац по имену Вавила, који учи децу безумних хришћана да не почитују богове него распетога Христа. Цар одмах посла војнике, и они доведоше преда њ учитеља Вавилу са ученицима његовим, њих осамдесет четири на броју. Цар упита Вавилу: Зашто ти, старче, толико обмањујеш себе те верујеш у човека кога Јевреји злом смрћу уморише распеше? Зашто се не клањаш наш и м боговима, којима се клања цео свет? И зашто заводиш децу безумних хришћана, учећи их да се не клањају боговима? Свети Вавила одговори цару: Многобожачки богови су демони, а наш Бог створи небо и земљу. Ти пак царе, и сви незнабошци с тобом, слепи сте и не видите истину.
Када цар чу ово, запали се гњевом и одмах нареди да четири војника камењем бију светога старца по лицу, и по ребрима, и по голенима. Тако бијен, свети Вавила гледајући тело своје сво обагрено крвљу узвикну: Хвала Ти, Господе, што мене стара и немоћна Ти показа млађим и јачим од цара! Због ових речи цар нареди да истим камењем светитељу поломе леђа и ноге. И кад му поломише све делове тела, везаше му тешке ланце око врата, а ноге му ставише у кажњеничке кладе, па га закључаше у тамницу.
После тога приведоше цару светитељеве ученике, малишане и девојчице, њих осамдесет и четири. Цар их стаде врло умиљато наговарати да боговима принесу жртву. Но деца му уопште не одговараху, већ често погледаху једно друго. Видевши да му никако не одговарају, цар издвоји од њих десеторо одраслих и рече им: Ви сте паметна деца послушајте ме и принесите боговима жртву, па ћете живети код мене у дворцу и добијати од мене богате дарове. Тада му двоје између њих, Амоније и Донат, одговорише: Ми смо верни хришћани, и зато нећемо никада пристати да принесемо жртве глувим и немим демонима.
За ове речи цар нареди војницима да бију ову Христову јагњад. И што их више бијаху, они биваху све храбрији, и често узвикиваху: Хришћани смо и нећемо да принесемо жртве боговима! Цар се онда обрати осталој деци и рече: Принесите бар ви боговима жртве, да не бисте горе настрадали од ових. Но и она одмах у глас повикаше: Хришћани смо и нећемо да принесемо боговима жртве! него анатема на тебе и на твоје богове!
- Тада мучитељ нареди да их све силно избију, па баце у тамницу, и да им не дају никакву храну, да би скапала од глади. После тога нареди цар да учитеља њиховог Вавилу обесе и бију сировим воловским жилама. При томе цар питаше свако дете, да ли се одриче Христа и свога учитеља. А пошто се деца не хтеше одрећи, цар изрече смртну казну: да сва деца са учитељем њиховим буду посечена мачем. - Идући са ученицима својим на губилиште, свети Вавила певаше: Ево ја и деца КОЈУ ми је дао Бог (Ис. 8, 18). Када стигоше на губилиште, најпре би, по царевом наређењу, отсечена глава светом Вавили, па онда бише отсечене главе и свој деци, ученицима његовим. А ноћу дођоше неки хришћани, утоварише мошти светих мученика у једну малу лађу, довезоше их у Византију, положише их у три ковчега и сахранише ван градских бедема са северне стране где се налази манастир звани Хора.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕРМИОНЕ, ћерке Св. Апостола Филипа

Свети апостол Филип, један од седморице ђакона, који крсти велможу етиопске царице Кандакије, имађаше четири кћери, за које еванђелист Лука сведочи да су биле девојке и пророчице (Д. А. 21, 9). Од њих Ермиона и Евтихиа отидоше у Асију[19] тражећи светог Јована Богослова, али га не нађоше, пошто га Господ беше узео као некада Еноха и Илију (1 Мојс. 5, 24; 4 Цар. 2, 11). Место њега оне нађоше Петронија, ученика светог апостола Павла[20], и постадоше његове ученице, и подражаваху његове врлине и нарав. Света Ермиона упражњаваше лекарску вештину, те стога к њој долажаше мноштво људи, и она их све лечаше призивањем имена Христова. А када цар Трајан[21] пролажаше при своме походу на Персијанце, њему оптужише свету Ермиону као хришћанку. Цар нареди да је доведу преда њ. Када је доведоше, цар покуша да је ласкама преласти и одврати од вере Христове. Али пошто у томе не успе, цар нареди те је дуго тукоше по лицу. Тако тучена, светитељка би удостојена виђења: она виде Господа Исуса Христа где седи на судишту сличан по изгледу на Петронија, који разговараше с њом и даваше јој моћи, те она ни у шта не рачунаше ударце. Видевши њену чврстину и непоколебљивост цар се постиде и пусти је.
После тога света Ермиона отвори у Асији гостопримницу и лечаше све душевно и телесно, и тамо људи непрестано слављаху Господа, за све време Трајанове владавине. А када после смрти Трајанове дође за цара Адријан, и дознаде за свету Ермиону, он посла те је доведоше пред њега. И он јој рече: Кажи ми, старице, колико имаш година и каквога си рода. - Светитељка одговори: Христос мој зна колико ми је година и каквог сам рода. - Цар онда рече: Скините јој огртач и бијте је немилосрдно, говорећи јој: На царева питања одговарај учтиво. - И за све време док је бијаху, светитељки беше псалам у устима. А кад малаксаше слуге који је бијаху, цар нареди да мученици клинцима пробију стопала. Но пошто светитељка трпљаше ово мучење узносећи благодарност Богу, цар се још више распали гњевом и нареди да узаври казан пун смоле, олова и сумпора, па да се у њега вргне мученица. Када се казан силно ужеже, света мученица подиже очи к небу, помоли се Богу да јој да снаге, прекрсти се часним крстом, па уђе у узаврели казан. И гле чуда! одмах се угаси огањ, и узаврела смеса изли се из казана напоље, и света мученица остаде неповређена.
Видевши то, цар се још страшније разбесне и нареди да се казан толико ужеже, да се у њему истопе кости мученице. Џелати то учинише, но на запрепашћење свих света мученица стаЈаше усред усијаног казана као усред росе. И говораше мученица к мучитељу: Царе, жив ми Господ Бог, као што ти који далеко седиш не осећаш жежеље овог казана, тако не осећам ни Ја. - Зачудивши се томе цар устаде с престола, приђе казану, и кад руком додирну казан кожа му с руке остаде на казану и нсжти. Тада света мученица ускликну испред казана: "Велики је Бог хришћански!".
Чувши то цар се страховито разјари и нареди те ужегоше Један огроман тигањ тако да варнице сипаху из њега и свету мученицу нагу бацише на тигањ. Но анђео Господњи који чуваше свету мученицу разбаца жар и опали многе који се налажаху около тигања. А света мученица стојећи на тигању као на зеленој трави певаше славећи и благодарећи Господа.
Видећи ово необично чудо цар се уплаши, и нареди да мученицу скину са тигања, да и њега ватра не би опалила. Скинута са тигања, светитељка рече цару: Царе, док бејах на тигању Господ учини те задремах, и у сну видех себе где приносим жртву богу Херкулу.[22] - Чувши то цар се веома обрадова и нареди да мученицу уведу у идолопоклонички храм. Ушавши у храм света мученица се помоли Богу истинитоме, и одједном удари с неба гром, те сви идоли што их беше у храму попадаше и разуше се у прах. - Тада светитељка изађе из храма и рече цару: Ући, царе, у храм и помози боговима твојим, јер попадаше и не могу да устану. - Ушавши и видевши испепељене идоле, цар нареди да мученицу одведу изван града и одсеку јој главу.
Џелати Теодул и Теотим узеше свету мученицу и одведоше изван града. А пошто навалише на свету мученицу да јој одсеку главу пре но што се она помоли Богу, њима се руке осушише. Тада они припадоше к ногама свете мученице, свом душом поверовавши у Господа нашег Исуса Христа, и оздравише. Онда молише светитељку да се помоли за њих, да душе своје пошаљу Господу пре ње. Тако и би: они скончаше блажено. После тога света мученица се помоли Господу и за себе, и усну с миром на том истом месту. А неки побожни хришћани узеше њихове чесне мошти и потребоше их у граду Ефесу на чесном месту, славећи Оца, Сина и Светога Духа.



ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТИМА СЛЕПОГ, новог подвижника Кефалонијског

Свети Антим Слепи, нови подвижник Христов, роди се 1727. године у месту Ликсури на острву Кефалонији у Јонском мору. Његови побожни родитељи, по имену Јован и Ацулета, који се презиваху Куруклис, дадоше детету на крштењу име Атанасије. У седмој години свог живота, због болести богиња која тих година захвати Кефалонију, мали Атанасије ослепе на оба ока. Његова побожна мајка прибеже тада Богу топлим молитвама својим, а затим замоли и свештеника у цркви Светих Апостола да служи четрдесет светих Лигургија за исцељење њеног ослепелог детета. Када свештеник завршаваше последњу Литургију и са светим путиром у рукама изговараше на крају речи "Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите", мали Атанасије изненада повика да види свештеника у црвеном фелону и са путиром у рукама. Овоме се највише обрадова његова благочестива мајка, јер дете заиста беше чудесно прогледало на десно своје око. Вид му се био потпуно повратио, тако да је могао да чита књиге чак и ноћу по месечини. А научи мали Атанасије да чита крај свештеника и уз друге учитеље, тако да стече добро знање по Богу, које је касније и другима било од користи.
Како отац његов беше по занимању морнар, то се и Атанасије једно време бављаше морнарским послом. Али тај посао он убрзо напусти и свој живот посвети искључиво Богу и богоугодним подвизима. Није тачно познато од чега је преподобни Атанасије, касније у монаштву назван Антим, поново изгубио вид (и на оно исцељено десно око). Неки сведоче да је то било за време његовог бављења морнарским послом, а други да му је то дошло услед многих и строгих аскетских подвига. У сваком пак случају, ово губљење спољашње светлости било је Антиму по Промислу Божјем, јер ће се у души његовој распалити духовна светлост божанска, која ће и њега и многе друге око њега истински осветлити и потпуно просветлити.
У вези са овим поновним ослепљењем преподобнога, казује се следеће чудесно виђење његово, које му би откривено од Бога. Када преподобни већ постаде монах, као што ће се даље видети, он се једне ноћи топло мољаше пред иконом Пресвете Богородице. Од великих подвига и умора, он пред иконом Богородице и заспа, и у сну виде следеће виђење. Двојица светлих младића јавише му се и позваше га да пође за њима тамо где то Господ наређује. Они га проведоше најпре кроз нека мрачна и страшна места, где он чу уздахе и вапаје људске, а затим га изведоше на место светло и миомирисно, где на високом престолу сеђаше Небеска Царица. Када он хтеде да Јој се поклони, Она му забрани говорећи: Даље од мене, јер ти ме стално молиш против своје сопствене користи да ти дам вид и светлост очима. - Царици се тада обратише она два светла младића, и рекоше Јој: Владичице и Госпођо свега света, ради крви коју ми пролисмо за Сина Твога и Бога нашег и ради љубави Твоје коју имаш према Њему, прими овог слугу Твога који има намеру да подигне манастире нама посвећене. - И они, сагнувши главу Антимову, приведоше га Царици, а Она му рече: Антиме, ради твоје велике побожности и многих молитава реших се да ти дам мало светлости. Али знај, да ако добијеш ову привремену светлост, можеш изгубити ону вечну. - Светитељ на то са сузама у очима захвали Свецарици, и мољаше Је да га смести у вечне обитељи где праведници обитавају.
Тако је свети Антим био кроз цео свој земаљски живот скоро потпуно слеп (једва да је нешто некада назирао, и зато га је водио један човек куда год је путовао). Сам он тако је себе и називао: "Антим монах поклоник (тј. хаџија) и без очију", или: "Антим Куруклис, лишен светлости". Но и поред недостатка телесног вида и светлости очију, преподобни Антим имађаше устостручен духовни вид и преумножену божанску светлост. Јер он тачно знађаше где треба подићи неки манастир и како поставити цркву, и то говораше сваки пут мајсторима зидарима, а сем тога он од Бога имађаше и дар прозорљивости којим предвиђаше будућност, погађаше имена непознатих људи, прорицаше шта се има убудуће десити, и уопште показиваше многе чудесне знаке унутрашњег благодатног просветљења. Поготову он просвећиваше многе људе око себе светлошћу свога живота и својих еванђелских речи и поука, којима их вођаше на спасење.
Као што би речено, овај преподобни у раној младости својој напусти свет, сроднике своје и све овоземаљско и посвети се монашком живљењу по Богу. Од једног искусног старца он прими монашки чин (у својој двадесетој години) и доби монашко име Антим. Као монах, он проведе неко време на Светој Гори Атонској, где се одаде врло строгим подвизима и где се научи правилима и врлинама монашког живљења. Ове своје монашке подвиге светитељ продужи кроз цео свој земни живот, и шта више све их више и више умножаваше и увећаваше.
После боравка у Светој Гори, свети Антим крете на своја од Бога му назначена мисионарска путовања, о којима ћемо сада говорити. Он најпре дође на острво Хијос и настани се тамо у цркви Свете Матроне. Ту он проведе годину дана учећи тамошњи народ Еванђељу Христовом. Његови подвизи поста и молитве беху овде тако велики, да светитељ потпуно изнеможе телесно и скоро не могаше да се креће. Од хране он је узимао само корице хлеба, а спавао је ноћу само на каменом поду цркве, да би се тако по сву ноћ молио Богу. Са Хијоса п1реподобни отиде даље, преко острва Сифноса, на острво Парос.[23] Том приликом он молитвама својим спасе лађу и све људе на њој од велике буре која прећаше да их све потопи. Чувши за ово чудо, верници са Пароса га дочекаше са великом чашћу и љубављу. У одговор на ту љубав преподобни их поучи еванђелској науци, по својој већ уобичајеној ревности. Чувши за Антимову мудрост, епископ са острва Наксоса позва га да и тамо проповеда Еванђеље, што светитељ са радошћу учини. Затим он пропутова и још нека острва у Јегејском мору, а касније пропутова и друге крајеве и острва по Грчкој.
Пошто проведе неко време на овим јегејским острвима, преподобни Антим отпутова у Свети Град Јерусалим, где се поклони страшној Голготи и живоносном Гробу Господњем, па се онда врати на јегејско острво Кастелоризон, где се реши да подигне и други манастир. Не имајући, међутим, средстава за то, он се топло мољаше Богу за помоћ. И Бог поможе слузи Своме на овај начин. Цело острво беше захватила таква суша да је иретила смрт свему живоме. Светитељ се са вером помоли Господу Коме верно служаше, и Бог даде острву изобилну кишу. Људи тада из захвалности помогоше преподобноме, те ускоро би подигнут манастир у част Св. Великомученика Георгија (1759. године), који постоји и до данас.
Одавде преподобни Антим отиде на острво Астипалеју, где доби откровење да подигне манастир у част Пресвете Богородице. Он одмах замоли хришћане овог острва да му у томе помогну, и они се на то одазваше. Међутим, нигде не беше материјала за грађење. Антим тада даром прозорљивости сазнаде да у њиви једнога човека испод земље постоји материјал за грађење, и зато замоли тога човека да му уступи ту њиву. Предвиђање светитељево се заиста и испуни, и тако отпоче градња манастира, која потраја неколико година. Када манастир би готов[24] и украшен свим оним што је потребно, у њега се настанише монахиње, и овај манастир је и до данас женски манастир. Свети Антим сам отиде у Свету Гору и даде да му светогорски иконописци ураде велику и дивну икону Пресвете Богородице "Портаитисе" (= Вратарке), која се и до данас чува у овом Њеном манастиру на Астипалеји и којој је и посвећен манастир.[25] Али непријатељ рода људског, завидећи богоугодном раду и подвизима светитељевим, наведе неке људе на овом острву да оклеветају преподобнога како тобож има нечисте везе са монахињама овог манастира, те свети Антим сам напусти острво Астипалеју. (Народ пак овог острва сведочаше касније, да оне клеветнике снађе не мала казна Божја).
Године 1766-67. острво Кефалонију захватише страшни земљотреси, који порушише многа насеља, домове, па чак и неке цркве и манастире. Тада се свети Антим врати на своје родно острво и дође у манастир Св. преподобномученице Параскеве у месту званом Лепеда. Манастир беше од земљотреса порушен, те се светитељ даде на темељну обнову истога. Уз помоћ свештеника Гаврила, игумана порушеног манастира, и још седам монахиња, које се окупише око преподобног Антима, као и неких добрих људи, Антим обнови манастир Свете Параскеве и претвори га у женски општежићни манастир (године 1769). Ускоро се ту окупише и друге монахиње, тако да их беше око петнаест, и њима светитељ прописа правила и законе монашког живота и поретка. Сам пак свети Антим настани се да живи у једној маленој и тесној келијици, у пећини испод манастирске цркве. Спаваше он само на једној дасци са једном старом поњавом преко ње, храбро подносећи страдање од силне влаге, као и многе друге вољне и невољне оскудице и подвиге. Преподобни беше узео на себе и један редак и тежак подвиг - тајно ношење на телу своме гвоздених верига и ланаца. Ово примети његова мајка, која још беше жива, када је свети подвижник посети једном приликом у родитељској кући.
Из свог манастира Свете Параскеве са Кефалоније преподобни Антим мисионарски пропутова још неке крајеве Грчке, свуда проповедајући Еванђеље Христово и подижући манастире. Тако он дође и на острво Крит (око 1770. године), где у околини Сфакије подиже манастир Светог Антонија Великог. Приликом овог свог боравка на Криту, као и пре и после тога, свети Антим се показа благодаћу Божјом велики чудотворац. Јер неки га тада видеше како из уста његових, док проповедаше Еванђеље, излажаше као пламен огња, а други сведочаху да он знаком Крста исцели једну слепу жену, те она прогледа. Тако слепи светитељ, сам не имајући телесни вид, даде га другима благодаћу Божјом и светошћу Богом прогледале душе своје. Исто тако, светитељ благослови једну жену нероткињу и она доби дете, али како је била обећала да то дете посвети Богу па то не испуни, дете јој то ускоро умре. Преподобни је такође посрамио и многе врачаре и мађионичаре, јер им је сва њихова оруђа одузео и на ватри спалио, а она му ништа нису могла наудити. Један пак Турчин, који виде да хришћани иду да чују поуке светог Антима. и ругаше им се због тога и исмеваше светитеља, називајући га кажњеним од Бога, би сам кажњен од Бога, јер га убрзо снађе тешка болест а затим и смрт, и сва му имовина изгоре од пожара.
Са Крита је преподобни Антим отишао на острво Китиру, где гакође подиже један манастир и посвети га Св. Јовану Крститељу (1773. године). Одавде је прешао на острво Сикинос, да би и ту, уз помоћ тамошњих хришћана, подигао манастир у част Пресвете Богородице "Живоносног Источника" (1775. године). Такође је путовао и на полуострво Пелопонез, ревносно и тамо проповедајући Еванђеље Божје и чудотворно помажући многима вернима.
По повратку пак у свој манастир на Кефалонији, преподобни Антим доби три писма од житеља покрајине Мани на Пелопонезу, који га позиваху да дође и да их међусобно завађене измири. Кренувши на тај пут једном лађицом, исту захвати велика бура, те свети би принуђен да сврати у залив села званог Келбесјо на Пелопонезу. Житељи овог села беху велики лопови и разбојници, и чим видеше лађицу где пристаде уз обалу појурише на њу, а двојица од њих наоружани одмах ускочише у њу с намером да је опљачкају. Сапутници светог Антима веома се од тога уплашише, али их светитељ с вером у Бога умири, па се онда окрете оној двојици, и назвавши их по имену, рече им: И ви сте хришћани, а живите убијајући и пљачкајући? Тешко вама, јер вас чека страшан крај и вечна мука! - О в е речи и тачно погађање њихових имена од стране човека слепа, запрепасти разбојнике и они бише тиме ганути, па одбацивши своје оружје затражише опроштај од светитеља. Преподобни их тада поучи хришћанским врлинама и владању, а прекори и свештеника њиховог села који такође беше са њима. Затим настави свој пут морем према покрајини Мани.
Пловећи тако још неко време, свети Антим изненада нареди лађарима да промене правац путовања и да се врате на Кефалонију, јер им рече: Бог неће да идем на дело ово за које ми писаху, него хоће да се вратим натраг и да умрем у свом манастиру. - Ово прозорљиво претсказање светога ускоро се и обистини. Чим се врати у свој манастир он се разболе од жутице и припремаше се за одлазак ка Господу. Дозва своја духовна чеда монахиње и каза им све о скорој кончини својој. - Дошао је час, децо моја, рече им преподобни, у који ћу прећи тамо где ми Господ мој наређује. Немојте се тога уплашити; смрт је свима заједничка и неизбежна. Боље је уместо страха да се старате да своја обећања и завете одржите. Само један једини циљ треба у животу да имате: да Богу угодите и душе своје спасете.
Тако поучавајући своју духовну децу, свети Антим мирно предаде душу своју у руке Господа свога, дана 4. септембра 1782. године, у својој педесет петој години живота. Сахрањен је у своме манастиру. Око двадесет година касније свете мошти његове бише откривене и извађене из земље,[26] па су извесни делови од њих остали у манастиру Свете Параскеве а други су разнети по другима местима и храмовима (на Пелопонезу, у његов манастир Богородице Портаитисе на Астипалеји и другде). Ускоро затим би написано Житије и Служб2а преподобног оца Антима, које је штампано до сада више пута.[27] Због светости живота преподобног Антима Слепог и многих чуда над његовим светим моштима, недавно је (то јест 1974. г.) садашњи митрополит Кефалонијски кир Прокопиос преко Цариградске Патријаршије свечано унео преподобног Антима у календар Светитеља Православне Цркве,[28] и његов свети спомен назначио да се слави сваке године на овај дан, четвртога септембра. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ТЕОТИМА и ТЕОДУЛА

Џелати свете мученице Ермионе поверовали у Господа Христа преко ње; свето се покајали, у миру се упокојили. (У неким Синаксарима Теотим се назива Тимотеј).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТАТУИЛА и ВЕВЕЈЕ

Ови свети мученици живљаху у време цара Адријана.[29] Татуил најпре беше идолопоклонички жрец. Научен од једнога епископа, он приступи вери Христовој. Зато га намесник Авгар стави на муке: најпре га моткама бише, па му очи жегоше; затим му руке везаше наопако, па га бише по стомаку; онда га обесише за једну руку, па испод њега наложише ватру и тако га пекоше; напослетку га привезаше за једну гвоздену справу, па му главу тестером одрубише. У исто време његовој сестри Вевеји одсекоше мачем главу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАРКЕЛА и КАСИАНА

Цар Максимијан Херкул нареди, да сви војници морају приносити жртве идолима. Маркел беше војник у то време, а Касиан писар Тада Маркел као хришћанин рече: "Ако је војничко звање везано са приношењем жртава идолимСто ја не могу бити војник". И скиде појас војнички и оружје и баци од себе Одмах би осуђен на смрт. Касиан требаше да напише смртну пресуду Маркелу, но он се одрече да пише. Заједно бише посечени, и душе им се преселише у царство небеско.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРИ ДЕТЕТА БРАТА УРВАНА, ПРИМОДИЈАНА и ЕПОЛОНИЈА[30]

СПОМЕН СВЕТА ДВА МУЧЕНИКА ДЕТЕТА АМОНИЈА и ДОНАТА[31]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРОНИЈА

Ученик светог Пахомија Великог; преставио се у миру око 349. године.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ХАРИТИНЕ[32]

СПОМЕН СВЕТИХ 3628 МУЧЕНИКА НИКОМИДИЈСКИХ

У време гоњења Максимијановог, када је запаљен хришћански храм у Никомидији, ови свети мученици се скрише по шумама и пећинама Никомидијским. Цар Максимијан их пронађе, стави на разне муке, па их онда погуби, 290. године. И тако они примише венце мучеништва.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕТРОНИЈА

Био ученик светог Апостола Павла (а по некима Апостола Јована) и учитељ светих кћери Апостола Филипа: Ермионе и Евтихиде. Пострадао у Ефесу у време када је цар Трајан дошао тамо идући на рат са Персијанцима.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Римски цар, царовао од 283. до 284. године.
2. Царовао од 337. до 361. године.
3. Јулија Констанција, брата Константина Великог.
4. Аполон, по веровању старих Грка и Римљана, био бог сунца, светлости, просвете, песништва, музике; при томе - прорицао и био заштитник грађанског поретка.
5. Царовао од 361. до 363. године.
6. Патријарх Јосиф умро око 19 векова пре Христа; боравак Израиљаца у Египту трајао око 398 год., рачунајући од пресељења тамо Јакова са породицом.
7. Тојест кћи цара египатског, јер су се цареви египатски називали фараони.
8. Овде се разуме река Нил; извире у Абисинији, увире у Средоземно Море.
9. Јосиф Флавије, јеврејски историчар, рођен 37 после Христа, н а писао књигу "Јеврејске старине", у њој наводи пека предања о Мојсију којих нема у Библији.
10. Ово предање записао је Георгије Кедрин, византијски писац, крајем XI или почетком XII века; написао "Историјски синопсис" - збир летописних предања од створења света до 1059. године после Христа.
11. Под именом мага, волхва, у старини су се разумевали људи мудри, који су поседовали висока и огромна знања, нарочито знања о тајним силама природе, небеским светилима, свештеним словима, и томе слично. Они су посматрали и испитивали природне појаве, тумачили снове, претсказивали будућност; већина од њих били су истовремено и жреци, и уживали велики углед на дворовима и у народу. Такви су били нарочито маги египатски.
12. Јосиф Флавије: "Јеврејске старине", књ. 2. гл. 10.
13. Мадијамци беху потомци Мадијама, четвртог сипа Авраамовог од Хстуре; то бејаше многобројан народ разних Арабиских племена, који вођаше номадски иачин живота. Мадијамска земља пружала се поред Еланитског залива Црвеног Мора кроз пустињска пространства, на истоку од Мора, у Арабији. Као потомци Авраамова сина Мадијама, Јотор и његова породица почитоваху истинитог Бога.
14. Хорив - гора у пустињи Арабијској, западна узвишица истог планинског ланца, чији источни део сачињава Синај.
15. Сур - пустиња између Палестине и Египта, између залива Црвенога Мора и Средоземног Мора, до југозападне границе Палестине. Сада се назива пустиња Ел Џифар.
16. Реч је о цару Максимијану Галерију, зету и савладару Диоклецијановом; управљао источном половином римске царевине.
17. Кандавла - село близу Никомидије.
18. Ови свети мученици пострадаше између 305. и 311. године. (Понекима, са њима је пострадао и свети мученик Океан).
19. Асија покрајина Римске царсвине на западу Малоазијског полуострва, с главним градом Ефесом.
20. Његов спомен такође се слави данас.
21. Римски цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
22. Херкул јунак старогрчких предања, оличавао собом телесну снагу човечију; касније поштован од старих Грка као један од најмилијих богова.
23. То су такозвана Кикладска острва у Јегејском мору.
24. На манастирском храму подигнутом 1760. године, стоји и данас овај натпис: "Године 1760. сагради се овај божански и свештени храм Госпође Портаитисе (Богородице) од Антима, монаха и поклоника и слепога, са острва Кефалоније, званога Куруклис".
25. На молбу преподобног Антима, цариградски патријарх Јоаникије потврдио Је 1761. године овај манастир Богородице Портаитисе за ставропигајални манастир, као и претходне године подигнути манастир Св. Георгија. О томе су сачувани и писани документи.
26. То је учинило ссстринство манастира Св. Параскеве на челу сасвештеником Јованом Лепедиотом, који је као дечак познавао лично светог Антима и живео у његовом манастиру.
27. Житије светог Антима написао је 1849. г. архимандрит Дионисије Аравантинос. Службу са краћим Житијем штампао је 1911. г Емаиуил Караселос; поново је то нсто штампао женски Богородичин манастир са Астипалеје 1971. г.
28. Све документе у всзи са гим, као и Житије са Службом, издао је у иосебној књизи спомснути митрополит Кефалонијски Прокопије, заједно са сво им клирицима и с манастиром преподобног Антима Кефалоиијског, у Атини 1975. године.
29. Римски цар - царовао од 117. до 138. године.
30. О њима видети под данашњим датумом: Страдање св. Вавиле Антиохијског.
31. О њима видети под данашњом датумом: Спомен св. мученика Вавиле Никомидијског.
32. Изгледа да је и ова св. Мученица пострадала у Трајаново време, у Ефесу, јер се њен спомен у Синаксарима обично наводи заједно са св. мучеником Петронијем, учитељем свете Ермионе и Евтихиде, кћери св. Ап. Филипа.